Мање од три седмице пошто су одважно прешли Европу да би се укључили у борбу изазовнију и сложенију него што је било ко могао и замислити, Тобијас, Лукас и други вратили су се кући ни не видјевши руског војника

Лукас и Тобијас, њемачки добровољци, стижу у западни украјински град Лавов недељу дана по почетку руске инвазије (Фото: Алан Чин)

(Бизнис инсајдер, 29. 4. 2022)

Два Нијемца упадају у хотел у Лавову, у Украјини, у два по поноћи, ударајући о оквире врата, галамећи, питајући за кревете и тоалет.

Био је 2. март, друга седмица руске инвазије, и у хостелу су углавном биле смјештене избјеглице из источног дијела Украјине. Нијемци су били изгубљени у простору и времену.

Власници, Мари и Етерем, украјинско-турски пар, спавали су на кухињском поду у приземљу да би било више мјеста за госте. Устадоше да припреме чај за придошлице.

„Ми смо добровољци за Легију странаца украјинске војске“, рече Лукас, млађи од њих двојице. У ријеч му упада ортак Тобијас, кличући: „Дошли смо да се боримо против Руса.“

Лукас (лијево) и Тобијас у хостелу у Лавову (Фото: Кејти Ливингстон)

Мари и Етерем захвалише гостима на храбрости и кренуше назад у кревет. Нијемци изађоше на балкон да запале, позвавши мене, новинарку која се и даље прилагођавала на временску разлику од доласка почетком рата, да попричамо у касне часове.

Скоцкан, у новим плаво-бијелим патикама, с пирсингом у носу и наушницама, тридесеттрогодишњи Лукас посљедњих шест мјесеци живјео је у Црној Гори, радећи у ИТ фирми свог оца. Дошао је с малим ранцем са ситницама које би могле добро доћи војнику, и таман толико новца за пар ноћења у хостелу.

Како ми потом рече, досадио му је посао у техници, па је потражио нешто „право“. Украјина му је дјеловала управо тако. Кад је дјевојци и родитељима рекао да иде у Легију странаца, покушали су му сакрити пасош, али се искрао из куће у сред ноћи. „Тако сам одлучио и нико ме није могао зауставити“, рече.

Десетак година старији Тобијас (44), часовничар, радио је у производњи луксузних сатова, а преко викенда као ди-џеј у техно клубовима. Носио је само мали, претрпан кофер на два точка, изношен црни ранац, смеђу ташну од које се није одвајао и једноставан црни часовник на руци.

Тобијас у заједничкој соби у хостелу у Лавову (Фото: Кејти Ливингстон)

Тобијас је гледао вијести из свог дома у Фулди код Франкфурта, и дирнула га је слика украјинске дјевојке из Кијева с калашњиковoм у рукама. Дјеловала је истих година као његова ћерка Луна. „Шта да је умјесто ње Луна?“, присјећа се шта му је пролазило кроз главу. „Зар да је оставим да се бори сама?“

Посвађавши се прошле године с оцем и сестром, оставши без власништва над послом који је годинама градио, Тобијас се вратио пијанчењу и дрогирању. Своје двоје дјеце није видјео више од шест мјесеци. „Породица ми је све, и више је немам.“ Што онда да не оде у Украјину, помислио је.

„Је ли требало да само гледамо?“ упита, тражећи упаљач по џеповима. „Ми смо из Њемачке“, рече, примиривши се на тренутак да би дао тежину изговореном, алудирајући и на историјску улогу своје земље у Другом свјетском рату. „Не опет.“

Ниједан од њих двојице није имао никаквог војног искуства ни борбене обуке, нити икакве везе с Украјином.

Лукас, у тренуцима одмора у хостелу (Фото: Кејти Ливингстон)

Лукас, пушећи џоинт, приви јакну уза се. Понијео је папир за мотање џоинта, али не и шал или рукавице. Те ноћи у Лавову било је минус три, и падао је снијег.

„Молимо вас дођите, даћемо вам оружје“

Двадесет шестог фебруара, два дана по почетку руског бомбардовања, украјински предсједник Владимир Зеленски позвао је стране држављане који су се сматрали пријатељима Украјине да дођу и укључе се у борбе, говорећи им: „Молимо вас дођите. Ми ћемо вас наоружати.“

Дан потом, украјинско Министарство одбране је објавило: „Свако ко хоће да се укључи у одбрану Украјине, Европе и свијета може доћи да се бори раме уз раме против руских ратних злочинаца.“

Практично без преседана у модерно доба, то је подсјетило на позив антифашистичким добровољцима у Шпанију тридесетих година прошлог вијека, кад је више од шездесет хиљада добровољаца из педесет земаља (међу њима и Џорџ Орвел) похитало да ратује на страни републиканаца у шпанском грађанском рату.

