Тутуш је написао књигу да би добио награду. Испунио је све услове: књига није обимна, убеђује како је Титова Југославија била идиличан систем, у књизи су жртве Хрвати и муслимани, а зликовци Срби
Александар Тутуш са својом књигом 671 (Фото: Фејсбук)
Приказ књиге Александра Тутуша 671; издавач Бернар, 2018, Београд, стр. 156.
Прочитавши последњу реченицу књиге, запитах сам себе шта мислим о том штиву. Тако радим годинама. Општи утисак о 671: осећам се преварен. Зашто? Књига није велика литература, али је солидно новинарско дело. Читао сам је с напетошћу, до прве половине књиге. А то је најважније за једно литерарно дело, како рече мој омиљени писац Роберт Луис Стивенсон. Књига просто мора да је интересантна. И то је све. Боља је, по мени, Тутушова, него, на пример, књиге које су примиле НИН-ову награду: она из 2015, Филипа Давида, из 2018, Дејана Атанацковића, или из 2020, Саше Илића. Тутуш је интересантнији од њих.
Но, други део 671 знатно је слабији. Како се књига приближавала концу, све је било лакше погодити крај. Догађај је познат из недавне прошлости, из године 1993. То је лош знак за аутора. Зашто сам погодио? Па зато јер је Тутуш написао књигу – тако ми се чини – с очевидном намером да добије награду. Испунио је све услове: књига није обимна, има нешто мање од сто шездесет страна, лако се чита, затим убеђује како је Титова Југославија била добар, идиличан систем, а лоше је дошло после њега, а у Београду су сви лепо живели. Нико није питао како ти је име, да ли си Македонац, Хрват, муслиман, Словенац, атеиста, римокатолик – и, најзад, жртве су у овој књизи Хрвати и муслимани, а зликовци су Срби – и то из Босне.
Приказ књиге на страници Делфи књижара (Извор: Делфи)
Сценарио као да је писао деда Сорос, или неки његови представници из натовског „невладиног сектора“ из Београда. Таквих књига и филмова за последњих тридесетак година има много. Једина разлика је што сам сличне филмове или књиге прозрео већ после кратког времена. Тако сам после петнаестак минута напустио биоскоп – заборавио сам име филма – видевши да београдски глумци долазе у Босну међу Србе и праве се да не разумеју шта се догађа. Глуматарали су као да су се родили у Бостону или Бризбејну. Смејали су се српским сељацима, јер се ови – замислите! – сећају хрватских покоља из 1941. у херцеговачком селу Пребиловци, или Дракулићима поред Бања Луке. А београдски глумци – све деца Титових генерала и пуковника – чуде се: „Јао, баш су ти сељаци смешни и глупи!“
Или она глумица из Београда, чији су родитељи, судећи по њеном имену, Срби, а она поносно глуми муслиманку из Босне, коју силују „српски агресори“. И овоме сам филму заборавио име, али сам биоскоп напустио такође веома брзо. Просто је реч о одвратној пропаганди против српског народа вођеној из Београда. Људи који праве такве филмове или пишу књиге сличног садржаја примају често не мале новчане награде из држава који су се истакле у злочинима против српског народа, како године 1914. и 1941, тако и 1991. и 1999.
По којим критеријима се данас додељују књижевне награде у Србији блиставу анализу написао је Слободан Антонић: „Нинова награда 2020“.
Слободан Антонић: Нинова награда 2020. – инаугурација колонијал-арта
Но, да се вратим књизи 671. Не тврдим да се то, како описује Тутуш, није могло догодити у Београду, нити поричем да су и представници српског народа чинили злочине. Оно што замерам овој књизи је чињеница да су најмоћније земље света, те медији којима они управљају, искључиво говорили о српским злочинима, најчешће их преувеличавајући. Истовремено, злочине над Србима најчешће су прећуткивали. Тако је настала црно-бела слика о грађанском рату у Југославији. Не видим разлога зашто бих ја, Србин, учествовао у тој срамној игри против сопственог народа. Тутуш је млад аутор, рођен године 1974. Надам се да ће његово следеће дело бити далеко зрелије, те да ће већу пажњу посветити пре свега лепоти српских речи и израза.
Из необјављеног Дневника
Categories: Писма из Жумберка
Питам се – имајући у виду колико често се овде појављују Тутушеви текстови, као и колико често се воде полемике поводом његових текстова – прети ли опасност да сајт буде преименован у “Стање Тутуша”? :-)))
Verujem Nikoli, knjigu nisam citao. Ako je tako kao sto kaze, u tekstovima koje sam citao ovde od Tutusa, ne deluje da je toliki autosovinista. Jeste da kritikuje i vlast i crkvene autoritete, ali sa pravom. Ne mogu da se nacudim da je toliki licimer.
