Александар Павић: Да нема НАТО, остварили би се планови „дубинске државе“, јер би се Руси, Срби и други препустили чарима бљештавог Запада

Некадашњи Запад се по паду Берлинског зида трансформисао у своју супротност, претворивши се у незајажљиву империју која сада систематски гази све оне слободе, вредности и идеале у име којих се тобоже бори

Извор: Друштвене мреже

Током руске специјалне војне операције у Украјини, у оно мало слободног медијског простора што је преостало у западној зони утицаја, профилисало се неколико аналитичара који су искочили из владајућег дискурса, односно пропагандног колосека који је тамо установљен. Нашој јавности су вероватно најпознатији људи попут Скота Ритера, Дагласа Макгрегора, Лерија Џонсона и Пола Крега Робертса.

Овој четворици је на првом месту заједничко што су некад заузимали висока или важна места у америчком естаблишменту.

Ритер је пензионисани обавештајни официр америчких маринаца, бивши инспектор за нуклеарно наоружање и наоружање за масовно уништење.

Скот Ритер: Уколико бисте у украјинским законима „Русе“ заменили „Јеврејима“, Украјина се ни по чему не би разликовала од нацистичке Немачке

Макгрегор је пензионисани пуковник америчке копнене војске, ратни ветеран првог Заливског рата и, по речима једног познатог америчког војног аналитичара, у своје време један од најиновативнијих мислилаца у америчкој војсци.

Пензионисани пуковник САД Даглас Мекгрегор: Победник у Украјини већ одлучен

Лери Џонсон је био оперативац ЦИА и одсека за противтероризам америчког Стејт департмента, и био ангажован у амерички спонзорисаном поткопавању совјетске инвазије на Авганистан.

Пол Креjг Робертс је био помоћник министра финансија за економску политику у Регановој администрацији.

Пол Крејг Робертс: Вашингтон хоће уништење Русије, а Кремљ наставља да му иде наруку

Другу заједничку ствар коју деле ова четворица припадника некадашњег америчког естаблишмента је став према рату у Украјини. Поједностављено речено, њихов став се може навести у неколико кључних тачака:

– Да после распуштања Варшавског пакта више није било потребе за даљим постојањем НАТО пакта.

– Да је руска интервенција у Украјини оправдана, зато што Русија није могла да дозволи етничко чишћење руско-језичког становништва у Донбасу, нити постојање Украјине као фанатично антируске, милитаризоване и потенцијално нуклеарно наоружане испоставе колективног Запада на руским границама.

– Да су у Украјини амерички неоконзервативци организовали пуч у фебруару 2014. године, након чега су неонацистички елементи, уз западну материјалну, политичку и медијску подршку, почели да врше главни утицај на политику потоњих украјинских власти.

– Да је први стратешки циљ неоконзервативаца, неолиберала и америчког војно-индустријског комплекса – који се најчешће заједнички именују као америчка дубока држава – промена режима у Москви.

– Да је наредни стратешки циљ америчке дубоке државе сузбијање Кине пре него што она достигне свој пуни потенцијал и смени САД са места главног светског хегемона. И, у том циљу, америчка дубока држава је спремна да изазове чак и рат као последње решење.

– Да су некада слободни западни медији главног тока постали обичне пропагандне испоставе америчке дубоке државе, а да су се западни војно-обавештајни експерти и коментатори, које су ти медији ангажовали, прописно обрукали у свом праћењу и анализи рата у Украјини, поготово у процени руских капацитета и снаге колективног Запада и његове украјинске посредничке војске.

Ових дана је у посети Београду и Бањалуци био и бивши амерички дипломата Џејмс Џатрас, који је у интервјуима, које је дао током свог боравка, дао суштински исте оцене као и горе поменута четворка.

Џејмс Џатрас: Вашингтон и Брисел наставиће са покушајима обојене револуције против РС (и друге вести, 14.11–15.11.2022)

Суштински гледано, могло би се рећи да ова петорица америчких конзервативаца и некадашњих хладноратовских јастребова подржавају Русију у њеном сукобу са данашњим Западом – а Пол Крег Робертс већ неко време чак отворено критикује Кремљ што није кренуо много одлучније и силовитије, тако да не само брзо сруши режим у Кијеву већ и утера страх у кости данашњем владајућем западном естаблишменту.

Како је то могуће?

Поједностављени одговор би могао да буде сажет у неколико тачака:

– Они сматрају да данашњи Запад није онај исти Запад којем су они били привржени током хладноратовске блоковске идеолошке поделе. Штавише, да се тај Запад претворио у своју сушту супротност.

