Владимир Коларић: За хришћанина центар и глава би требало да буде Христос

Хришћанин заправо никад не би требало да буде дезоријентисан. Али сви живимо у овом свету и тешко се одупрети његовим вртлозима. Уметност уме да буде добар сеизмограф тих промена

Владимир Коларић (Фото: Лична архива)

Из области теорије умјетности и културе долази глас Владимира Коларића (1975) који јасно и недвосмислено пројављује живог Господа управо кроз двије области које су неријетко постављане у директну опреку ка хришћанском. У томе смислу важност позиционирања умјетности у покушају или тежњи ка животу по Јеванђељу храбро и гномски снажно у врло конкретном лику, дао је путем књига Хришћанство и уметност (Библиос, 2021) и Хришћанство и филм (Отачник, Бернар, 2017). Коларић је драматург, али је и прозни писац (приче: Луталице, Рат љубави и друге приче, Тајна пурпурних зора, романи Авантуре Победника и Филип од злата), преводилац (поред одломака, текстова разних врста, роман Ломоносов, царски помоћник Јурија Нечипоренка). Одбрана уметности је симболично и наслов његовог блога. Потписује преко 30 радио-драма емитованих на Радију Београд, па не изненађује што је добитник награде Витомир Богић за допринос радиофонији Драмског програма Радио Београда 2020. године. Као истраживач и организатор истраживања ради у ЗАПРОКУЛ-у и као доцент на Високој школи за комуникације у Београду, на предметима Теорија културе и уметности, Естетика, Херменеутика уметности. Члан Српског књижевног друштва и Удружења драмских умјетника Србије.

Да ли се перманентна криза умјетности продубила савременим технологијама или је само промијенила форму? И колико је ово питање већ ирелевантно?

Технологије су ту па ту, неће нестати, а уметност можете стварати и без њих, и даље имате избор да правите скулптуре од глине или пишете пером на пример. Уметност је отелотворење људске стваралачке потребе, али и одређена историјска форма њеног испољавања, која не мора бити вечна, или макар вечно релевантна. Све зависи од тога како треба схватати уметност. Ја верујем да ће уметност увек постојати и да ће бити важна, и нисам сигуран колико је у кризи, јер увек је била. Ми данас видимо свакакво смеће, а из прошлости видимо оно пробраније, па нам се чини да је тада било боље. Да не говоримо да нам је данас све доступно, свеснији смо будалаштина, па и преувеличавању њиховог значаја. Треба радити, а не мислити о кризи, или кризу треба схватити као суд, а то је читав наш живот, јер не треба се самообмањивати и уљуљкивати како је живети што и поље прећи. Уметност ће бити важна онолико колико је не само шарено цвеће на том пољу, него нешто што нам даје енергију и охрабрење да наставимо даље, па и некуд стигнемо.

Владимир Коларић: Филм о Сноудену – писмо из затвора објављено уз дозволу управе

Пишете о паници у овом времену вишеслојно пресвученог неопаганизма, можемо ли поближе о тој више него опасној паници, која некако у посљедње вријеме иде уз медијски лом мрежног дошаптавања и лажних имена? Ко су данашњи реципијенти културе, ко је та истинска публика, истинске умјетности и какав јој је квантум?

Не знам шта је истинска уметност, не постоје формуле и рецепти, а ако покушате да их пропишете улазите на терен идеологије. А ја као и већина уметника не волим да ме сматрају идеологом, с тим што сам за разлику од многих свестан колико је од идеологије тешко побећи, што не значи да ме то спречава да избегнем њене замке. У сваком случају, људима, па и публици, не треба подилазити, али их и не осуђивати. Треба им прилазити срцем, обраћати се њиховој души, па ко колико прихвати. Није уметност најважнија не свету, људи се труде да преживе и остану нормални, по ономе како замишљају да треба бити нормалан, да нешто зараде и да се забаве. Траже и смисао, а он опет није само у уметности. Уметник не треба да тежи привилегијама и да мисли да му друштво, држава или било ко нешто дугује зато што се прогласио уметником. То је жртва или професија, може да буде и једно и друго, али треба бити реалан, а не живети у маглама заблуда о сопственој изузетности.

