Срамотно је тражити да се последице вековног терора Албанаца над Србима легализују, тако што ће добити српску територију, за још једну своју државу, и да албанизују српску културну баштину на овом подручју

Извор: Печат

Сваки покушај одређења Косова и Метохије само као подручја Србије унапред је осуђен на неуспех, јер од значаја који оно има за територијални интегритет наше државе далеко је важније његово значење за колективни идентитет српског народа и лични идентитет сваког његовог самосвесног припадника. Зато се у разговорима о решењу за ову српску покрајину, на којој су Албанци, после вековног прогањања Срба, у сарадњи са НАТО-ом самопрогласили своју лажну државу, не може говорити о тих око 15 посто државне територије Србије, већ, како рече Бећковић, о стопроцентној српској части и достојанству. Натапано вековима крвљу и патњом Срба, Косово је најболнија српска реч, а то осећање искуствено претходи сваком размишљању о овој покрајини када се настоји да одговори на нека питања везана за његову будућност или пронађе адекватно решење за његов актуелни упитни статус.

Иако је, током минулих деценија, питање Косова и Метохије веома различито дефинисано, у наивном српском веровању да ће решавање класних, социјалних, демократских и културних проблема довести до мира и суживота с Албанцима, показало се да је оно првенствено национално питање, јер на овом подручју они настоје да се етничким прогоном Срба потврде као доминантна заједница. У том смислу и одговор Срба може да има првенствено национални предзнак, чија историјска димензија и даје адекватну аргументацију за адекватну одлуку.

Српски идентитет

Као што је познато, Срби настањују ово подручје од 7. века. На њему је живело романизовано илирско-трачко становништво, познато као Дардани, а које нема никакве везе с потоњим, савременим Албанцима чији преци стижу на Балкан тек у 11. веку, а на Косово непосредно пре доласка Турака. О српском пореклу културног идентитета Косова и Метохије говоре називи места, само име Косово и Метохија, а затим и бројни други топоними, хидроними, сакрални споменици. Назив Косово потиче од српске речи која означава птицу кос, а Метохија потиче од српског назива за посед који је дарован цркви или манастиру и који по закону њима припада. Пећ је добио име по старој словенској речи пешт, у значењу пећина, Приштина такође по словенској речи пришт (избочина), док је Митровица названа по Цркви Светог Димитрија. Према турском дефтеру из 1455. године за ову област, од 480 места нема ниједног насеља нити топонима са албанским именом, а присуство албанске популације од 0,26 посто је на нивоу статистичке грешке. Настајући као део интегралног српског етничког, културног и духовног простора, Косово и Метохија су у оквиру те целине и добили изузетан значај за националну свест и културни идентитет Срба. У неповољним историјским околностима ово подручје је постало мета агресивне албанске популације, која је, стављајући се на страну окупатора, Турака, Аустроугара, Италијана, Немаца и Американаца, постепено освајала и потискивала Србе.

Др Марко С. Марковић: Тајна Косова

Периоди насиља

Уколико се сагледају историјски процеси који су довели до данашњег стања, онда се може означити неколико карактеристичних периода одређених преломним догађајима који су били пресудно значајни за етничко преовладавање Албанаца на овом подручју. Већ после Косовске битке 1389. године долази до метанастазичких досељавања арбанашког становништва на Косово и Метохију које након пада српске средњовековне државе 1459. године и успостављања османске власти добија и организовани облик колонизације српских подручја у оквиру турске политике. Заштићени турском влашћу и привилеговани због исте вере с Турцима, исламизирани Арбанаси врше терор над Србима који се или принудно исељавају или остају по цену прихватања ислама и потоњег поарбанашења.

Други битан моменат су велике сеобе српског становништва 1690. и 1739. године, условљене повлачењем аустријске војске, чијим су успесима у рату с Турском били подстакнути и Срби да се супротставе Османлијама, након којих се у опустела места на Косову и Метохији насељавају Арбанаси.

