Никола Н. Живковић: Смирна 1922. – Измир 2022.

Када знамо за страдање Грка и Јермена у Смирни, и уопште у Турској, тада човек тешко може да поверује да је свет добар. Не чине ми се нимало претеране речи Бијанта да су „већина људи зли“

Турско брисање трагова грчке цивилизације у Смирни (Извор)

Овај град на обали Егејског мора посетих први пут 1970. године. Протекло је, ето, више од пола века. У Бакру године 1969. заврших Средњу поморску школу. То је приморски градић поред Ријеке и, као већина ђака те школе, постао сам морепловац, или, како се тада  говорило, „поморац“. Тако су ме звали и колеге са факултета, када сам године 1972. постао студент загребачког „Свеучилишта“. Дневничке записе, више-мање редовно, почех да пишем од времена када сам имао шеснаест година. Тако знам и дан када сам први пут посетио овај град. Ево делова те, још необјављене књиге, на тему овога есеја.

Недеља, 26. јула 1970.

У три после подне испловила је наша лађа Учка из либијске луке Бенгази. Поседује 3100 бруто регистарских тона (БРТ), саграђена је давне 1947. године, а припада Лошињској бродарској компанији. Дужина лађе износи близу сто двадесет метара, машина Фиат може да развија четири и по хиљаде коњских снага, а максимална брзина износи до четрнаест чворова, односно, близу 23 километра на час. Брод је стар, уосталом као и већина лађа у поседу Лошињске. Зато и ту бродарску компанију зову „греко“, јер углавном старе лађе јевтино купују Грци. Они су не само једна од најстаријих поморских нација, већ и одлични трговци. Док Немци, Холанђани, Швеђани или Енглези, на пример, у таквим старим бродовима не виде никакав други излаз сем да их продају као старо гвожђе, Грци плове на таквом „старом гвожђу“ још неколико година и полази им за руком да постигну солидну, па и завидну зараду.

Пред спавање изашао сам на командни мост и мало попричао са „тимуњером“ (кормилар). Он има „гвардију“ (службу) од осам увече до поноћи. Тимуњер је постао пре двадесет година. Не само да воли свој посао, већ се не би мењао ни за какав други начин живота: „Да ми понуде посао, на пример, на копну, па да зарађујем и двоструко више новаца, не бих пристао. Наставио бих да навигам“.

Ноћ је тамна, облачна, а море је мирно. Сутра смо цео дан на пловидби. Дакле, сем мора и неба, нема ништа друго да се види.

Понедељак

Лошињска пловидба не поседује велику бродарску флоту као што је случај, рецимо, са Југолинијом, а где сам радио од јесени прошле године. Зато се човек овде осећа пријатније, слободније. Управни апарат Лошињске знатно је мањи и сви проблеми решавају се далеко брже, готово као у некој великој породици. Та, већина људи су „домаћи“, дакле, запослени су родом са острва Лошиња, Крка и Цреса, или су Истрани и Приморци. Ово се односи како на нашу посаду брода, тако и на људе „из централе“, који воде Лошињску. Веома се добро слажем са тим људима. Делимично и зато, јер одлично разумем њихов чакавски језик. Чакавски ми је језик лепши него, рецимо, кајкавски „аграмерски“ (загребачки). Некако ми звучи мекше, мелодичније. Чакавски у себи садржи много италијанских речи, баш као што „загребачки“ има много немачких, а у Босни и централној и јужној Србији језик врви „турцизмима“.

Ако бих морао да опишем посаду брода, или Приморце уопште, рекао бих да су чакавци мирни, породични – управо мирољубиви људи. Умеју, наравно, да буду и гласни, но ретко сам видео да неко од њих изазива кавгу, а још ређе да се побију. Иако свађа може да буде бурна, следећи дан седе један поред другога мирно, попију после ручка по чашу „беванде“, или црног вина и причају као да се претходног дана ништа није догодило. Сунчан, топао летњи дан. Море мирно. Царује права „бонаца“.

28. јули 1970.

Стигли у Измир у десет пре подне. Пут од Бенгазија трајао је, дакле, 42 часа. Удаљеност износи око 600 миља (а то је отприлике хиљаду километара). То значи да се наша лађа кретала брзином од око 13 миља на час (или приближно 22 километра).

Туркиње ми изгледају мање привлачне од Арапкиња. Исто могу да кажем за мушкарце. Ретко да сам видео Турчина с којим бих, рецимо, волео да попијем чај. Просто ми делују одбојно. Не разумем ни арапски ни турски, па ипак арапски ми звучи некако отмено, достојанствено. Турски, напротив, јесте, поред албанског, за мене један од најружнијих језика које сам чуо. А чуо сам их на својим путовањима бродом заиста много. Хинду, на пример. Не разумем нити једну реч, па ипак он ми звучи као да је језик древних источњачких, индијских мудраца. Допада ми се и фарси (ирански). Турски  ми просто звучи ружно, као кад, рецимо, неко погрешно свира на музичком инструменту. Неко лице ти изгледа пријатно, симпатично и лепо, а друго опет ружно, одвратно. То је просто тако у животу и са страним језицима.

За тридесет дана имаћу двадесет година. Неки чланови посаде зову ме „тинејџер“. Крајем августа казаћу им да то више нисам. Пред спавање размишљао сам о својих две деценије живота. Прошле године посетио сам своју бившу школу, Средњу поморску, у Бакру. Упознао сам нову генерацију ђака, имају између четрнаест и осамнаест година. Некако се међу њима осећам стар. Који пут ме зароби мисао од које се просто следим: „Какав бих ја траг оставио, ако бих сутра умро?“ На то питање имам само један одговор: „Никакав. Родио сам се, умро, и брзо заборављен. Као да нисам никада ни постојао.“ Звучи окрутно, али истинито.

Петак, 1. август

У Измиру са двојицом морнара био сам у „кварту љубави“. Жене седе као у излозима. Цена: један амерички долар. Погледи тих жена, проститутки, невероватно су слични: тупи, равнодушни, воштани. Просто се досађују. Наишао на једно младо, дивно, свеже женско лице, има око осамнаест година. Мора да је стигла у „јавну кућу“ недавно, помислих. И она ће попримити исту боју, и то ускоро.

Одједном из те „куће љубави“ загрми дивна песма. Препознах да је грчка, како по ритму, тако и по речима. Име песме „Дирлада“. Обрадовао сам се као да чујем неку нашу најрођенију, рецимо, стару српску песму „Запевала сојка птица“, или „Обраше се виногради“,  за које моје старије сестре кажу да их је волела наша мама. Аутор те предивне грчке песме јесте Дионисис Савопулос. Био је то за мене први знак да је Измир некада био Смирна, древни грчки град.

Пре него што сам се вратио на брод, прошетах се по старом делу града. Поред, разуме се, турског, сачуван је само јеврејски део Измира. Ту упознах неког младог човека, Јеврејина. Био је нешто старији од мене и веома добро говорио енглески. На почетку бејаше веома суздржан. Чувши, међутим, одакле долазим, постаде отворенији, чак и срдачан. Објасних то тиме да је оценио да сам за њега „безазлен“. Нисам Турчин, а ни Грк или Јерменин, па не постоји опасност да га доведем у неку непријатну ситуацију. Словенски језици су за њега потпуно непознати. Зна само да на руском каже „хорошо“.

Упитах га – недавно прочитавши Хемингвејеву књигу – како је било могуће да су, од неисламских народа, само Јевреји у Турској остали поштеђени прогона и страдања. Његово објашњење деловало ми је убедљиво: „У Турској живе углавном Сефарди – дакле, Јевреји протерани из Шпаније почетком 16. века. Отоманска империја пружила им је уточиште. Ово доброчинство Јевреји нису заборавили. Зато су Јевреји увек били не само лојални грађани султана, него и дали велики допринос некада Османлијама, а сада турској држави. Данас у Измиру живи око три хиљаде Јевреја. Младотурци, на челу са Кемал Паша Ататурком, су у Грцима и Јерменима видели опасност, јер су ти народи имали захтеве према територијама за које су Турци држали да припадају искључиво њима. Јевреји, напротив, нису имали никаквих територијалних амбиција према турској држави. Грци су веровали да уживају подршку Запада, пре свега Париза, а донекле и Лондона, можда и због енглеског песника Лорда Бајрона. Јермени су се уздали пре свега у Француску. Французи и Енглези издали су Грке, а Французи Јермене. Сем тога, Лењин и бољшевици подржали су Кемал Пашу Ататурка.“

„Споразум о пријатељству и братству“ између турске Владе великог националног већа и бољшевичке партије РСФСР потписан у Москви 16. марта 1921. (Извор: Википедија)

Недеља, 3. август 1970.