– Они су сви били антикомунисти а не антируси, док је данашња западна спољна политика под диригентском палицом неоконзервативаца изразито, често хистерично, антируска.

– Та хистерична антируска и, све више, антикинеска спољна политика доводи свет на ивицу катастрофе, оличене у избијању нуклеарног сукоба и уништења планете.

– „Њихов“ Запад је био у основи демократски, док је на данашњем Западу демократија на издисају. „Њихов“ Запад је гајио конкуренцију и укрштање мишљења, док данашњим Западом владају олигархије, разни монополи и култура „поништавања“ и цензуре. „Њихов“ Запад је још увек био у основи хришћанско-традиционалан, док данашњи Запад води глобални и домаћи рат против вере и традиције и вредности које су на њима засноване, као и против саме природе човека. На „њиховом“ Западу, патриотизам и национализам су сматрани позитивним особинама, док их данашњи демонизује и дисквалификује у име анационалног или антинационалног глобализма.

– Данашња Русија, упркос свим недостацима, представља последњи моћни центар одбране традиционалних вредности на чијим темељима је Запад и доживео свој вртоглави вишевековни успон.

Пол Крејг Робертс: Путинова основна грешка – упорна толеранција

Оно што је трагикомично је да горе наведене личности заправо заступају ставове који се у нашој јавности од стране медија и појединаца који се представљају као „прозападни“ свакодневно етикетирају као „русофилни“, „антизападни“ и слично.

Да ли је могуће да данашњи стипендисти и службеници западних НВО организација, полазници разних НАТО спонзорисаних курсева и курсића боље знају шта су „западне вредности“ од оних који су на њиховим темељима и уз мукотрпан рад и залагање стекли углед и репутацију, а своје животе не само уградили у њих већ их и ризиковали зарад њихове одбране?

Или се ипак ради о томе да се некадашњи Запад, за врло кратко време после пада Берлинског зида, трансформисао у своју супротност, да се претворио у незајажљиву империју која сада систематски гази све оне слободе, вредности и идеале у име којих се тобоже бори. А да су данашњи „западофили“ заправо само опортунистичке слуге једне агресивне империје, којој је још увек потребна „мека моћ” западне заоставштине да би постигла своје циљеве изградње глобалног тоталитарног поретка – након чега ће коначно моћи да скине маске и покаже своје право лице.

Парадоксално је то да би се можда најсмелији снови и амбиције неоконзервативаца до сада већ остварили да се десило управо оно што су они спречили – да се распустио НАТО.

И Руси и Срби – као и многи други народи – били су више него спремни да се препусте чарима „просветљеног“, богатог и бљештавог Запада и Фукујаминог „краја историје“. Односно Запада у којем су стасали и просперирали господа Ритер, Макгрегор, Џонсон, Робертс, Џатрас…

То што се многе перјанице хладноратовског Запада од стране данашњег западног мејнстрима и његових службеника често хладнокрвно етикетирају као „Путинови симпатизери“ и слично – говори много и о природи данашњег Запада и о природи данашње Русије. А и о природи оних који се лажно представљају као „прозападни“, огрнути у бљештави огртач врлина на чијем уништавању они, заправо, неуморно, дан и ноћ раде.

Не треба им дозволити да и даље обмањују јавност.

Данашњи русофил је, у просеку, много аутентичнији западњак од данашњег декларисаног западњака.

Да парафразирам једну стару рекламу – звучи шашаво, али је тако.

Опрема: Стање ствари

(Све о Српској/Искра, 21. 11. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

1 reply

  1. То да је Запад био пре пада Зида демократски, неговао конкуренцију, традиционалне вредности, слободу медија, тешко да ће да уђе у неокомунистичке умове. Од те „сорте“, је чак један покушао да ме тестира на овом сајту, и то на јадан начин. Поента је била ако не прихватим да полепим неке плакате, који би пропагирали темељне вредности, онда је то доказ да сам за „њихову демократију“, која је сада супротно од онога што су радили пре пада Зида. Као да је истинској парламентарној демократији својствено разарање породице, слободе медија, конкуренције. @Jован П, заправо сматра да је тај друштвено политички модел без будућности. То је и правдање необољшевичког режима Кефала и дружине. Ваљда је будућност у рушитељима комунизма и СССР, и тајкунској класи одатле пониклој. Kада Русија доживи и проживи „предберлинску“ западну демократију, онда може да тражи нови модел. Да иронија буде већа, они имају вишепартијски систем и парламентарну демократију, али то је само имитација.
    Да бране неке традиционалне вредности, Кефало и дружина, бране. Међутим, да руска држава доживи вртоглави успон, као што су доживеле западне,то може само у сновима комунобранитеља.

    1
    8

Оставите коментар