У суботу, 17. септембра 2022. године, дефилеом наказа у престоници, цела Србија гурнута је у ад. Распета још одавно, да ли ће скупити трезвености и снаге да се сопственим силама икада искобеља?

Европрајд у Београду 2022. (Извор: Фејсбук)

Сви знамо за „црни“, или Велики, Петак. Тога дана је Господ био распет. Следећег дана, у суботу, Он је сишао у ад и одатле извео праведнике који су тамо чамили.

У суботу, 17. септембра 2022. године, дефилеом наказа у престоници, цела Србија гурнута је у ад. Распета још одавно, да ли ће скупити трезвености и снаге да се сопственим силама икада искобеља?

Грозна и богохулна дешавања у морално разореној престоници немогуће је посматрати ван контекста три узастопне и масовне литије које су томе претходиле. Нити се она могу издвојити из склопа подмуклог и вероломног деловања –  како правилно примећују тројица родољубивих српских свештеника из расејања –  сада већ отворено богоборачког, и не само од Цркве него и од народа отпалог режима.

Видео тројице свештеника из расејања је уклоњен са Јутјуба

Сасвим природно, призори забележени 17. септембра поново  стављају на дневни ред сувисла питања у вези са литијама које су им претходиле, а која су својевремено поставили др. Никодим Богосављевић и монах Антоније, да се ограничимо само на најпроминентније дисиденте из опште еуфорије. Укратко, оба духовна лица недељама су аргументовано испољавали сумњу у спонтаност литија и јавно су постављали питања о томе каквој су сврси литије биле оркестриране да послуже. Те сумње и критичка размишљања која су сумње пратила, у светлу велелепних и масовних народних манифестација три узастопне недеље, многима су изгледали неосновани и у најмању руку претерани. После климакса који се на улицама престонице догодио 17. септембра, не преостаје ништа друго осим да скепса у односу на тезе др Богосављевића и оца Антонија буде темељно преиспитана.

Баш оногa дана када је криза која је изазвала литије достигла врхунац, литија је волшебно изостала. Када је било најлогичније очекивати експоненцијални пораст у броју учесника, са изузетком шачице противдемонстраната ту и тамо, није се догодило ништа. Поред ноторне чињенице да је српски народ неспособан за самоорганизовање, податак да је литија необјашњиво затајила управо оногa дана када је требалo да буде најбројнија и да достигне најшири замах, убедљиво поткрепљује процену др Богосављевића да се иза тог кретања од почетка крила невидљива рука анонимних, али за све који су способни да трезвено политички мисле, лако препознатљивих режисера.

Ништа од реченог не доводи у питање искреност огромне већине учесника на литијама, који су очигледно дошли да испоље своју дубоку и оправдану забринутост за стање и будућност једине земље коју имају. Нити то умањује значај чињенице да се огроман број донедавно пасивних људи удружио, под каквим год околностима, да искаже свој став по једном изузетно важном моралном питању. Али тиме се не могу скрајнути ни бројне недоумице у односу на позадину целог догађаја. То поготово узимајући у обзир неприродан прекид ове спонтане народне манифестације, и то тачно оногa дана када је требало да буде најмасовнија и да својим свеукупним ефектом достигне врхунац.

Други знаменити скептик, отац Антоније, с правом истиче још једну упадљиву карактеристику литија, а то је уска фокусираност на само једну тему, ма колико несумњиво актуелна и значајна она била. Али чињеница је да су поред те теме, друге подједнако актуелне, и по опстанак српског народа једнако значајне теме, биле необјашњиво изостављене из литијског репертоара. О чему се све ради, не морамо да набрајамо, зато што су јавна иступања оца Антонија свима лако доступна. Знаковито је да се том исувише крупном омашком апсолвира не само пролазни (и већ увелико залазећи) режим већ се, што је много важније, тиме штеди криминални колонијални систем наметнут Србији, а који увелико ради на томе да тренутни потрошени режим замени другим из истог калупа, који ће му још ефикасније служити.

И теза оца Антонија издржала је пробу.

Дешавања 17. септембра и метафорички силазак Србије у ад изазвали су низ аналитичких коментара, од којих ћемо поменути само два, др Владимира Димитријевића и већ поменуте тројице српских свештеника на парохијама у дијаспори.