Последњих дана често сам излазио у град. Потрошио сам готово све новце. Посада највише заради од продаје вискија. У Либији сам продао пет флаша Џони Вокера. У слободној царинској зони платим по флаши два америчка долара, продам их за пет долара. Чланови посаде брода, који више зарађују од мене, морепловца-почетника, купе десет, па и више флаша, те је тиме њихова зарада често знатно већа него сама плата. У Турској је зарада нешто мања, јер се за Џони Вокер добије не више од четири америчка долара.

Среда, 6. август 1970.

Јуче и данас нисам био у Измиру. Остао сам на броду, а вечерас завршио са читањем Хемингвејеве књиге (Ernest Hemingway: On the Quai at Smyrna). Амерички аутор описује догађаје који су се одиграли у Смирни године 1922. Хемингвеј је у то време радио за једне америчке новине. Од тих извештаја настала је, ето, ова књига. Он догађаје описује као да их записује не човек, већ камера, стил му је „телеграфски“. Хемингвеј описује масакре над цивилима, али све то ради са велике удаљености, без емоција, ако смем да кажем, „англосаксонским“ стилом. Тако он описује догађаје из године 1922. следећим речима: „Турци су били добри момци… И Грци су такође добри момци.. Најгора ствар била је јаукање и запомагање (жена). Налазиле су се на пристаништу Смирне и могли смо да их чујемо на бродовима, а сваке ноћи почињале су да вриште тачно у поноћ. Не знам због чега су жене запомагале.“  (“The Greeks were nice chaps too… The worst thing was … how they screamed every night at midnight. I do not know why they started screaming.”)

Београд, септембра 2022.

Тај први сусрет са Смирном оставио је у мени трајан, неизбрисив траг. Кад год бих нешто чуо или прочитао у новинама, то за мене више није било неко непознато, туђе место. За последњих пола века прочитао сам десетак књига који се односе на трагедију тога града године 1922.

После прве посете граду, био сам неколико пута у Смирни, а последњи пут пре десетак година. Град се проширио, има много нових зграда, а све су грађене исто, једнолично, без укуса. Просто су ружне. Једва да сам видео неколико здања за које бих могао да кажем да поседују неку топлину, да су лепе. Прочитах да је данас Измир трећи град по величини у Турској, одмах после Истанбула и Анкаре, те да има преко три милиона становника. Неукус и варварство најбоље се види у нашој модерној архитектури. Једино сам се осећао пријатно у јеврејском делу старог града, Каратасу. Најбоље је сачувана синагога „Бет Израел“. Вредно је погледати здање измирског Универзитета – раније је то била јеврејска болница.

Нема ни најскромнијег знака, табле, а која би говорила да је тај град преко две хиљаде година био – грчки. Највреднији, најлепши део града уништен је заувек у пожару 1922. године. Уништено је непроцењиво богатство не саме грчке – античке и византијске цивилизације – већ европске, светске културне баштине. У постојећем музеју града нема ни једне фотографије, ни једног слова о, рецимо, трагедији из 1922.

Посетио сам и Урла (грчки: Βούρλα). Једино сам овде могао да осетим присуство грчког духа. Место је удаљено мање од 40 км од центра Измира. Било је то још почетком 20. века грчко рибарско село. Овде је рођен грчке песник Георгије Сеферис (1900-1971). Године 1963. додељена му је Нобелоба награда. Сеферис је нашао снаге да тек 1950. године посети родно место и град, данас Измир. Пре двадесетак година град Измир дао је назив једне улице: Yorgos Seferis Sokagi. У Урли постоји име хотела Yorgo Seferis Otel. Значајни делови у општинском подручју у власништву су власника који су „оправдано одсутни“ и остају ненасељени. Удаљио сам се од своје групе туриста како бих у миру, без журбе могао да уживам у лепоти тих грчких вила. Неке су већ сасвим пропале, па ипак се осећа византијска древна архитектура. Овде као да је време стало од године 1922. Оближња мала рибарска лука подсећа ме на многа приморска места у самој Грчкој.

Шездесетак километара северозападно од Измира налази се место Фоча (турски: Foça). Све до почетка 20. века градић је био познатији по свом грчком имену „Фокеа“ (грч.: Φωκαια). Пре готово три хиљаде година Грци су из тог града основали своју колонију Марсељ. Данас је град познатији под именом Marseille и убраја се међу веће градове Француске. Грци су у то време оснивали своје колоније по читавом Средоземљу, Егејском и Црном мору. Многа места на руском полуострву Крима, на пример, и данас носе грчка имена.

Странци о Смирни

Амерички писац Дос Пасос (John Dos Passos) објавио је године 1966. књигу The Best Times. Реч је о мемоарском делу, где описује своја сећања из године 1921, када је боравио у Турској: „Једна лука на Мраморном мору била је испуњена  очајним Грцима, мушкарцима, женама и децом, чија села су била спаљена од стране Турака. Да, Грци,.. патетично јаукање њихових жена и деце („One port on the Sea of Marmara was crowded with desperate Greeks, men, women and children, whose villages had been burned by the Turks.… the Greeks their pathetic women and crying children.”). Када Гркиње вриште, јер их Турци силују, то, ево, за овог Американца звучи „патетично“.

Џејмс Ридел: Еп о геноциду над Јерменима

Дос Пасос је 1927. објавио књигу Orient Express, у којој описује и грчког ахиепископа Германоса Каравангелиса. Пред окупљеним страним новинарима из Сједињених Држава, Француске, Енглеске и Италије овај грчки владика покушава да алармира Запад о неописивом страдању његовог народа у Турској. Ево како амерички писац Дос Пасос описује тај догађај: „Грчки архиепископ неколико пута је поновио, свет мора да сазна за турско варварство…“ Дос Пасос више описује тог грчког архиепископа – како је био обучен, колико је шоља кафе попио током конференције за штампу, и сличне баналности, а готово потпуно искључује историјску и политичку позадину ове трагедије. Он у овом грчком православном архијереју не види човека који осећа велику одговорност и неизрециву тугу због страдања свога народа. Дос Пасос не види, или не жели да чује, да  архиепископ преко ових новинара са Запада жели пренети информацију о патњама  Грка у Турској. Но, за енглеске, француске и америчке новинаре све ово што им прича грчки архиепископ заправо и није толико важно. Битно је да могу својим редакцијама да пошаљу извештај – дакле, најважније им је „how to get a story published“, дакле, да зараде добар хонорар.

Пре неколико дана поново сам прочитао Хемингвејеву књигу. Амерички аутор говори о  патњама „грчких жена и деце“. Просто велики број грчких цивила, али и Јермена, није успео да се на време евакуише из Смирне на оближња безбедна грчка острва, и тако „потпуно беспомоћни, неспособни да побегну, те су били лаки плен за бруталну победничку турску армију“ („.of Smyrna: absolutely helpless, unable to escape and easy targets for the brutality of the victorious Turkish army“).

