Милан Ружић: Пораз родољубља пред мало већом платом и много већим егом

Сада имамо (квази)интелектуалце међу патриотама који су се докопали неког места и са њега спречавају друге интелектуалце да се појаве у медијима, да пишу колумне, чак их отворено нападају, и то оне боље од себе

Милан Ружић (Фото: Спутњик/Јутјуб)

Очигледно је одсуство учинка патриотског блока, дефинишимо га тако, у оквирима утицаја путем медија на свест народа који наводно воле. Није ни чудо што патриотски интелектуалци губе медијски обрачун са другосрбијанцима, јер не може се побеђивати уколико у родољубивом табору имамо вишак ега у односу на осећање љубави према свом народу.

Другосрбијанци се окупљају око извора финансирања и то је једина тачка у којој су сложни, али њима је то довољно, они су апсолутно синхронизовани управо зато што је испуњен једини услов који су захтевали. Истина, они су интелектуално веома слаби и њихове „анализе“ и говори у медијима не пребацују оквир парола упакованих у одору спектакла, и самим тим би било који интелектуалац из патриотског табора могао да их потуче до колена.

Али зашто не успева борба против тих аутошовиниста?

Милан Ружић: Победу над овим недобом и бесмртност гарантује дело, а не чланство у САНУ

Зато што патриотски настројен интелектуалац, барем се тако изјашњава, што не значи да он то и јесте, не види новац као једину исходишну тачку свог деловања, што је добро, али види као свој циљ вишу позицију у односу на друге из свог табора.

Тако сада имамо интелектуалце или квазиинтелектуалце међу патриотама (ако и патриота није прејака реч за њих) који су се докопали места директора, уредника или председника којечега и уместо да свој его смање зарад општег добра и користи, они одлучују да киње људе са којима би требало да раде. Они спречавају поједине интелектуалце да се појаве у медијима, да пишу колумне, па их чак и отворено нападају, и искључиво оне боље од себе. Ово не само да је доказ непостојања интелекта, патриотизма и добре воље, већ је безобразлук и директна помоћ другосрбијанцима.

Уколико мислите да је ово написано, јер неко мени није нешто дозволио, варате се. Ево, слободно нека ми нико ништа не дозволи, није ме брига. Боли ме пораз родољубља пред мало већом платом и много већим егом.

Милан Ружић: Група „српских интелектуалаца“ потписала…или Бескрајни апели и петиције

Не можете ви, уредници, директори и председници, бити изнад својих колега и народа само зато што сте на позицији. Што се вишег положаја дохватите, морате се све ниже сагињати да помогнете свима. То што понекад убодете добар текст, кажете неку паметну на телевизији, то што се трудите да изгледате као писци или интелектуалци, то што вас тапшу по леђима и хвале, не значи да је ишта од тога тачно. То само значи да храните свој его и пропаст сопственог народа и да ће вас силазак са те позиције оставити без пријатеља и сарадника, а да не причамо колико ће вас брзо заборавити народ или (да вам непосредно уделим комплимент) историја.

Шта ја имам од ове објаве? Ништа. Баш као што цео народ нема ништа од оних који се понашају онако како сам вам пренео.

И ко год покуша да схвати на кога сам мислио и затражи да се изјасним, а има их много који се уклапају у слику, нећу то учинити, јер бих се онда изједначио с њима. Међутим, свако ко помисли да се ово односи на њега или њу, сасвим сигурно је у праву. Нажалост, није у питању једна особа него много њих.

Да сам паметан, сад би се требало припремити за освету оних који ће схватити, а млади су и полетни па имају снаге, али одох у шетњу да киснем на планини која није Златибор у својим ципелама које ми није купила редакција, са травком уместо цигариљоса у устима, и са врхова планина гледам лепоту своје земље док се ви нервирате и чудите како имам дрскости да ово напишем.

Милан Ружић (Извор: Лична архива/Фејсбук)

А кад нестане цигарета на рачун редакције, тачније кад испушите, знајте да сте сами криви и немојте се бунити што ће вас тад сви третирати онако како сте ви третирали њих, а млади сте, па ћете дуго трпети последице свог безобразлука.

Уколико вам током осветничког похода нестане цигарета, не брините, увек има некога ко ће вам дати да попушите.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Милана Ружића)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

3 replies

  1. Треба нагласити и да глобалисти нигде не улазе у расправу, баш као и хитлеровци, већ ствар решавају силом, галамом, блаћењем, исмевањем.. наравно и претњама. Притом своју агресију тумаче као слободу говора или револт пристојног света, а било какав одговор друге стране – као претњу смрћу. Може им се јер су медији у њиховим рукама.

    42
  2. Нажалост је тачно. И сам сам већ нешто писао о томе, последњи пут испод текста ‘Ћирилица као тест или Наше родољубље велики привид’. Ја сам то гледао из перспективе српске историје и идентитета где имамо ту патриотску реторику можда чак са искреним убеђењем, али де факто другосрбијанско практично деловање. Имамо нпр велики сукоб номинално патриотских и дугосрбијанских историчара, кад оно, обе групе имају заједничко стајалиште по питању старе српске историје.