Владимир Коларић: Пропаст колонијалног ума

Књига Хришћанство и уметност биљежи у другом дијелу приказе актуелних умјетничких производа различитих умјетности и њихових жанрова (стрип, филм, поезија, романи) у различитим форматима (онлајн изложба Олге Јеврић и Коље Божовића), те неколико теоријских књига о Достојевском, Бахтину нека то буде парадигма овог питања: шта заправо јесте хришћански поглед на свијет, које су његове вриједности, напосљетку, шта значи бити хришћанин приступајући свим овим дјелима управо из ципела релације коју насловљава књига?

Бити хришћанин не значи испуњавати неке апстрактне, механичке, унапред прописане норме. То је искуство и доживљај, али чији је извор и регулатор жив црквени живот, другачије не иде. Поглед на свет и вредност за хришћанина није ово или оно правило или систем, неко живи Христов лик, до ког покушава да прочисти и свој сопствени. Из тог угла он гледа и доживљава све, па и уметност, било као стваралац или посматрач. Уметност може да буде испразност и идолатрија, али верујем да може да нам помогне да се оријентишемо на овом свету, а понекад да нам пренесе и неки одсјај, можда тек слаб и мутан, невидљивог, али и то је већ нешто.

Владимир Коларић: Христос се роди 2019.

Прошла година била је у знаку дуплог јубилеја Достојевског, Ваш коментар на Достојевског нашег насушног и ко су достојни насљедници ако их има?

Најзанимљивије је што је Достојевски и даље жив, људи га и даље интензивно доживљавају, и то у целом свету, у веома различитим културама и друштвима, код људи различитих генерација и средина. Има способност да нас продрма, да изазове неко узнемирење које доведе у питање нашу посвемашњу инертност. Не воле га сви, али ни такви најчешће нису равнодушни. Укратко, према њему је мало ко равнодушан и кроз ту призму треба трагати за његовом тајном. Моја менторка Ениса Успенски прича како одмах препознате када студенти на трећој години студија русистике почну интензивно да читају Достојевског, једноставно им се нешто догоди, „флипну“, имају другачији поглед. Александар Гајшек ми је испричао како му је ректор једне руске духовне академије рекао како највише студената до њих дође преко Достојевског, а не читања светоотачке, богословске, катихетске или популарне мисионарске литературе. А то нешто врло озбиљно и добро говори о човеку, да хоће истински доживљај, хоће да буде уздрман, а не само да следи прописане рецепте ове или оне врсте.

Tрибина „Достојевски и црква – трагање за Христом“ (аудио)

Шта је оно што није толико освијетљено у домаћој умјетности свих грана, а носи изузетну вриједност? Одличан сте познавалац руске савремене умјетничке сцене, како је дошло до тога и ко су, рецимо, аутори актуелне генерације на којима свијет остаје? Колико су нам доступни у преводима или визуелним поставкама?

Руска уметничка сцена је слабо позната код нас, преводи се стихијски, посебно оно што постигне успех на Западу. За то је умногоме крива у руска држава, чији програми подршке преводима и промоцији сопствене уметности пате од бирократизма и инертности која се граничи са равнодушношћу. Руси данас имају добру поезију, она им је тренутно вероватно најјача, а у савременој прози је од оног што је код нас преведено свакако не треба заобићи Германа Садулајева и Јурија Нечипоренка. Ту је и Дмитриј Данилов, који има и одличну прозу, и од кога је до сада превођена само поезија, али наративна, привући ће и оне који више воле на пример кратке приче. Зорислав Паунковић је недавно превео „Записе о пијењу чаја и земљотресима“ Леона Богданова, писца из совјетског периода, али веома особеног, па то треба прочитати.

Питање позиције умјетности у различитим релацијама је оно на шта многе гране које је дотичу покушавају да одговоре, дјелује као перпетуум непресушно, зашто сте препознали важност стављања умјетности у корелат са хришћанством у овом историјском тренутку? Заправо оквир књига Хришћанство и уметност и Хришћанство и филм је поприлично сличан, како бисте у најкраћем предложили њихову садржину на читање и зашто је она подједнако интересантна и онима који су у вјери и онима ван ње и дјелатницима у њој и уживаоцима?

