Горан Милорадовић: Голи оток, његове жртве и његови творци

Процес мењања међународне позиције Југославије, која је током првих послератних година прешла пут од совјетског до америчког сателита, крунисан је приступањем Балканском пакту, чиме је она 1953. године и формално постала део НАТО система

Затвор Голи оток (Фото: Стела поларе)

Мрежа концентрационих логора за политичке противнике, која је постојала у социјалистичкој Југославији, а од којих је најпознатији Голи оток, један је од важних историјских феномена који још увек није у потпуности истражен. С једне стране, ти логори остали су у сенци совјетског ГУЛАГ-а, а с друге – Запад није имао интереса да отвара то питање и тиме слаби Јосипа Броза Тита, чији режим је био важан део система безбедности у Европи током Хладног рата. У међувремену, Југославија је нестала са политичке мапе света, а последњи преостали актери догађаја из средине XX века полако силазе са историјске позорнице. У време док су ти логори постојали били су прворазредна државна тајна. После гашења мреже логора 1956. године, на власти је и даље био режим који их је успоставио, а службена документа о тој теми су се и даље налазила у поседу Управе државне безбедности (УДБ).[1] Ипак, средином осамдесетих година XX века почињу да се појављују књиге и новински чланци који се баве том осетљивом темом. Од затварања логора до данас ни један научник није детаљно истражио тај феномен, а прве, неповезане и непроверене податке о Голом отоку, изнео је историчар Владимир Дедијер.[2] Више од тога није се ни могло очекивати, јер је међународна политичка констелација, која је довела до одлуке о формирању логора, постојала до распуштања Варшавског пакта. Југославији су деведесете године XX века донеле распад и грађански рат, тако да су историјска истраживања умногоме била запостављена.

Прошло је преко пола века од оснивања тог злогласног логора и већина логораша и њихових чувара више није међу живима. Упркос томе, мишљења о њему су и даље подељена, а дубока нетрпељивост, која је владала између логораша и њихових иследника, оставила је траг на виђења и тумачења те теме. Није тешко разумети зашто је то тако. Један од организатора логора је касније говорио: „Био сам цар, цар царева, шахиншах, бог богова и све то заједно, а ако баш инсистирате на том ‘главни’, онда ћу вам открити: био сам главни за Голи оток и све логоре за изолацију политичких губаваца. Био сам господар живота и смрти, али то нисам злоупотребио. Био сам Бог Саваот. Тако је морало бити. Алтернативе није било. Понављам да ту неограничену власт нисам злоупотребио. Спасавао сам државу од помахниталих бандита. Ни брата нисам поштедео. Кад је окренуо леђа партији, престао је да ми буде брат.“[3] Рекло би се да је „главни“ уживао у значају улоге која му је запала. Сасвим је другачије било виђење једног бившег логораша са Голог: „Све је то ужасан подлачки злочин којег се титоизам никад неће опрати. Ти подлаци су пролили толико крви да би њоме сваког јутра могли да се умивају и да перу зубе, а неки од њих, као Јово Капичић Капа, као недавно умрли Веселин Булатовић и још живи Бранко Дамњановић, и још неки, имају је на души толико да би њоме могли да напуне своје кућне базене, па да у томе ради одржавања кондиције пливају.“[4] Тако, или врло слично, на ту тему су гледали и други учесници тих догађаја.

Умро Јово Капичић

*   *   *

Крајем четрдесетих година у Југославији је формирана мрежа логора ради изолације комуниста и других њених грађана који су подржали резолуцију донету на Другом саветовању Коминформа у Букурешту 19–23. јуна 1948. године.[5] У том документу, чији пуни назив гласи Резолуција Информационог бироа комунистичких партија о стању у Комунистичкој партији Југославије, оштро је критикована КПЈ, а Тито, Кардељ, Ђилас и Ранковић су директно оптужени да воде политику супротну идеологији марксизма-лењинизма и непријатељску према Совјетском Савезу. Дискусије и изјашњавања у вези са Резолуцијом довели су до политичког подвајања унутар КПЈ, што се брзо пренело и на стуктуре безбедности и цело друштво. На покретање сукоба између југословенских и свих других комуниста, а онда и унутар КПЈ, пресудно је утицао међународни контекст. Када су топови заћутали, отпочео је процес раздвајања европских држава у два геополитичка блока, који су се све више међусобно супротстављали. Југославија је, из геостратешких разлога, своје место нашла у склопу западног система безбедности, иако је била социјалистичка држава. Због тога је неки аутори називају „аномалијом“ Хладног рата. Да би Југославија остала компактна и ван совјетског утицаја, у њој су стаљинистички методи репресије коришћени против комуниста лојалних Стаљину, а концентрациони логори су били једна од првих и најважнијих предузетих мера.

О мрежи логора и затвора за просовјетске опоненате у Југославији још увек се недовољно зна. Политичка осетљивост те теме довела је до недоступности већине докумената током низа деценија.[6] Велико је питање да ли су неки важни извори уопште и сачувани. Одавно постоје тврдње бившег управника Голог отока, Анте Раштегорца, у вези са бројем логораша на Голом отоку: „Права се цифра не може утврдити, јер су документи уништени.“[7] Не треба сумњати у његову обавештеност о тој теми. За спискове голооточана из Црне Горе слично се тврди у документу Министарства унутрашњих послова Црне Горе из 1992. године: „Мањкавост у постојећој документацији (својевремено уништавање, подвојеност, некомплетност и сл.) основни је разлог непотпуности података презентираних у списковима.“[8] Да је уништавања докумената заиста било, индиректно потврђује и чињеница да су органи УДБ-е, покушавајући да поново комплетирају и систематизују податке о ибеовцима, „крајем 1963. године“ организовали „анкету“, уместо да се потпуно ослоне на своју архиву.[9] Да је грађа сачувана, „анкета“ из 1963. године не би била потребна.

Уништавање грађе је вероватно било последица промене политике према СССР-у од 1955. године, што значи да је део првобитне документације могао бити уништен већ непосредно после затварања Голог отока, 1956. године. Разлог за тај поступак вероватно лежи у чињеници да су документа о логорима, поред осталог, садржала и доказе о обиму и жестини репресије, који су касније, у случају неког непредвиђеног развоја догађаја, могли бити искоришћени против органа УДБ-е или појединих политичара. Средином 1950-их година нико није могао да предвиди колико далеко ће се ићи у побољшању односа Београда и Москве, али је јасно било да је тај процес отпочео. Да ли ће заокрет у спољној политици у једном тренутку изискивати и кажњавање одговорних за прогон ибеоваца  – није се тада могло знати. Осим тога, на основу документације могао се доказати велики број неоправданих хапшења, што би било показатељ неефикасности служби безбедности и панике која је захватила режим Јосипа Броза Тита. Прикупљање и уништавање, а потом реконструисање списка кажњених информбироваца пратило је осцилације у односима Југославије и СССР-а.

Велика експонираност теме Голог отока у јавности донекле засењује остале логоре из исте мреже. Поред тог, најпознатијег и највећег, југословенску мрежу за изолацију политичких противника чинили су и логори на острвима Свети Гргур, Угљан, Раб, Вис, Корчула и Рам (на Дунаву); као и логори и затвори на копну: Сисак, Вареш, Петроварадин, Билећа, Забела, Зеница, Стара Градишка, Сремска Митровица, Бањица, београдска Главњача, Лепоглава и Пожаревац. О тим локацијама зна се још мање него о Голом отоку, јер се све одвијало углавном ван правних институција и мимо правних стандарда, као партијско-полицијски подухват. Људи су у логоре често слати административном одлуком, без претходне истраге и регуларног суђења, просто – превенције ради. „Кривица“ је био њихов стварни или претпостављени политички став, а хапшени су због сумње да су спремни на „издају“. Међутим, врло мали број њих је заиста покушао да се политички организује у опозиционе групе, да агитује против власти, да се с оружјем одметне у планине или да илегално напусти Југославију. Почетком 1949. године амбасада СССР у Београду јављала је Москви о немогућности ма каквог легалног рада против „Титове клике“, јер су опозиционе групе разједињене и пуне провокатора. Касније је у историографији констатовано да су дељење летака и индивидуална усмена пропаганда у корист СССР-а и Коминформа у очима совјетских дипломата били преувеличани као масовно испољавање опозиционог расположења.[10] То није могло да сруши режим, али је изазвало паничан и бруталан одговор.

Основни узрок масовне изолације политичких противника била је потреба да се Југославија политички одвоји од Совјетског Савеза, а разлог изузетне бруталности која је том приликом испољена лежи у карактеру конкретних особа које су логорима управљале, као и у страху вођства државе за своју судбину у околностима сукоба са СССР-ом. Едвард Кардељ је, док се још трагало за локацијом логора, у једном тренутку рекао: „Ако ми не створимо такав логор, Стаљин ће претворити читаву Југославију у један страшан логор.“[11] У врху КПЈ сматрало се да је одлука о изолацији политичких противника потпуно легитимна, па је министар спољних послова Кaрдељ чак хтео да предложи Уједињеним нацијама (УН) да у Декларацију о људским правима унесу амандман по коме „Свака држава има право, у случају нужде, да у интересу чувања реда и поретка, управним поступком лиши слободе на неодређено време све грађане који угрожавају њену независност на подстрек неке стране силе.“[12] Подношење тог предлога је спречено присебношћу шефа југословенске делегације у УН, Алеша Беблера.

Шта се логорима хтело постићи?

Представник власти, генерал државне безбедности Јово Капичић Капа је, у говору који је одржао логорашима јула 1949. године, тврдио да Голи оток, у ствари, није логор, него „васпитно-поправно радилиште“, у коме партија онима који су јој „забили нож у леђа“ „великодушно пружа руку“, јер је одлучила да их „преваспита“.[13]

Два изузетно важна, али још увек нерешена питања су: колики је укупно људи било изоловано у тој мрежи логора и затвора, као и колики је укупан број регистрованих коминформоваца, без обзира на то да ли су били затварани или не? Одређени бројеви, за које се тврдило да представљају број логораша на Голом отоку и Светом Гргуру, први пут су објављени 1985. године, у Историји Савеза комуниста Југославије (СКЈ), али без навођења извора.[14] Ти подаци се углавном подударају са подацима који су, такође без навођења извора, касније објављени у неким другим књигама.[15] То, међутим, само по себи, не значи да су ти бројеви тачни. Сумњу ствара, пре свега, њихово нејасно порекло. Поред тога, важно је приметити да у различитим књигама постоје неподударности броја логораша на Голом отоку.[16] То упозорава на могућност да нису увек коришћени идентични извори, или да су спискови мењани. Тако су, током времена, објављени подаци да је на Голом отоку било укупно 16.312[17], или 16.288[18], или 16.731[19], или 16.012[20] логораша, док се на списку који доносимо у овој књизи налази 16.289[21] имена „кажњеника ДКР и осуђеника по ИБ-у“.[22] Да су аутори Историје СКЈ, као и Драган Марковић и Радован Радоњић црпли податке са истог извора, показује податак о 55.663 регистрована информбировца у периоду од 1948. до 1963. године, који се појављује у њиховим књигама.[23] Разлика се, дакле, јавља само када је реч о броју логораша, па на то питање треба обратити посебну пажњу.

Зашто је објављивање података о Голом отоку и другим логорима текло тим неформалним и тешко проверивим путевима?

Голи оток (Фото: Стела поларе)

У трагањи за одговором треба имати у виду околности које су владале у Југославији осамдесетих година прошлог века, када су ти подаци објављени први пут. Био је то период кризе система и покушаја друштвених и политичких промена после смрти Јосипа Броза. Постепено је опадала моћ Савеза комуниста и репресивног апарата. Криза се највише испољавала у привредној и политичкој сфери, а снажно се осећала и у управљачким структурама. Културна продукција постала је поље опозиционог деловања. Нарастао је национализам, а легитимитет једино дозвољене идеологије све више се крунио. Изгледа да су неки делови власти сматрали да би у новонасталим околностима било мудро партију растеретити бар дела одговорности за злочине које је починила у прошлости. А један велики злочин, који је дубоко поделио и трауматизовао друштво Југославије, била је управо масовна репресија која је у периоду после 1948. године систематски вршена над члановима партије и другим грађанима који су приликом сукоба са СССР-ом подржали совјетску страну, или макар испољили разумевање за њене аргументе. Та политика је дугорочно оптеретила односе Југославије и Совјетског Савеза. У околностима слабљења Југославије јавила се потреба да се односи са Москвом поправе, па су обим и жестина репресије према просовјетски (тј. русофилски) расположеним грађанима смањени. Један од начина ублажавања неправде учињене према ибеовцима било је дозирано изношење података о њиховом страдању.