Хемингвеј се у тим драматичним данима, у септембру 1922, налазио на броду британске ратне морнарице усидреном у луци Смирна. Могао је, дакле, са безбедне удаљености да посматра један од најужаснијих злочина двадесетог века. Сведок је масакра невиног хришћанског становништва. Он јасно каже да за британске официре није као најважнији задатак био да спасава несрећне људе, да прекрати њихове патње,  који су на обали вриштали буквално на стотињак метара од брода, на обали града. Енглески, амерички и француски официри мирно су, ево, све то посматрали са својих ратних лађа („For the officer, the most immediate priority is not to save the innocent, screaming on the quayside from destruction, or to put an end to their suffering.“)

За Хемингвеја и посаду британског ратног брода  прва брига била је да жене престану да вриште. То им ремети миран сан, па су усмерили своје моћне „рефлекторе са ратних лађа ка обали да их умире“, да престану да вриште. (“We used to turn the searchlight on them to quiet them. That always did the trick… The worst thing was … how they screamed every night at midnight. I do not know why they started screaming. We were in the harbor and they were on the pier and at midnight they started screaming.”)

Хемингвеј нема појма, а нити га, чини се, много и интересује зашто су грчке и јерменске жртве око поноћи почеле да вриште. Одговор нам дају малобројне преживеле жртве турског масакра. Један од њих јесте јерменски лекар Гарабед Хачеријан. Као што из дневника јерменског лекара сазнајем, силовање хришћанских жена почињала би око поноћи. Његове мемоаре прочитах на немачком (види: Dora Sakayan, Hg. – Hatscherian Garabed:  Smyrna 1922 : das Tagebuch des Arztes Garabed Hatscherian; Verlag Kitab, 2006 Klagenfurt-Wien, стр. 158).

Ово није само стил америчких новинара, као споменути Хемингвеј и Дос Пасос, већ је та традиција остала до данас, јер, како је критично приметио један познавалац Балкана, англосаксонци су „мајстори умећа да нешто испусте и прећуте“ (“masters of the art of omission”). У њиховим извештајима не види се јасно ко је жртва, а ко џелат. Уместо тога затрпавају своје читаоце у Њујорку и Лондону баналним детаљима – како је ко био обучен, да ли је много гестикулирао, или да ли је добро говорио енглески.

Било је, разуме се, и овде, изузетака. Амерички писац Хенри Милер (Henry Miller) је 1939. написао књигу The Colossus of Maroussi. По њему, догађаји из године 1922. у Смирни „далеко надилазе ужасе из Првог светског рата… услед бестијалности и варварства Турака.“ (“The Smyrna affair, which far outweighs the horrors of the First World War… due to the savagery and barbarism of the Turks.”)

Оскрнављени надгробни споменици на грчком гробљу Свети Јован у Смирни (Извор: Викиванд)

Према америчким, немачким и француским изворима Турци су од 1893. до 1923. убили око два милиона Јермена. Минималне бројке говоре о милион и по жртава, а јерменски извори о два и по милиона. Око један милион Јермена било је протерано из Турске.

Извори дипломата са Запада и грчки извори углавном се слажу да је на територији данашње Турске живело око два милиона Грка. До 1923. Турци су убили близу 700.000 Грка. Већина преживелих Грка иселила се у Грчку.

Коначно поглавље грчког страдања у Турској одиграло се неких три деценије после трагедије у Смирни. Тачније, ноћу 6. на 7. септембар 1955. Турци су протутњали кроз немуслимански део Истанбула и фанатична гомила уништавала је све пред собом. Тако је за једну ноћ уништено и последње острво некада мултиетничке Отоманске империје. Константинопољ се донекле држао, ето, до године 1955. Тада су турске фукаре запалиле преко четири хиљаде продавница, хиљаду хришћанских кућа, седамдесет цркава и двадесет и шест школа. Уништена имовина припадала је 60% Грцима, 20% Јерменима и 10% Јеврејима. Септембарски погром године 1955. над неисламским народом проузроковао је егзодус хришћана. До године 1955. у Истанбулу је живело близу 15% хришћана, а Грци су били најбројнији, са 120.000. После 1955. у граду је остало мање од три хиљаде Грка, углавном старији од шездесет година. Данас у Истанбулу живи мање од 1% немуслиманског становништва.

Веома је значајан извештај америчког дипломате Џорџа Хортона (George Horton). Његова књига The Blight of Asia објављена је 1926. Већ сам поднаслов књиге наговештава нам суштину тог драгоценог сведочанства: “An Account of the Systematic Extermination of Christian Populations by Mohammedans and of the Culpability of Certain Great Powers; with the True Story of the Burning of Smyrna”. Он, дакле, у свом извештају говори „о систематском убијању хришћанског  становништва које су починили муслимани“. Хортон говори и о кривици коју за тај злочин имају и „извесне велике силе“. Тако пружа верну и истиниту слику како је запаљена Смирна, односно, њен хришћански део. За разлику од новинара који на терену обично бораве свега по неколико дана, Хортон је је у Турској провео неколико година. Доживео је Први светски рат, а у Турској је остао и после 1918. године. Видео је Смирну у пламену (“the burning of Smyrna”), кад су је запалили Турци у септембру 1922. Због тога је његов извештај далеко драгоценији историјски извор од, рецимо, писања иностраних новинара.

Џорџ Хортон (1859-1942) (Извор)

За њега је „једна заостала нација, као што су Турци, која је извршила злочин против цивилизације, а масакри су почињени без противљења  било које хришћанске нације. А те страшне сцене у граду Смирни одигравале су се свега неколико метара од моћне ратне флоте Енглеске, Француске и Америке… (“a backward nation, like the Turks, to have committed such crimes against civilization… these crimes have been committed without opposition on the part of any Christian nation and that the last frightful scene at Smyrna was enacted within a few yards of a powerful Allied and American battle fleet.”)

Хортонов закључак: „Свет не би требао да Турке прими у своје друштво све док не покажу искрено кајање за своје грехе“ (“The Turks should not be accepted into the society of decent nations until they show sincere repentance for their crimes.”)

Турска, међутим, до данас, године 2022, одбија да призна злочин које је починила над хришћанским народима.

За овај став Хортону је била потребна лична храброст. Зашто? Није он једини који је знао за турске злочине. Знали су и многи други. Амбасаде, конзулати, војне мисије у то време у Турској имале су све велике силе са Запада. Но, већина је ћутала. Економски интереси Француске, Америке и Велике Британије били су им просто важнији него животи немоћних, невиних људи.

Било је и неколико Немаца, углавном официри и дипломатско особље у Турској,  који су извештавали о злочинима, премда су били турски савезници. Тако немачки конзул Реслер (Rößler) из Алепа, 27. јула 1915, шаље извештај у Берлин: „Ових дана сведоци смо дугих колона изнемоглих и готово изгладнелих јерменских жена и деце, а које су пешке стигле са истока. Чекају да их труске власти транспорују даље, ако већ овде ускоро не умру. Све се заправо креће ка једном циљу: уништавању Јермена и то упркос убеђивању турског руководства да им то није намера.“ („Dieser Tage sind lange Züge fast verhungerter armenischer Frauen und Kinder von Osten zu Fuß hier eingetroffen und weitertransportiert, soweit sie nicht alsbald hier starben. Alles läuft, trotz gegenseitiger Versicherung der Pforte, auf die Vernichtung der Armenier hinaus.“)

И у наше време публицисти који се одваже да говоре о томе изложени су великим непријатностима, чак им се прети и смрћу, како показује случај немачког аутора  Ралфа Ђордана (Giordano) Он, немачки Јеврејин, подробно описује део кривице Немачке и немачког министарства иностраних дела, да су током Првог светског рата учествовали у негирању геноцида и завери ћутања, скривајући турске злочине над хришћанским становништвом. Ђордано цитира тадашњег немачког канцелара Бетмана Холвега: „За нас најважнија јесте чињеница да је у овом рату Турска наш савезник. Због тога се према судбини Јермена морамо односити равнодушно.“

И ово ме подсећа на судбину нашег народа. Превео сам мемоаре Хермана Нојбахера, „летећег Хитлеровог дипломате за Балкан“. Овај високи чиновник Трећег Рајха покушао је да побољша положај Срба, и то пре свега јер је то одговарало интересима саме Немачке. На све такве молбе и то не само једног Нојбахера, већ и неколико немачких генерала, Хитлер је буквално дословно одговорио, као и немачки канцелар из доба Првог светског рата: „За нас најважнија јесте чињеница да је у овом рату Хрватска наш савезник.“

Драган Крстић: Саморазарање Запада

У Берлину, године 1992, присуствовао сам промоцији књиге Das Märchen vom letzten Gedanken. Дошло је и неколико Јермена. Било је јасно колико Јермени цене аутора књиге Хилзенрата (Edgar Hilsenrath). И он је написао роман који говори о страдању Јермена. Интересантна јесте чињеница да је Хилзенрат, као и Франц Верфел, немачки Јеврејин.