Питање да ли уметност, као естетски, дакле материјални и чулни феномен, може да пренесе, представи и посредује невидљиво и неопипљиво је далекосежно и не тиче се само оних који се занимају за уметност. Данас као Недељу Православља или Победу Православља, у првој седмици Великог поста, прослављамо пре свега као победу над иконоборством, дакле као оправдање иконе. Ако оправдање иконе и иконопоштовања постављамо на тај ниво да је изједначавамо са оправдањем самог православља, онда то много говори. Икона је оправдана зато што она као света и богослужбена слика може да постоји само уколико верујемо у Христово оваплоћење у људском телу, као и његово телесно васкрсење, само ако верујемо у дејство Светог Духа у свету и у твари и ако верујемо и јединственост и непоновљивост сваке појединачне људске личности. А то су основне истине наше вере, које сведочи икона. Негирање иконе би било негирање тих истина и обрнуто, јер би онда иконопоштовање заиста била идолатрија или пука обмана. Ако се Бог није у једном од својих Лица оваплотио и васкрсао икона би заиста била идол или обмана и било би је исправно негирати, док ако јесте, онда би било бесмислено негирати икону, јер би то говорило да сумњамо у оно што проповедамо, јер ако се Бог јавио, чулима доступан, ко може да забрани да он буде и насликан? То би било не само лицемерје и оспоравање човекове боголикости, него и својеврстан нихилизам. А најважније чему нас икона учи, а требало би и свака уметност, јесте јединственост и непоновљивост сваког човека. Као што би било зазорно икону уништити или бацити у контејнер, тако би требало односити се према сваком човеку кога сретнемо, посвећујући му се са макар истом толиком пажњом и трепетом, а нипошто га, фигуративно говорећи, не бацајући у смеће, као нешто потрошно, замењиво и за једну употребу, по нашим непоузданим мерилима.

Хришћанство и филм, књига Владимира Коларића

Флоровски на једном мјесту вели да је наш свет дезоријентисан, без једног центра, духовно и интелектуално збуњен и растројен, шта га то тако темељно уздрмава и како умјетност то региструје?

То је доживљај релативно брзих не само друштвених него и цивилизацијских промена. Кад се системи мењају, центар се премешта с једног места на друго, мултипликује се или флуктуира, док се опет релативно не фиксира, макар у домену одређене партикуларне цивилизације, с тим што смо ми на глобалном Западу навикли на цивилизацију као такву идентификујемо са собом. Центар није питање географије, него идеја, вредности, норми, дубљих цивилизацијски регулисаних структура, и он не може да остане неотпоран на историјске мене. За хришћанина центар и глава би требало да буде Христос, тако да он заправо никад не би требало да буде дезоријентисан. Али сви живимо у овом свету и тешко се одупрети његовим вртлозима. Уметност уме да буде добар сеизмограф тих промена, тим већи када је уметник мање свестан онога што у њему одјекује, усаглашавајући се са флуктуирањима епохе. Још боље је кад уметник ипак зна и осећа да је центар и извор онога што ствара ипак изван свих тих бура и кад се у ономе што ствара ипак наслућује неки удаљени мир, тишина неких мирних мора у позадини.

Изглед разговора у штампаном издању часописа Епархије зворничко-тузланске ЖИВОТВОРНИ ИСТОЧНИК

Имате огромно повјерење у умјетност и пишете: Па зар наше – наспрам Божјег убого – стваралаштво може да се заснива на другим принципима, колико сте усамљени у том повјерењу? Или нисте?

Имам поверење у Бога, Божију објаву која нас обавештава о томе да смо створени по Божијем образу и подобију и да је циљ нашег живота да будемо богови. То подразумева да смо одговорни за себе и свет и да имамо неку улогу у Божијем науму. А то значи да имамо способност да стварамо и да то стварање ипак нешто значи, и да је засновано на слободи. Уметност је један од начина да остваримо такво назначење на свету, макар и само у смислу да нам помогне да превладамо и колико је могуће премостимо терет своје апсолутне појединачности.