Пошто тада у Југославији, као и у другим државама, нису постојали услови да научници приступе архиву Управе државне безбедности, осетљиви подаци су пуштани у јавност на мање формалан начин: одређеним особама, за које се сматрало да поверење неће злоупотребити, на располагање су стављене информације о броју и структури логораша. Због тога ни у једној од наведених књига нема архивске сигнатуре нити неке друге ознаке која би указивала на порекло информација о изолирцима са Голог отока. То значи да су током постојања Југославије поједини аутори били у повлашћеном положају, па су могли доћи до података који су осталим историчарима били недоступни. Али, то је уједно и један од разлога зашто су те бројке изазивале подозрење стручне јавности и бивших логораша. Ипак, најкасније 1985. године, када су у Историји СКЈ објављени званични подаци о броју голооточана, за које се ауторитетом институције која их објављује сугерисало да су поуздани и дефинитивни, негде је некаква одлука о томе морала бити донета. И та одлука је била политичка, а не полицијска, јер је масовна репресија проистекла из политичког спора чији значај је превазилазио границе Југославије.

Срђан Цветковић: ОЗНА злоупотребила антифашизам за обрачун и ликвидације

Такав однос према чињеницама о Голом отоку трајао је све док је постојала Југославија. После њеног распада државни органи Црне Горе показали су спремност да јавност упознају са делом докумената о жртвама Титовог режима. На захтев Удружења биших логораша „Голи оток“ Министарство унутрашњих послова Црне Горе доставило им је 1992. године спискове голооточких логораша из Црне Горе, и они су тада први пут објављени.[24] То су, међутим, били само подаци за простор једне републике, не и целе Југославије. При том, према истраживању удружења „Голи оток“, ти спискови су били непотпуни, јер доносе податке о свега 3.462 људи, док је Удружење сакупило податке за још 743 особе из Црне Горе, што чини укупно 4.205 логораша.[25] Разлика између броја логораша на службеном списку и оних које је евидентирало Удружење „Голи оток“ износи 17,67%, што није занемариво. У поузданост те допуне тешко је сумњати – Црна Гора је мала земља и било је могуће утврдити порекло скоро сваког логораша. Ако је неко робијао на Голом отоку, његови земљаци су могли тачно знати из ког је он места и из које фамилије. Све то потврђује сумњу да су спискови били мењани и прочишћавани пре него што су 1985. године подаци које садрже пуштени у јавност.

Провера спискова, коју је 1992. године урадило удружење „Голи оток“, указује на могућност да је и у другим републикама Југославије, а не само у Црној Гори, могло бити неевидентираних логораша, или оних чија су имена временом, из неких разлога, уклоњена са спискова. Провером је утврђено да на списку нема професора Универзитета у Сарајеву, Александра В. Соловјева и његове супруге Наталије, а поуздано се зна да су били ухапшени 1949. године.[26] Тај податак је познат већини учесника научне конференције одржане на Правном факултету у Београду, посвећене А. В. Соловјеву.[27] Према налазима истраживача Алексеја Арсењева, на списку који објављујемо недостају имена најмање 20 руских емиграната у Југославији, за које се поуздано зна да су били затварани у време сукоба око Информбироа.[28] Бивши управник Голог отока, Анте Раштегорац, рекао је 1982. године Владимиру Дедијеру да је у том логору на основу административних казни било затворено око 18.000 логораша, а на основу пресуда војних и цивилних судова још око 13.000. Дакле, укупно 31–32.000 људи.[29] Поред тога, постоји још један податак, по коме је било „кажњено“ 31.142 члана КПЈ.[30] Обе те бројке су скоро двоструко веће од броја кажњеника на списку који објављујемо у овој књизи – 16.090, као и од свих других бројева заточеника на Голом отоку, који су до сада били објављени. Очито, режим је нерадо износио прецизне податке о кажњеним информбировцима. Моша Пијаде је јуна 1953. године у Народној скупштини саопштио да је од 1948. године до тада било ухапшено 172 хиљаде људи, од којих су 140 хиљада били политички кривци и противници економских мера КПЈ.[31] Пијаде је број кажњених присталица Коминформа дао збирно са бројем разних других кажњеника, тако да је њихов број и даље остајао у сенци и могао се, у случају потребе, оспоравати.

Може ли се, онда, уопште утврдити колико је укупно коминформоваца било затворено у мрежи логора и затвора у Југославији?

Затвор Голи оток (Фото: Стела поларе)

Када је реч о укупном броју кажњених лишавањем слободе, он не може бити мањи од 16.090, колико је поименце наведено у списку који објављујемо. Али, треба имати у виду да је тај списак настао реконструкцијом уништених и редукцијом сувишних података, што значи да је стварни укупни број затвореника био већи. Приликом трагања за укупним бројем логораша не сме се губити из вида да је чистка била процес, током кога се тај број стално мењао – неки су хапшени, неки пуштани, неки су умрли, неки били премештени на дуго место, неки су ухапшени по други пут, итд. Поред тога, постојала је и једна основна тежња: периферни логори у саставу те мреже су гашени и затвори пражњени, а затвореници су пребацивани на најбезбеднију локацију, далеко на западу Југославије – на Голи оток. Тако је тај логор на свом врхунцу нарастао до комплекса од четири целине: „стара жица“, „нова жица“, „Петрова рупа“ и „женски логор“. До 1951. године Голи оток је досегао капацитет од око 12.000 људи[32], од којих нису сви све време провели ту, него је некима то била тек крајња дестинација. Било је, наравно, и оних, који су свој рок у потпуности одробијали негде другде. Најзад, као што то доказује и списак који објављујемо, неки су хапшени и после распуштања логора на Голом отоку 1956. године, све до 1961. године. Таквих је током тих пет година било око 400, па није био неопходан логор за њихово чување.[33] Према данас доступној грађи, може се закључити да је кроз Голи оток и остале логоре и затворе прошло знатно више од 16.090 људи.

Али, колико више?

Пошто потпуно поузданих и верификованих података нема, треба се окренути постављању хипотезе и индиректном извођењу закључака. Као први путоказ послужиће чињеница да је Александар Ранковић на Четвртом пленуму ЦК КПЈ, 3–4. јуна 1951. године саопштио да је током 1949. било чак 47% неутемељених хапшења.[34] Не постоје подаци колико је било таквих хапшења током читавог периода 1948–1961. година, али их је могло бити и раније и касније. Генерал УДБ-е Јово Капичић тврдио је да је на Голом отоку била „трећина невиних“, позивајући се при томе баш на Ранковића.[35] Вероватно је имао у виду укупан број логораша и робијаша у периоду 1948–1961. године, на које се односи списак који објављујемо. С обзиром да је документ имао оперативну намену, вероватно се на њему не налазе имена неосновано кажњених, јер није било потребе да она и даље стоје у евиденцији. Поред тога, имена једног броја логораша нема јер „анкетом нису обухваћени умрли на издржавању казне (око 400), умрли по изласку на слободу (око 500), затим протерани и они који су сами отишли из земље (белогардејци, страни држављани, оптанти, и сл.), побегли на Запад или у ИЕ земље, легално исељени економски емигранти, известан број лица који је судски рехабилитован и скунут са евиденције, итд.“[36] Сви наведени елементи помажу утврђивање броја ибеоваца-логораша. Ако се верификованом броју од 16.090 кажњеника, који су остали у евиденцији и после 1963. године, дода она „трећина“ неоправдано изолованих, као и они који су касније из разних других разлога брисани са списка (умрли, емигрирали[37], рехабилитовани и др.), онда се знатно приближавамо броју који је Дедијеру саопштио Раштегорац: 31–32.000. То, за сада, треба сматрати приближним бројем ибеоваца који су прошли кроз југословенске логоре и затворе. Накнадно формирани, скраћени и прочишћени списак, довршен је 1963. године и служио је за даље праћење просовјетске опозиције. Тим скраћивањем попис кажњеника остао је без дела података важних историчарима, али је повећао своју оперативну вредност.

Ипак, нешто се може констатовати и на основу других доступних извора. Према документу, за који се сматра да је „последња Удбина велика систематизација овог предмета“, на простору Југославије било је укупно 30.113 на разне начине кажњених присталица Информбироа, од којих је на издржавању казне умрло око 400.[38] Међутим, осуђеника пред војним и цивилним судовима и кажњеника друштвено корисним радом и том документу избројано је свега 14.510. Остали су били кажњени на друге начине. Број од 30.113 или 30.112 „кажњених“ помињу и други аутори, а неки наводе назив и сигнатуру документа у коме се тај податак налази: „Осврт на проблем рехабилитације бивших присталица ИБ – скраћена верзија. Савезни секретаријат за унутрашње послове Београд, јун 1964“, Архив Републике Словеније (АРС, Архив УДБ, 213-1-1).[39] Исти подаци се налазе и у другом документу из истог архива, насловљеном „Преглед бивших, осуђиваних и кажњаваних присталица ИБ“ (АРС, 1931, 1051), који је Момчило Митровић објавио скупа са „Освртом на проблем рехабилитације бивших присталица ИБ – скраћена верзија“.[40] Осим те две анализе, у истој књизи је објављен и један документ без наслова, настао крајем 1969. године као допуна и актуелизација претходна два.[41]

Поред осталих података, у анализи из 1964. године налази се и класификација најважнијих кажњеника. По њој, међу 30.507 евидентираних ибеоваца, било је чак 17.362 учесника Народноослободилачког покрета (НОП), од којих је већина била на руководећим положајима и уживала ауторитет у народу. Избројано је и 9 учесника Октобарске револуције; 233 предратна члана КПЈ; 25 бораца шпанског грађанског рата; 1.307 носилаца „Споменице 1941“; 1.291 учесник НОР од 1941, али без „Споменице“; 4.598 учесник НОР од 1942. и 1943; 10.166 осталих учесника НОР; 587 ратних војних инвалида; 765 секретара основних партијских организација; 16 чланова ЦК република; 8 чланова ЦК КПЈ; 3.908 официра (609 потпоручника, 713 поручника, 981 капетан, 301 мајор, 112 потпуковника, 37 пуковника, 6 генерала); 448 подофицира; 1.521 официр и службеник УДБ и МУП; 939 руководилаца у представничким органима и државној управи; 1.915 студената; 1.768 факултетски образованих; 382 лица слободних професија; 203 новинара; 170 судија и тужилаца, итд.[42] Тај пресек, без обзира што је непотпун и што се поједине категорије у њему преклапају, ипак показује дубину и ширину чистке која је спроведена поводом раскола партије због Информбироа. Иако је међу тим особама било и неоправдано кажњених, и даље се ради о великом броју неистомишљеника који су се налазили на позицијама моћи и имали значајан друштвени и политички утицај и углед. Не треба заборавити ни двојицу чланова Политбироа ЦК КПЈ, Андрију Хебранга и Сретена Жујовића Црног, који нису били на Голом отоку, али су пали с власти и били ухапшени поводом Информбироа и претње коју су чинили за позицију самог Јосипа Броза.[43]

Као што је већ речено, превенција просовјетске опозиције није увек подразумевала затварање у логор. Било је и других мера. Различити аутори наводе податке по којима је укупно било 54.000[44]; или 55.663[45]; или 59.596[46]; или, чак, 61.000[47] регистрованих коминформоваца. То приближно одговара податку, по коме се око 55 хиљада чланова КПЈ (тј. око 12%) и око 52 хиљаде кандидата за чланове партије „солидарисало са ставовима Коминформа“.[48] Те особе су због својих политичких убеђења биле искључене из партије, смењене са функција, отпуштене из државне службе, или евидентиране као непоуздане, после чега се на њихово кретање, комуникацију и понашање пазило. Наведени бројеви обухватају оне који су били осуђени и изоловани, као и оне који нису били затварани, али су на неки други начин били прогањани и, можда, праћени. На питање броја присталица Информбироа одређено светло баца документ из 1964. године, по коме је укупно било 30.507 таквих особа.[49] То није број логораша, јер укључује и оне који су кажњени на друге начине (прекршајно, сменом са положаја, пензионисањем и сл.), оне који су били хапшени и убрзо пуштани без казне (4.076 људи), оне који су били кажњени избацивањем из КПЈ (9.918 чланова), као и све оне који су били евидентирани као коминформовци после „нормализације односа“ са СССР-ом (394 човека).[50] Поред тога, тих 30.507 особа не треба сматрати коначним бројем жртава репресије због Информбироа, јер је и до њега УДБ-а дошла накнадно, путем анализе преостале документације и „анкете“ спроведене крајем 1963. године, када су многи ибеовци већ били умрли, емигрирали, или су рехабилитовани, па стога нису укључени у нову евиденцију. Укупан број свих директних жртава у том таласу репресије, а не само логораша, треба тражити у распону бројева 54.000 и 61.000. Ту нису урачунати они који су трпели индиректно, јер су били чланови њихових породица, пријатељи или колеге с посла, а којих је могло бити и вишеструко више.

Драган Крстић: „Арсенали демократије“ (САД и Енглеска) са „цветајућом земљом социјализма“ (СССР) довели комунисте на власт

На основу до сада сакупљених података, може се закључити да се у Архиву Србије чува реконструисани списак ибеоваца који су прошли кроз изолацију, тј. документ који је састављен накнадно.[51] Да је списак састављен накнадно индиректни доказ је и то што за поједине особе нема свих података, за неке чак ничег осим имена и презимена! Разне непотпуности, недоследности и погрешке узроковане су непостојањем поузданих података приликом састављања регистра, јер је изворна документација била уништена и јер су чињене омашке приликом састављања регистра. Оне се данас не могу исправити на систематичан начин, већ једино појединачно и делимично. Те нетачности, међутим, не могу да промене укупну слику: у маси од преко 16.000 хиљада имена, приликом извођења процентног рачуна, те грешке могу да утичу само на другу или трећу децималу.