Иностраним борцима нуђено је да се прикључе добровољно потписујући уговор с истим правима и одговорностима као сто хиљада или више припадника украјинске војске организованих у двадесет пет бригада територијалне одбране широм земље.

Лукас показује патике које је понео са собом у Украјину (Фото: Кејти Ливингстон)

Легија странаца је додатак за више од двјеста хиљада активних војника и деветсто хиљада резервиста у Украјини, што је, према Савјету за иностране послове, чини другом по јачини војском у Европи – бројнија је само Русија, са више од деветсто хиљада активних војника и два милиона резервиста.

Све је текло вратоломно, и многи регрути можда нису били оно чему се украјинско министарство одбране надало. И мада је законодавство за регрутовање страних држављана већ постојало, војна инфраструктура потребна за припрему необучених добровољаца за рат још је била у повоју.

Другог марта Украјина је допунила смјернице, наводећи да се регрути прво морају пријавити у најближу амбасаду, проћи безбједносну провјеру и обавити здравствени преглед прије слања на фронт. Украјина је објавила да се до седмог марта у Легију странаца пријавило више од двадесет хиљада добровољаца из педесет двије земље. Према неким процјенама број је нарастао на четрдесет хиљада.

У то вријеме Тобијас и Лукас већ су били у Украјини – и кренули на обуку у патикама и фармеркама.

Грузијска легија

Два Нијемца упознала су се на жељезничкој станици у Пжемислу, градићу на пољско-украјинској граници, током дугог чекања на сљедећи воз за Лавов, шездесетак километара источно.

Тобијас и Лукас на железничкој станици у Лавову (Фото: Алан Чин)

Тобијас је чуо да Лукас с неким разговара на њемачком и представио се, срећан што чује матерњи језик. Лукас је јављао људима да иде у Украјину као хуманитарац, али кад је Тобијас поменуо да већ има војни контакт у Украјини, Лукас је почео причати отворено.

Пар дана прије тога, у Њемачкој, Тобијас је отишао у украјинску амбасаду у Франкфурту и сазнао да су украјинске границе отворене за добровољце из свијета. Није била потребна виза, тако да пут није представљао проблем.

На Фејсбуку је потражио контакт с Легијом странаца. Умјесто тога, нашао је Грузијску легију – добровољачки батаљон састављен од људи углавном из те бивше совјетске републике, од којих су многи били љути на Русију откад је предсједник Путин напао њихову државу 2008. године. Тобијасу су дали електронску адресу и рекли да им се јави кад буде у Украјини.

Лукас помаже Тобијасу да се препакује пред сусрет с везом из Грузијске легије странаца; хостел у Лавову (Фото: Кејти Ливингстон)

И мада је Тобијас можда и мислио да нема шта изгубити, његова породица имала је другачије виђење. „Ситуација се мијењала из минута у минут“, рекла ми је његова ћерка Луна кад сам је позвала телефоном. „Стално ишчекивање порука да видимо је ли све у реду.“

Лукас се распитивао чак и мање, ускочивши на воз без икаквих планова, упутстава или контаката. Мислио је да ће кад стигне у Украјину лако ступити у везу с неким од центара за регрутовање за Легију странаца. А онда је срео Тобијаса, који је, чинило му се, знао све што је потребно.

Нијемци су одлучили да надаље путују заједно.

Те прве ледене ноћи у Лавову закаснили су на сусрет с грузијском везом. Речено им је да нађу преноћиште, а да ће ујутро по њих доћи ауто и пребацити их у центар за обуку.

Таксиста им је успјео наћи једино два кревета у вишекреветној соби у хостелу, пошто је град постао прометно чвориште за стотине хиљада људи који су бјежали од бомбардовања Кијева, Харкова и других градова.

Ујутро се тамноплава шкода с два наоружана војника зауставила пред хостелом. Ауто је било необиљежено, али су војници носили траке у боји украјинске заставе око руке да би се разликовали од Руса. Улазећи у ауто, Нијемци ми обећаше да ћемо остати у вези. (Током сљедеће три седмице чули смо се скоро свакодневно, и сретали ради још неколико интервјуа. Тражили су да их у текстовима помињем само по имену.)