У свом коментару, где утешујуће набраја три користи од предметног догађаја, др Димитријевић је неоспорно у праву у задатим оквирима разматрања која износи. Тачно је да су „маске пале“, међутим тачно је такође да ни до сада те маске проницљивим  људима (а др. Димитријевић је један од њих) нису биле препрека препознавању правог идентитета и поквареног карактера непомјаника и његових бедних слугу, који су покушавали да се иза тих маски сакрију. Што се тиче друге констатације у вези са литијама, да је „народ жив,“ она је можда условно тачна али конац дело краси. Рискантно је пре времена излазити са тријумфалистичким закључцима такве врсте. Тачно је да су литије у Црној Гори допринеле потписивању уговора са Црквом (није потпуно јасно да ли са централном или локалном), али то је танак повод за исхитрено радовање када се узме у обзир сценарио који је изведен у Македонији. Најзад, заиста нема сумње да су већина учесника на литијама „пред Богом и светом исповедили Христа и закон хришћански,“ али то и даље оставља отворено питање којој сврси је тај, као што већ видимо, мистериозно недовршени литијски феномен у целини послужио.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Трострука вајда од НАТО прајда

Зато ћемо се у пулс српског народа уверити тек идуће недеље, када литије ни у једном замисливом сценарију перфидним политичким играчима више неће бити потребне, а уколико се догоди да се оне заиста спонтано наставе, са проширеним списком захтева, и после провокације 17. септембра са знатно увећаним бројем учесника.

Реакција поменуте тројице свештеника (мада је по свему судећи била снимљена пре 17. септембра) такође завређује пажњу. У целини они догађај правилно и пастирски разматрају. Међутим, они се ипак осврћу са дозом индигнације на непомјаниково отворено ругање светоотачкој хомилији патријарха Порфирија, одржаној када се овом последњем најзад учинило опортуно да јавно заузме став, као да од Порфирија очекују да предводи отпор појавама против којих се они оправдано оглашавају.

Свештеник Саша Ђурђевић: Шта се то на молебану није свидело председнику Србије

Подразумева се да се мора уважити положај канонске зависности у којем се ови храбри и честити свештеници налазе, што прописује извесна правила игре којих су ипак принуђени да се држе. Али ми који се не налазимо у таквом положају зависности имамо пуну слободу да истакнемо следеће.

Премазан свим овоземаљским фарбама, Порфирије је и те како способан да издекламује ганутљив „светоотачки“ говор на било коју тему, кад год прилика од њега то изискује. Што се тиче оправданог позива добронамерних отаца за изопштење неваљалаца, илузорно је тако нешто од Порфирија очекивати. Њега и његовог шефа, на кога би – да је заиста савестан православни јерарх –  и без сугестије ових искрених црквених служитеља из дијаспоре Порфирије требало да баци анатему, довеле су исте мрачне снаге, подразумевајући при том да ће сложно радити на истом задатку. А у овом случају, Порфиријев прави задатак није био да се заложи за учвршћивање породичних вредности, него да својим убацивањем у игру, и то тек после добивеног сигнала са претпостављене инстанце, каналише и расплине решеност и ентузијазам огромне већине искрених учесника на литијама, да би се избегла опасност да у својој наивности искораче из прописане кореографије и наштете „успеху“ понижавајућег догађаја који је Порфиријев политички шеф србомрзачки и богохулно још 2019. године почео да организује.

Поред разумљивог, добронамерног и искрено патриотског настојања проверених родољуба да катастрофално посрнуће прикажу у најмање депресивном светлу, чињенице остају неумољиве. Отелотворени духови поднебесја, марширајући Београдом и делајући у складу са прецизно разрађеним идеолошким и политичким програмом, направили су крупне кораке у правцу остваривања својих инферналних циљева. Они можда нису успели да спроведу сваку тачку са списка који су донели у Србију. Али јесу направили значајан продор који ће користити као одскочну даску за даље операције. Преседани су успешно постављени, а што је најглавније у инстинктивну способност српског народа да се сам окупи, без дејства неке невидљиве руке, и да крене у самоодбрану нико разложан више неће моћи озбиљно да поверује.

Categories: Српско православно стање

Tags: Европрајд, Институт Арчибалд Рајс, ЛГБТ, карусел