Владимир Коларић: Живимо православље кроз свакодневни подвиг, али смо окружени светом и уметношћу

Симптоматичан је Ваш повратак у седиште земље, у епицентар ствари, Тајна пурпурних зора између архетипа и апокрифа, са друге стране, Авантуре победника које су бурлеска свекњижевног путеног у пробијању до духовног – Ви сте, рецимо, да упростимо и сликовито поставимо, између рокенрола или шире субкултуре, и хришћанства. Како се налази мјера, да ли је потребна и зашто запањују ове дисторзије?

Оно што све то повезује је жеља за личном слободом, која ми је увек била императив. Отуда и рокенрол, панк, андерграунд и хришћанство, нека врста мистичног анархизма, који је вероватно најближи ономе што сам. А ако тежите слободи, тежите и епицентру ствари, јер то је једини центар ком допуштате да постоји. Све друго је замлаћивање и губљење времена, а времена је мало. Више волим и преступнике него конформисте, ратнике него лажне миротворце, мада је мир, Небески Јеруслалим као мир мира Божијег, неприкосновени циљ наших живота и свег постојања. Створени смо да будемо синови светлости, а не црви.

Да ли живимо у ери стеретипних схватања појмова као непромјенљивих категорија, као да су забрањена помијерања и мијењања? Да ли је с тим у вези, рецимо, маестрални албум Изнад Истока и Запада, ако га узмемо као парадигму још увијек табу?

Тај албум је померио границе, унео нову чињеницу у нашу културу и свест, тако да то више није табу какав је био. Сећам се да је за Петра Луковића једино објашњење на учешће Партибрејкерса или Дарквуд Даба на том албуму, који је благословио њему омражени митрополит Амфилохије, било да су ти људи напросто полудели. Вероватно тако и даље мисли, и то је његово право, а свакако није и једини. Ипак, до данас су у овом смислу највише учинили „Бјесови“, који су правили добар рокенрол јаког егзистенцијално заснованог искуства, сведочећи духовну реалност на начин лишен декларативности, површне реторике, лицемерства и идеологије.

Доста светоотачке литературе је иза Вас, ко је на Вас оставио највише утисака и зашто је ова литература неопходна?

Конкретно, мени су најважнији били Василије Велики, Симеон Нови Богослов и Григорије Палама. Сусрет са Паламиним моштима у Солуну је изазвао неке од најјачих и најрадикалнијих духовних искустава у мом животу, о којима је тешко, а и непотребно говорити јавно. Без обзира на оправдану подозривост према ефектима које читање аскетске литературе може да изазове код лаика, аскеза је неопходан аспект живота сваког хришћанина, а читање такве литературе не своди се само на поуке, идеје, упутства, информације, него пре свега на њено енергијско, молитвено дејство, искуство и подстицај сличан оном који дају иконе, дејство које вас обликује на начин ког нисте увек свесни, како већ Свети Дух делује у нама и са нама.

Дешавања у Украјини су Вас искристалисала као активисту, у ком тренутку сте се осјетили позваним и прозваним да испишете серију текстова на ову тему?

Владимир Коларић: Живот и смрт у Луганску – са пута за Славјаносербију

Ја нисам ни политиколог ни публициста, и такве текстове нисам радио по наруџбини, задатку, због хонорара, којих није било, или било каквих интереса. Осећао сам се обавезним, јер сам био у Русији, на Криму и Донбасу, познајем људе, прилике, историју, културу, делом и савремено руско друштво и политичке прилике. Нарочито ме је на писање подстакла отворена и систематска антируска и русофобна пропаганда и велико незнање које код нас влада о свему томе, без обзира у којим круговима, Узео сам то на себе, иако ме је то већ понешто коштало. Али живот никад није бесплатан. Да сам ћутао и правио се луд, неким људима једноставно не бих могао да погледам у очи, неколиким тамо у зараћеним земљама и бар једном човеку овде.

Разговор је првобитно објављен у часопису Епархије зворничко-тузланске ЖИВОТВОРНИ ИСТОЧНИК, број 41, 2022. Разговор је водила Јелена Калајџија.

†††

У наставку преносимо и делове интервјуа са Владимиром Коларићем који је под насловом „Без компромиса“ објављен у електронском часопису „Култ“ . Саговорник је и овај пут била Јелена Калајџија.