Али, ту се јавља ново важно питање: Како и због чега је дошло до тога да УДБ-а реконструише списак осуђиваних и кажњених ибеоваца?

Било је то бурно време. Најпре је после приближавања Југославије СССР-у и затварања логора 1956. године одлучено да велики део документације буде уништен. Упркос „помирењу“, репресија је, смањеним интензитетом и обимом, трајала и у каснијем пероду, а почетком шездесетих година јавила се потреба за систематизовањем података о информбировцима. Због тога се у документу из 1964. године закључује: „Залажући се за свестрану сарадњу са Совјетским Савезом и другим социјалистичким земљама, што је у нашем дубоком интересу, неопходно је истовремено предузимати све потребне мере у циљу јачања самозаштите и унутрашње стабилности нашег друштва.“[52] У складу са тим схватањима, поново је пречешљана преостала документација и формиран је нови списак, али су том приликом редукована имена оних који више нису сматрани опасним. У ту сврху је током 1963. године састављен попис кажњених због ИБ, који је потом служио као једно од средстава за њихово праћење. Крајем 1963. године организована је „анкета“, да би се на основу ње урадиле допуне и провере опште слике, па је на основу свих тако сакупљених података направљена анализа теме по разним аспектима, укључујући и проблем рехабилитације бивших кажњеника.[53] То значи да је до 1963. године списак кажњених информбироваца са око 31.000–32.000 скраћен на нешто више од 16.000 особа, док је број укупно регистрованих са око 60.000 преполовљен на нешто преко 30.000. Поред практичних разлога за редукцију списка, треба имати у виду и да је политички било опортуно да у јавности фигурирају што мање бројке жртава партијске чистке коју је спровео југословенски режим, па је таква једна бројка пласирана у јавност 1985. године.[54] Тиме је та мучна епизода јавно призната, па више нико није мога рећи да је прикривена или игнорисана, али су зато њене размере за јавност – преполовљене. Истовремено, жестина и маштовитост репресије, као и имена најодговорнијих особа – наредбодаваца и иследника – и даље су упорно прећуткивани.

Зашто се све то морало десити, и то на такав начин?

Драган Крстић: Једино су Срби искрварили у борбама против свих могућих тоталитарних система (1988)

Треба имати у виду, пре свега, време и околности у којима се то догађало. Вођство Југославије добро је знало шта их чека уколико падну с власти и њихова места заузму њима слични људи лојални Стаљину. Милован Ђилас је касније, када више није био на власти, покушао да објасни брутално поступање у логорима за које је делимично и сам био одговоран: „Тако поступати нисмо морали. Такво поступање је потицало из наше идеолошке искључивости, из наших властитих лењинистичких и стаљинистичких структура, а делом и из наших националних, балканских одмазда.“[55] Стицајем околности, други један пажљиви посматрач, отправник послова америчке амбасаде у Београду Џон Кебот (John Cabot), прозрео је карактер те власти и наслутио шта се спрема у Југославији: „Сукоби интереса са Русијом су неизбежни, а снажни национализам у овој земљи могао би да одигра одлучујућу улогу у случају неке акутне ситуације.“[56] Када се то заиста и догодило, испољиле су се добро познате особине стаљинизма: „Комунизам у Југославији (како сам закључио у Русији) није политичко уверење, он је вера. Његове присталице су потпуно искрене у спровођењу партијске линије и то се не сме заборавити. То није лицемерје, како се обично сматра. Као нова вера комунизам је пун фанатизма и елана, исто као што су то били хришћанство и ислам на свом почетку. То је субверзивно, рушилачко учење, као што је било рано хришћанство. […] Комунизам има велике слабости: утемељујући своју доктрину на материјализму и сматрајући да циљ оправдава средства ма каква она била, он гази спонтану тежњу човечанства за слободом (додајмо томе и поигравање са другом великом жељом – сигурношћу). Једна вера, која учи да је у циљу њеног ширења све дозвољено, која сваку људску делатност тумачи циничним мотивима и одбацује морал који је заједнички свим постојећим верама, мора садржати клицу своје пропасти.“[57] Кад се то има у виду, не треба да чуде ужаси које су југословенски комунисти починили на Голом отоку и другде, кажњавајући своје дојучерашње другове и спасавајући своју кожу.

Ко је за то био одговоран?

Петрова рупа (Фото: Стела поларе)

Kасније, када су у јавност продрли подаци у нељудском третману логораша, сви они који су некада доносили одлуке, или макар били у врху власти, порицали су своју одговорност, па чак и обавештеност. Генерал Коча Поповић, који је тада био начелник генералштаба, тврдио је да он о Голом отоку није ништа знао, иако је у том логору било затворено најмање 3.908 официра његове војске! По његовом мишљењу ни Светозар Вукмановић Темпо није био упућен, иако је био члан Политбироа КПЈ![58] Још је теже поверовати у необавештеност и невиност Јосипа Броза Тита, Александра Ранковића, Милована Ђиласа, Едварда Кардеља, Ивана Крајачића или Владимира Бакарића, који су чинили најужи прстен власти и без чијег знања се у држави ништа важно није могло одлучити. Разлога за „прање руку“ било је много, јер у тим логорима и затворима бруталности, па и садизма, није недостајало. Данас то више нико не пориче. Према сећању генерала УДБ-е Јова Капичића, а он је последњи који би преувеличавао лоше стање затвореника, „Стара Градишка је била пакао, затвор као из филмова страве и ужаса. У односу на тај логор, Аушвиц је био хотел! Исцрпљени и болесни, избезумљени затвореници су лежали у смећу и смраду… Разбацане кибле са изметом, прљавштина…“[59] Међутим, све се морало десити баш на такав начин, јер осим стаљинистичке теорије и праксе, чија искључивост је довела до појаве логора у многим земљама, други покретач репресије био је егзистенцијални страх властодржаца.

Одлука о оснивању те мреже логора морала је бити донета у најужем руководству партије и државе, које су чинили Јосип Броз Тито, чланови Политбироа КПЈ и врх полиције. Ниже инстанце су могле једино давати предлоге и извршавати наређења. Нико од наведених није преузео одговорност за те мере, али је јасно да су, у околностима сукоба са Совјетима, били спремни не само на репресију, него и на врло широку превенцију сваког облика опозиционог понашања. Питање „ко је аутор идеје о Голом отоку?“ до данас није добило јасан одговор. Наводно, прву информацију о постојању мермерног острва у Јадранском мору Титу је донео његов стари пријатељ Крлежа, који је то чуо од вајара Антуна Аугустинчића.[60] Неки подаци воде до Едварда Кардеља као инспиратора и Ивана Крајачића, шефа УДБ-е за Хрватску, као налазача локације.[61] Таква идеја је у полицијским круговима постојала одавно. Како је већ објашњено, још почетком двадесетих година ХХ века министри унутрашњих дела Светозар Прибићевић и Милорад Драшковић носили су се мишљу да се неко од пустих јадранских острва одреди за изолацију комуниста.[62] Документи о тим плановима сачувани су до данас и могли су бити доступни Ивану Крајачићу. „Комедијант случај“ хтео је да у Југославији тек доласком комуниста на власт идеје краљевских министара полиције добију праву прилику за реализацију. Формирањем тих логора третман затвореника, махом комуниста, драматично је заоштрен у односу на стање у логорима и затворима какво је било у време„старог, ненародног режима“.

Данас, са временске дистанце, много је лакше уочити да је развој догађаја на међународној сцени условио настанак и карактер мреже логора за сузбијање просовјетске опозиције у Југославији. Подела утицајних сфера међу победницима Другог светског рата и окретање Југославије Западу покренули су процес масовне изолације и друге облике прогона чланова партије и свих других грађана осумњичених за наклоњеност Совјетима. За оне који су имали највећи политички углед и управљачко и организационо искуство постојао је посебан „логор у логору“. У бившем каменолому на Голом отоку, у најдубљој изолацији, робијали су некадашњи руководиоци државних институција, високи официри, професори и партијски функционери. Неки од њих су били грађани СССР-а југословенског порекла, и на њих је вршен посебно снажан притисак. Та локација званично се звала радилиште „Р–101“, а по Петру Комненићу, бившем партизанском команданти у председнику Народне скупштине НР Црне Горе, који је био један од познатијих логораша у њој, касније је названа „Петрова рупа“.[63] Вероватно се сматрало да би неки од тих нарочито чуваних и малтретираних изолираца у случају совјетске окупације Југославије могли постати чланови просовјетске марионетске владе.

Драган Крстић: Одржавање „Другог заседања АВНОЈ-а“ упоредо с Техеранском конференцијом као давање изговора Енглеској за легитимизовање комуниста

Драматична 1948. година, током које су у јавност избиле годинама нагомилаване несугласице и размимоилажења између југословенских и совјетских комуниста, не може се објаснити ван контекста који чини отпочињање Хладног рата. Када је Винстон Черчил у свом познатом говору у Фултону у Сједињеним Државама, 5. марта 1946. године, прогласио спуштање „гвоздене завесе“ преко европског континента, Београд се налазио источно од те линије поделе.[64] Почетком педесетих година, исти град и држава којом се из њега владало налазили су се западно од „гвоздене завесе“. Процес мењања међународне позиције Југославије, која је током првих послератних година прешла пут од совјетског до америчког сателита, крунисан је приступањем те државе Балканском пакту (савезу са Турском и Грчком), чиме је Југославија 1953. године и формално постала део НАТО система безбедности.[65] Карактеристично је да западна дипломатија, обично добро обавештена о политичким кретањима и кршењима људских права у социјалистичким државама, није критиковала Јосипа Броза Тита и његове сараднике због окрутних метода којима је уништавао просовјетску опозицију. Стабилност Југославије и очување њене нове међународне позиције могли су да оправдају сваки поступак њених властодржаца. Такво стање, у блажем или оштријем виду, трајало је до пропасти те државе.

Текст је део предговора за књигу Заточеници Голог отока, Архив Србије/Институт за савремену историју, Београд 2016.

(Стела поларе, 11. 8. 2022)


[1] Почетком друге деценије XXI века почело је пребацивање тих докумената у Архив Србије, где се налазе и спискови логораша. Најпотпунији од тих спискова је објављен: Заточеници Голог отока. Регистар лица осуђиваних због информбироа. Документ Управе државне безбедности ФНР Југославије, (приређивачи: Драгослав Михаиловић, Мирослав Јовановић, Горан Милорадовић, Алексеј Тимофејев, одговорни уредник: Мирослав Перишић), Београд: Архив Србије, 2016.

[2] Dedijer, Vladimir, Dokumenti 1948, IIII, Beograd 1979; исти, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita III, Београд 1984. Дедијер био близак врху власти и податке је прикупљао разговарајући са припадницима управљачке структуре, који су имали јаке разлоге за пристрасност, па и неискреност.

[3] П. Вучетић, Голијада, стр. 39. Аутор не наводи име „главног“.

[4] Глигоријевић, Мило, „Гађење над политиком“, (интервју са бившим логорашем на Голом отоку Драгославом Михаиловићем), НИН, бр. 2414, 4. април 1997, стр. 39.

[5] Пуни назив те организације гласи: Информациони биро комунистичких и радничких партија (користе се и краћи синоними: Информбиро, ИБ и Коминформ). Окупљала је источноевропске комунистичке партије и била је наставак рада Комунистичке интернационале (Трећа интернационала или Коминтерна), која је током Другог светског рата угашена. Информбиро је деловао од 1947. до 1956. године. У српској и југословенској историографији уобичајени назив за присталице политике Информбироа је информбировац или ибеовац, док је у страној литератури чешћи израз Коминформ и коминформовац.

[6] Први документи о логорима објављени су 1979. године, у збирци: Dedijer, Vladimir, Dokumenti 1948

[7] V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 478.

[8] дговор министра Николе Пејаковића на захтев Удружења „Голи оток“, бр. 10274/1, од 28. октобра 1992, објављен у: Стојановић, Милинко, Свједочанства голооточких злочина. Друга књига голооточке трилогије, Београд 1993, стр. 203–204.

[9] M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57.

[10] Москва и Восточная Европа. Становление политических режимов советскго типа 1949—1953 гг. Очерки истории, (отв. редактор А.Ф.Носкова), Москва 2002, стр. 355, 357–358.

[11] V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 464.

[12] Исто, стр. 466.

[13] Stojanović, Milinko, Goli otok. Anatomija zločina. Prva knjiga golootočke trilogije, Beograd 1991, стр. 93.

[14] Историја Савеза комуниста Jугославије, Београд 1985, стр. 371. Аутори књиге су: Јанко Плетерски, Данило Кецић, Мирољуб Васић, Перо Дамјановић, Фабијан Трго, Перо Морача, Бранко Петрановић, Душан Биланџић и Станислав Стојановић.

[15] D. Marković, Istina o Golom otoku стр. 17; R. Radonjić, Izgubljena orijentacija стр. 75, 77.