Родољубе, сајт је одавно оперативно пробијен од стране црногорске службе, од стране „селићеваца“, одавно се црногорски нацирасизам (или како одлично написа коментатор Марк Еугеникос – духовно монтенегринство) башкари на сајту Стање Ствари.
@Сребрни Танго
Хвала. Тај израз „духовно монтенегринство“ јесам употребио овде на СтСт, али не могу да се сетим или пронађем којом приликом, мада сам сигуран да је био неки сличан повод.
Ја сам ту потребу за истицањем, типа „ми смо бољи Срби од других“ приметио још као дете, али ми је требало дуго времена да ту спознају уобличим у конкретну мисао. Признајем да су ми у томе помогли Тутушеви текстови, јер његово форсирање накалемљеног монтенегринства боде очи па човеку ствари постану јасније.
Пронашао сам један приближан цитат, из Тутушевог текста „Код Ђеда по благослов“ (https://stanjestvari.com/2021/07/08/aleksandar-tutus-kod-djeda-po-blagoslov/#comment-171175): „Оно што је мени сметало у есеју г. Тутуша је тај став да нико не ваља, само ето ми у нашем селу држимо упаљену бакљу Српства, елем ми смо бољи од других. Није он то експлицитно рекао, али осећа се.“
Кад смо већ на овој теми, да се дотакнемо и поштапалице „слава му и милост“ коју турбо-верници додају иза имена св. Василија Острошког, а турбо-Тутуш је додаје и након помињања Острошког манастира, у истом тексту. Мене та фраза неодољиво подсећа на ʿalayhi as-salām (Peace be upon him) или ṣallā -llāhu ʿalayhī wa-sallam (Blessings of God be upon him as well as peace), објашњено овде: https://en.wikipedia.org/wiki/Islamic_honorifics, а што побожни муслимани додају иза имена пророка Мухамеда или осталих пророка, према значају.
По систему, видела жаба да се коњи поткивају, тако и наши турбо-верници не могу да поднесу да њихове комшије муслимани имају такву некакву изреку која свему што кажу даје неко дубље и побожније значење, па хајде да измисле и они нешто. Ако ико икада примети да обични Срби почну да додају такву вербалну наказу након имена св. Саве или самог Господа, то ће бити знак да је општа дебилизација друштва путем пинковизије одмакла толико далеко да би чак и окупација, а уз очување свести, била мање зло.
@ Марко Евгеније
И мене је то “слава му и милост”, као и вас, подсетило на муслиманско изражавање поштовања према Мухамеду, (салалаху итд), али мало другачије то објашњавам. Мени се чини да је то нека врста “контре” муслиманима, у смислу – ви одајете хвалу Мухамеду, а ми не Мухамеду него светом Василију. Осим тога, такав начин одавања хвале светом Василију не бих приписивао (само) турбо-верницима (а и сам тај израз ми се не допада, будући да је дисквалификаторан), јер сам то “слава му и милост” чуо и од много, да не кажем свих, свештеника и владика из Црне Горе. И од почившег митр. Амфилохија и од митр. Јоаникија. То је од давних времена обичај у Црној Гори
Мислим, такође, да би се могла наћи нека паралела и између муслиманског поздрава “селам алејкум” и отпоздрава “алејкум селам”, (мир Божји вам желим, и ја вама желим мир Божји) и нашег “Помаже Бог”, “Бог ти помогао”, који такође има карактеристичан инверзни облик у отпоздраву, као и код муслимана. Није немогуће да је и то нека врста хришћанске “замене” или “покривања” исламских израза, као и у вези са светим Василијем Острошким. Мислим да је веома тешко ствари вратити уназад и “укинути” такво одавање поштовања светом Василију, или мењати наш поздрав “Помаже Бог”. А вероватно нема ни потребе да се то чини.
@Марк Еугеникос
Додавање израза ,,слава му и милост” уз помињање имена св. Василија Острошког (и Тврдошког) је карактеристично за велики број људи из никшићког краја. Могуће да то јесте производ 90-тих година, када се од времена када су хоџе на острошким степеницама клали беше ли телад, прешло на омасовљење, односно враћање вери. Да ли је он израз токсичног размишљања ,,метар Цуца дражи од км Шумадије”, не знам.
Сам израз вероватно јесте претеривање, али не бих се сложио да је ,,вербална наказа”, нити да говори о духовном стању неког верника или времену његовог приступања Цркви. Овде сте можда са квалификацијама ,,турбо” благо груби, а све и да пођемо од тога да је разлог такмичњење са комшијама Муслиманима, а не бих рекао да је то у питању, онда сам сигуран да и то донекле психолошки разумете. Наиме, није ретка појава да у мешовитим крајевима Срби много дуже и бучније прослављају своје славе, него у срединама које су са скоро па једнонационално српске, што ниједне ни друге не чини бољим или горим верницима.