Достојевски и Живојин Павловић – како сте дошли на ту тему, шта су Ваши најзначајнији закључци из ове заиста сјајне тезе Ваше дисертације?

Живојин Павловић је био професор на ФДУ кад сам уписао, али је умро пре него што сам стигао до четврте године, када је он држао предмет филмски сценарио. Тако га практично нисам ни упознао, али у једном тренутку су његови филмови, али и често потцењени романи, почели много да ми значе. Покренули су вртлог у мени, као спој аутентичног, динамичног, вишеслојног представљања стварности, правог вртлога који озбиљно доводи до тога да посумњате у стварност виђеног, а о сталности да не говоримо. Било је ту интензитета који је достизао неку врсту мистике, интензитета и опипљивости живота у споју са жељом да се поломе сви окови и живот надиђе и преобрази. Био сам заокупљен њим у том периоду, а онда је Небојша Пајкић, онако узгредно, не само мени, рекао како би било добро да се неко позабави питањем односа књижевности и филма код Павловића, јер он је ту невероватно богат, као вероватно ни један уметник на свету: писао је оригинална сценарија, сценарија која су адаптације својих и туђих дела, радио по својим и туђим сценаријима, на основу домаћих и страних литерарних извора, писао је есеје о књигама и филмовима, чак и односу ова два медија. Прво сам теоријски део дипломског рада код Пајкића посветио Павловићу, у ком се нисам бавио овом темом, већ покушајем да се допре до сржи Павловићевог поимања света: рад се звао „Физика и метафизика у филмовима Ж. Павловића“ и објављен је у часопису „Кораци“. На докторским студијама сам за менторку одабрао Енису Успенски и она се сложила да се позабавим питањем филмске адаптације на примеру Павловића, а онда смо то сузили на његове адаптације Достојевског. Један од разлога је био и тај што је Ениса доктор русистике, магистрирала је на Достојевском, а Павловић је радио чак две адаптације овог писца и желео да ради још неке, док је Достојевски у целини за њега био кључан аутор. Такође, ја сам тамо могао да радим само са Енисом и још једном професорком, ни са ким више, па је Достојевски легитимисао такав избор ментора. Из тога се дало доста тога извући, почевши од тумачења ова два аутора, понуде семиотичког модела у теорији адаптације који до сада није постојао, па и сазнања релевантних са епистемолошке и естетичке тачке гледишта. Данас су такви докторски радови ретки, а за овај мој се може рећи да испуњава оно што се некада сматрало да се у докторату подразумева, а то је да понудите нешто заиста ново, или што би једна од чланица докторске комисије, Дивна Вуксановић рекла, да би сваки докторат требало да донесе једну нову теорију.

Владимир Коларић (Фото: Лична архива)

Какво је стање драматурга и драматургије данас? Котирате као теоретичар културе, чини ми се да сте више њен практичар са добром теоријском подлогом? Апропо ових питања, однос образовања и културе према Вама?

У Русији драматург подразумева драмског писца, код нас је драматург стручњак који помаже редитељима у раду на представи и најчешће га схватају као нужно (и све мање нужно) зло, тако да не знам да ли мислите на струку драматурга или на квалитет драмског писања. У сваком случају, сменом генерација, негативном селекцијом и кадровским променама на ФДУ у домену писања за позориште знатно је опао занат у писању драмских текстова. Такозвана нова драма која је превладала, често је само изговор за произвољност у техници и релативизам у вредностима. У новој драми има вредних аутора, какве су Елфриде Јелинек или Ксенија Драгунска, али лако се све претвори у шарену лажу, ако из тога не стоји заиста озбиљан и талентован уметник, који зна зашто ради баш на тај начин. Моја генерација је ипак запамтила Јована Христића. Љубишу Ћокића, Дубравку Кнежевић и Бошка Милина у пуној младалачкој снази, а од њих се имало шта научити, и генерално је био други начин рада, све се пред целом класом читало на часу, данас нема ни времена ни енергије за то. Укратко, недостаје дрил, а без дрила нема оспособљавања за професионалца у уметности. Колико знам, ситуација са предметом посвећеном сценарију је тамо боља, мада се то не види довољно увидом у савремену продукцију, али то је сложено питање. Што се тиче тога како се ја котирам, то зависи од тога ко има увид у који део мог рада, пошто се ја опирем класификацијама, што има своје добре и лоше стране. А ја се не котирам бог зна како, и упорно се крећем по маргинама. Не поносим се тим нити се жалим, просто је тако. Неки моји животни избори су ме довели до тога, а нису сви били најсрећнији. Што се тиче односа културе и образовања… Ето, на пример, на ФДУ је некада, а верујем и данас, владало уверење да филмским редитељима и глумцима образовање више штети него користи и тиме су се и те како хвалили, мада глумци, обично они мање интелигентни и начитани, воле да глуме интелектуалце. Мислим да није тешко видети колика је то (била) грешка.