[16] На непоузданост извора и њихових тумачења указују нека новија истраживања. У Словенији је могло бити између 1.000 и 2.275 информбироваца, зависно од критеријума који се примене. Упоредити: Krebelj, Jana, Informbirojevstvo na Slovenskem struktura in delovanje informbirojevcev ter reakcija oblasti v letih 1948. do 1956., Magistrsko delo, Univerza na primorskem, Fakulteta za humanistične študije, Koper 2010, стр. 70–75; Gabrič, Aleš, „Informbirojevstvo na Slovenskem“, Prispevki za novejšo zgodovino XXXIII, 1993, стр. 173.

[17] Историја СКJ… Београд 1985, стр. 371.

[18] R. Radonjić, Izgubljena orijentacija стр. 77.

[19] D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 17.

[20] M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 61.

[21] Међутим, с обзиром да се 194 имена јавља два или три пута, јер су неки робијали и више пута, списак сведочи о највише 16.090 појединаца, док 16.289 представља број казни које су евидентиране на попису. Али, ни тај број није савим поуздан, јер нису сви чије се име два пута помиње два пута и робијали – понекад су, грешком, дуплирани подаци. Поред свих тих резерви, када је реч о броју кажњених у даљем тексту ће се користити број 16.090, а када је реч о броју казни 16.289, јер друге бројеве немамо.

[22] Та формулација стоји на насловној страни копије списка који овде објављујемо, а која се налази у Хрватском државном архиву у Загребу, са ознаком N-3975 од 2. VII 1963. Скраћеница ДКР значи: друштвено користан рад. Не каже се ништа о локацијама на којима су они издржавали казне. На примерку списка из Архива Србије стоји наслов: „Регистар осуђиваних лица по ИБ“.

[23] R. Radonjić, Izgubljena orijentacija стр. 75; D. Marković, Istina o Golom otoku стр. 15.

[24] М. Стојановић, Свједочанства голооточких злочина стр. 199–354.

[25] Исто, стр. 355–362.

[26] Бондарева, Елена, Pax Rossica. Русская государственность в трудах историков зарубежья, Москва 2012, стр. 227

[27] Видети програм: 125 година од рођења Александра Васиљевича Соловјева 1819.09. 2015, Београд 2015.

[28] Тај податак је А. Тимофејеву саопштио А. Арсењев.

[29] V. Dedijer, Novi prilozi III стр. 478. Дедијер доноси и податак из кинеског листа Женмин жибао, од 30. септембра 1963. године, по коме је у раздобљу 1948–1955. године било ухапшено 30.000 чланова КП Југославије.

[30] D. Bilandžić, Hrvatska moderna povijest… стр. 308. Биланџић се позивао на необјављену дисертацију В. Ђорђевића, коју је, како је тврдио, поседовао.

[31] Видети: Москва и Восточная Европа стр. 214–215. Противници економских мера били су сељаци који су одбијали да уђу у задруге, а политички кривци били су ибеовци, али и сви други противници КПЈ.

[32] V. Dedijer, Novi prilozi III стр. 479. Податак је изнео бивши управник Голог отока, Анте Раштегорац.

[33] Видети уводну студију Мирослава Јовановића и Алексеја Тимофејева: Табела 5; Графикон 1.

[34] Bekić, Darko, Jugoslavija u hladnom ratu. Odnosi sa velikim silama 1949–1955, Zagreb 1988, стр. 47.

[35] T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 133.

[36] M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 58.

[37] На пример, Александар и Наталија Соловјеви су легално емигрирали у Швајцарску 1952. године, убрзо по пуштању на слободу. Видети: Е. Бондарева, Pax Rossica… стр. 227.

[38] Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje стр. 274; M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57.

[39] Видети: Pučnik, Jože, Iz arhivov slovenske politične policije: UDBA, OZNA, VOS, [Ljubljana 1996], стр. 221; Z. Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji стр. 274.

[40] M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57–115. Документ је из 1964. године, видети стр. 88.

[41] Исто, стр. 115–132.

[42] Исто, стр. 62–64; такође и: Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje стр. 275.

[43] Đilas, Milovan, Vlast, London 1983, 79; I.Banac, Sa Staljinom protiv Tita… стр. 120–124.

[44] I.Banac, Sa Staljinom protiv Tita… стр. 148. Банац се позива на: Bilić, Jure, „Otvoreno i kritički ne samo o ʻkriznimʼ situacijama“, u: Jugoslavija, samoupravljanje, svijet – danas, (A. Gavranović ur.), Zagreb 1976, стр. 95.

[45] R. Radonjić, Izgubljena orijentacija стр. 75. Исто и: D. Marković, Istina o Golom otoku стр. 15.

[46] D. Bilandžić, Hrvatska moderna povijest… стр. 308. Биланџић се и за овај податак позивао на необјављену дисертацију В. Ђорђевића која се налазила у његовом поседу.

[47] Митровић, Момчило, „Два писма кажњених ʻдруштвено-корисним радомʼ 1949. године“, Годишњак за друштвену историју, 2/1995, стр. 260.

[48] Москва и Восточная Европа стр. 214, 352–353.

[49] M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57–58.

[50] Исто, стр. 58.

[51] Видети: Заточеници Голог отока. Регистар лица осуђиваних због информбироа. Документ Управе државне безбедности ФНР Југославије, (приређивачи: Драгослав Михаиловић, Мирослав Јовановић, Горан Милорадовић, Алексеј Тимофејев, одговорни уредник: Мирослав Перишић), Београд: Архив Србије, 2016.

[52] M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 132.

[53] Исто, стр.  92–115.

[54] Историја СКJ… Београд 1985, стр. 371.

[55] M. Đilas, Vlast… стр. 189.

[56] „The Chargé in Yugoslavia (Cabot) to the Secretary of State, Belgrade, July 7, 1947, confidental No. 1063“, Foreign relations of the United States, 1947, Vol. IV, Washington 1972, стр. 821.

[57] Исто, стр. 817–818.

[58] Nenadović, Aleksandar, Razgovori s Kočom, Zagreb 1989, стр. 105–106.

[59] T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 131.

[60] T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 129.

[61] V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 464–465.

[62] Г. Милорадовић, Карантин за идеје стр. 207–208.

[63] Опширније: М. Stojanović, Goli otok. Anatomija zločina… стр. 56–57, 353–389.

[64] The Speeches of Winston Churchill, (ed. David Cannadine), London 1990, стр. 295–308.

[65] О карактеру друштвеног и државног уређења и спољној политици социјалистичке Југославије опширније: G. Miloradović, „ʻTrojanski konj imperijalizmaʼ…“ стр. 91–108.



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

20 replies

  1. NIkada Jugoslavija nije bila ničiji satelit. Ni ruski, a kamoli američki!

    2
    11
  2. НЕКОЛИКО ПОДАТАКА О ВЕЛИКОХРВАТСКОМ ФИРЕРУ ЈОСИПУ БРОЗУ ТЗВ. ТИТУ, БУРЖОАСКОМ НАЈАМНИКУ, ПАПИНОМ ХАЏИЈИ И ПОЧАСНОМ КАНОНИКУ ЦРКВЕ СВ. ЈЕРОНИМА У РИМУ

    У овом контексту, имајући у виду, да су за време Брозове великохрватске, интермаријумске, фабијанско-бољшевичке владавине вршена масовна стрељања извесних србских родољуба, као и извесних срПских комуниста-интернационалиста, који су таксирани као монархисти и као информбировци. Међутим, шта смо могли и очекивати од Јосипа Броза Тита, самопроглашеног „маршала“, папиног хаџије, пилигринског фратра, малтешког витеза, каноника цркве св. Јеронима у Риму, аустро-угарског фелдвебела из хрватског села Клањца, који сада труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, у Србији, где му се и данас клањају извесни „срПски“ ренегати и полтрони на срамоту нашег осакаћеног, обесправљеног, потлаченог и пониженог несрећног србског народа.

    Што се тиче односа Броза и Ватикана у хрватском тједнику „Даница“ објављен је чланак под насловом „Католичка црква у Југославији“, где између осталог, стоји:

    “Но то још није све! Папа, у духу екуменизма и мирољубиве коегзистенције, са жељом да нормализира односе Католичке цркве у Југославији, именова је друшкана Тита – ‘ПOЧАСНИМ КАНОНИКОМ’ – цркве с. Јеронима у Риму. Тиме му је подјелио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском…“ (Види: Katolicka crkva u Jugoslaviji, hrvatski tjednik “Danica”, od 29. rujna/septembra 1971, Chicago, Ilinois, U.S.A.; Ante Jeric, “Svica”, broj 135, Dalmatian publishing company, New York, U.S.A., 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ont., Canada, 1990, стр. 99 ).

    У дипломатском акту из резолуције Информбироа који је објављен под насловом „Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“ дословно стоји:

    „Прелаз Титове клике ка фашизму није случајан, он је извршен по заповести њених господара – англоамеричких империјалиста, чији је најамник та клика већ одавно, како се то показало…“ (Види: Из резолуција Информбироа „ Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“, „Напред“, Орган југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, Бр. 12 (28) од 15. јула 1950).

    Сасвим је јасно да је УДБ-а била злочиначко удружење великохрватског национал-социјалистичког фараона Јосипа Броза тзв. Тита и да је њен најважнији задатак био обрачун са извесним србским родољубима и „срПским“ комунистима- стаљинистима и анационалним интернационалистима. Броз је увео праксу својих узора Хитлера и Мусолинија. Стварао је концентрационе логоре у Титоленду, како се изразио о Југославији Винстон Черчил, осведочени ментор Јосипа Броза Тита. Брозова УДБ-е је инсценирала и њихова убиства под разним изговорима… (Види: Удба уводи милицију у своје крваве злочине, „Под заставом интернационализма“, Огран југословенских комуниста- политемиграната у НР Румунији, број 10, 1.Х.1949).

    Истини за вољу, иза УДБ-е се крила у ствари врло перфидна, закулисна и веома вешто камуфлирана и организована борба коју је водио великохрватски фараон Јосип Броз Тито поротив потлаченог, обесправљеног, пониженог, осакаћеног несрећног србског народа. Потврде и доказе за наше наводе можемо наћи у хиљадама примера.
    У београдско-јосипградским „Новостима“ објављен је чланак Б. Међедовића под насловом „Да ли је Славко Ђурић (85), из Избишта код Вршца био сведок погибије генерала Арса Јовановића? Опрез топи сећање“, где између осталог, стоји:
    „Према Ђурићевом казивању ‘Борби’, генерал Јовановић је 1948. доведен на југословенско-румунску границу и убијен после инсценираног бекства…

    НЕМА историје без сведока, ни догађаја без људи. Увек неко (пре)остане да и о највећим тајнама проговори. У овим бурним временима, када се наша новија исрторија мења из дана у дан, таквих је сведочења све више.

    Прошлог четвртка, ‘Борба’ је овбјавила причу осамдесетпетогодишњег Славка Ђурића, из села Избишта, код Вршца, који тврди да је био очевидац смрти генерала Арса Јовановића. Према његовој верзији, генерал Јовановић је, заправо, био доведен до границе ради ликвидације.

    Званична верзија из времена Информбироа казује како је генерал Јовановић погинуо приликом покушаја бекства преко југословенско-румунске границе, августа 1948. године. Према судским записницима, на њега је пуцао милиционар Владимир Ковачевић, а о догађају су сведочили Владо Дапчевић и Кађа Петричевић, који су били са Јовановићем, његов шофер, жена управника државног пољопривредног имања, сељак који је бегунце возио својим колима и други… Поодавно се, међутим, прича да је УДБ-а, заправо, ликвидирала генерала Јовановића, инсценирајући његово наводно бекство преко границе.

    ‘НИСИ ВИДЕО’

    НЕДАВНО је о својим сумњама у званичну верзију о смрти свога брата јавно проговорила и Миљуша Јовановић, која је због свог брата Арса прошла голооточку голготу. После њене изјаве, деда Славко Ђурић је, како пише ‘Борба’, одлучио да ‘скине енбарго са своје тајне коју чува четрдесет година’.

    Ево његове приче:

    – Једног јутра кренули смо фијакером у правцу Сечице, председник Среског одбора Бранко Јеремић и, чини ми се, секретар Комитета, мислим да се звао Раде. Мислио сам да идемо код Швабе, једног заосталог немца који је имао велике винограде и чувени подрум, па су се све буџе код њега проводиле. Ја мислим да су га само због тога гошћења и задржали, иначе су сви други Немци били протерани. Али, уместо код Швабе, упутили смо се на отворено поље, крај румунске границе, где у близини није било куће, ни живе душе… Убрзо је стигао један камион, покривен цирадом, са пет-шест цивила. Стадоше ту поред нас и поздравише се са среским руководиоцима. Поставише неке мале мердевине и, придржавајући га, спустише са каросерије једног свезаног човека. Како су га спустили на земљу, повикаше му: ‘Сад бежи!’. Онако везан, тај човек поче да трчи у правцу границе, а они повадише пиштоље и осуше паљбу на њега. Човек паде. Мени онда председник Среског одбора, Бранко Јеремић, рече: ‘Ово што си видео, ниси видео, јер овај што смо га убили, то је генерал Арса Јовановић’…“ (Види: Б. Међедовић, Да ли је Славко Ђурић (85), из Избишта код Вршца био сведок погибије генерала Арса Јовановића? Опрез топи сећање, „Новости“, Београд, 29. април 1990).