    Антонић често пише о другосрбијанцима што представља добар и концизан преглед њиховог деловања, пошто то лично не пратим, па сам више реторички предложио (ако чита Оноријеве коментаре) да напише нешто и о овоме. Ипак сам скептик пошто су неки од њих у његовом окружењу и са-потписивачи разних петиција тако да би то захтевало прекиде личних веза, али ће на крају то ипак неко морати да уради. Ево, Ружић је повукао ногу, можда он истраје у истеривању лисице (или вука?). По мени је тренутно лакмус тест однос према ватиканској верзији српске историје.





    21
    2
  3. @Онорије АЕ Илирије

    Ружић поставља значајна практична питања о људима који се докопају места директора, уредника или председника којечега. Зашто институције стагнирају и назадују? То је нешто о чему свака организација и компанија мора да брине, а што се колоквијално каже на енглеском, A’s hire A’s, and B’s hire C’s, или најбољи запошљавају најбоље, а осредњи запошљавају лошије од себе, да им не би били конкуренција. Претпостављам да је мали број институција у Србији које воде људи који су сами толико квалитетни да их није страх да дају шансу онима који су још бољи од њих.

    Полу-невезано, али ако се због нечега треба дивити Енглезима, барем правим, традиционалним Енглезима, то је њихов осећај сопствене вредности у односу на друге, који код њих често прелази у надменост. Колико има Енглеза који су издали Енглеску из користољубља? Ретки су је издали због идеологије, као нпр. Ким Филби и његова група јер су били комунисти, али из чистог користољубља, или из осећаја инфериорности као „наш“ шљам? Тога код Енглеза нема, па ма шта друго мислили о њима. Има се и од њих шта научити.

    Опет полу-невезано, али одломак из књиге Црно јагње и сиви соко Ребеке Вест, о Скадарском језеру, објављен овде на СтСт пре неколико недеља (https://stanjestvari.com/2022/11/08/rebeka-vest-skadarsko-jezero/), одлично осликава какав однос ми имамо сувише често према себи самима, насупрот тога како нас виде други. Елем, РВ и њено друштво су се попели на планину изнад Скадарског језера да уживају у призору, и наиђу на локалну децу која чувају овце. Начин на који РВ описује ту децу је вансеријски, како само неко са стране може да (нас) опише.

    „Било им је можда десет година, и биле су одевене у грубе хаљине од домаћег сукна и шарене вунене чарапе, преко којих су носиле опанке. … Једна је била плава, а друга тамнокоса, са праменовима изнад чела и на слепоочницама од сунца избледелим до боје меда. Обе су биле лепе, а њихова подробна и пажљива лепота побринула се за све, исписујући лук обрва или горњу усну чудесним мајсторством. Биле су и изузетно достојанствене. Свака црта на њиховом лицу, сваки део њиховог тела били су како треба. Биле су поносите онако како су то добри људи при сусрету са странцима, ни мало осорни али ни претерано предусретљиви.“

    Станислав Винавер је са РВ у друштву и ту децу забавља причањем бајки:

    „А потом, мало касније, када се још једна принцеза узверала стазом и прикључила групи подно његових ногу, девојчица која је своју браду држала тако као да је већ много пута стајала пред судијама које је дубоко презирала, он је поздрави, па нам рече: „Ово је врло занимљиво. Зове се Горда. То је као када бисте ви своје дете назвали Поносна. Мора да постоји неки посебан разлог што су је родитељи тако назвали“.“

    Онда једној девојчици буде жао што РВ и њен муж не разумеју бајку коју им Винавер прича, и оде да им набере букет пољског цвећа:

    „Када је букет по њеном схватању постао довољно добар, лаким кораком нам је пришла, дала ми га, наклонила се и пољубила ме у руку. За тренутак нисам могла да поднесем да оде од мене; загрлих је, и додир тог изузетног бића које је припадало удаљеној и супериорној раси осетих као слетање лептира на прст. Подносила је мој загрљај учтиво, смешећи се и гледајући ме у очи, а и мом мужу упутила је поздрав, но оног тренутка када сам је пустила полетела је као муња…“

    Биће које припада удаљеној и супериорној раси; додир лептира по прсту. Понављајте то нелолико пута и пустите да се упије.

    Да ли било ко може да замисли да колективна аутошовинистичка другосрбијанштина напише нешто овако узвишено о сопственом народу, чак и они међу њима који нас невољно сматрају за свој народ? Не, наравно. Друга србија (мало „с“ је намерно) би се пре колективно самоспалила пред скупштином него што би написала нешто овако узвишено. Што уопште не би био лош исход, кад размислим о томе.

    Е када научимо да о себи имамо такво мишљење какво је Ребека Вест имала о нама, без надмености, без снисходљивости, једноставно тако, matter-of-fact што би рекли Енглези, онда ће се већина оних питања које Онорије поставља решити сама од себе.





    12

Оставите коментар