Имате завидан број радио-драма које су пуштане на Радију Београд, радили сте Лавкрафта, Леонтјева, Хандкеа, Бошка Токина, Акутагаву, Мицића, Воју Деспотова, Мери Шели, Селимовића, шаренолико подоста, које бисте драматизације најрадије издвојили и зашто, те нешто о изазову оваквог медија у савременом, мултимедијалном контексту?

Писање за радио је било задовољство. Ту је мањи притисак, јер је продукција мање захтевна, ја сам углавном сам предлагао текстове које сам желео да радим, а релативно често сам ангажован јер сам писао довољно квалитетно, поштовао рокове и писао у складу са продукционим, техничким и креативним условима који постоје на Радио Београду, дакле, како би професионалац требало да ради, посао прилагођавао потребама и могућностима наручиоца. При томе сам успевао да радим оно што желим и да кроз сваки од тих текстова провучем нешто што ми је важно, да помогнем дешифровању неких важних питања нашег времена и укажем на могућности неких мање познатих а вредних дела. Неке драме су биле реализоване са мање или више успеха, и било је неколико веома добрих. Свакако бих поменуо „Моравску ноћ“ по Хандкеу, „Барбарогенија децивилизатора“ по Мицићу, „Осветника“ по Де Квинсију, „Психопатка“ по Деспотову, „Речи о Свечовеку“ по Николају Велимировићу, „Доктора Гласа“ по Седербергу, „Једна ласта не чини пролеће“ по Садулајеву или „Легенду о Уснулој долини“ по Ирвингу. Радио драма је занимљив медиј и доживљава неку врсту ренесансе; људи су стално на уређајима и досади им да увек слушају музику и вести, па им је некада и до неке фикционалне форме, а нису увек расположени за екран.

Петер Хандке: Моравска ноћ (Драматизација: Владимир Коларић/Радио Београд)

Љубомир Мицић: Барбарогеније децивилизатор (Драматизација: Владимир Коларић/Радио Београд)

У читању Анжелове „Естетике филма“ дошли сте до дубоке сродности и ревалоризације односа филма и религије као не искључујућег, већ могуће допуњујућег, у равни душе, те да филм као умјетност времена и простора прониче суштински у тајну оваплоћења Божје промисли са слободном вољом. Да ли су ти наноси модерности кроз историју (нпр. филм, панк, матрикс интернета) онда паника ушушканог конзумента културе неспремног на слободу рецепције и све њене могућности?

Човек је увек желео да буде ушушкан, у уметност и култура су му често служиле као протезе за тако нешто, тако да не треба кривити модерност, шта год она значила. У модерно доба деконструисане су неке раније форме, али њих ионако није требало сакрализовати, јер ни једна форма није вечна, и понирало се у тајну човека на једна нови начин. И ту је било жеље за ослобођењем од окошталости и датости овог света и репресивних структура као отелотворења и историјско-културне конкретизације светске палости. Све што човек створи може да буде и магични прстен и оков, да нас води ка нечему што нас превазилази и осмишљава и да нас уљуљкава у илузији да смо нешто досегли и да смо бољи од других. Модерност је сложен феномен и просто је једна етапа, која има своја достигнућа и која је испробала неке могућности и облике којима човек може да комуницира са собом, људима и оним трећим, ако верује да тако нешто или такав неко уопште постоји.

Балабанов, Лунгин доста Ваше пажње ка овим ауторима – по чему су другачији, имају ли пандане код нас и да ли наша кинематографија има сличне одговоре?