    Није ми намера да се свестраније и детаљније упуштам у опсежну библиографију и литературу у вези бившег југословенског робовласника Јосипа Броза Тита, крвавог диктатора по избору европских и америчких тријалиста-империјалиста, поклоника Св. Госпе Фатимске, Папиног хаџије, Пилигринског фратра, Малтешког витеза, почасног Каноника цркве Св. Јеронима у Риму, наци-фашистичког и усташког сарадника у току Другог св. рата, који је био еконoмски успешан у реализацији марксистичко – економског вишка вредности, када је морао продати милионе незапослених радника и стручњака капиталистичком западу, од којих су на нашу жалост великим делом били понижени, обесправљени и потлачени Срби (Види: Фински политичар – Јосипу Брозу, “Слобода”, Oрган СНО у Амирици, бр. од 9. септембара 1970, Chicago, Illinois, U.S.A; „Tages anziger“, Zürich, Швајцарска од 30 марта 1971; Hrvatski tjednik “Danica”, Chicago, Illinois, 29. rujan/September 1971; Аnte Jeric, “Svice”, No. 135, New York, 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 100; Владимир Дедијер, Иза закључаних врата – Случај „Илекове торбице“, „Дуга“, Београд, бр. од јула-августа 1987; Stephen Clissold, Whirlwind, London, 1949).

    О Брозовој повезаности са Хитлеровим АБВЕРОМ годинама пре нацистичке окупације Југославије, позната је изјава чувеног немачког обавештајца Бернарда Емскоттера на судском процесу у Хамбургу 1946. године, која дословно гласи:

    „Тито је био наш агент. Зато је Отсек за Балкан, Министарства спољних послова Трећег Рајха, убацио Тита Преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и српске династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The Chicago Tribune, 6. June, 1946; The New York Evening Sun, 12. June, 1946).

    Узгред, поменули бисмо и један податак, који нам је добро познат, да је виши
    официр Хтлеровог Абвера Курт Валдхајм учествовао у злочинима над србским цивилним живљем на подручју Поткозарја. Као злогласни ратни злочинац уживао је заштиту самопроглашеног великохрватског „маршала“ Јосипа Броза Тита. Броз га је одиковао (Види: James Perloff, The shadows of power: The Concil on Foreign Relation and American decline, Appleton, Wisconsin, USA, 1988). Сасвим је могуће да су се добро познавали јер су обојица радили за Хитеров Абвер.

    Благодарећи пријатељским везама са Хитлеровим агентом Јосипом Брозом Титом, Валдхајм је ослобођен од оптужбе за почињене злочине над србским цивилним становништвом и избегао заслужену казну у јулу 1948. године, када су југословенски троцкисти –комунисти прекинули судски поступак против њега – “… Once again, however, Waldheim was lucky. By July 1948, the Yugoslav had decided that it was no longer in their interest to pursue his case…” (Види: Robert Edwin Herzstein, Waldheim – The missing years, New York, 1988, стр. 210).

    Имајући у виду Брозове особоите везе са госпођом Harisson Williams, као и са извесним западно-европским и америчким империјалистима-тријалистима што нам потврђује између осталог и податак, који је објавио Arthur Conte у својој књизи “Yalta ou le portage du monde” ( Напомена: Постоји скраћено и фризирано хрватско издање Conte-oве књиге “Jalta ili podela sveta”, коју је објавила “Матица Хрватска” у Загребу 1968, у време тзв. Чехословачке кризе и уочи Брозовог тзв. „Хрватског прољећа“ 1971. године у којем овај податак није објављен, – м.н. ), где дословно стоји:

    “Јосип Броз, речени Тито, син је хрватског сељака, бившег наредника у
    Хабсбургшкој војсци… Исто тако он зна добро да се снађе у својој новој ситуацији. Недавно се са невероватном ноншалантношћу сликао у свечаној маршалској униформи на степеницама сркве Св. Петра у Риму… Видели смо исто тако како се понаша на талијанском острву Каприју, на једном коктелу, који је у његову част приредила веома богата американка, госпођа Harisson Williams… Он је знао да сретне генерала Донована, па и Черчила … Он често вечера или иде у лов с маршалом Тољбухином…” – “Josip Broz, dit Tito, fils d’un paysan croate, ancien sous-officier dans l’armee des Habsbourg… autant il sait evoluer tres naturellement dans sa nouvelle codition et c’est avek une extraordinaire aisance qu’il s’est fait recemment photographier, lors de son sejour a Rome, sur les martches de Saint-Pierre, en grand uniforme de marechal, entoure de gardes du corps brandissant des mitraillettes, ou qu’on l’a vu evoluer a Capri dans un cocktail servi en son honneur par la richissime americaine Mme Harisson Williams, en sa villa de reve. Il a su rencontrer le general Donovan, meme Churchill, d’egal a egal. Il a les meilleures vins et les plus beaux chevaux de la region, ill soupe souvent ou chasse avec le marechal Tolboukhine…” ( Види: Arthur Conte, Yalta ou le portage du monde, Paris, France, 1964/74, стр. 178-179).

    Такође, што се тиче Броза, он је познат као вишеструки агент међународних тајних и јавних подземних покрета и организација. Користио је преко двадесет псеудонима, од којих бисмо поменули само неке: Валтер, Загорац, Руди, Петар, Ото, Викторов, Клањчанин, Драгомир, Георгијевић, Јовановић, Спиридон Мекас, Тито… Уочи Другог св. рата послат је из Париза преко Немачке у Југославију у својству енглеског обавештајца са фалсификованим канадским пасошем број 32829, под именом натурализованог Канађанина – Спиридон Мекас (Види: Stevenson, William. A man called intrepid – „Човек звани неустрашиви“, New York – London 1976); Др Перо Дамјановић, Јосип Броз Тито, НИН, Београд, бр. од 25. маја и од 1. јуна 1975).

    На плану заједничих интереса тзв. „српски комунисти“ заснивали су своју идеологију и сарадњу са хрватским усташама о чему је отворено писао у својим мемоарима Милован Ђилас, Брозов великохрватски најамник и Глајзеов, Валдхајнов и Павелићев гост у Загребу 1943. године, лични сарадник и пријатељ хрватског усташе Јуце Рукавине, где дословно стоји:

    “…He accepted the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had ceased to be Serbs…” – „Он је прихватио србске комунисте само зато што је сматрао да су они постајући комунисти престајали бити Срби…“ (Види: Milovan Djilas, Memoir of a revolutionary, New York, 1973, стр. 220).

    У овом контексту, цитирали бисмо на овом месту и извесна историска дела и извесне наслове из појединих информбировских листова који су публиковани у Бугарској, Румунији, Мађарској, Пољској, бившем Совјетском Савезу и бившој Чехословачкој, који су данас врло тешко доступни.

    На крају да видимо што комунисти-интернационалисти сами кажу о себи.

    Ево тих наслова:

    П.К., СВЕ ВЕЋИ БРОЈ ОФИЦИРА, ПОДОФИЦИРА И ВОЈНИКА СТУПА У ИЛЕГАЛНУ БОРБУ ПРОТИВ ТИТОВАЦА, „За Социјалистичку Југославију“, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у СССР, Број 10 од 1.X.1945, с.5.
    Димитријевић, УДБА УВОДИ МИЛИЦИЈУ У СВОЈЕ КРВАВЕ ЗЛОЧИНЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији, Број 10 од 1. X. 1949.
    Наслов: ТИТОВА КЛИКА – БАНДА ПОЛИТИЧКИХ УБИЦА, „Под Заставом Интернационалзма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Михаљ Селеши, ФАШИСТИЧКИ ТЕРОР ТИТОВАЦА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Наслов: КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАРНИ ПЛАНОВИ ТИТОВЕ ФАШИСТИЧКЕ КЛИКЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X1949.
    Наслов: УНИШТИТИ ТИТОВСКУ ШПИЈУНСКУ БАНДУ – ЗАДАТАК ЈЕ КПЈ КОЈА СЕ УСПОСТАВЉА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Наслов: ПРЕГЛЕД ЛИСТА „ЗА ТРАЈНИ МИР, ЗА НАРОДНУ ДЕМОКРАТИЈУ!“, „Под Заставом Интернационализма“, број 10 од 1X.1949.
    Наслов: ВЛАДА НАРОДНЕ РЕПУБЛИКЕ РУМУНИЈЕ ЗАХТЕВА ОД ТИТОВЕ КЛИКЕ ДА СЕ ОПОЗОВЕ ИЗ РУМУНИЈЕ ШПИЈУН ЛОМПАР, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Наслов: ИЗБАЦИВАЊЕ ПРЕДСТАВНИКА ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ФАШИСТА ИЗ МЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Добросављевић С., РАДНИЦИ ПРИМЕЊУЈУ СВЕ НОВИЈЕ ФОРМЕ БОРБЕ ПРОТИВ ТИТОВАЦА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    З.С., РАДНИЦИ МАСОВНО НАПУШТАЈУ РОПСКЕ РАДОВЕ У КАМЕНОЛОМИМА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Наслов: ОКО 150 ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ТРОЦКИСТА ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКИ ШПИЈУНИ ОД 1941 ГОДИНЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Наслов: УПРАВЉАЧИ ЈУГОСЛАВИЈЕ – АГЕНТИ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ САД, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Наслов: ШПИЈУНСКЕ ВЕЗЕ ТИТОВАЦА И АНГЛО-АМЕРИКАНАЦА, „Под Заставом
    Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Наслов: ТИТОВА КЛИКА ЈЕ ОДАВНО ИЗДАЛА ИНТЕРЕСЕ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Дзон Смит, ДОШАО, НИШТА НИЈЕ ВИДЕО А НАБРБЉАО, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Наслов: РАСТЕ НЕЗАДОВОЉСТВО НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ ПРОТИВ ТЕРОРА ТИТОВЕ БАНДЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Б.К., ИЛЕГАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ КОМУНИСТА СТАВЉАЈУ СЕ НА ЧЕЛО БОРБЕ РАДНИХ СЕЉАКА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Наслов: СА СУДСКОГ ПРОЦЕСА ЗЛОЧИНЦУ РАЈКУ И ЊЕГОВИМ САУЧЕСНИЦИМА – РАЗОБЛИЧЕНЕ ВЕЗЕ ТИТА, РАНКОВИЋА И ДРУГИХ СА ШПИЈУНСКОМ СЛУЖБОМ САД, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Наслов: ОДЈЕЦИ ПОВОДОМ СУЂЕЊА АМЕРИЧКО-ТИТОВСКОМ ШПИЈУНУ РАЈКУ И ЊЕГОВИМ САУЧЕСНИЦИМА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Јакуб Борман, КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАРНИ ПРЕВРАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Наслов: КРАХ ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКИХ ПЛАНОВА У МАЂАРСКОЈ – РАЗОБЛИЧЕНИ СУ ШПИЈУНИ ИЗ БУДИМПЕШТЕ И БЕОГРАДА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 10 од 1.X.1949.
    Громико А., НОТА СОВЈЕТСКЕ ВЛАДЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ВЛАДИ, „Под Заставом
    Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    Наслов: АМЕРИЧКИ ОФИЦИРИ ДОЛАЗЕ КАО ВОЈНИ ИНСТРУКТОРИ У ЈУГОСЛАВИЈУ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    Наслов: ТИТОВА ФАШИСТИЧКА ВЛАДА ПРИСТУПА АГРЕСИВНОМ СРЕДОЗЕМНОМ ПАКТУ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    Наслов: НОВИ СНАЖНИ УДАРЦИ ПО ФАШИСТИЧКОЈ КЛИКИ ТИТА И РАНКОВИЋА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    Наслов: НА ЗАСЕДАЊУ ОУН ШПИЈУНИ КАРДЕЉ, ЂИЛАС И БЕБЛЕР УКЉУЧИЛИ СУ СЕ У ГЛАСАЧКУ МАШИНУ САД, „Под Заставом Интернационализма,Број 11 од 15.X.1949.
    Перо Попивода, ИЗДАЈНИЧКА ДЕЛАТНОСТ КЛИКЕ ТИТА-РАНКОВИЋА У ПЕРИОДУ
    НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА, „Под Заставом Интернационализма“ Број 11 од 15X.1949.
    Пејновић, МОБИЛИСАЊЕМ СЕЉАЛКА НА КОНКРЕТНИМ АКЦИЈАМА, ИЛЕГАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ КОМУНИСТА ПОСТИЖУ ДОБРЕ РЕЗУЛТАТЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15. X.1949.
    „Фрушкогорац“, У СРЕМУ – КАО ЗА ВРЕМЕ ОКУПАЦИЈЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    Наслов: ИЛЕГАЛНЕ ОМЛАДИНСКЕ ГРУПЕ АКТИВНО СЕ БОРЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    С.М., ЖЕЉЕЗНИЧКИ РАДНИЦИ ПРЕЛАЗЕ НА НОВЕ ФОРМЕ БОРБЕ, „Под Заставом Интернационализма“ Број 11 од 15.X.1949.
    Наслов: НОТА ВЛАДА ЗЕМАЉА НАРОДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ФАШИСТИЧКОЈ ВЛАДИ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    Наслов: II КОНГРЕС КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ СЛОБОДНЕ ТЕРИТОРИЈЕ ТРСТА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    Наслов: ПЕТОГОДИШЊИЦА ОСЛОБОЂЕЊА БЕОГРАДА ОД СТРАНЕ СОВЈЕТСКЕ АРМИЈЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    Наслов: У СУСРЕТ 32 ГОДИШЊИЦИ ВЕЛИКОГ ОКТОБРА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15X.1949.
    Мирко и Никола, УЧЕНИЦИ У ПРИВРЕДИ ОРГАНИЗОВАНО СТУПАЈУ У ШТРАЈКОВЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15X.1949.
    Ранко П., ИЗ СТУДЕНИЧКОГ СРЕЗА, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    Тимотијевић А., РОПСКИ УСЛОВИ РАДА У ПРЕДУЗЕЋУ „ИВО ЛОЛА РИБАР“, „Под
    Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    Наслов: ПРЕГЛЕД ЛИСТА „ЗА ТРАЈНИ МИР, ЗА НАРОДНУ ДЕМОКРАТИЈУ!“, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    Наслов: ТРУДБЕНИЦИ ГРАДА И СЕЛА БОРЕ СЕ СВЕ ОРГАНИЗОВАНИЈЕ ПРОТИВ ТИТОВЕ БАНДЕ – ЉУБАВ НАРОДА ПРЕМА СССР-у И ДРУГУ СТАЉИНУ ТИТОВЦИ НЕ МОГУ ДА УГУШЕ – БОРБЕНЕ АКЦИЈЕ ПРОТИВ ТИТОВАЦА, „Под Заставом Интернационализма“ Број 11 од 15>X.1949.
    Луиђи Лонго, СВАКИ ИМА ОНАКВЕ ПРИЈАТЕЉЕ КАКВИ МУ ДОЛИКУЈУ, „Под Заставом Интернацонализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    Јан Марек, СЛИЗАЛИ СЕ…, „Под Заставом Интернационализма“, Број 11 од 15.X.1949.
    Наслов: ИЗ РЕФЕРАТА М. РАКОШИА ОДРЖАНОГ НА САСТАНКУ БУДИМПЕШТАНСКОГ АКТИВА МАђАРСКЕ ПАРТИЈЕ, „Под Заставом Интернационализма“, Број. 11. од 15X,1949.
    Ненад Малиж, КРВАВИ ЗЛОЧИНИ ТИТОВАЦА ПРЕМА БОРЦИМА III БОСАНСКОГ КОРПУСА, „За Социјалистичку Југославију“, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у СССР-у, Број 12 (35) од 30 марта.1950.
    Лоран Н., ПОДЈАРМЉИВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОД СТРАНЕ АНГЛО-АМЕРИЧКИХ ИМПЕРИЈАЛИСТА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 12 (35) од 30. марта 1950.
    Властимир Михајловић, ШПИЈУНСКО ЛИЦЕ ТИТОВСКОГ МИНИСТРА ДОБРИВОЈА
    РАДОСАВЉЕВИЋА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 12 (35) од 30. марта 1950.
    Трновац М., ТИТОВСКИ ФАШИСТИЧКИ РЕЖИМ -НАЈВЕЋИ НЕПРИЈАТЕЉ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ОМЛАДИНЕ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 12 (35) од 30. марта 1950.
    П. Л., ЛОНДОНСКИ АДВОКАТИ ТИТА ЗАБРИНУТИ РЕЗУЛТАТАТИМА „ИЗБОРА“, „За Социјалистичку Југославију“, Број 12 (35) од 30. марта1950.
    Наслов: РАДНО СЕЉАШТВО БОЈКОТУЈЕ ИЗБОРЕ ЗА МЕСНЕ ОРГАНЕ ВЛАСТИ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X.1949, стр.3.
    Наслов: РЕВОЛУЦИОНАРНА БУДНОСТ ПРИ СТВАРАЊУ ПАРТИЈСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ – ОСНОВНИ ЈЕ ЗАДАТАК ЈУГОСЛОВЕНСКИХ КОМУНИСТА, „За Социјалистичку Југославију, Број 13 од 5.X.1949.
    Наслов: НОТА ПОЉСКЕ ВЛАДЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ВЛАДИ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    Наслов: НОТА МАЂАРСКЕ ВЛАДЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ВЛАДИ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    Наслов: НОТА ВЛАДА Н.Р. БУГАРСКЕ И Н.Р. РУМУНИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ВЛАДИ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    Наслов: ПРЕСУДА РАЈКУ ЛАСЛУ И ЊЕГОВИМ САУЧЕСНИЦИМА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    Наслов: ТИТОВА КЛИКА ДАЈЕ НОВЕ И НОВЕ КОНЦЕСИЈЕ АМЕРИЧКИМ МОНОПОЛИСТИМА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    Наслов: АМЕРИЧКИ ОФИЦИРИ КАО „ИНСТРУКТОРИ“ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ АРМИЈЕ „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    Наслов: ПОРОДИЧНА СЛИКА – ФАШИСТИЧКО-ГЕСТАПОВСКА РОДБИНА: ЦАЛДАРИС, ТИТО, ФРАНКО, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    Наслов: ПИСМО СА ИЛЕГАЛНОГ САСТАНКА У БЕОГРАДУ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949,стр.5.
    Перо Попивода, ИЗДАЈНИЧКИ РАД КЛИКЕ ТИТА – РАНКОВИЋА У ПЕРИОДУ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА, „За Социјалистичку
    Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    Наслов: ЗАВЕРЕНИКЕ И ШПИЈУНЕ ПОСТИГЛА ЈЕ ЗАСЛУЖНА КАЗНА – ЗАВРШНИ ГОВОР ДРЖАВНОГ ТУЖИОЦА ЂУЛА АЛАПИА НА ПРОЦЕСУ ШПИЈУНСКО-ЗАВЕРЕНИЧКОЈ БАНДИ ЛАСЛА РАЈКА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    Наслов: ГЕНЕРАЛ РЕПУБЛИКАНСКЕ ШПАНИЈЕ ИЗОБЛИЧАВА ИЗДАЈНИЧКУ ТАКТИКУ ТИТА ЗА ВРЕМЕ ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    Цекић С., АНГЛО-АМЕРИЧКИ ШПИЈУНИ ПАШУЈУ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ АРМИЈИ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X.1949, стр 4.
    Наслов: ГОВОР М. РАКОШИЈА НА САВЕТОВАЊУ БУДИМПЕШТАНСКОГ АКТИВА МАЂАРСКЕ ПАРТИЈЕ ТРУДБЕНИКА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X.1949.
    Сахин Пашић С., ЈУГОСЛОВЕНСКИ ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКИ ЛАКЕЈИ ПОТПОМАЖУ
    ПОТПАЉИВАЧИМА РАТА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X,1949.
    Наслов: ХАРИ ПОЛИТ О КРАХУ ПЛАНОВА ТИТОВЕ КЛИКЕ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X.1949.
    Наслов: ОДБИЈАЊЕ ФРАНЦУСКИХ РУДАРА ДА ПОСЕТЕ ЈУГОСЛАВИЈУ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X.1949.
    М. Савић и В. Михајловић, ДВАДЕСЕТИ ОКТОБАР – ДАН ОСЛОБОЂЕЊА БЕОГРАДА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X.1949.
    Наслов: БЕОГРАДСКИ ПРОВОКАТОРИ ПРИТЕРАНИ УЗА ЗИД, „За Социјалистичку Југославију, Број 14 од 15.X.1949.
    Наслов: НЕ ДОЗВОЛИТИ ТИТОВЦИМА ДА ПЉАЧКАЈУ РАДНО СЕЉАШТВО, „За Социјалистичку Југославију“, Број 14 од 15.X.1949.
    Наслов: САВЕЗ РАДНИКА И СЕЉАКА – ОСНОВНА СНАГА ЗА СВРГАВАЊЕ КЛИКЕ ТИТА – РАНКОВИЋА, „Нова Борба“, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Чехословачкој, Број 6(35) од 8.априла 1950.
    Симонов Константин, СУБЈЕКТ СА ТРИ ИМЕНА И ЊЕГОВО ВЕРНО ПСЕТАНЦЕ, „Нова Борба“, Број 6 (35) од 8.априла 1950, стр.4.
    Наслов: ОДНАРОЂЕНИ И ФАШИЗИРАНИ ИНТЕЛИГЕНТИ У СЛУЖБИ ДОЛАРА, „Нова Борба“, број 6 (35) од 8. IV.1950.
    Наслов: ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЛИТЕМИГРАНТИ У ЧЕХОСЛОВАЧКОЈ ОДРИЧУ СЕ ОДЛИКОВАЊА КОЈА СУ ДОБИЛИ ОД ИЗДАЈНИЧКЕ ТИТОВЕ КЛИКЕ, „Нова Борба“, Број 6 (35) од 8.IV.1950.
    Наслов: ИЗ ПИСАМА УРЕДНИШТВУ -„ПОБЕДА ЈЕ НАША ДРУГОВИ“ – ТИТОВСКИ ФАШИСТИ НИ ПРЕМА ДЕЦИ НЕМАЈУ ОБЗИРА…, „Нова Борба“, Број 6 (35) од 8.ИВ.1950.
    Гојко Петровић, НАША ВОЈСКА ЈЕ ВЕРНА НАРОДУ И СОВЈЕТСКОМ САВЕЗУ, „Нова Борба“, Број 6 (35) од 8.IV.1950.
    Наслов: „ОСОВИНА“ ТИТОФАШИСТА И МОНАРХОФАШИСТА, „Нова Борба“, Број 6 (35) од 8. IV.1950.
    Марко Рудовић, ИСТИНА О ТИТОВСКОЈ ЗАДРУЗИ „ЊЕГОШ“ – БОРБА ЗАДРУГАРА ПРОТИВ ПЉАЧКЕ И НАСИЉА, „Нова Борба“, Број 6 (35) од 8. IV. 2950.
    Наслов: СМЕЛО УСПОСТАВЉАТИ КПЈ – РУКОВОДИОЦА БОРБЕ ЗА МИР, ЗА УНИШТЕЊЕ ТИТОВСКОГ РЕЖИМА, „Напред“, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, Број 12 (28) од 15 јула 1950.
    Наслов: БОРБА ПРОТИВ ТИТОВЕ КЛИКЕ – ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТИЧКИ ДУГ КОМУНИСТИЧКИХ ПАРТИЈА, „Напред“, Број 12 (28 од 15 јула 1950.
    Тодоровић Т., СОЦИЈАЛНА ОСНОВА ФАШИСТИЧКЕ ДИКТАТУРЕ ТИТА – РАНКОВИЋА, „Напред“, Број 12 (28) од 15 јула 1950.
    Захаријадис Никос, СТВАРАЊЕ ОСОВИНЕ „АТИНА – БЕОГРАД“ ОПАСНОСТ ПО МИР, „Напред“, Број 12 (28) од 15 јула 1950.
    „Подунавац“, ДОПИСИ ИЗ ЗЕМЉЕ – ПРИПАДНИЦИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ АРМИЈЕ ВИДЕ КУДА ИХ ВОДИ ТИТОВА КЛИКА, „Напред“, Број 12 (28) од 15 јула 1950.
    Наслов: ДЕКЛАРАЦИЈА КОМУНИСТИЧКИХ ПАРТИЈА НЕКИХ ЗАПАДНОЕВРОПСКИХ ЗЕМАЉА, „Напред“. Број 12 (28) од 15 јула 1950.
    Наслов: ТИТОВЦИ РАДЕ ПО НАРЕДБИ ИМПЕРИЈАЛИСТА, „Напред“, Број 12 (28) од 15 јула 1950.
    Наслов: НОВИ КОРАК ТИТОВЕ КЛИКЕ КА РЕСТАУРАЦИЈИ КАПИТАЛИЗМА, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула 1950.
    Шанко, НОВ ЗЛОЧИН ФАШИСТИЧКЕ БАНДЕ У СРЕЗУ КРАЈИНСКОМ, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула1950.
    Наслов: ОТПОР НАШЕГ НАРОДА ПРЕМА ТИТОВСКИМ РОПСКИМ РАДОВИМА, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула 1950.
    Наслов: ОРГАНИЗОВАТИ БОРБУ ПРОТИВ ПРОИЗВОДЊЕ ЗА ИЗВОЗ И РАТНЕ СВРХЕ, ПРОТИВ ПЉАЧКАШКОГ „ОТКУПА“ ЖИТА, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула 1950.
    Мишић Петар, ДАН УСТАНКА – ПРАЗНИК ВЕЧНОГ ПРИЈАТЕЉСТВА НАШЕГ И СОВЈЕТСКОГ НАРОДА, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула 1950.
    Рудари, ТИТОВЦИ ХАПСЕ РАДНИЧКЕ ЗАШТИТНИКЕ, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула 1950.
    Наслов: БОРБОМ ЗА МИР ОБУЗДАТИ АМЕРИЧКЕ АГРЕСОРЕ – РЕЗОЛУЦИЈА ПЛЕНУМА СОВЈЕТСКОГ КОМИТЕТА ЗА ЗАШТИТУ МИРА, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула 1950.
    Наслов: СОВЈЕТСКИ ЉУДИ ЖИГОШУ АМЕРИЧКУ АГРЕСИЈУ, „Напред“, Број 12 (28) од 15. јула1950.
    Наслов: ФАШИСТИЧКО – ШПИЈУНСКА ТИТОВА КЛИКА РАЗРУШИЛА ЈЕ НАЈВАЖНИЈУ ТЕКОВИНУ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5. септембра 1949.
    Наслов: ТИТОВА ШПИЈУНСКО – ФАШИСТИЧКА БАНДА – ОРУЂЕ У РУКАМА ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКИХ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ, „За Социјалистичку Југославију“ , Број 11 од 16 . септембар 1949.
    Наслов: БАНДА ФАШИСТИЧКИХ ЗАВЕРЕНИКА, ШПИЈУНА И ПРОВОКАТОРА, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 18 од 16.ИX.1949.
    Наслов: ПОТПУНО РАЗОБЛИЧЕЊЕ ПЛАНОВА ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ТРОЦКИСТА О ОБАРАЊУ НАРОДНО-ДЕМОКРАТСКЕ ВЛАСТИ У МАЂАРСКОЈ, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 18 (45) од 16. септембра 1949.
    Наслов: О ФАШИСТИЧКО-ГЕСТАПОВСКОМ РЕЖИМУ У ЈУГОСЛАВИЈИ, „За Победу“, Број 3 од 28. септембра 1949.
    Димче Костовски, ЈОШ ЈЕДАН ДОКАЗ ТИТОВЕ ПОМОЋИ ИМПЕРИЈАЛИСТИМА У ГРЧКОЈ, „За трајни мир, за народну демократију!“, Орган Информбироа, Број 18 од 16 септембра 1949.
    Јакуб Берман, КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАРНИ ПРЕВРАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 18 (45) од 16. септембар 1949.
    П. Попивода, ИЗДАЈНИЧКА ДЕЛАТНОСТ КЛИКЕ ТИТА-РАНКОВИЋА ЗА ВРЕМЕ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА, „Нова Борба“, Број 23 од 28. септембра 1949.
    Наслов: ОДЛУЧАН УДАРАЦ АМЕРИЧКОЈ ШПИЈУНСКОЈ ЈАЗБИНИ ТИТА-РАНКОВИЋА, „Нова Борба“, Број 23 од 28. септембра 1949.
    Мишић М., КЛИКА ТИТА-РАНКОВИЋА НЕШТЕДИМИЦЕ ТРГУЈЕ СА НАЦИОНАЛНОМ ИМОВИНОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 11 од 16. септембра 1949.
    Недељковић М., ТИТОВЦИ СУ СТВОРИЛИ НЕИЗДРЖЉИВЕ ЖИВОТНЕ УСЛОВЕ ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РАДНИКЕ, „За Социјалистичку Југославију“, Број 11 од 16.ИX.1949.
    105.Наслов: СТВАРАЊЕ ОСОВИНЕ „АТИНА-БЕОГРАД“ ОПАСНОСТ ПО МИР, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 27 (87) од 7.ВИИ.1950.
    Наслов: НОВИ КОРАК ТИТОВЕ КЛИКЕ КА РЕСТАУРАЦИЈИ КАПИТАЛИЗМА, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 27 (87) од 7.VII.1950.
    Наслов: БОРБОМ ЗА МИР ОБУЗДАТИ АМЕРИЧКЕ АГРЕСОРЕ – ДАЉЕ РУКЕ ОД КОРЕЈЕ, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 27 (87) од 7 VII.1950.
    Наслов: БОРБА ПРОТИВ ТИТОВЕ КЛИКЕ – ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТИЧКИ ДУГ КОМУНИСТИЧКИХ ПАРТИЈА, „За трајни мир, за народну демократију!“, 30 јун 1950.
    Наслов: ФАШИСТИЧКИ НАСИЛНИЦИ ПРЕВАЗИШЛИ СВЕ МЕРЕ, „Напред“, Број 8 од 6.ВИ.1949.
    Наслов: ОД СОЦИЈАЛИЗМА КА ФАШИЗМУ, „Напред“, Број 8 од 6.ВИ.1949.
    Илић Радомир, УДБА – СИСТЕМАТСКИ ПРИПРЕМАНО ОРУЂЕ КОНТРАРЕВОЛУЦИЈЕ, „Напред“, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, Број 8 од 6.ВИ.1949.
    Вељковић Стојадин, ТЕРОРИСАЊЕ РАДНИКА У РУДНИКУ „МАЧКАТЦА“ И НА ГРАДИЛИШТУ „ВЛАСИНА“, „Напред“, Број 8 од 6.ВИ.1949.
    Наслов: ФАСИШТИЧКИ БАНДИТИ ПРЕВРШИЛИ СУ СВАКУ МЕРУ, „Нова Борба“, Број 21 од 7.ИX.1949.
    Наслов: ПОВОДОМ ТИТОВОГ ПОКРЕТА ЗА ВИСОКУ ПРОИЗВЕДНОСТ, „Нова Борба“, Број 21 од 7.ИX.1949.
    Наслов: ОРУЖАНЕ АКЦИЈЕ ПРОТИВ ТИТОВАЦА НА ПАПУКУ, „Нова Борба“, Број 21 од 7.ИX.1949.
    Ерне Гере, НЕКИ ЗАКЉУЧЦИ СА ПРОЦЕСА ШПИЈУНСКОЈ БАНДИ РАЈКА-РАНКОВИЋА-ТИТА, „За трајни мир, за народну демократију!“, Орган Информбироа, Број 19 (46) од 23.ИX.1949.
    Блас Рока, ПЛАН ПОРОБЉАВАЊА ЗАОСТАЛИХ ЗЕМАЉА, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 21 (48) од 10.X.1949.
    Наслов: НОВИ МОЋНИ ПОРАСАТ СВЕНАРОДНОГ ПОКРЕТА ЗА МИР, ПРОТИВ ПОТПАЉИВАЧА РАТА, „За трајни мир, за народну демократију!, Број 21 (48) од 10.X.1949.
    Мацос Ракоци, УНИШТЕЊЕ ТИТОВЕ АГЕНТУРЕ У МАЂАРСКОЈ, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 21 (48) од 10.X.1949.
    Толкунов Л., БЕОГРАДСКИ ПРОВОКАТОРИ ПРИТЕРАНИ УЗ ЗИД, „За трајни мир, за
    народну демократију!’, Број 21 (48) од 10.X.1949.
    Луиђи Лонго, СВАКИ ИМА ОНАКВЕ ПРИЈАТЕЉЕ КАКВИ МУ ДОЛИКУЈУ, „За трајни мир, за народну демократију!“, Број 21 (48) од 10.X.1949.
    Мартин Хорват, РАЗОБЛИЧАВАЊЕ И ЛИКВИДАЦИЈА РАЈКОВЕ БАНДЕ, „За трајни мир, за народну демократију!“, Орган Информбироа, Број 20 (47) од 1.X.1949.
    Наслов: ФЕСТИВАЛ СВЕТСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ ОМЛАДИНЕ У БУДИМПЕШТИ, „За победу“, Број 3 од 28.ИX.1949.
    Наслов: ПИСМО УДРУЖЕЊА ЈУГОСЛОВЕНСКИХ СТУДЕНАТА У ПОЉСКОЈ СВЕТСКОМ ФЕСТИВАЛУ У БУДИМПЕШТИ, „За победу“, Број 3 од 28.ИX.1949.
    Наслов: НОТА СОВЈЕТСКЕ ВЛАДЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ВЛАДИ, „За победу“, Број 3 од 28. IX.1949.
    Наслов: ГЊЕВ НАРОДА ЗБРИСАЋЕ КЛИКУ ТИТА-РАНКОВИЋА. ЊУ НЕЋЕ СПАСТИ НИ КРВАВИ ТЕРОР НИ ШПИЈУНСКА СЛУЖБА ИМПЕРИЈАЛИСТИМА, „Под Заставом Интернационализма“, Орган југословенских полит-емиграната у НР Румунији, Број 10 од 1.X.1949.
    Наслов: БРАТСКИ СОВЈЕТСКИ САВЕЗ – ОСЛОБОДИЛАЦ И ЗАШТИТНИК НАШЕГ НАРОДА, „За Социјалистичку Југославију“, Број 13 од 5.X.1949.
    Наслов: ТЕРОРОМ И ПРЕТЊАМА ТЕРА СЕ ОМЛАДИНА НА ГРАДЊУ АУТОПУТА, „Нова Борба“, Број 6 (35) од 8.ИВ.1950.
    Радоња Голубовић, БУРЖОАСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ ТИТОВЕ КЛИКЕ ПОД МАСКОМ СОЦИЈАЛИЗМА, Москва, 1948.
    Перо Попивода, ТИТОВА КЛИКА УНИШТАВА КОМУНИСТЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ, Москва, 1949.
    Рено де Жувенел, ТИТО – ГЛАВАР ПРЕДАТЕЛЕЈ, Москва, 1951.
    Ј. В. Стаљин, Куда води национализам Титове групе? Москва, 1949.
    Pero Popivoda, FOR THE RESTORATION OF REVOLUTIONARY, GENUINELY COMMUNIST PARTY OF YUGOSLAVIA, 1950.
    Lorraine M. Lees, KEEPING TITO AFLOAT – THE UNITED STATES, YUGOSLAVIA, AND THE COLD WAR, University Park, Pa., 1997.
    135 Sayers, M., and Kahn, A. E., GREAT CONSPIRACY – THE SECRET WAR AGAINST SOVIET RUSSIA, Boston, 1946.
    Henry L. Roberts, TITOIZM AND COMINFORM, Havard University Press, 1952.
    Adam B. Ulam, Titoism and the Cominform, Harvard University Press, July 1952.
    Мosha Piyade, About the legend that the Yugoslav uprising owed its existence to Soviet union, London, England, 1950.

