Бранко Драгаш: Захтеви или У чему греши Б. Нешић

Поводом текста Бранимира Нешића „Српско пролеће и крсташки ратови“, пренетог и на „Стању ствари

Извор: Стање ствари

Бранимир Нешић је написао текст: „Српско пролеће и крсташки ратови.“ Текст можете у целости да прочитате овде.

Слажем се са анализом стања. Које нам је, мислим, после свега што се догодило од почетка ове године, постало много јасније. Све маске су после јучерашњег дана, напокон, пале.

Остало је отворено једино логично питање: ШТА ДА РАДИМО?

На то питање већина која наступа у јавности нема никакво решење. Понављају се исте, познате анализе и све постаје прилично досадно.

Историјски тренутак наше пропасти тражи – АКЦИЈУ! Зато хоћемо да видимо оперативна и конкретна – РЕШЕЊА!

Бранко Драгаш (Фото: Снимак екрана/Хелмкаст)

Бранимир Нешић је предложио одржавање црквено-народног сабора. У коме би учествовали црквени великодостојници и истакнути, независни србски родољуби. То сам предлагао још од 1990. године. Али, никада до тога није дошло. Једноставно, врх СПЦ се плашио да се не замери суманутом Милошевићу.

Подржавам идеју Б. Нешића да се што хитније окупи црквено-народни сабор. Предлажем да то буде у неком манастиру. Тако настављамо традицију наших средњовековних предака. Који су на таквим саборима одлучивали о судбини државе и народа.

Међутим, не слажем се са закључцима Бранимира Нешића! Наиме, он пише:

„… тај мали црквено-народни сабор треба да изнесе јасне захтеве упућене властодршцима: уклањање спорних садржаја из уџбеника за основну и средњу школу, повлачење усвојених закона којима се та идеологија уводи у правни систем државе, као и забрану ширења LGBTQI+ идеологије малолетним лицима. Док се тај сет захтева не усвоји, црквене литије треба одржавати.“

Грешка!

Огромна!

Бранимир Нешић: Српско пролеће и крсташки ратови

Захтеви су погрешни.

И захтевима се ништа не може да реши.

Закључак је трагични промашај.

Људи који воде ову државу и најзначајније националне институције треба сада народну вољу да спроведу у дело и ставе ствари на своје место.

Наивно веровање да су људи, који воде државу, разумни.

(…)

Па, шта онда треба да радимо?

АЛТЕРНАТИВА

Ево, износим моје предлоге, на основу писања Бранимира Нешића:

  1. ХИТНО организовање црквено-народног сабора у року од 15 дана,
  2. Одржавање сабора да буде у неком нашем манастиру,
  3. СПЦ нека одреди своје представнике на том сабору,
  4. Мислеће људе, који ће учествовати на сабору и изнети своја решења, треба да предложи народ, како би се избегло да дођу на сабор само естрадно-црквени подобни интелектуалци,
  5. Сваки учесник треба да дође са конкретним и оперативним предлогом решења,
  6. Сваки учесник добија 5 минута да изнесе своје предлоге,
  7. Сабор мора да изађе са новим Националним програмом развој Србије до 2030. године, духовни, културни, политички и економски програм за спас и препород Србије,
  8. Сабор одређује оперативни тим за управљање ЛИТИЈАМА ЗА СПАС СРБИЈЕ,
  9. Циљ Литија – рушење велеиздајничког и тоталитарног система, избор Владе народног спаса и постављање Владе народног спаса
  10. Литије се одржавају свакога дана, док не дође до оставке председника државе, распуштања Скупштине и владе,
  11. Грађани из земље и расејања бирају у три дана Владу народног спаса,
  12. Након 12 месеци Влада народног спаса припрема одржавање првих, слободних, демократских и фер избори у последњих сто година.

(…)

Цео текст прочитајте ОВДЕ.

Наслов, скраћивање и опрема: Стање ствари

(Сајт Бранка Драгаша, 18. 9. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: ,

6 replies

  1. Pokusacu da povezem teze o ukrajinsko-ruskom ratu kao o promeni globalnog poretka, navodne izjave Nikolaja Velimirovica o odnosu drzave i crkve, Fukujamin tekst „Protiv identitetske politike“ sa ovog sajta i nizu autorskih tekstova o poltickoj ulozi crkve.