Сведочанства преживелих

Погледајмо дневник једне од ретких преживелих жртава турског злочина. Хачеријанова књига прво је објављена у Канади, у Монтреалу године 1995, а за штампу ју је приредила његова унука Дора Сакајан (Dr Dora Sakayan), и то на јерменском језику, 1997. на енглеском (Garabed Hatcherian : My Smyrna Ordeal of 1922), а потом и на друге светске језике.  Чини се да тешко може да буде већи апсурд за овог значајног јерменског интелектуалца, када се зна чињеница да је у Првом светском рату служио у турској армији као лекар и за то примио висока војна одликовања од турске државе. А истовремено та иста држава вршила је геноцид над његовим народом! Када се вратиo са фронта, сазнао је да су турскe полицијске и војне снаге убиле велики број чланова његове пoродице као и бројне Јермене који су живели у Бардисагу (Bardisag). Због тога се после Првог светског рата Хачеријан, са малобројним преживелим члановима своје фамилије, преселио у Смирну. Од 1919. године у том граду била је стационирана грчка армија. Но, 9. септембра 1922. грчка војска се повукла из Смирне, а заменила их је турска војска. Заједно са бројним Грцима и Јерменима био је одмах ухапшен. Чудом је успео да изађе из турског затвора и нађе спас на једном америчком броду који се налазио у заливу тог „бисера Егејског мора“, како су Смирну у то време звали. Америчка лађа довезла је Хачеријана до оближњег грчког острва Лезбоса, где је са породицом живео од 25. септембра 1922 до  априла 1923, када се преселио у Солун. Ту је живео до 1950. Умро је 1952.

Као и многи људи у таквим ситуацијама – на пример, Срби у Загребу 1941. или 1991, Срби у Сарајеву 1914. или 1992, Јевреји у Берлину 1939. године – тако су многи Грци и Јермени Смирне веровали да су године 1922. безбедни. У близини Смирне и осталих градова на Егејском мору налазили су се моћна ратна морнарица Сједињених Држава, Велике Британије и Француске. Нису помагала убеђивања неких богатих Јермена и Грка да град треба на време напустити. Његов шурак, рецимо, напустио је Смирну на време, пре доласка Турске војске и прешао да живи на оближње, безбедно грчко острво Лезбос.

Ево делова Хачеријановог дневника:

Смирна, уторак, 5 септембра 1922. Хиљаде Грка и Јермена чврсто су убеђени да Турци никада неће напасти наш град. Исто верују и многобројни странци, пре свега Италијани и Французи. Тако је пре кратког времена италијански конзул изјавио да се у Смирни не може догодити ништа страшно. Најзад, хиљаде италијанских војника смештено је на оближњем грчком острву Родосу, спремни да у случају потребе, у најкраћем року стигну у Смирну.

Ахисар, среда, 6 септембра 1922. Грчке јединице, приликом напуштања града, издале су наређење да се запали турски део града. Јермени и Грци, који су чинили близу половине становништва тога места, замолили су грчке војне власти да то не чине. Позвали су најугледније становнике Ахисара, Грке, Турке и Јермене. Представници грчке и јерменске заједнице замолили су Турке, да у случају доласка турске армије, исто тако заштите хришћане, као што су, ето, сада, Грци и Јермени заштитили Турке. Турци су обећали да ће тако и урадити и при томе су се свечано заклели на Куран. Међутим, свега неколико часова после тога, када је војска Кемала паше Ататурка ушла у град, Турци Ахисара нису ни покушали да спасавају своје комшије. Грчки и јерменски део града спаљен је до темеља, а њени становници убијени, заједно са бројним члановима Хачеријанове фамилије. (Хачеријан, … стр. 64)

Смирна, 7. септембра 1922. Грчка војска и полиција напустиле су град, на челу са главним командантом грчке војске Хаџи-Анестесисом. Верујем да не би било мудро да напустим град. Најзад, никад нисам урадио ништа што би могло да се оцени као непријатељски акт према турској држави. Напротив, служио сам верно у турској армији пуне четири године као лекар. О томе поседујем турске документе. Из свега реченог, не пада ми на памет, да напустим Смирну и своју имовину, стечену поштеним и великим трудом.

Смирна, петак, 8 септембар 1922. Харутјун Сисилијан, адвокат француског конзулата у Смирни, данас ми рече да не постоји никакав разлог да хришћани у граду буду узнемирени: „Истина, турска војска ускоро ће ући у град, али ће свакако доказати пред целим светом да су Труци цивилизован народ, који ће штитити права хришћана.“ Његове речи на мене су деловале умирујуће и вратио сам се кући, чврсто решен да останем у Смирни. (Хачеријан,… стр. 67)

Смирна, субота, 9 септембар 1922. У оближњој апотеци, код свог пријатеља Јерменина, сазнао сам да су грчки ратни бродови напустили луку у Смирни. Такво наређење  стигло је од стране енглеске флоте, односно њихове врховне команде.

недеља, 10. септембар 1922. У хришћанском делу града, у Хајнозу, у току је покољ над Грцима и Јерменима, а жене се силују. Тек када сам својим очима видео, преобучен у официра турске војске, какво је стање у Хајнозу, постало ми је јасно, да су Турци увек исти. Код тог народа просто има много оних који су спремни да чине злочине, као што показују случајеви у Македонији крајем 19. века, затим у Тракији против Грка, и против Арапа, хришћана, у Либану. Турци ми личе на вампире који живе да другим народима пију крв. Турчин је просто врста хијене.

четвртак, 14 септембар 1922. Недалеко од луке Смирне усидрени су многи савезнички ратни бродови: енглески, амерички и француски. Уместо да упере своје моћне топове против турске војске која пали и уништава хришћански део града, односно, да спречи убијање беспомоћних грчких и јерменских цивила, њихове лађе начичкане су новинарима, чије камере су усмерили у правцу очајних хришћана. Они снимају документарни филм о нашим страдањима и патњама. Пре личе на доконе туристе који се налазе у неком националном парку у Африци. Сада нам је све јасно. Они не желе да нам помогну…

… с једног француској путничког брода допире до нас на обали гласна, забавна музика, а лађа је добро осветљена. Вероватно је музика на лађи гласна, како ти богати путници са Запада не би чули крикове беспомоћних хришћанских жртава. Војна сила Запада задовољава се тиме да са безбедне удаљености посматра наше страдање. Док свира гласна музика на њиховим лађама, у Смирни се врши масакар над Грцима и Јерменима. Укупно се у луци Смирна налази преко двадесет Савезничких ратних бродова, укључујући и путничке, из Велике Британије, Француске, Сједињених Држава и Италије…  Како год, зли Турци постигли су циљ: Смирна је од данас постала турски град Измир (Хачеријан, … стр. 83-88).

Књига Гарабеда Хачеријана Јерменски лекар у Турској (Извор)

Смирна, недеља, 24. септембра 1922. Уз помоћ новца, „бакшиша“, успело нам је, групи јерменских цивила, да нас Турци ослободе. Сакупили смо злато и новац и тако изашли из турског затвора.

Смирна, понедељак, 25 септембар 1922. Спровели су нас до пристаништа, одакле нас је покупио амерички ратни брод и стигли смо до грчког острва Лезбос. Ја, и сви ми преживели, заклели смо се да никада више нећемо живети у држави где Турци имају власт. Нашој радости нема краја. Обећана земља, то је за нас Грчка, то је острво Лезбос! Овде више не царује турско варварство, овде имамо среће да не морамо гледати турске војнике. Надам се да их моје очи никада више неће морати гледати.