    14
    1
  3. Ogromna količina reči i rečenica u tekstu
    Gorana Miloradovića o GOLOM OTOKU.

    Pokušaću da kažem ono što u ovom tekstu i inače u sličnim tekstovima o periodu
    GROZOVLADAVINE od 15 maja 1945 godine tojest 7 dana kasnije PREDAJE Ustaša Krvata Katolika od njihovih GAZDA Nacista Nemaca Katolika (08.05.1945) pa do maja meseca 1980 godine kada je GROZNI ( zbog gangrene koju je nosio od 1914 godine sa Drine kada ga je za MALO mimoišlo Srpsko đule ) prvo morao da OTKINE nogu a zatim i da IZDAHNE u Katoličkoj bolnici u zemlji zvanoj Tamna strana Alpa NIKADA ne GOVORI ili PIŠE a to je:

    I posle 1945 godine još jedan Koncentracioni logor za Srbe i Srpkinje u Komunističkoj Katoličkoj Krvatskoj.

    Nedaleko od Koncetracionog logora za Srbe i Srpkinje JADOVNO u Katoličkoj Krvatskoj Marionetskoj Ovisnoj Državici.

    I u JADOVNU i na GOLOM OTOKU su bili zatvoreni ISKLJUČIVO:

    SRBI I SRPKINJE.

    NE „logoraši“ i „logorašice“.

    SRBI I SRPKINJE.

    NE „logoraši“ i „logorašice“.

    I još SVI Koncentracioni logori na teritoriji
    takozvane Krvatske Katoličke Ovisne Državice bez OBZIRA na to da li je ona
    KLERO ili KOMUNISTIČKA ili DEMOKRATSKA su bili i jesu samo za Srbe i Srpkinje.

    NE „logoraše“ i „logorašice“.

    Da se PAMTI.

    I tada kao i SADA nije bilo VAŽNO da li si za ili protiv STALJINA.

    Ili

    Za ili protiv PUTINA.

    Uvek je ISTO.

    Protiv Majke Rusije.
    Protiv Rodine.

    A to UVEK znači protiv:

    Majke Srbije.
    Protiv Srba i Srpkinja.

    Isto je uvek stalno i non-stop i ne igra nikakvu ulogu da li je:

    Monarhizam.

    Komunizam.

    Demokratizam.

    Isto je. Stalno. Non-stop.

    Utuvite TO u glavu Srpsku.

    Posebno važi za one koji su rođeni kao i pisac ovog članka Goran Miloradović oko 1965 godine ( plus-minus 20 godina) u vreme kada je GROZNI grozovao Srbima i Srpkinjama a ne:

    Građaniima i Građankama.

    Logorašima i Logorašicama.

    Utuvite TO u glavu Srpsku.

    Srbima i Srpkinjama.

    Srbima i Srpkinjama.

    Srbima i Srpkinjama.

    Grozovao GROZNI.

    14
    4
  4. Mi smo Srbi nikakav narod, zato i nestajemo. Stalno kad prođem ulicom Njegoševom u Beogradu sjetim se prokletog Jova Kapičića i jedino se Neko ko pamti, našao da mu nanese nekoliko udaraca po onom licu ubice i krvnika. A inače je više od 50 godina šetao Beogradom, razmetao se i hvalio kakav je zlikovac bio. Eno mu i dalje sin drži kafe u sred Beograda i niko ih ništa ne pita. Nikakv smo narod, u većini smo loši ljudi.