Лукас и Tобијас крећу из хостела на обуку у Грузијској легији странаца (Фото: Кејти Ливингстон)

„Катастрофа“

Јављајући се кришом то прво вече, Тобијас рече да су их одвели у бараке Грузијске легије, на ободу Лавова.

Мјесто је било запуштено и неорганизовано. Очекивали су да ће добити опрему и одмах почети с обуком. Умјесто тога, скоро читав дан и ноћ провели су пијући и пушећи с новостеченом браћом по оружју, покушавајући да се споразумију на каквом год lingua franca су могли. (Већина војника били су Грузини, око трећина из других крајева.)

„Катастрофа“, непрекидно понављаше Тобијас. „Никакве организације, никакве организоване обуке. Сви само хоће да убијају Русе.“

Сљедеће јутро Тобијасу и Лукасу рекоше да се Грузини евакуишу из базе, усљед извјештаја да су Руси кренули према њима, упутивши их да возом иду за Кијев.

Појединости су, међутим, и даље биле мутне. И даље без икакве војне опреме, рекли су им да глуме да су добровољци Црвеног крста и биљеже било шта што им се у путу учини сумњивим. „Хоће да шпијунирамо људе у возу“, рече Тобијас. Кад стигну у главни град, рекоше им да ће се срести с још једном јединицом на безбједном мјесту, а потом право на фронт.

На моје питање што би Легија то тражила од двојице странаца без икаквог искуства у тој земљи, који при том не говоре језик, Лукас лаконски одговори: „Тражили су, и идемо.“

Тобијас је, да Лукас не чује, дао своје објашњење. „Грузијски официр синоћ је двапут затражио од Лукаса да не пуши, и овај је одбио. Не размишља. Онда је затражио да идемо у Кијев, и Лукас је пристао. Катастрофа“, јадиковао је Тобијас. Прихватио је да пође с Лукасом не желећи да млађег од себе остави самог, рече.

Већ су се назирале пукотине међу побратимима.

Од почетка рата ниједно средство обавјештавања није јавило да су Руси виђени у Лавову. Али је широм Лавова била осјетна параноја о руским саботерима. У хостелу у ком су боравили Лукас и Тобијас, власници Мари и Етерем рекоше да их је скоро сваку ноћ звао официр из обавјештајне службе да пита јесу ли примијетили ишта сумњиво и код ког од гостију. Једне ноћи, прије него су Нијемци стигли, полиција је упала и испитивала све мушкарце странце који су ту боравили, отишавши потом без ријечи. У широј области Лавова подигнуто је на стотине контролних пунктова, а становницима речено да позову дати број примијете ли ишта сумњиво.

„Сјећам се два Нијемца лудака“, рече ми Мамука Мамулашвили, командант Грузијске легије, кад сам га позвала преко Скајпа. Показах му слику Тобијаса и Лукаса, да бих била сигурна да мисли на њих, на шта Мамулашвили пуче од смијеха, објашњавајући да настоји да лично разговара са сваким регрутом. „То су они.“

„Официри су ми рекли да су нека двојица хтјели да праве фешту у баракама, па су их се морали отарасити. Сутрадан су отишли“, рече.

Мамулашвили рече да је Грузијска легија батаљон борбено спремних специјалаца, и да је често мијешају с новоорганизованом украјинском Легијом странаца, гдје обучавају неискусне војнике.

„А о тој причи са ‚шпијунирањем‘ ништа не знам“, рече нацеривши се, пошто сам му сажела шта су ми Нијемци рекли.

„Украјина мора упознати своје јунаке“

За разлику од претрпаних возова према пољској граници углавном са женама и дјецом, у возовима за исток било је пуно празних мјеста. Тобијасов и Лукасов пут за Кијев био је једноличан, иако је узбуђење расло. „Прошли смо поред разорених зграда, а мислим да сам видјео и неексплодирану ракету у пољу“, написао ми је Тобијас у поруци из воза.

„Нисам се за ово пријавио“, гласила је Лукасова звучна порука. „Али, спремни смо.“

То вече стигоше на главну станицу у Кијеву, и даље у цивилној одјећи. Како им је и речено, позвали су команданта Грузина у Лавову. Телефон је дуго звонио. Нико се није јављао.

Тобијас у возу Лавов–Кијев, гдје су се понадали да ће најзад доспјети на фронт (Фото: Тобијас)

И тако се, на прагу рата, затекоше без икаквог плана и идеје гдје би могли преноћити.

Немајући бољих идеја, Тобијас и Лукас почеше прилазити униформисаним војницима и питати их да крену с њима.

