Само због тог истог Запада Константинопољ (Цариград), садашњи Истанбул, није враћен тамо где припада, у античке просторе и античко наслеђе

Са становишта античке, европске и словенске традиције, Отоманска империја представљала је нешто страно, што је одударало од свега што је на овим просторима постојало. Та исламска држава, малоазијски и блискоисточни уљез на европском и словенском тлу, означавала је покушај премештања Оријента на Запад, по својој унутарњој природи будући својеврсна историјска перверзија, не само са варварством које је носила у себи, већ са перверзним варварством, а у процесима њеног распадања сва та обележја постала су хипертрофирана. Баш тада, док је била у распадању, са свим њеним ружним и хипертрофираним особинама, Отоманску империју (имам на уму само њен европски део, не и турску државу у Малој Азији и на Блиском истоку, где је природно дата) подржавала је цела Средња и Западна Европа, и то подржавање није било позитивне, већ негативне природе, јер је то варварство спречавало Словене да се конституишу на југоистоку Европе, а у тим настојањима Словена (и православних Грка) стицајем околности најистуренију улогу имала је Србија. Они које уопштено називамо Западом нису много марили што ће се идентификовати са варварима, што ће преузети њихову улогу, са далекосежним последицама. Описујући та искуства тамошњег и тадашњег живља, мајка ми је смирено објашњавала да су они још тада знали да се свако варварство пре или касније мора завршити у самом варварину.

Супротности које су међусобно показале западне силе у Првом светском рату биле су само реприза супротности које су исте те силе показале борећи се против Јужних Словена и подржавајући Отоманску империју, али свако из својих посебних разлога, супротних од разлога свих других. А варварство које су зараћене западне силе показале у међусобном уништавању била је само једна од могућих варијанти оног варварства са којим су се те исте западне силе идентификовале током великог историјског заплета на југоистоку Европе.

Анри Масис је много туговао због појаве једног сликара (Кокошке) који је донео развијену изопачену форму, или због немачког експресионизма у сликарству и књижевности, али је брижљиво заобилазио саму клицу варварства, која избацује на видело дана своју природу, оличену у деформацијама у култури и изопачењима у историји. Потискивање Мале Азије, Блиског истока, ислама са тла Европе није значило само уравнотежавање општих односа у тој истој Европи, нити само конституисање словенских и православних држава, већ је можда пре свега значило обнову античког духа, који лежи у основи онога што називамо европском духовношћу. Борба западних и средишњих европских држава против тог историјског чина, који се једино на том месту и са словенским и православним менталитетом и могао обавити, уз истовремено приклањање тих истих западних земаља варварствима најгоре врсте, значила је истовремено и борбу против самих основа своје сопствене духовности, а она може постојати само као античко наслеђе, или је више једноставно неће бити.

У питању је простор који има архетипску вредност античког света, из њега је антички свет кренуо у Европу, дајући јој основу њене духовности, а изневеравање тог простора и тог света морало је довести до изневеравања самих својих основа, и зато је Европа морала све мање личити на саму себе, и све ће мање личити. Бранећи Европу, Масис је у једном дијапазону времена видео то одрицање Европе од саме себе, али ти процеси били су неколико деценија пре тога видљиви на Балканском полуострву, и тамошњи живаљ је знао да се од те Европе, која негира своју сопствену основу, мора одвојити, и да се у том новом, чудном времену мора прићи оним садржајима који обезбеђују очување основног интегритета европске духовности. Из лепоте антике изнедрило се хришћанство, и простор рађања антике има исту архетипску психолошку вредност као и сам Јерусалим, где се хришћанство родило. Запад је задржао свој архетипски однос према Јерусалиму и Христовом гробу, али је битно изменио свој архетипски однос према античком простору, нарочито после српског устанка и ослобођења од власти Турака, као и уласка Руса у овај простор и стварања бугарске државе.

Када сада покушавам да реконструишем приче својих предака о психолошком пољу у ком су се налазили када су се опредељивали за историјске алтернативе у којима су учествовали на српској страни, макар и по цену великих ризика, у сећање ми навиру управо ова два момента као пресудна за онај позитивни део избора. Ислам, Оријент и глобална арбитража западних земаља у корист Турака кад год је то било могуће одбачени су као симбол старог и новог, цивилизованог варварства. Појава Русије у Бугарској, и њено приближавање средишњим просторима некадашње Византије, означавало је нови период у развоју наде и опредељења. Наступајући догађаји нису разматрани са становишта њихове војне или политичке природе, па чак ни као долазећа идеологија, која би само требало да смени исламску или западноевропску, а обе су биле већ постојеће и делатне на тим просторима, са пратећим политикама и војним делатностима. У питању је била широка промена општег менталног састава, која се морала операционалисати пре свега у религији. Долазак Руса није означавао само политичко, економско и национално ослобођење, већ пре свега једну нову (у датим приликама, или стару, свеједно) философију и онтологију. Стара максима Светог Саве да Србија не сме бити ни Исток ни Запад, већ и једно и друго, и то у оквиру аутентичног и аутономног бића, подједнако је важила и за Русију, тачније за њену славјанофилску философију, и та философија и религија била је најближа античком наслеђу, или се у међувремену најмање удаљила од њега.

Конституисање српске државе на северу допуњавало је већ развијену психолошку раван, али је имало и непосредније последице. Највеће достигнуће средњовековне Србије остварило се управо на просторима Старе Србије. Скопље је било царска престоница Срба, а источно од њега одиграла се битка на реци Марици (1371), са тешким поразом Срба, што је условило каснији подједнако тежак пораз на Косову пољу (1389), са нешто каснијом потпуном пропашћу српске државе. Са тих простора долетео је Косовски мит, а из тог мита изродио се Косовски циклус, који је изронио из античког света, готово као пуна аналогија хомеровској традицији. Пошто је преношен усменом књижевношћу, сада није могуће јасно одредити временске границе када се јавио, зна се само да је морао настати после Косовске битке, и да је записан у првој половини и средином XIX века (нешто и раније, почетком и средином XVIII века). Поруке Косовског циклуса могле су припадати и западној, а нарочито средишњој Европи док се њихова култура заснивала на античкој духовности, али не и касније, када је та иста Европа бранила азијатско-исламску окупацију подручја некадашњег античког света, и у коме је античка духовност још увек живела у православљу, његовој уметности и, посебно, Косовском циклусу. Само због тог истог Запада Константинопољ (Цариград), садашњи Истанбул, није враћен тамо где припада, у античке просторе и античко наслеђе. То је можда неком могло личити на вештину и успешну лукавост, али је цена коју је Запад у целини морао платити била превелика, јер је тај поступак подразумевао растанак са својом сопственом архетипском основом, са основама духовности, иза чега је са неумитношћу античке судбине следио талас варваризма и саморазарања.

Драган Крстић, Психолошке белешке 1978-81, Балканија, Нови Сад 2018.

Напомена:

Психолошке белешке Драгана Крстића (I – V) могу се поручити на телефон 063 759 76 41 или на мејл viogor.bg@gmail.com

О аутору:

Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Драган Крстић, Психолошке белешке, Саморазарање Запада