Избором Светог Саве настао је светосавски, а Лазаревим избором настаје косовски завет. А то је један исти србски завет. Савин поступак је предодредио Лазарев избор, а косовска жртва наговештава светосавску обнову
Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева
Када говоримо о Светом Сави најчешће се истичу његова велика дела којима је задужио свој народ: самосталност Цркве, писање првог законодавног акта, мирење браће, дипломатске мисије, градња Хиландара, оснивање школа, болница, сиротишта, просвећивање народа… Вечерас ћемо покушати да одговоримо на питање: шта је оно најважније што је Свети Сава желео да направи од Србског народа? Који је био његов главни и највиши циљ?
И да одмах одговоримо: Свети Сава је желео да од свог народа направи народ Божији – нови Израиљ.
О овоме се ређе говори и пише јер је то тешко разумљиво историјској науци.
Најпре морамо разликовати три врсте историјског знања. Једно је историографија, која се бави историјским чињеницама, датумима, местима, личностима и догађајима. Друго је историјско знање које омогућава разумевање историјских догађаја, њихове узроке и последице. И овим двома се бави историјска наука. Треће је философија историје, или историософија. Она говори о смислу историје. О смислу целокупне историје човечанства и смислу народа и цивилизација, њиховом унутрашњем животу и постојању у времену.
А хришћанска философија историје нас учи да историја почиње са Адамовим падом. Пре тога је било Царство Божије које пребива у вечности. А завршиће се општим васкрсењем мртвих и Страшним судом Христовим, након чега је опет вечност и Царство Божије или вечна мука, како за кога, зависно од Суда Божијег. Између је време. А централни догађај у времену је Васкрсење Христово. Пре Христа је Стари Завет, а у њему најважнији догађај је живот и судбина Народа Божијег Израиља, народа од Бога изабраног да се од њега роди спаситељ света Христос. После Христа је Нови Завет у коме су сви народи позвани да буду део новог Израиља – Новозаветни Народ Божији; следећи заповест коју је Господ Исус Христос дао апостолима: „Идите и крстите све народе у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам им заповедио“.
Само у овом кључу можемо разумети целокупно дело и величину Светог Саве.
Настанак старозаветног народа Божијег почео је жртвом. Аврам, праотац свих Јевреја, би позван од Бога да на жртву принесе свог јединца сина Исака. Аврам је без двоумљења послушао Божију заповест и повео свог сина, кога је неизмерно волео, на жртвоприношење. Али Бог, видећи његову послушност, зауставља га и као награду за верност даје обећање да ће се његово потомство умножити као звезде на небу и да ће из његовог рода доћи Спаситељ света. Тако је почела историја Јевреја, старозаветног народа Божијег.
Историја Срба као новозаветног народа Божијег почиње са Савином жртвом.
Млади Растко Немањић био је предодређен да влада. Имао је на располагању сву раскош, богатство и славу коју може пружити владарска титула земаљска. Али он то све својевољно жртвује зарад Царства Небеског. Живећи на Светој Гори аскетским и подвижничким животом, он се одриче себе, проводи време у непрестаној молитви, једући само мало хлеба, и то ретко, пијући мало воде, оскудно одевен и бос, како записа његов хагиограф Доментијан. Пазимо, говоримо о дечаку од 16 година, са колико је отишао на Свету Гору.
Први корак у изградњи народа Божијег Светом Сави био је да позове свог оца Стефана Немању, господара Срба, да, како пише Доментијан: „остави земаљско царство, јер је пропадљиво и привремено, и слава његова брзо пролази“ да „измени царство земаљско са небеским“, „да Бог у теби прослави твоја чудеса и да се назовеш други нови Израиљ, и паства твоја… назваће се избрање Божије, и Бог ће се прославити у њима“.
Ово Савино опредељење за Царство Небеско је исходиште Лазаревог опредељења на Косову и косовског завета. Косово је данас опет актуелна тема. Као што је и увек актуелно и Косово и избор између царства земаљског и царства небеског. Коме ћу се приволети царству? – Пита се цар Лазар пред бој и прави избор. „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и до вјека“. Као што и сваки појединац прави избор, али и читав народ. Народ Божији ће изабрати небеско, а то значи судбину Христову. Бити народ Божији је највише постигнуће једног народа. Оно не значи да му се други народи покоравају или да му служе, или диве; напротив, то значи спремност да у свету делиш судбину Христову, а то је страдање, понижавање, распеће на крсту са разбојницима, али и васкрсење са Христом. Избором Светог Саве настао је светосавски завет, а Лазаревим избором настаје косовски завет. А то двоје је један исти србски завет. Савин поступак је предодредио Лазарев избор, а косовска жртва наговештава светосавску обнову. Светосавље је наша философија стварања, а Косово наша философија страдања – како каже православни мислилац Марко С. Марковић.