Послије неког времена наиђоше на двојицу пријатељски расположених украјинских резервиста у маскирним униформама и представише им се уз помоћ програма за превођење на телефону. Резервисти им рекоше да њихова јединица још није мобилисана и позваше их да преноће у импровизованој бараци иза продавнице.

„Жељезничку станицу бране само цивили! Руси су опколили Кијев! Не знамо како ћемо се извући“, викао је Тобијас на телефон. Провјерила сам на вијестима – возови су и даље свакодневно саобраћали на исток.

Пошто им се командант Грузин и даље није јављао, Нијемци су траћили сате пијући алкохол резервиста и пушећи остатке Лукасове марихуане.

Ујутру су их резервисти возили по Кијеву, у потрази за новом скупином којој би пришли. Нико није хтјео да их прими. „Рекли су нам да идемо јер је рат изгубљен и сувише је опасно“, рекао је касније Тобијас.

Тобијас (други слијева) и Лукас (десно) с украјинским резервистима које су срели на жељезничкој станици, који су их позвали да преноће у импровизованом смјештају (Фото: Тобијас)

Одлучили су да би им било најбоље да се врате у Лавов и поново ступе у везу с Легијом странаца.

Вративши се на кијевску жељезничку станицу по први пут им је упало у очи да се крећу у истом смијеру као и гомиле других људи. Кад је воз за Лавов стигао на станицу, настао је хаос – стотине људи настојале су да се угурају на ионако претрпан воз.

Нијемци примијетише потпуно растрзану жену која се мучила да утовари своје ствари на воз. Прискочише јој у помоћ и обезбиједише јој сједиште у сљедећем возу, и, као њена пратња, нађоше таман довољно мјеста да се збију у ходнику вагона.

Тридесетосмогодишња Јулија побјегла је из опкољеног сјевероисточног града Харкова, носећи само мали кофер, говорећи да није сигурна је ли јој стан оштећен у бомбардовању, али да мисли да јесте.

Жељезничка станицa у Кијеву 5. марта 2022. (Фото: Тобијас)

Током дугог путовања на запад, Тобијас и Лукас сковали су план да Јулију отпрате до Њемачке. „Превише је опасно за жену да путује сама“, рече ми касније те ноћи Тобијас, с увјерењем и задовољством у гласу.

Али ујутро, послије још једне ноћи проведене у креветима на спрат у хостелу у Лавову, предомислили су се – нису хтјели да тако брзо оду из Украјине. Отпратили су Јулију до аутобуске станице, махнувши јој кад је кренула за Пољску, гдје ју је чекала породица.

„Захвална сам овим момцима што су ме дословно угурали на воз за Лавов“, написала је касније на Фејсбуку. (Потврдивши при том оно што су ми рекли Тобијас и Лукас.) „Не могу вам испричати како сам се осјећала у том тренутку – само сузе радости и захвалности. Украјина мора упознати своје јунаке. Слава Украјини!“

Охрабрени кратком посјетом Кијеву, Тобијас и Лукас најзад су дигли руке од Грузијаца, одлучивши да се усредсреде на Легију странаца.

Пошто и даље није било јасно како ће то урадити, опет су почели прилазити униформисаним лицима.

Убрзо их је пријатељски расположен човјек у маскирној униформи одвео у омању зграду чија је сврха била промијењена у регрутни центар за Легију странаца. Унутра су их провели поред дугог реда Украјинаца који су дошли да се пријаве у Територијалну одбрану и рекли им да стану у знатно краћи ред резервисан за странце.

Возни ред на жељезничкој станици у Кијеву 5. марта 2022. (Фото: Тобијас)

Поставили су им неколико питања, да би потом чули ријечи на које су чекали: Легија странаца Територијалне одбране Украјине спремна је да их прими у свој центар за обуку.

Центар за обуку Јаворов налазио се двадесетак километара од границе с Пољском. Преноћиће у оближњем Новојаворовску.

Чинило се да су Тобијас и Лукас најзад на правом путу.

„Мораћу возити брзином ракете!“

Први дан у Јаворову био је испуњен разнородним активностима. Било је регрута из САД, Канаде, Израела и других држава. Фотографисање је било забрањено, а регрутима је речено да телефоне пребаце на режим летења.

Како су ми Тобијас и Лукас касније рекли, украјински војници узели су им податке из пасоша и дали им да потпишу документе на украјинском, у једном примјерку.

Регрутима су дали по камуфлажнe панталонe (претанке за зиму, рекоше ми), неколико кошуља, поткошуља, доњи веш (неколико бројева већи, како рекоше), и торбу. Понудили су им и калашњиков, без муниције, пошто страним регрутима није било дозвољено да носе оружје с муницијом у бази.