Не пада ми више никада на памет да живим у држави где су муслимани у већини… Сами себи пребацујем да сам крив што су Турци убили моју мајку и сестру и још неке чланове моје фамилије. Хтели су да побегну, но ја сам их умирио да не треба да се боје, јер су „Турци један цивилизован и добар народ“. Оне су ме послушале и – страдале су. (Хачеријан,… стр. 123)

После прочитане лектире овог јерменског лекара закључак се, чини ми се, намеће сам од себе: бежи од оних који убијају људе само зато што припадају другој религији, другом народу. А оне које нису побили просто на силу исламизују и мењају им имена. То су Турци вековима радили са српским народом. Али и са Грцима, Грузинима, Јерменима и осталим поробљеним народима. Данас су на удару турске државе и сами муслимани, пре свега Курди.

Како добро разумем овог јерменског лекара! Ко може да му замери да, ево, после свега што је проживео он, његова породица и његов народ, управо тако осећају и мисле? Овиме су за Хачеријана и уопште за Грке и Јермене тог доба многохваљени „хуманизам, цивилизација Запада“ и његове вредности изгубиле сваки смисао и показале се само као празне речи. Слобода, либералне идеје Запада постале су у очима тих народа синоним себичности и цинизма политике Лондона, Вашингтона и Париза.

А како стоје ствари с нама? Енглези, Немци и Американци нам пишу уџбенике за историју основне и средње школе. Ту се вишевековна туска владавина приказује идилично, као да су нас Турци цивилизовали, да смо били срећни да смо живели под вишевековним турским ропством. Праве се читаве телевизијске турске серије, а државна телевизија Србије све те фалсификате редовно емитује и то у најгледаније време. Све с намером да нас преваспитају, да постанемо оно што нисмо. Просто, Запад и Анкара желе да престанемо да постојимо. Ка том циљу стреме, ето, већ неколико стотина година.

И поред огромног труда да кривотворе историју српскога народа, не верујем да окупатор може у том послу имати значајнијег успеха. Сувише много сведочанстава постоје  која нам говоре једну сасвим другу причу. Све „србске народне песме“, наша усмена традиција причају нам, међутим, сасвим нешто друго. Како да ми избришу из сећања сведочанство, на пример, једног владике Рада:

„…Хасан-ага Диздаревић, из Коритах, и твој каваз Хасан Оџић, из Никшићах,  дођу кући Пера Шапурића, Корићанина, кућу му похарају, сина му од мјесец дана баце у Неретву и утопе, жену му узму и на силу потурче…“  (Његош, 15.  Октобра 1845, Али-паши Ризванбеговићу)

Не могу да се на овом месту не сетим Срба који су преживели хрватске злочине у време НДХ, од 1941. до 1945, а после Другог светског рата решили да се преселе у Србију и никада више нису желели да виде Хрватску, па макар се она после Другог светског рата звала не Павелићева, већ Брозова. Но, већи део преживелих Срба ипак је наставио да живи у Лици, на Банији, Кордуну или Славонији. Деца и унуци тих преживелих српских мученика године 1992. били су убијени.  Већи део, на срећу, преживео је и нашао спас у Србији. Многи од њих данас живе не само у Србији, већ су расути по свету, од Канаде до Аустралије.

Лучоноше

Хемингвеј је сигурно заслужан да Запад сазна за страдање становника Смирне године 1922. Но, Франц Верфел је највише допринео да свет сазна за страдање конкретних народа, дакле, Грка и Јермена. Многи су објавили томове архивских докумената, а који сведоче о масакру Турака над хришћанима. Но, ништа није толико било значајно да се прошири прича о страдању, на пример, Јермена као једно литерарно дело под именом Четрдесет дана Муса Дага (Die vierzig Tage des Musa Dagh). Књига је објављена године 1933, а аутор је Франц Верфел (Franz Werfel).

Франц Верфел, Муса Даг – превод романа објављен на српском 1935. (Nolit), две године по појави оригинала (на слици насловница другог од два тома) (Извор)

Не, аутор није Јерменин, већ немачки Јеврејин. Мени је жао да се до сада није нашао ниједан амерички, немачки, енглески или шпански писац који би написао књигу о страдању Срба од 1941. до 1951. Током рата Срби су били немилосрдно убијани од хрватског режима Анте Павелића, а после 1945. и од другог Хрвата Јосипа Броза, у свету познатијег као „Тито“. До данас ни у једној енциклопедији света нема ни слова о Јасеновцу и Голом отоку. Словом, жао ми је да Срби нису имали једног Ернеста Хемингвеја или Франца Верфела.

Светли примери

Највиши у рангу амерички официр у Турској у то време био је адмирал Марк Бристол (Mark Bristol). Док је у септембру 1922. Смирна горела, и уништаван хришћански део града, амерички адмирал играо је са својим друштвом опуштено, сасвим безбрижно тенис у Константинопољу. Но, у Измиру се нашао анђео чувар хришћана, а име му је Холси Пауел (Halsey Powell). Био је командант једног америчког разарача. Пауелу је пошло за руком да ангажује укупно шест америчких ратних бродова. Сви су учествовали у спасавању и евакуацији Грка и Јермена из Смирне. Пауел је то урадио водећи се осећањем срца, премда је његова акција стајала у супротности са наређењем војног и политичког врха његове земље.

У једном тренутку турска војска хтела је да спречи акцију спасавања. Опколила је беспомоћне хришћане – а реч је била углавном о женама, деци и старима – с намером да их побију. У том преломном тренутку амерички командант деловао је брзо и одлучно. Уперио је моћне топове са америчких разарача у смеру турске војске. То је било довољно да се Турци повуку. Тако су животи Грка и Јермена били су спашени.

Холси Пауел (Извор)

Међу истинске хероје свакако се убраја и Американац Аса Џенингс (Asa Kent Jennings, 1877–1933). Он је био амерички протестантски свештеник, патуљастог раста, висок свега 155 сантиметара, са јасно видном грбом на леђима. Физички наизглед слабашан, неугледан, али зато џиновске духовне снаге, извршио је јединствени подвиг у историји човечанства. Он је 1922. лично командовао спасавањем преко три стотине хиљада Грка и Јермена, који су данима беспомоћно вапили за помоћ, чекајући на пристаништу у Смирни, препуштени на милост и немилост турске војске. Он је у то време живео у Смирни као скроман свештеник, а у хијерархији протестантске цркве заузимао је скромно место. Док је већина била просто затечена, те су постали пасивни, неми посматрачи турског варварства, изненађена брзином којом су војници Кемал паше Ататурка почели да убијају хришћане, Џенингс је одмах ступио у акцију. Премда је био држављанин Сједињених Држава, од своје земље није добио готово никакву подршку. Америчка влада није желела да се упушта у хуманитарну акцију спасавања хришћана. Државни интереси Вашингтона имали су предност. Сједињене Државе одржавале су значајне финансијске и трговинске везе са Турском.

Џенингс је заправо деловао као „соло играч“, односно, није имао никакву службену подршку нити једне војне силе Запада. Па ипак, Џенингс је од 16. до 27. септембра 1922. спасао из Смирне и околине око 360.000 Грка и Јермена. Претходно је Џенингс добио одобрење од Кемала паше Ататурка. Вођа Турака ценио је храброст овог америчког протестантског свештеника.

Француске, британске и италијанске ратне лађе нису уопште учествовале у спасавању хришћана из Смирне. Амерички разарачи штитили су грчке трговачке бродове, који су евакуисали хришћане из Смирне. Од Грка Џенингсу је у хуманитарној аквији помогао и један официр грчке ратне морнарице, капетан Јоанис Теофанидес. Грчки патријарх доделио је највише признање Грчке православне цркве, рекавши да је Џенингс у раздобљу 1922. до 1923. спасао у Турској преко милион хришћана.