Наредни важан период настаје у другој половини 19. века и рата Србије, Црне Горе и Русије против Османског царства 1875–1878. Пре Берлинског конгреса, одржаног од 13. јуна до 13. јула 1878. године на којем је Србија призната као независна држава, са територијалним проширењем са ослобођеним нишким, пиротским, топличким и врањским округом, турске власти су у циљу спречавања да делови јужне Србије и Косово и Метохија припадну Србима, Србији или Црној Гори, финансирале групу султану лојалних Албанаца који су на скупу у Призрену 10. јуна 1878. донели свој програм. Залажући се за аутономију и уједињење свих области на којима живе, без обзира на то да ли су у већини или мањини, Албанци тим својим агресивним антисрпским програмом истичу претензију за стварањем „Велике Албаније“ занемарујући интересе и права Срба на том подручју. Од тада па до 1912. године почиње насилно исељавање са овог подручја више од 150.000 Срба уместо којих су насељени албански колонисти. О том страшном вишедеценијском терору и злочинима Албанаца над Србима извештавали су западни новинари, што треба имати у виду када се пише о реакцији српске војске почетком 20. века током балканских ратова за ослобађање Косова и Метохије.

Ломљење крста на цркви у мартовском насиљу 2004. године (Извор: Печат)

Коначним ослобађањем ових подручја које после балканских ратова улазе у састав Србије, а након Великог рата у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, српско становништво је могло да се врати на своја дотадашња вековна огњишта. Међутим, албански сан о великој држави се обнавља с новом окупацијом током Другог светског рата. Подржани најпре од Италијана, а после њихове капитулације 1943. и од Немаца, Албанци колаборирају с нацистима у оквиру војнополитичког савеза Друге призренске лиге, чији је циљ био добијање подршке за остварење концепта „Велике Албаније“. Други светски рат обележен је страшним албанским злочинима над Србима на Косову и Метохији и протеривањем бројних српских породица са овог подручја.

Националистичке активности Албанаца не престају ни након завршетка Другог светског рата, јер 1946. године формирају у САД Трећу призренску лигу која је, користећи пропагандно-диверзантску борбу и помоћ Албаније, као и претходне две лиге, имала за циљ стварање „Велике Албаније“. Изложени албанском терору, Срби су након Другог светског рата дошли и под удар нових комунистичких власти, које у борби против наводног великосрпског национализма и хегемонизма најпре забрањују повратак српских колониста на Косово и Метохију, а потом толеришу албанско насиље над српским становништвом.

Један од узрока данашње ситуације на Косову и Метохији је комунистички идеолошки кич којим се идеализовало стање на овом подручју, тако што се прикривао тежак положај Срба а свако указивање на такав положај означавано је српским национализмом. Доношењем уставних амандмана којим је 1971. године Косово и Метохија као аутономна покрајина Србије стављена изван надлежности републике, што је потврђено и Уставом из 1974, погоршао се ионако тежак положај Срба на овом подручју. Када су 1986. објављени резултати истраживања тог положаја, констатовано је да су Албанци примењивали бројне начине да би извршили притисак на Србе како би их приморали на исељавање. Након презентације тих резултата и суочена с незавидним не само безбедносним већ и економским и политичким стањем у Србији у оквиру Југославије, САНУ је одлучила да се огласи и започне рад на Меморандуму. Иако је нелегалним објављивањем делова радног и недовршеног текста у штампи овај пројекат настојао да се компромитује, они који су то учинили убрзо су политички поражени од својих супарника који су одговорили на потребу енергичнијег и бржег одговора на ургентно питање Косова и Метохије. Оснивањем албанске терористичке организације тзв. Ослободилачке војске Косова 1994. године, која се нападима на српску полицију и војску и српске цивиле борила за независност аутономне покрајине Косова и Метохија и стварање „Велике Албаније“, започео је рат на овом подручју.

Света српска земља

Иако Косово и Метохија не представљају матичну област албанског становништва, јасан је континуитет њихове тежње да етнички заузму овај простор Србије. О Косову и Метохији као првенствено српској светој земљи говори и чињеница да је то подручју сходно свом пространству с најгушћим распоредом хришћанских светиња на свету које су изградили Срби током своје историје. Ту богату српску културноисторијску и уметничку баштину Албанци настоје да присвоје да би њоме легитимисали претензије на етничко присуство и националну доминацију на овом подручју.

Цркве на Косову и Метохији (Извор: Друштвене мреже)

Премда су сви окупатори и све идеологије под чијим је окриљем успевао великоалбански национализам историјски поражени, његови резултати су остајали све док западне силе и НАТО, подржавши албански тероризам у борби против српског становништва и регуларних српских полицијских и војних снага 1999. године, нису окупирали ово подручје и омогућили Албанцима да наставе с прогањањем и убијањем Срба. Завршетком рата и доласком НАТО-а обновљено је протеривање и убијање Срба, а кулминација тог процеса се догодила у Мартовском погрому када је од 17. до 19. марта 2004. године убијено 19 и протерано 4.000 Срба, уништено преко 900 кућа и разорено и оскрнављено 39 цркава и манастира. Под окриљем НАТО-а и тзв. међународне заједнице, Албанцима је потом омогућено да 17. фебруара 2008. прогласе сецесију овог дела српске територије. Једнострано проглашавање независности аутономне српске покрајине Косово и Метохија од Републике Србије и стварање тзв. Републике Косова подржале су и признале водеће земље Запада а под њиховим притиском и мање вазалне државе, попут Црне Горе, Македоније и Хрватске.