    Od crkve se trazi da bude poput prosvetiteljskog Boga, prvi pokretac, koji je sve pokrenuo, ali vise ne ucestvuje u kretanju sveta i unutarsvetskog. Ckva treba da pokrene, a onda da se povuce u ucitelja etike. Ovo kretanje je, medjutim, sasvim suprotno. Ono potiskuje crkvu u etiku, a zatim (praznu) tradiciju. Religija nije etika, a etika nije vaspitna korekcija za nus produkte kapitalizma – ljude. Dakle, iza svega stoji kapital. Otuda paradoks da se u pogledu rata Ukrajine i Rusije govori o globalnoj promeni, a da globalizovani kapital, koji je odavno prevazisao suverenitet, cija se obnova, navodno, nudi u novom novom svetskom poretku, uopste se ne dovodi u pitanje, jer i Kina i Rusija jesu zemlje kapitala. Posto je to tako, suverenitet dobija spoljasnji oblik u vidu religioznih regiona (Hantington). Ta spoljasnjost je otuda sto kapitalizam nije doveden u pitanje, pa politicki suverenitet nema mnogo znacaja, vec se pronalazi nesto drugo, a to je religiozni identitet koji se odmah, iduci za kapitalom, pretvara u region globalnosti. Na prvi pogled, ovo je suprost regionalizaciji drzava koju cilja kapital u svom mrvljenju suvereniteta, ali suverenitet u ovim religioznim regijama je samo spoljasnji i zato ni ovde kapital ne dolazi u pitanje. Ovde se radi o tome da globalizam jeste istovremeno i regionalizam, a hoce li ti regioni biti izmrvljene drzave ili ukrupnjeni regioni sa prividom religioznog principa regionalizacije, ostaje pitanje logike prostora u kapitalizmu.Kapital ce otudjivati ljude, a crkva ce biti njihova eticka psihijatrija. Tako se ukida religija, a da se cini da uloga crkve i religioznog identiteta raste.

    Fukujama i Hantington su dva nalicja istog novcica. Jedno je kapital u svom vremenskom obliku, druge je kapital u svojim prostornim konfiguracijama.Moze se reci da paralelizam drzave i crkve, prva je teritorijana i istorijska, druga univerzalna i svevremena, dobija svoj moderni ekvivalent u paralelnosti kapitalizma i socijalizma. Socijalizam kao unutrasnja mogucnost samoukidanja kapitalizma, jeste njegova (samo)negacija u vremenu. Medjutim, socijalizam nije postao negacija kapitalizma, nego alternativa, kao posledica njihove prostorne koegzistencije, a ne vremenskog samoprevazilazenja (tu mogust kapitalizma da se samoprevazice u socijalizam, zadrzava (kada to ne bi bio slucaj, Marks bi pravio logicku gresku da nestajanjem uslova za nesto, nastaje suprotno (ovo je bitno za Marksovo shvatanje coveka kao dobrog bica), zato se radi o samoprevazilazenju) i socijalizim koji prevazilazeci kapitalizam, prevazilazi sebe u komunizam). Medjutim, socijalizam nije izrodila istorijska nuzost, vec slucaj, zato je odnos kapitalizma i socijalizma postao merljiv unutarkapitalistickim merilima. Kao kada trazite uvodjenje bokserksih kaciga, da bi se zastitili bokseri, a onda neko dodje i pocne da uporedjuje boks sa kacigom i bez, koji je vise atraktivan, gde ima vise nokauta, publike i novca, bez ikakve veze sa bezbednodscu, kao sto pitanje bezbednosti nema nikakve veze sa gledanoscu i novcem. Ovo je izazvalo ogledanje socijalizma u kapitalizmu i njegov poraz od slike kapitalizma i danasnju vladavinu slike, kao i globalizaciju kapitala. Ipak, tako oprostorena vremenitost dobija svoju novu formu povratka-i-obnove. Socijalizam u svojoj neautenticnosti, kao alternativa i prostorna istovremenost kapitalizmu, u svojoj proslosti (nije proslost, vec trajni glagol -proslost, stalno prolazenje u proslost) izrodio je kraj istorije. Istorija vise nema sta da ponudi osim povratka-i-obnove koji ukljucuju i poboljsavanje i kombinaciju sistema. Tako navedeni Fukujamin tekst, posto sjajno utvrdi problem, kao resenje nudi vec-postojece, samo bolje. Ovaj istorijski momenat se podudara sa delom kruznog za-okretanja kapitala. Kapitalu treba novo i po cenu ob-navljanja (povratka-i-obnove) „starog“, iako je to samo krivina u delu kruga kretanja kapitala.Kao sto je renesansno vracanje antici konacno raskinulo sve veze sa antikom, tako i povratak-i-obnova treba da raskinu sve veze sa prosloscu i otvore kapitalu nov put. Otuda i zahtevi za politickom ulogom crkve nema drugi cilj osim zastite kapitala i promene sustine crkve. Zato treba biti oprezan kada se kritikuje crkveni vrh zbog nesuprotstavljanja vlasti. Ovde se previdja jedan paradoks, a to je da iz toga sledi da crkva ne radi dobro ni sa vernicima, jer se ne bi desilo da u zemlji sa najvecim procentom vernika u Evropi bujaju korupcija, nepotizam i strancarenje i odrzavaju se nedelje i meseci prajda. Setnja je to isto, samo pred ocima! Tako ono „neka rade u svoja cetiri zida sta hoce“ dobija formu drzanja ruke pred ocima!