Драган Крстић: „Трава све боље расте, што се ниже коси“ – енглески одговор на геноцид над Србима

Добри Турци

У време најстрашнијег прогона Јермена у Отоманској империји током Првог светског рата у влади Кемал паше Ататурка био је један једини високи чиновник који није дозволио масакрирање Јермена. Његово име је Фаик Али-бег (1876-1950). Он је, као гувернер једне турске покрајине, одбио да изврши наређење, односно да мора да се депортују сви Јермени из Кутахје (Kütahya). Место је удаљено око 300 километара источно од Смирне. Фаик Али-бег био је међу ретким турским официрима који су одбили да убијају Јермене. Био је можда и једини који је заштитио Јермене године 1915. Због те личне храбрости Фаик Али-бег примио је од стране фанатичних Турака безбројне претње смрћу. Свемоћном Талат-паши је одговорио да не види разлог зашто да депортује Јермене, када су они „не само лојални грађани Турске, већ су много допринели да та турска област економски процвета“, те да су муслимани срећни да с њима живе и Јермени. Нити један Јерменин није био депортован у раздобљу од јануара 1915. до марта 1916, док је Фаик Али-бег био гувернер покрајине. Када су Јермени желели да му узврате доброчинство, Фаик Али им је кратко одговорио: „Најбоље ћете показати благодарност ако се у својим црквама молите за мене.“ У спасавању Јермена учествовали су и многи муслимани те области. Фаик Али-бег молио је Јермене да шире истину о овом доброчинству, те да јаве свету да су злочине чинили не сви Турци, већ мала група издајица турског народа и исламске вере.

Фаик Али-бег (Извор)

Смирна

До године 1922. Грци су чинили већину становника: 150.000 Грка, 70.000 муслимана, претежно Турака, али било је не мали број и Курда и Арапа, Јевреја је било око 20.000, а Јермена 15.000.  У Смирни је живело и око 15.000  „Левантинаца“, а то су били потомци Европљана (Италијана, Француза, Британаца или Холанђана, који већ генерацијама живе у Отоманској Империји, женидбама се сродивши с локалним хришћанским становништвом).  Ти Левантинци углавном су живели недалеко од Смирне, у два мала места: Буџа и Бурнабат. Сама Смирна била је подељена на четири дела: највећи је био грчки, затим муслимански, потом јеврејски и јерменски.

Смирна, како тврде многи познаваоци тог времена,  била је најбогатији град у Отоманској империји. А има и оних који пишу да је био један од најбогатијих градова света. Трагедија је оставила дубоки траг у свести грчког и јерменског народа. Хришћански део Смирне запаљен је 13. септембра 1922. и горио је пуних девет дана. Тај догађај је познат као “The Great Fire of Smyrna”. Изгореле су старе грчке православне цркве, прекрасна здања богатих грчких и јерменских трговаца, школе, болнице. За свега неколико дана пожар је избрисао грчко присуство у том граду које је трајало преко две хиљаде година. У самом граду Турци су убили преко сто хиљада Грка и готово све јерменске становнике града. Грчки митрополит Смирне Хризостомос одбио је да напусти Смирну. Турци су га убили, претходно га подвргнувши зверском мучењу. Француски војници су стајали недалеко тог догађаја и све то мирно посматрали.

Велики људи Смирне

Што је за Италијане био Данте, за Немце Мартин Лутер, то је код Грка био Кораис (Adamantios Korais). Он је створио основе за модерну грчку литературу и језик. Родио се у Смирни  године 1748. Основно школовање завршио је у грчкој школи у родноме граду. Медицину је завршио на чувеном француском универзитету у Монпељеу (Montpellier). Од године 1788. живео је у Паризу, где је и умро 1833. године. Превео је с античког грчког на француски старе грчке философе и писце. Он је типичан представник просветитељства, либералних погледа на свет, нешто као што је код нас био Доситеј. Кораис критикује Грчку православну цркву јер је њено свештенство било слабо образовано, истовремено признајући да је управо Грчка православна црква сачувала национални идентитет Грка.

Измир у наше доба

Што није уништио велики пожар у септембру 1922, учинили су главни архитекти града Измира. Најзначајнија налазишта из доба античке Грчке и Византије буквално су преорали и забетонирали, претворивши их у паркиралишта, или над тим археолошким ископинама израдили вишеспратне, ружне солитере.

За разлику од јеврејских кућа, остало је свега неколико вила богатих грчких трговаца. Оне су чудом избегле разарање. Њих у Србији зову „турски стил кућа“. Погрешно. Но, сами Турци знају далеко боље ко су архитекти, те и данас кажу да су грађене „у грчком стилу“.

Као морепловац, а касније и као туриста, последњих деценија често сам летовао како у Грчкој, тако и у Турској. Срео сам бројне грчке породице чији су преци преживели покољ. С једном породицом из Кавале  сам се и спријатељио. Сачували су бледе, пожутеле фотографије имања, кућа, маслињака, винограда које су поседовали у Смирни или њеној околини. Нико од њих ни данас тај град не зове „Измир“. Живе друга, трећа или четврта генерација у Грчкој, Атини, Солуну, или, ево, Кавали, али дух тих породица као да не живи у данашњој Грчкој – као да никада није напустио вољену Смирну. Приметио сам да ова пријатељска породица из Кавале не воли да много прича о грчкој трагедији из године 1922. Сећања су исувише болна. За свега неколико недеља нестала је у пламену читава једна цивилизација. Грци су на овим просторима живели преко две хиљаде година! Слично сам приметио и код нашег народа. Многи нерадо говоре о преживелим страхотама и злочинима које су над њима починили Хрвати, Шиптари или босански муслимани.

Сећам се да сам неколико пута, са групом туриста, уплатио излет, те ми турски водич прича, рецимо, историју и знаменитости Измира. Нити једном речју да спомену „грчку Смирну“. У два или три наврата био сам и у групи наших туриста. Нико од њих, макар и шапатом, да пред турским водичем спомене „Смирну“. Ћутао сам, јер нисам сигуран да је макар и један од њих икада чуо за грчку трагедију из септембра 1922.

Проблем је у службеној Анкари. Она до данас, септембра 2022, равно сто година после те трагедије, не жели да призна злочин. Турци као да се боје историје, страх их је да неко не открије трагове њихових злочина. То се види и по турским заставама, које се вијоре на сваком месту. Као да тиме желе да демонстрирају да је, на пример, Измир ипак турски, односно, да тај град није имао никада никакве везе са Смирном.

Реџеп Тајип Ердоган: Јерусалим је наш град

У Берлину сам упознао једног Турчина из Измира. Причао ми је да су му преци пореклом из Солуна. Преселили су се у Измир 1913, током Другог балканског рата. Опште је познато да су до 1912. године, до Првог балканског рата, већина становника Солуна били Турци, а био је и знатан проценат Јевреја Сефарда. Неки подаци говоре да је реч чак о једној трећини становника. Постоје бројни документи и обилна мемоарска литература која сведочи о трагедији људи приликом те „размене становништва“.

До Првог балканског рата сви су живели у једној великој држави, Отоманској империји. А преко ноћи, после Другог балканског рата, повучене су нове државне границе. Турци из Солуна и околних места бежали су у Турску и обратно: Грци из Константинопоља, са Понта, из Мале Азије бежали су у Грчку. И са једне и са друге стране било је насиља. Но, ништа не може да се упореди са турским геноцидом над Јерменима и Грцима. Сем тога, Грци нису протерали све Турске. И данас у Грчкој, у Тракији, или на острву Родосу живи мала турска заједница. Ја сам их посетио. Међутим, нисам срео ниједно грчко насеље, нити једну породицу, а да су остали у Турској. На Родосу, Криту, у Тракији постоје и данас џамије. Нема, међутим, ниједне цркве у Турској, а последња, величанствена Света Софија, недавно је поново претворена у џамију.

Радо читам путописе. Што се Отоманске империје и Турске тиче, на мене су највећи утисак оставила два. Први је енглески, од Мери Вортли Монтегју (Lady Mary Wortley Montagu) а други француски, од Андре Жида. Монтегју је била жена британског амбасадора и године 1717. путовала по Отоманској империји. Током путовања од Беча до Цариграда прошла је и кроз Србију. Описује језива зверства које су турски освајачи чинили српском народу. Из Цариграда 17. маја 1717. послала је писмо Абе Контију (Abbé Conti): „Јевреји у Отоманској империји поседују невероватну моћ… већина најбогатијих трговаца су Јевреји  (“about the status of Jews in the Ottoman Empire…  are in Incredible Power in this country;…the majority of the wealthiest tradesmen are Jews.”, 17 May 1717; 1: 354-5).