Узроци данашњег стања на Косову и Метохији су дубоки и недовољно се узимају у обзир од оних који настоје да га сагледају и пронађу одговарајуће решење. Будући да покушаје тих разматрања карактеришу битне недоследности и противречности, смисао сваког правог ангажмана био би да се најпре историјски адекватно схвати овај замршени и у чвор везан косовскометохијски проблем, а потом да се он и сагледа у равни отвореној према будућности. Све што су албански националисти и терористи учинили Србима и Србији на Косову и Метохији да би етнички очистили ово подручје и прогласили сецесију било је и у функцији великих сила Запада и НАТО-а. Од 1999. године до данас они су уништили више од 150 српских цркава и манастира са основним мотивом и циљем да избришу сваки траг српског националног присуства на Косову и Метохији и покушају да створе етнички чисту државу.

Болне лажи

Када се изрекне нешто што боли, онда се, не улазећи у коректност казаног, истиче да је то последица суочавања са истином. Таквим болом се настоји да се докаже наводна истинитост реченог, али се при томе заборавља да више од истине боли лаж оличена у стереотипу о Србима који демонстрирају поједини домаћи и инострани интелектуалци и писци, у служби западних центара моћи. Одређено историјски дубоком националном траумом, Косово је постала најболнија српска реч чије помињање у овом контексту само појачава то екстремно непријатно осећање. Наравно, они који не осећају тај бол или га наносе другима служећи се важећим стереотипима о Србима, потврђују да је превише инвестирано у лажи о искључивој српској кривици за сукобе на Косову и Метохији, као повод интервенцији и окупацији овог дела Србије, да би се оне сада распршиле неким новим увидом и истином. Места за такав оптимизам нема јер је он одређен ширим контекстом односа Запада с Русијом и њиховим ривалитетом који је прерастао у рат у Украјини.

У садашњој констелацији политичких снага, Срби и Србија би требало да буду у функцији пројекта о независном „Косову“ и да прихватају ултиматуме под окриљем наводних договора и постигнутих решења. Истицање америчких званичника да је свако решење о подели овог подручја лоше и неприхватљиво упућује заправо на основни интерес Запада и САД да задрже под својом окупацијом ово подручје Србије. Уколико се имају у виду огромна средства САД уложена у пројекат независног „Косова“, као део војне инвестиције за контролу овог региона, онда је политичко залагање за његово потпуно остварење и међународно признање начин легализације агресије над Србијом и отимање дела њене територије.

Позив СА Сабору СПЦ да одлучи од Светих Тајни евентуалне саучеснике отуђења Косова и Метохије

Проблем Србије у овом политичком процесу је у недоследности, односно непринципијелности. Поставља се питање: да ли Србија заиста сматра Косово и Метохију својом територијом, својом покрајином, а самопрокламовану државу „Косово“ фиктивном, лажном и недостојном признавања или се само то декларативно истиче, а стварно мало-помало откида од сопствене суверености и уступа тој држави? Успостављање граничних прелаза који нису више административни, додељивање међународног позивног телефонског броја, противуставно укидање српских институција, допуштање учлањења у међународне организације и низ других уступака, указују на проблем српске доследности у очувању своје суверености. Иако пристајање на тај преговарачки процес подразумева и одређену прагматичност у политичком понашању, низ учињених уступака се већ претвара у принципијелност српског уступања. Прагматизам и политика сталног попуштања изазивају оправдану бојазан да тај пут не води ка очувању Косова и Метохије као дела српске територије, јер је на делу успостављање пузајуће државности методом постепеног кувања жабе.

У сенци тог процеса одвија се смишљено одлагање формирања Заједнице српских општина као дуготрајуће понижење коме су Срби и Србија изложени након низа учињених уступака другој, албанској страни. Без одговарајуће заштите, Срби су препуштени страшном свакодневном терору и обесправљености немоћни да се одупру насиљу, паљењу летине, крађама и узурпацији имовине, прогањању и затварању осумњичених за наводне ратне злочине. Организовано насиље над Србима на Косову и Метохији не престаје, а репресија чији се интензитет повремено повећава да би кулминирала убиствима врши се са циљем обесмишљавања њиховог живота као средства протеривања са овог подручја.