    9
    3
  5. Ја немам никакве сумње да су сви ти људи невино пострадали.
    Истовремено треба нагласити да су многи иронијом судбине дошли под удар оног истог чекића којим су до јуче немилосрдно уништавали идеолошке противнике у току и после другог светског рата.
    Што се тиче њих ако гледамо око за око, зуб за зуб онда је правда на неки начин задовољена.

    9
    2
  6. Тито је отворио карте и показао се као енглески играч. То је Стаљљину морало одраније да буде јасно, обзиром да су Енглези учинили све да четнички покрет пропадне, а партизане интензивно наоружавали и опремали.

    У склопу про-западне политике било је битно и сломити кичму Србима: оно што није побијено у 1.св.рату, деморалисано између 2 рата, побијено у 2.св.рату – јасеновцу, Јајинцима и свим стратиштима и на Сремском фронту, оно што није побила ОЗН – дошло је на ред 1948.

    Дубоко сам уверен да су Јасеновац, егзекуције по Србији и Голи Оток наручили Енглези.

    Енглеска политика не мења се ваћ 200 година: за њу смо ми Мали Руси и бићемо корисни тек кад нас не буде. Корисни идиоти замишљају како можемо да будемо довољно кооперативни (и културни??!!), па да ће они да нас заволе. А они не воле ни сами себе, а камоли неку словенску православну расу.

    12
    2
  7. Као дете белогардејаца, “мали реакционар”, научио сам од родитеља и прихватио, а и још увек сматрам да је титовски режим злочиначки. Ипак, и најгори злочинци понекад, мада невољно, учине и нешто добро…као што је нпр. био прелазак земље од статуса совјетског у статус америчког сателита. То је, временом – тамо негде од средине 60-тих година учинило живот становништва нешто сношљивијим у односу на живот совјетских робова у поробљеним земљама “соц-лагера”. Наравно, Тито и његова бандитска булумента нису ту промену статуса сателита починили из добрих намера према поданицима земље којом су терором после рата завладали, него из чисто прозаичних разлога спасавања сопствених д..ета од Стаљиновог гнева, јер су добро знали шта их чека ако му допадну шака. То да су у земљи при том преласку из једног сателитског статуса у други, од њихових канџи страдавали њихови дојучерашњи другови, саучесници – а често и барјактари у терору и злочину, нисам ни мало жалио, напротив, био сам сретан… Из зграде у центру Београда, у којој сам пред рат рођен, је магла 1948/9г. појела баш пар таквих другова, који су се после рата насилно уселили у станове “предратне буржоазије” и уливали страх и трепет заосталим предратним станарима… после пар година, негде средином 50тих, неки су се вратили са продуженог “службеног пута” као мутаве руине… било је право задовољство гледати те ликове, мутаве и празних погледа, приликом њиховог ретког појављивања у дворишту; некада су они уливали страх у својим униформама са златним еполетама, пиштољима, или кожним капутима, а по “преваспитавању” су били зомбији. Али, добро – све је то давно прошло, а ружне успомене на то мрачно доба остају…

    12
    6
  8. После совјетске инвазије на Чехословачку у августу 1968. године Валхајм је посетио свога ратног друга Певелићевог емисара, великохрватског фирера-диктатора Јосипа Броза „тзв“ Тита. У таквој ситуацији Валдхајм је посетио Броза, са којим је био у добрим односима.

    Овде бисмо цитирали књигу, коју је објавио Robert Edwin Herzstein под насловом “Waldheim – The missing years”, где између осталог стоји:

    „Заиста, када је Валдхајм касније посетио Београд, маршал Тито га је лично одликовао Орденом Великог крста југословенске заставе. (Валдхајма су одликовали фашиста Павелић и комуниста Тито; он је заиста био флексибилан човек.)…“ – “Indeed, when Waldheim later visited Belgrade,, Marshal Tito personally bestowed on him the Order of the Grand Cross of the Yugoslav Flag. (Waldheim had now been decorated by the Fascist Pavelic and the Communist Tito; he was indeed a flexible man.)…“ (Види: Robert Edwin Herzstein, Waldheim – The missing years, New York, 1988, p. 227, 290; William F. Jasper, Global tyranny … step by step – The United Nations and the Emerging New World Order, Appleton, Wisconsin, USA, 1998, p. 70).

  9. @Иоанн Дубињин
    „…ружне успомене на то мрачно доба остају…“

    Уважаемый г. Дубинин,

    Од Ваших „ружних успомена“, ружнији је само Ваш коментар.

    Признање да Вам је било „…право задовољство гледати те ликове, мутаве и празних погледа“ више говори о Вашој сопственој психопатологији него о „њима“.

    Кажете да су „уливали страх својим униформама…“ али не кажете како — да нису некога строго погледали, па још у цокулама бучно корачали, или чак некога потегли за уши!?

    Сумњам да сте и мрвицу муке директно од њих поднели у поређењу са њиховим робијањем на Голом Отоку.

    Сваки трећи голооточанин је био оптужен потпуно невин (по признању омраженог управника Ј.Капичића) али је одробијао дуге године, и вратио се „одбијених бубрега“ и како кажете „празних погледа“.

    Иначе су робијаши већином били људи простодушно одани Ј.В.Стаљину као симболу и живом државнику — победитељу над свезлочином нацизма. Њихово страдање у титоистичком концлагеру може да изазове само сажаљење и саосећање због њихове худе судбине, као и огорчење против курвињског, првенствено антисрбског, система власти на челу са диктатором.

    Ретки су, а тужни и ружни, примери као Ваш, да се неко злорадује несрећи недужних, па макар да су њихове цокуле некада одзвањале гласније него што је било пријатно за Ваш префињени слух.

    Као једног од оних који су сами (или их родитељи) побегли од зла тзв. Револуције 1917-те, не видим да су Вас у Југославији дочекали са злурадошћу због изгнаничке судбине. Напротив, били сте сви примљени, и са добрим разлогом, као једноверна браћа у невољи.

    Овде не коментаришем ништа друго о догађањима 1917–1922, осим једне димензије, да је тзв Револуција имала и дубоко социјалне узроке ако не и оправдања (при чему се и сам ужасавам насилнички проливених река крви недужних од стране острвљене комунистичке власти).

    У вези са тим, утисак је да Ви, својим коментаром, доприносите сентименту да је оправдано што је Револуција уклонила са историјске сцене једну класу паразита који су, између осталог, у несравњивој надувености и охолости своје богатство мерили „стотинама или хиљадама душа“. А само једна душа је био мужик обесправљен, израбљиван и понижаван. А то је све трајало вековима.

    О томе су довољно сведочанство оставили руски великани пера, који су и сами били власници „душевних контигената“. А ето, остависте сведочанство и Ви, о сопственом злопамћењу и нехришћанском сентименту према онима који пострадаше, а да Вас нису ни видели, а ни чули — мора да је зато шти су им цокуле прејако одзвањале, а после њих, пендреци и палице по глави и леђима… Да нам Господ опрости окамењеност нашег срца, Онај исти који је на Крсту опростио покајаном разбојнику и увео га у Царство светлости…

    12
    9
  10. Овај чланак о Голом отоку је одличан, савршено комплетан и документован. Поздрав аутору Горану Милорадовићу.

    Поздрав и г Дубињину који каже :
    “да је увек сматрао да је титовски режим злочиначки, али да и најгори злочинци понекад, мада невољно, учине и нешто добро…као што је нпр. био прелазак земље од статуса совјетског у статус америчког сателита. То је, временом – тамо негде од средине 60-тих година учинило живот становништва нешто сношљивијим у односу на живот совјетских робова у поробљеним земљама “соц-лагера”. Наравно, Тито и његова бандитска булумента нису ту промену статуса сателита починили из добрих намера према поданицима земље којом су терором после рата завладали, него из чисто прозаичних разлога спасавања сопствених д..ета од Стаљиновог гнева, јер су добро знали шта их чека ако му допадну шака.”

    Додао бих да је отварање Југославије према Западу мени омогућило (од 1956 год надаље) више путовања у западноевропске земље, додир са њиховим културама и њиховим начином живота.

    То није било могуће грађанима земаља Варшавског пакта. Они то добро памте и данас се, поводом рата у Украјини, махом сврставају против Русије.

    3
    8
  11. @Деда Ђоле

    “Додао бих да је отварање Југославије према Западу мени
    омогућило (од 1956 год надаље) више путовања у
    западноевропске земље, додир са њиховим културама и
    њиховим начином живота.“

    Ту привилегију су могли себи да приуште само они који су
    били “ЗА ТИТА И ПАРТИЈУ“, да одлазе и да се враћају, што са
    стварним противницима комуниста то није било могуће.
    Они су отишли заувек, само у једном правцу, – на Запад!
    Лепо си Ти, Деда Ђоле, проживео, зато се и сећаш са
    носталгијом Jugoslavije.

    14
  12. Деда Ђоле ,молим те и тебе и Дубињина идите и **’**** Ти браниш Тита а његови издања али Цара и борили се за републику.

    3
    4
  13. @Милан Филиповић: Претпостављам да Вам је српски језик што ‘но кажу матерњи, али овакву језичку бесмислицу одавно нисам видео. Напишите, човече, јасно шта подразумевате под оним силним звездицама? Изгледа да хоћете рећи да Деда Ђоле брани Тита? На то треба Деда Ђоле да реагује , а што се тиче галиматијаса који управљате, изгледа, мени : “… а његови издања али Цара и борили се за републику.” , то стварно ни пас с маслом не би прогутао. Вратите се у ниже разреде средње школе, па када научите да добро писмено образложите оно што желите рећи, молим Вас да се поново јавите, и онда ћу бити у стању да Вам одговорим.

    2
    3
  14. Разумем сентимент И. Дубињина, али ликовање над претешком судбином пораженог и немоћног непријатеља ипак није људско својство и не чини од нас праведнике.
    Кључна реч је „разумем“. У првом тренутку човек попусти пред осећањима, а онда себи каже: „Не, то ипак тако не треба“.
    Допустите аналогију: одушевљава ме што је Стаљин посмицао толико комуниста, шљама и револуционара свих сорти и фела, тешко да су заслужили боље, али ко је човек и хришћанин, ипак ће заузети став да то није у реду.

    8
    2
  15. Поводом рата у Украјини, највећи противници Русије у Европској Унији су народи који су 45 година били у Варшавском пакту и сањали ослобођење од совјетске комунистичке диктатуре. Чим су могли, они су ушли у НАТО пакт.

    Југословени су 1948 год избегли совјетску диктатуру. Они су имали своју. Која се завршила ратом.

    Наши диктаторчићи – комунисти – националисти затровали су нам животе. Поцепали су у парампарчад нашу дивну земљу која је 1989 год била на путу мира, на прагу Европске Уније.

    1
    8
  16. СФРЈ, дивна земља, свакако, са Србима побијеним, свезаним и раскомаданим.
    Нема шта, наши главни непријатељи су југословенство, титоизам и комунизам. Редослед небитан. Док се тог тројства пакла не решимо, ништа нисмо урадили.

    10
  17. За @AI и @Драгана Славнића : Ако се не варам, последњи (1) браниоци југословенства, титоизма и комунизма били су Срби – Слободан и Мира Милошевић.

    Захваљујући њиховој политици, Србија је ратовала прво против своје словенске браће а потом против најјаче армије на свету и изгубила рат, углед и територије.

    (1) – лажни

    2
    8
  18. Па је л’ неко бранио Миру и Слобу овде?
    Још: ми Срби немамо словенску браћу. Постоје Руси и Белоруси, исти народ као ми. Остали су друго, или су изабрали друго. Сходно томе, зашто треба да се братимим. шта уопште треба да имам с неким ко је одабрао да буде Хрват, Монтенегрин или Укроп?

    8
    1
  19. @Al
    Јесте бранио али изокола, да кажем идеолошки, и то баш тај са којим полемишете и који их као напада.

  20. Говорећи о великохрватском фиреру, Почасном Канонику џркве св. Јеронима у Риму, Малтешком витезу, Пилигринском фратру и блиском сараднику Крунослава Драгановића, папином хаџији Јосипу Брозу тзв. Титу, који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду на срамоту нашег обесправљеног, пониженог и потлаченог несрећног српског народа и јуначке Србије, Енвер Хоџа пише у својој књизи, коју је објавио под насловом “Imperialism and the revolution” да је Тито тајно радио и за енглески Интелиџенс Сервис:

    „Југословенско ревизионистичко руководство са Титом на челу, на чему је Интелиџенс Сервис дуго радио у тајности … Бесни антикомуниста Черчил је директно и лично учествовао у обезбеђивању да Тито и његова група буду стављени у службу капитализма. Током рата послао је у Титов штаб ‘своје најповерљивије пријатеље’, како је то рекао британски лидер, а касније и сопственог сина. На крају је и сам срео Тита у Напуљу у Италији у мају 1944, како би се сасвим уверио да га Тито неће преварити…” ( Види: Enver Hoxha, Imperialism and the revolution, Tirana, 1979, стр.51-54).

Оставите коментар