Француски писац Андре Жид путовао је у Турску априла 1914. Он није крио своје разочарење. Цариград је на њега оставио мучан утисак: „Прекрасна архитектура и остаци културних споменика нису турски. Све што је лепо у овој земљи носи печат античке грчке. Све што су нагомилали и стрпали у своје музеје добијено је насиљем. Нема ничег што би могло да се каже да је аутохтоно турско.“ Стигао је и до Анадолије. Закључује да тешко човек може да заволи овај народ. Све је у тој земљи „ружно, фалсификовано  и прљаво“. На једном месту је ускликнуо: „Колико су Арапи лепши од Турака! Све што је у Турској лепо долази од других народа – од Грка, Јермена, Арапа.“

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Није било довољно да убијају Грке, Јермене, већ су уништавали њихове светиње, цркве, гробља. Ово исто су са Србима радили не само турски освајачи, већ и Албанци и Хрвати. То је разлог због чега не волим Турску. Просто волим Турску највише оног тренутка кад стигне дан да одем из те земље.

Данас, године 2022, већина Срба годишњи одмор проводе у Грчкој и Турској. И ја сам последњих десетак година летовао највише у Алањи, Анталији, на Родосу, Криту, Тасосу и Крфу. Потпуно делим утиске са својим земљацима да турски туристички радници нуде више од Грка. Боравак јесте повољнији, храна је боља, а хотелске собе су удобније и чисте. Особље грчких хотела често је нељубазно, а храна знатно лошија од оног што нуде Турци. Па ипак, пријатније се осећам у Грчкој! Овакве примедбе чуо сам још од неколико земљака. Но, ако ме утисак не вара, већина Срба ипак радије путује у Турску.

Када знамо за страдање Грка и Јермена у Смирни, и уопште у Турској, тада човек тешко може да поверује да је свет добар. А шта друго можемо да кажемо? У неописивој, ужасној трагедији Грка и Јермена ти народи су ипак имали среће, јер су многе државе, њихови парламенти и значајни писци говорили о њиховој трагедији. Споменух Ернеста Хемингвеја и Франца Верфела. Тиме се, ето, ипак нису испуниле Хитлерове речи. Он је, наиме, 22. августа 1939. године пред највишим официрима Вермахта између осталог изјавио: „А ко данас још уопште говори о уништавању Јермена?“ („Wer redet denn heute noch von der Vernichtung der Armenier?“)

Ово се нарочито односи на Јевреје и њихово страдање за време Хитлера. Постоји брдо књига о Холокаусту, снимани су многи филмови на ову тему, изграђени су бројни музеји по читавом свету да говоре о јеврејском страдању у Аушвицу. О убијању српског народа до данас свет не зна готово ништа. А држава Србија до данас не само да ништа није урадила да се такво стање промени, већ чак спречава да свет сазна истину о геноциду над Србима.

Скупштина Србије није прихватила предлог закона о Меморијалном центру геноцида над Србима у НДХ

На примеру Смирне видели смо веома мало светлих примера као што је, на пример, био Фаик Али. Зато смо срели много злих људи. А још више оних који су мирно посматрали мучење и убијање невиних људи. Не чине ми се нимало претеране речи Бијанта да су „већина људи зли“ („οἱ πλεῖστοι κακοὶ“). Живео је пре две и по хиљаде година. Грчки философ Платон убраја га међу седам мудраца античког света.

Римљани су касније војнички освојили древну Грчку, али је зато хеленска култура победила Рим. Најумнији људи Римске империје не само да су знали грчки, већ су и писали на том језику. На латински су превели најзначајније грчке песнике и философе. Па и Бијантов суд о људима: „Plures hominum sunt mali“.

Извор: Никола Живковић, Путописи (књига у припреми)



Categories: Писма из Жумберка

Tags: , , , , , , , , ,

7 replies

  1. О Грцима се барем зна а о онима који су основали град и дали му име нема ни помена. Део Смирне је и Сард, некада главни град Лидије а они нису били Грци. Сви топоними који у себи садрже МИР су српски, тако све тамо до Индије. У руском се ‘мир’ још увек сачувао и означава ‘свет’. И Хинду и Фарси су еволуирали из Санскрита (Авестана) који су аријевски ‘прото-Словени’ донели из Европе пре 4000 година. Велики број Турака су у ствари етнички Грци јер је само 50-250 хиљада ‘правих’ косооких Турака дошло у Источно Римско Царство од 6 милиона. Још се не зна када су и одакле су Грци дошли на Балкан и који су то староседеоци њима дали то име. Међу Поморским народима (Sea People) на Медитерану који су и на Египат ударали и били у Рамзесовој служби није било (будућих) Грка. Али се зна да је 1903 у становништву Егејске Македонији било 85% Срба, а 2003 – 0%. Зна се и да је 4000 српских топонима промењено у грчке. Али то је већ материјал за неки други путопис. Мало ранија мапа Турске од оне у тексту:

    https://i.imgur.com/b1XMDFG.jpg

    33
    2
  2. Ма симпатични су ти Грци генерно, осим ако изузмемо што су за пар деценија угасили српско име у егејској Македонији. Где су Срби из Лерина, Сера, Крстопоља, Водена, Солуна и околине? Што би рекли ткзв Бошњаци – ђенсајд! Југославија се често утешно називала (врло срамотно) „макар су сви Срби у једној држави“. А шта је са Србима из Албаније, Македоније, Бугарске? Крајеви који су по култури и духовности далеко испред ових динарских који су нам у мираз донели гомиле мухамеданаца и паписта.

    24
    1
  3. Ko je bio Grk Zorba?

    Po rođenju je bio Srbin i zvao se Đorđe. Kako je srpski jezik tada bio zvanično zabranjen u javnoj/administrativnoj upravi, Grci su njegovo ime najpre transkribovali u Gjorgios, što se kraće izgovara kao Jorgos.Grci ime Srba izgovaraju Sorba i Zorba.

    Rođen je 1865. g. u selu Kulindar (Grci su ga preimenovali u Kolindros) oko 50 km zapadno od Soluna, u današnjoj severnoj Grčkoj, u kojoj su do 19. veka Srbi bili u apsolutnoj većini (Makedonci tada nisu postojali kao narod – makedonsku naciju su stvorili komunisti tek 1945. g. Makedonija je bila samo regija, kao današnja Šumadija, Braničevo, Pomoravlje. Odluka za stvaranje makedonske nacije je doneta na Drezdenskom kongresu KPJ 1928. g, jer je Kominterna procenila da će Srbi zbog izraženog monarhizma pružiti veliki otpor, te da moraju biti pocepani na više naroda da bi lakše prihvatili komunizam).

    Nakon ustanka 1821. g. protiv Turaka i po sticanju nezavisnosti 1830. g, Grci su doneli Ustav po kome su svi pravoslavci u Grčkoj smatrani za Grke, bez obzira na drugačiju etničku pripadnost. Središte tadašnje države Grka je bio Peloponez i područje oko 100 km severnije sa pojedinim ostrvima u Jonskom i Belom moru (Grci su ga preimenovali u Egejsko). Nakon potpunog oslobođenja od Turaka u 1. Balkanskom ratu 1912. g. i nakon što je područje Egejske Makedonije pripalo Grcima, iako je srpska vojska oslobodila veliki deo severne Grčke, Đorđe Srbin (Jorgos Zorbas) se 1922. g. sa ćerkom Ekaterinom trajno preselio u Srbiju. Videćemo i zašto.