Велики жупан Стефања Немање је послушао свог сина, постао монах Симеон, а по смрти га је Бог прославио као Светог Симеона Мироточивог. Касније је, следећи светог Симеона и Саву, већина Немањиних потомака остављала земаљско царство зарад небеског, и све их је Бог прославио нетрулежним и чудотворним моштима а црква их је уврстила у ред светих. То је светородна лоза Немањића. Свети владика Николај нас подсећа да су и други хришћански народи имали свете владаре а само Срби светородну лозу.
Потом Свети Сава трајно везује свој народ за Свету Гору, Богородичин врт, тај мистични центар васељене који невидљивом пупчаном врпцом везује земљу за небеско царство. Заједно са својим оцем подиже Хиландар. А онда и у Кареји, административном центру Свете Горе, подиже испосницу и за њу пише Карејски типик, своје прво писано дело, којим уређује монашки живот у тој малој заједници од 2-3 монаха. То је један од најстрожих и најтежих типика на Светој Гори и целом свету. Сваки дан се, поред осталих бројних молитви, чита цео псалтир, од понедељка до петка једе једном дневно; понедељком, средом и петком строго пости. Ко је имао прилике да присуствује служби у испосници Светог Саве у Кареји, од нас ненавиклих и слабих, морао је помислити да молитви нема краја. И данас се у тој испосници живи и служи према типику Светог Саве. Тамо могу да издрже и бораве само највећи молитвеници и подвижници – специјалне јединице војске Христове; какав је и отац Никодим, данашњи настојатељ – један од најцењенијих живих монаха на Светој Гори. А и сам Свети Сава је у периодима пребивања у испосници живео према том типику, а када ју је написао имао је само 24 године.
Свети Сава је за свој народ од цариградског цара и патријарха добио аутокефалност Цркве, а потом је као први србски архиепископ крунисао свог брата Стефана за првог србског краља. Црква и држава, самосталне и слободне, народне, потребују и закон. Свети Сава пише први законодавни акт – Номоканон, или Законоправило, или Крмчију, како се још назива, указујући да служи за управљање крмом брода народног. Номоканон је збирка прописа из грађанског и црквеног права, заједно у једном законодавном акту, у једној књизи, као што и црква са државом чини јединство исказано у византијској идеји симфоније царства небеског и царства земаљског. А то је симболично престављених на грбу Немањића са двоглавим орлом под једном круном, при чему круна представља Божански ауторитет којем су подређене обе власти. Такав орао се данас налази и на савременом грбу Србије, као и на грбовима Црне Горе и Русије.
Остало је још Светом Сави да споји свој народ са Светом Земљом, тим другим мистичним центром васељене. Одлазећи два пута у Свету Земљу, посећујући света места која је обилно даривао, он не одлази само ради поклоњења и даривања, већ и да би зидао бројне манастире за србске монахе и конаке за будуће србске ходочаснике. Обилазећи Јерусалим дошао је и у кућу светог апостола и јеванђелисте Јована, кућу у којој је на Велики четвртак одржана Тајна вечера Христа са апостолима, где је Христос опрао ноге својим ученицима и установио свету тајна причешћа. А испод те куће је гроб цара Давида. Том приликом је откупио ту кућу од Сарацена, и то свето место учинио својином Србског народа.
Светосавски завет и дело Савино настављају његови наследници, Немањићи. Али и остали владари и властела србска, као и благочестиви народ чинећи са својом црквом једну свештену заједницу – Нови Израиљ. Остало је још да се крвном жртвом запечати тај Савез. Јер Завет је заправо савез између Бога и народа Божијег. И то чини Лазар са својом војском на Косову. Тиме је завршено формирање србског завета, светосавског и светолазаревског.
У нововековној историји Србије, на жалост, било је и случајева, а има их и данас, да се ниподоштава, па чак и исмева опредељење Светог Саве и Светог Лазара за царство небеско. Тако су млади скојевци певали: „Ми нећемо рај на небу, ми хоћемо земни рај“. Или пре њих Доситеј говораше: „Књиге, књиге, а не звона и прапорци“, залажући се за идеју просветитељства. Потом Светозар Марковић, Јован Скерлић и многи други хтедоше да нас одвоје од србског завета и вежу за неки други страни брод, било да се он зове рационализам, социјализам, наука и прогрес, либерализам, европејство… Све те идеје и идеологије су прошле или пролазе. Старозаветни Израиљ је такође отпадао од Бога и клањао се златном телету. Данас се многи Срби клањају златном телету потрошачког друштва. Али, са друге стране, када видимо скорашње литије у Црној Гори на којима се певало „не дамо светиње које славе Божије име“, или пре неки дан на Богојављење, пре него што ће запливати за Часни Крст, србска омладина запева „ој Косово, Косово“ и „Христе Боже распети и свети“, и то свуда где се пливало, као по договору, знамо да још живи народ Божији Србски. И да ће тако остати до Страшнога Суда.
Амин. Боже дај!
Беседа на светосавској академији у Новој Вароши 2023. године
Categories: Српско православно стање
Оставите коментар