Од нас се тражи да накнадно и посредно признамо да је бомбардовање Србије 1999. године било нешто са чиме смо макар накнадно сагласни, и то је најдалекосежнија последица захтева за санкцијама Русији, изјавио Ломпар
Мило Ломпар (Фото: ИН4С/Вечерње новости)
„Било какво мењање односа према Русији на начин санкција или друге врсте злоћуднога опхођења јесте нешто што дубоко погађа не само истину и морал, него и практични смисао нашег постојања на овом тлу. То је нешто против чега се мора дићи глас и нешто што у сваком погледу и на сваки начин треба да буде део једног ангажованог и у бити хуманистичког става“, рекао је професор др Мило Ломпар у изношењу сво мишљења због чега би евентуално увођење санкција према Русији било у пуној супротности са нашим поимањем истине, морала и смисла постојања.
Он додаје да се с друге стране тражи да се Србија прикључи санкцијама да би се приклонила западној интерпретацији кризе у Украјини.
„То значи да се паралерно са практичним дејствима одвија нешто што би се могло назвати борбом тумачења унутар једног света, чији медијски облик има превасходно доминантан значај за ум и срца људи. Потребно је да се приклонимо западној интерпретацији околности и догађајима чији су узроци далекосежни, чије су последице разорне и да прихватимо једну пропагандну матрицу која није само ограничена на кратак временски исечак, него је дубоко лажна“, јасан је Ломпар у свом обраћању.
Како је додао, треба да прихватимо западну интерпретацију околности и догађаја, али посредно, ми треба да прихватимо и западну интерпретацију околности и догађаја којима смо сами били изложени и чије смо биле жртве.
„Од нас се тражи да накнадно и посредно признамо да је злочиначко и противзаконито бомбардовање Србије 1999. године било нешто са чиме смо макар накнадно сагласни“, јасан је он и додаје да је то најдалекосежнија последица овог захтева.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Овај Мило, за разлику од онога, право збори. Треба поштовати став да се јавно каже шта се мисли, по цену личног деградирања и страдања. Мало је таквих и зато их треба поштовати и величати. А пре свега подржати то о чему говоре.
Чак и Зоран Ћирјаковић јавно признаје да је Ломпар водећи српски интелектуалац, па је тужно и поразно кад на овакав његов текст има само један коментар. Чини ми се да за русофилство Срба нису заслужни школовани Срби, чије су симпатије према Бечу, Паризу и Западу уопште, него је њега преносио са колена на колено прости српски народ. Можда о томе лепо сведочи руски конзулу Босни и Херцеговини Алексахдар Гиљфердинг. Као љубитељ старих списа у манастирима ишао је и у Стару Србију, а у повратку је прошао кроз област Дробњаци. Има на интернету његова књига записа са путовања кроз српске земље,па ево записа о томе како су га дочекали у Дробњацима:
„У катуну Студеној дочекаше ме Дробњаци са великом радошћу.Жене се нису сакривале пред туђинцем .Чак су и оне разговарале са мном понављајући пријатељске ријечи које је руски путник тако често слушао од православних Срба сељака:“Богами кад смо те видјели ,кано да нас је сунце огријало.“Овдје су ти добри људи нахранили и мене и цијелу моју пратњу густим, укусним овчијим млијеком и сиром и нису за то хтјели узети ништа.“
„Од нас се тражи да накнадно и посредно признамо да је
злочиначко и противзаконито бомбардовање Србије 1999.
године било нешто са чиме смо макар накнадно сагласни“,
јасан је он и додаје да је то најдалекосежнија последица
овог захтева.“
Злочинац тражи од жртве – не да моли за милост, већ да
му захваљује на учињени (му) злочин – тражи његову
“накнадну сагланост“, јер се то не може остварити
физичком силом.
Злочинац зна да је победу остварио у земаљској (просторно-
временској) равни, али у виретуелној – мисаоно духовној –
равни он је чак и потистунт са предњег краја одбране.
НАТО снаге, физички неупоредиво надмоћније од србских
снага, управо користе ту своју предност и отуда је (њихов)
ГЛАВНИ ПРВАЦ ДЕЈСТА у физичкој, а СПОРЕДНИ у
душевно-духовној равни, у БЛИЖЕМ ЗАДАТКУ, а у ДАЉЕМ
ЗАДАТКУ – да нас душевно и духовно покоре и трајно
поробе. На ГЛАВНОМ ПРАВЦУ ДЕЈСТВА остварили су извесну
предност, привремено запосевши део наше теритоирије
КиМ (ПЗТ), а на СПОРЕДНОМ ПРАВЦУ ДЕЈСТВА су
заустављени и далеко одбачени испред предњег краја
одбране.
Због тога се и даље наставља рат против нас у форми тзв.
„специјалних дејстава”, не би ли нас потпуно сломили
– и духовно и душевно. Радо би НАТО снаге да „исправе”
линију фронта у своју корист, поновним демонстрирањем
своје физичке надмоћи, али то се просто не може оставрити
голом, ФИЗИЧКОМ силом.
Ово са избирима и око избора и спекулације о Мајдану (које
подгрева и руски режим преко Марије Захарове, а да притом
не покушава ни на који начин да помогне Србији,
је та “специјална операција“ којом се жели сламање воље
Православних Срба и беспоговорно и трајно покоравање
сатанистичком НАТО-у и сатанистичкој ЕУ, која за главног
оперативца/извршиоца (Алесандра Вучића) – “НЕМА
АЛТЕРНАТИВУ“.
Професор Ломпар лепо и сиправно запажа и анализира, али
неће, не жели или не сме, да се јавно заложи за ПРОГЛАШЕЊЕ
окупације ПЗТ – Косова и Метохије, како је предлагао и
БЛАГОСЛОВИО пок. Патријарх Павле, а што је једини исправан
начин и на Небу и на Земљи, и по Небеским и Земаљским
законима.
Дакле, он то све зна, али се свесно од тога уздржава, само из
њему знаних разлога без обзира што слови за патриоту,
како се и предтставља?!