    Živeo je na potezu od Skoplja do Niša i nikad se više nije vratio u severnu Grčku, koja je već tada identitetski potpuno promenjena, tako što je Srbima zabranjeno da govore svojim jezikom (često su zatvarani zbog toga o čemu postoji i novinski zapisi), da pišu na svom jeziku, brojne srpske crkve na tom području su pretvorene u grčke – brisanjem srpskih svetitelja i ktitora sa freski i dopisivanjem grčkih, a bogoslužbeni jezik je bio isključivo grčki.

    Situacija se dodatno pogoršala 1921. g. kada je iz Anadolije u Turskoj proterano preko milion Grka, koji su naselili sever Grčke – ceo Halkidiki, široko područje oko Soluna i celu današnju severozapadnu Grčku, čime je zaokružen proces grceiziranja severne Grčke i trajno zatrt srpski identitet. U ovih 100 godina, iz severne Grčke je proterano oko 800.000 Srba, oko 500.000 je grceizirano, a mnogi su skončali po zatvorima ili su pobijeni. Poslednji talas proterivanja Srba sa severa Grčke odigrao se nakon 2. Svetskog rata i ustanka koji su tamošnji Srbi podigli u pokušaju da se ujedine sa svojom severnom braćom iz današnje Makedonije.

    Deda mog prijatelja je tada sa celom porodicom proteran iz Kavale (raniji naziv – Krstopolje, na obalama Egejskog mora, koje je na svim kartama do 19. veka označavano kao Belo more!). Njemu su u Krstopolju ostale dve kafane, nekoliko kuća i druga vredna imovina i imanja.

    Zbog čega je Đorđe Srbin otišao iz Grčke? Nije otišao, nego je morao da pobegne iz istih razloga, kao i mnogi Srbi – zbog netrpeljivosti Grka prema njegovom srpskom identitetu, iako je nosio ime Jorgos, govorio grčkim jezikom, ali i srpskim. Danas Srba starosedelaca praktično nema na području severne Grčke, osim onih koji su nasilno grceizirani i više nisu svesni svog starijeg, srpskog identiteta.

    Đorđe Srbin (Grk Zorba) je poslednji period svog života proveo u selu ispod planine Vodno, na kome se danas nalazi elitno naselje u Skoplju. Umro je 1941. g. i sahranjen je na lokalnom seoskom groblju, a 1954. g. su njegovi zemni ostaci premešteni na groblje Butel u Skoplju – parcela br. 17, aleja 3, grobno mesto 23. Na njegovom spomeniku je upisano Georgios Zorbas.

    Život i lik svog velikog prijatelja Đorđa Srbina, grčki pisac Nikos Kazancakis je iskoristio za svoj roman Doživljaji Aleksisa Jorgosa, po kome je 1964. g. snimljen film Grk Zorba, za koji je Mikis Teodorakis napisao muziku (sirtaki), koja je postala nezvanična himna Grčke. Tako je Đorđe Srbin ušao u legendu, kao Grk Zorba.

    Zvanična istoriografija kaže da nema validnih podataka o njegovom srpskom poreklu. Tačno, jer su u severnoj Grčkoj od 1830. g. sistematski brisani svi tragovi srpskog identiteta i menjani su nazivi toponima. Neki su ovde već navedeni. Evo još nekih: Kostur (Kastoria), Lerin (Florina, u kome do pre 100 godina skoro na nije bilo Grka), Greben (Grebeva), Janjina (Joanina), Servia (na grčkom bukvalno znači Srbija), Ser (Serez, u kome je srpski car Stefan Dušan proglasio dopunu svog Zakonika – zakonik se ne proglašava u tuđoj zemlji), Kozani, Njeguš, Neveska, Surovičevo, Janica (Gianica), Kufalovo (Kufalia), Livadi, Resilovo, Rakovo (Kratero), Vrbeni (Itea), Borešnica (Palaijatra), Sakukevo (Mariva), Pesočnica, Gornji Nevoljani, Donje Klještino, Donji Kotori, Beli Kamen, Leskovec, Krapeština (Atrapos), Pleševica (Koliki), Negovan (Flapuro), Cerovo (Klidi), Kolarica (Maviaki), Ljubetino itd.

    „Gde ima dosta, tu se i prosipa“. Da li Srba ima previše, da mogu toliko da se rasipaju? I dokle? Da li je sramota reći da je Grk Zorba bio poreklom Srbin? Da li je to uvredljivo za Grke? Da li im to treba napomenuti u prigodnoj situaciji i staviti im do znanja da se Srbi njega neće odreći, bez obzira na skoro vekovni talog vremena koji potiskuje istinu o njegovom srpskom poreklu?

    To više ne zavisi od Grka, nego isključivo od Srba. Ako više poštujemo sebe, i drugi će nas poštovati, a ljubav je samo za onoga ko ljubavlju vraća, pa je ljubav i za današnje Grke bez obzira što ne znaju pravu istinu o jednom od najpoznatijih „Grka“, kojeg oni jednostavno zovu Zorba.

    Srbi i Grci imaju zajedničke muke, kao narode ih čekaju teška iskušenja i ovo nije poziv na istorijski revizionizam, a pogotovo ne na revanšizam – točak istorije se ne može vratiti unazad. Zato, Srbi i dalje treba da letuju na Belom (Egejskom) moru i da čuvaju sećanje na tragove svog identiteta u Grčkoj, a Grci neka igraju svoj sirtaki i neka čuvaju legendu o Đorđu Srbinu.

    26
  4. @ Бојан

    Бојане, поменути и непоменути Срби (Мађарска, Румунија, Италија…) мораће да се стрпе и сачекају своје путописце. На мапи су само места која садрже реч ‘Срб’, па помножи са 100 или више.

    „Један од најстаријих поморских народа…“ није имао ни своју реч за море, па је српску реч преузео од староседелаца.

    Никола је добро описао оно што је видео с обзиром да је тада имао само 19 година. Турски геноцид је био страшан и постоји много документарних снимака. Парадокс је да су многи Турци тамо заправо били етнички Грци, а многи малоазијски Грци су били етнички Срби (ови горе са карте), насилно хеленизовани после Александра.

    Ево једне песме за Николу која ће му се свидети:

    Мени се лично свиђа Далидина верзија, које се сећам као дете са гала концерта у хотелу Југославија, коме сам присуствовао по завршетку Првог Феста (оног Чолићевог).

    12
  5. @Ko je bio Grk Zorba?

    Браво!

  6. Мапа српских места у Македонији чија су имена Грци преименовали:

    https://i.imgur.com/ZRgLuXO.png

  7. @Онорије АЕ Илирије

    Наравно, Мађарска је ништа мање занимљива прича. 200 000 Срба је преко ноћи нестало тј претопљено. Али то је све питање за нас, да ми ставимо прст на чело и запитамо се, како други претапају туђе народе усисавајући их у свој корпус а нама се од нашег народа одроди и направи туђ народ попут Македонаца или Црногораца?
    Друго, према наведеним Грцима стварно немам емпатију јер су ти исти Мало азијски Грци пресељени у егејску Македонију и истребили оне тамо Србо/словенствујушће/Македонце. Народ српски али доста одрођен због векова проведених ван српске државе и ван простора Пећке патријаршије што је још битније. При том ја им чак и не замерам, па то су сви радили и Бугари и Румуни, Аустријанци у Целовецу. Радили смо и ми за време Обреновића док смо имали памети. Све што су они ослободили постало је само српско. Али у нашем народу се рађају лудаци, лицемери, људи болесног размишљања. Ево рецимо у Приштини данас има само две улице са српским именом, Димитрија Тицовића и Косте Новаковића. Један ужичанин један Чачани. Када је Ослобођено Ужице у њему је било 96% Турака алијас домаћих муслимана данашњих Бошњака. У Чачку 75%.И Димитрију и Кости се комфор њихових сада српских градова итекако свиђао али су ослобађање градова на југу проглашавали за колонијалне аспирације, велико српске тежње и сл. Протеривање Турака називали злочинима и геноцидом. Иако нажалост та ствар се без протеривања и злочина ни не може решити само је питање хоћемо ли остати ми или они. Мени се чини да је праведније да то будемо ми јер је ипак то пређашње стање.

    10
    1

Оставите коментар