    11
    3
  2. Нема од тога ништа.

    11
    2
  3. Далеко бољи предлог .

    12
    1
  4. Синод и Београдска патријаршија НЕ ТРЕБА да се супротстављају овоземаљској издајничкој и самопорицајућој тзв. “ власти „, тек МОРАЈУ да јој не сниходе, не подржавају и не саучествују у/са истом. У томе јесте СЛОБОДА Цркве, у овом бедном вишестраначком, демократском, малобуржујском, просветитељском, хуманистичком, човекобожјем вашару таштине и баналности. Нашто супротстављање кад си ИЗНАД ? Ниси изнад ако си сведен у блато саучествовањем и подржавањем. Посве друкче јесте кад Црква благосиља и крунише овоземаљског миропомазаника самодршца, који је у свој пуноти небесно – земног одговоран Творцу Сведржитељу за народ, за заједницу, за отаџбину, за расејање, за матицу, за закон… Литије су духовни напор, катарза, метаноја и клира и народа. Прочишћење од демоновођене сарадње са велеиздајном влашћу, ђавоиманом и дијаболичном. Је ли Синоду и Београдској патријаршији одвећ немогуће рећи и показати да је власт то што јесте и да Црква јесте изнад тога ?! Истину зборећи, непријатеље себи чиниш. Али, тај непријатељ једнако је непријатељ био и кад је у лажи стајао. Истином си га оваплотио тек. Синод и Београдска патријаршија, себи и нама једнако грешнима и слабима, душу да спаси Истином се/нас ослобађајући, а онда да се достојанствено метне у благословену службу једине србске духовне и свеколике ЕЛИТЕ – монаха светосавских, у њих је луча, извиискра, слово и дело…
    У вези са Драгашевим предлозима – са презиром ( не господина Драгаша, мада је тихи и благ презир остао од “ епизоде крлежа „🙂 ) не пристајем на помињање било каквијех демократских, фер избора, владе спаса, то су бесловесне трице и кучине, тек Црквено – народни сабор који ће свеколико Србље у свим Србским земљама дијаложно упитати да се сети круне и миропомазаника…

    14
    1
  5. Злокобно, срцепаратељно, СМРТНО озбиљно погодиле су ме и раниле, баш из разлога што Синод, Богословије и Београдска патријаршија нису смеле, хтеле, умеле, желеле, или су се, не дао Господ, сложиле и сагласиле са бедним и чемерним “ испљувак – речима “ једног ****** жарка кораћа које казују да је веронаука у србским школама била и јесте улог сатанских евроатлантских демократских непомјаника у игри која се зове “ ПОМИРЕЊЕ са црквом “ ?!?! Како је ово наставак коментара изнад, скрушено предлажем да начинимо први литијски корак разобличавање баш ових кушачевих шегрта који би помирење – ко се свађа и непријатељи са Црквом ? До Кушача и Опадатеља, неима другог. Хајде, клиру србскоправославни, закорачи…

  6. Слажем се са Љепојевићем да је улога цркве у време јавне манифестације изопачености у циљу њеног наметања као културног обрасца била срамна. Такође су бесмислени покушаји да се то оправда неким тобожњим поштовањем легалитета. Црква је могла и требала, чак узимајући у обзир и ово последње, да на тај дан организује литије у свим општинским центрима у Србији изван Београда.

    Имали бисмо 170 литија величине нпр од 100 до 100 хиљада људи, укупно више од милион (вероватно би и многи Београђани отишли у оближње или завичајне општине) и то би више одјекнуло у целом свету него било која литија одржана само у Београду. То би натерало и властодршца и амбасадора да се замисле. Тиме би се активирало целокупно становништво Србије пошто је Београд постао превише блазиран и презасићен, тако да многи колоквијално и с правом кажу да Београд није (права) Србија. Сличне аналогије постоје и другде, нпр у случају Лондона и Москве.

    18
    1

Оставите коментар