@Родољуб Лазић
Кад поменусте селам алејкум, то уствари уопште није искључиво муслимански поздрав. Једноставно се тако на арапском каже „мир вам“. Прецизније, када на литургији свештеник каже „мир свјем“ а народ одговара „и духови твојему“, то ће арапски православни свештеник рећи отприлике „елсалам уа алејкум“. Отприлике јер сам користио Гугл тренслејт, јер нисам записао. Чуо сам православне свештенике из Јордана како то изговарају, па ми је личило на селам алејкум, па сам их питао, па су ми рекли да је селам алејкум муслиманска варијанта, а да арапски хришћани додају између реч која значи „свима“, али да је суштина иста. Наравно, пошто постоје разни дијалекти арапског, Гугл тренслејт то не убоде баш тачно, јер нема контекст да је то специфична литургијска фраза а не обичан поздрав.
@Joван П
Можда сам био мало груб, не би ми био први пут. Ја нисам из мешовитог краја (Ваљево), па мени такве кованице гребу уши. Али бих неспорно требао да будем толерантији, што ми не иде лако.
@Marko Evgenije
„Selam je najljepši pozdrav! Pravilno se izgovara: “Es-selamu alejkum“ ili “Selamun alejkum“, što znači – Mir i spas Božiji vam želim! Odgovara se riječima: “Ve alejkumu-s-selam“ što u prijevodu znači: “I ja vama mir i spas Božiji želim!“
Ово је објашњење са једног исламског сајта.
Мени се ипак чини да наш поздрав-отпоздрав јесте „преиначење“ муслиманског „селам алејкум“, (без обзира на то што је то и уобичајен поздрав у арапском свету, јер је он несумњиво исламски поздрав при сусрету) као и оно са Светим Василијем. Али небитно, у крајњој линији. Моја поента је да нема потребе ни једно ни друго „на силу Бога“ мењати или потирати.
Прочитах ово пре неки дан али не стигох да оставим коментар… Али ту су наравно дежурни критичари, не Александра Тутуша (мада је лична мржња нескривена), већ Истине коју он сведочи. Теологу у покушају међу коментаторима препоручујем да прочита мој одговор опадачима на критику термина
слава му и милост. Николу Живковића познајем и више пута смо разговарали. Његов напад је примитиван и неистинит. Комплекс. Еткетирати човека који је рекао како зарађује за живот као Сорошевог плаћеника… Шта рећи онда за човека који је радио у Немачком архиву? Чији је он плаћеник? Али ја не мислим да је Живковић плаћеник БНД-а јер…. могу они много боље. Треба роман 671 читати са много предрасуда и лимита па не схватити поруку. За почетак погледајте ко је издавач књиге и остале наслове и билиотеку и коло у које је роман 671 смештен па прво судите по томе да ли је роман другосрбијански. Такође иако су се неки људи од заната и пера о роману изјаснили као о роману године написаном код нас, који је сигурно морао бити у најужем избору за награде, није нигде био ни поменут ни за једну награду. Роман је свугде гуран под тепих, и то баш од оних којима га Живковић приписује. А знамо каква дела се задњих година награђују у земљи Србији. Живковић је показао велико неразумевање и фабуле и поруке романа. Порука је дубоко хришћанска, а не политичка. Роман изобличава лажи. Такође топло препоручујем , онима који ће да читају а не само да пљују, и роман Молитва под море, а овде на сајту имате и текст Милоша Ковића о истом. Читајте, размислите па судите. Такође прочитајте све доступне информације о догађају или причајте са Србима из тога краја о догађају. То јесте био зверски злочин и јесте срамота ове државе, а пажљиво читајте књигу па ћете видети како га аутор приказује.”Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јован, 15,13) То је сва порука романа 671. Истина, страдње невиних, Јеванђеље и Христос. Роман је у маниру највећих дела књижевности утемељен на Јеванђељу. Али критичар је неуспели читалац лектире. Седи 1.
@Марк Еугеникос “Ја сам ту потребу за истицањем, типа „ми смо бољи Срби од других“ приметио још као дете, али ми је требало дуго времена да ту спознају уобличим у конкретну мисао.” – Природно је то сазревање тј уобличавање, велика је превара у питању.
Сви грешимо, битно је исправити се.
Зов њиховог гусларског ЕПП је моћан и не оставља ниједног Србина равнодушним. Намерно игра по најситнијим струнама национал-романтизма.
Нико ко се отрезни од те песме сирене и свхати размеру патетике и лицемерја не може бити исти човек.
Oсобине у тој заиста патолошкој средини:
– лицемерје, дволичност, калкулације и чување друге опције
– племенска свест/лојалност (боље бити у грешци али у чопору него у праву али усамљен)
– напад на извањца/слабијег/појединца.
Мали Буда (2014.) филм који на хумористички начин заиста верно приказује како психологију средине тако и различитих појединаца и улога у истој.