Обојица су пре свега прилично неконвенционални аутори, који нису желели да се уклопе у дате било тржишне било идеолошке, институционалне и интересне схеме, иако су могли да профитирају од тога. Балабанов је направио филм који има невероватан значај у руском националном буђењу, враћању самопоуздања, али је одмах минирао сваки покушај да постане државни редитељ, чак су почели да га сматрају једним од највећих противника Путиновог режима и „гасног империјализма“. Снимао је са минимумом средстава и био систематски гуран на маргину. Мада то није спречило руски режим да одмах по почетку рата у Украјини обнови биоскопску дистрибуцију оба дела филма „Брат“, у циљу јачања патриотске свести, и то филмови су пробили све рекорде гледаности. Лунгин је направио „Острво“ и добио орден од патријарха, али се одмах после многима у Цркви и држави замерио филмом „Цар“ о Ивану Грозном, који су многи протумачили као критику Путина и Стаљина, а свакако руске империјалне идеје и идеје Трећег Рима. У филму „Диригент“ је отворено пародирао нову помодну религиозност.

Зашто сте се интенционално оглушили на термине графичка новела и графички роман у приказу МI5 у двојцу Морисон-Квајтли?

Добро питање. Заиста не волим тај термин, делује као маркетиншка флоскула која је једну фазу у развоју стрипа требало да представи као нешто потпуно ново и понуди нови производ тржишту. Истовремено је и покушај културне легитимизације медија, који га наводно приближава књижевности. То је изазвало многе практичне проблеме, јер је неке ауторе гурнуло у вишак претенциозности, која се у популарној култури увек претвара у кич за псеудо-елиту. А популарна култура треба да буде релаксирана, једино тада може бити лепа и имати смисла. Укратко, то је просто стрип, па га тако треба и звати.

Шта је књижевност ново добила вашим романима и прозним збиркама „Филип од злата“, „Тајна пурпурних зора“ и „Авантуре победника“, колико су те књиге међусобно различите и колико су другачије од раних радова „Луталица“ и „Рата и других прича“ с обзиром да је доста година између прве двије и потоњих?

Прошло је доста времена у објављивању, али не у писању, тако да ту постоји приличан континуитет. А шта је књижевност ново добила не знам, свако право књижевно дело је у неком смислу нешто потпуно ново под сунцем, један свет за себе, без обзира на различите релације и рефлексије које увек постоје и доводе га у везу са традицијама, другим текстовима и различитим областима деловања и постојања. Мислим да су те приче и романи особени, да обогаћују нашу књижевност сензибилишући читаоце да читају вишеслојне текстове богате подтекстом, а опет занимљиве за читање. Мој професор Пајкић је рекао да су занимљиви филмови по правилу занимљивији од незанимљивих, па то важи и за књиге. Не занима ме заправо шта доносе књижевности, то је поље регулисано моћи и интересима, него шта може да донесе појединим људима. Мислим да сазвучних има не тако мало, само кад нисте довољно јавно видљиви, тешко допрете до већег броја таквих. Али, како рече један мој пријатељ, ако сте апартни, онда морате да стварате своје читаоце, а то значи да стварате једну нову културу. Мислим да моји текстови имају такав потенцијал.

Порука младима који улазе у културу?

Има једна фотографија на друштвеним мрежама, где на капији уместо натписа „Чувај се пса“ или „Пас уједа“ пише „Сви уједамо“. Дакле, нека улазе само ако стварно мисле да су за то и на сопствену одговорност. С друге стране, морамо се помирити са тим да су велики број оних који „улазе“ у културу, па и младих, конформисти и бирократски умови, који уопште не разумеју речени натпис, и којима, ако се добро ушеме и буду довољно безлични, може да буде сасвим добро у култури. А неки баш воле да буду безлични и ушемљени.

Извор: Твитер

Опрема: Стање ствари

(Искра, 7. 12. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Да ли би ико могао да замисли како би изгледао културни живот у Србији када би Владимир Коларић био министар културе уместо страшила које сада седи на том месту?

  2. Марк Еугеникос, одлично питање. Коларића много поштујем. Размишља човек.

Оставите коментар