Предлози и идеје о ампутацији овог окупираног подручја Србије истичу тренутну реалност као аргумент и траже да се поштује фактичко стање као основ и његовог правног потврђивања. Како су сви правни аргументи на страни Србије, стварност и треба усагласити с њима, а помињани правнообавезујући споразум може бити само у оквиру важеће Резолуције УН 1244 и Устава Републике Србије. Уколико се фактичка реалност тренутно не може променити, не сме се пристати ни по коју цену на промену међународне правне реалности која јасно дефинише Косово и Метохију као део Србије.

Светосавски проглас за спас Косова и Метохије: Не ултиматуму – не капитулацији!

Основна разлика између стварног и правног упућује на основну матрицу бројних противречности везаних како за неодређено стање на Косову и Метохији, тако и за настојања да се оно дефинише и реши. Те контрадикторности карактеришу не само европске и америчке званичнике када се залажу за двоструке стандарде већ и оне интелектуалце који у сагледавању косовско-метохијског проблема настоје да буду објективни и праведни. Један од њих је и аутор књиге Макијато дипломатија – Косово, мртви угао Европе Мартин Хајперц, који с правом истиче да је „Косово“ погрешан корак историје, да је реч о мафијашкој држави и да је шокантно и страшно то што Европа мора да сарађује са челним људима те државе. Међутим, указујући да је кључно питање Србије и Срба у односу према Косову не његово признање већ прихватање губитка, он се, у ствари, залаже за легализацију проблематичног добитка. Уколико је та скаламерија од државе настала отимањем дела територије једне суверене државе, што потврђује и важећа резолуција УН, онда се поставља питање како прихватити ту отимачину и крађу као губитак у контексту европског правног система у којем се то не може легализовати без пристанка оштећеног? У том смислу се и врши притисак на Србију да се добровољно одрекне овог дела своје територије и тако испуни услов приступања Европској унији. На скицираној мапи нашег пута ка ЕУ, назначена је и пуна нормализација односа Србије с „Косовом“, као између две државе. У најновијем ултиматуму Србији, познатом као француско-немачки предлог за решавање проблема Косова, не тражи се од Србије да експлицитно призна лажну државу на својој територији, већ да се не супротставља пријему ове државе у међународне организације, што значи имплицитно признање.

Уколико је територијални интегритет државе неупитан, онда се и само питање о томе чини беспредметним, па и пут у Европску унију не може водити преко самоодрицања и самопонижења. И док у Србији већ постоји колона оних који би, уз неки поклон у шареној хартији чијим би се распакивањем суочили са празнином као великим ништа, прихватили губитак и превару као нешто саморазумљиво и нормално, чини се да је далеко више оних који се с таквим решењем и сопственом улогом у том процесу не слажу. Пред Србијом је одсудно време које ће ускоро показати да ли ће она кренути странпутицом коју заговара мањина или ићи путем свог самопотврђивања, историјски достојно и часно бранећи своје националне и државне интересе.

Apel 36 javnih ličnosti za prihvatanje predloga EU za Srbiju i Kosovo

Срамотно је тражити да се резултати и последице вековног терора Албанаца над Србима легализују, тако што ће добити српску територију, за још једну своју државу, поред матичне, и да албанизују српску културну баштину на овом подручју. Тај преседан са новом албанском државом биће пример како се и у осталим деловима Балканског полуострва у јужној Србији, западној Македонији, северној Грчкој и источној Црној Гори могу створити нове албанске државе, чији ће циљ, на путу остварења „Велике Албаније“, бити најпре „Сједињене Албанске Државе“. Те нове САД на тлу Балкана и Европе су пројекат оних базичних САД које настоје да створе свог демонског клона. Његово реализовање се заснива на кршењу међународног права и важећих закона и поништавање европских цивилизацијских вредности. Зато је изузетно важно да се на Косову и Метохији тај процес заустави и спречи остварење тог монструозног политичког пројекта који неће бити болан само за народе на чију ће се штету он остварити, већ и за Европу и свет који неће моћи да се одупру понављању оваквог преседана. Тада то неће бити само српски већ европски и светски бол.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 3. 2. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Бојан Јовановић, КиМ, карусел