Дан је почињао у шест ујутро, доручком у кухињи, послије чега су радили стројеву и борбену обуку. Помоћу приказа у пауер поинту објашњавали су им карактеристике руског оружја и тактичке задатке. Регрути су сједили збијени један до другог, у претрпаним собама, често без довољно столица.

Тобијас у униформи током обуке у Јаворову (Фото: Тобијас)

Ради провјере оног што су ми Нијемци рекли, отиђох до једног од уреда Легије странаца у Лавову. Разговарала сам с пуковником Антоном Мироновичем, представником за штампу украјинске војске. Рече ми да су уговори у које је имао увид преведени на енглески, да су у питању исти уговори као за украјинске добровољце за Територијалну одбрану, и да полазници добијају копије свега што потпишу. Страни борци имају право и на исту плату и олакшице као украјински војници. „У оваквој ситуацији не прави се разлика између Украјинаца и странаца“, рече.

Пуковник Миронович рече да јединице Легије странаца испрва пролазе обуку у одвојеним скупинама, према степену борбене спремности, да би потом били распоређени у јединице с обученим војницима. Кад се батаљони састављени од странаца пошаљу на фронт, упарују се с украјинским јединицама да би се непријатељу супротставили уједињени.

Лукас је у Јаворову постао штедљив на ријечима, рекавши да не може разговарати док је у бази.

Али Тобијас је био знатно расположенији.

„Пресрећни су што имам возачку за камион“, рече ми у поруци преко Воцапа послије првог дана обуке. Претпостављао је да ће га распоредити на мјесто возача за дотур робе на фронт, пошто су с њима оскудијевали. „Али и то је веома опасно“, рече. „Мораћу бити брз као ракета!“

„Неко да ти чува леђа“

Један од првих које су срели у Новојаворовску био је Ирац Кевин, крупан педесетосмогодишњак.

За разлику од већине регрута, Кевин је у Украјину дошао с панцир прслуком и шљемом. Чинило се да је добро верзиран у војно-тактичком погледу. У младости је био у ирским специјалцима, а потом као безбједњак по уговору на неколико неуралгичних тачака широм свијета. С високим крвним притиском и трајним болом од давне повреде приликом скока падобраном, није више био у врхунској форми, али мисли да би још могао бити користан у борби.

Попут двојице Нијемаца, и Кевин се надао да ће се пријавити у мању јединицу и што прије отићи на фронт. „Кад видите патњу, убијање жена, дјеце и стараца, тешко је само гледати и ништа не чинити“, рече ми касније.

Кад се обратио украјинској амбасади у Ирској, настојали су једино да регрути имају војно искуство, како је стајало у електронској поруци у коју смо имали увид. Пошто је прешао границу, нашао је представника војске који га је упутио у центар за обуку у Јаворову.

У Тобијасу и Лукасу Кевин је видјео људе „доброг срца“.

Кевин у апартману у Лавову (Фото: Кејти Ливингстон)

„Договорили смо се да ћемо се помагати и пазити“, рече ми Кевин приликом првог разговора. „У оваквим ситуацијама кључно је имати неког ко ти чува леђа.“

У међувремену су се незваничној њемачкој посади прикључила још три регрута. Прво Вилијам, ћудљиви двадесетпетогодишњи Француз, који на питање о војном искуству каже да је провео на стотине сати играјући Дужност зове (Call of Duty). Потом Миша, четрдесетдвогодишњи Чех, који признаје да не зна како се рукује оружјем, али да је у стању преживљавати мјесецима у тешким условима буде ли потребно. И најзад Ерик, двадесетогодишњи болничар из Њемачке, који је понијео тактички прслук за прву помоћ и војничку јакну с војне (не и борбене) обуке коју је служио у домовини.

„Дошао сам да се борим за Украјину, не да погинем за њу“

У року од три дана међу регруте се поново увукла сумња. Није било времена за питања, ни довољно опреме за практичну обуку. Многи регрути обуку нису схватали озбиљно, пушећи током вјежбања.

Онда и непрестана, даноноћна бука сирена за узбуну приликом авионских налета, и грозничава трка да се нађе заклон у случају да је опасност била озбиљна.

Широм базе људи су примјећивали да се регрути разбољевају.

Отприлике трећег дана обуке, Тобијас је осјетио мучнину. Претходне ноћи није могао спавати због високе температуре. Кевин није хтјео да призна, али су други примијетили да ни с њим нешто није у реду. Вилијам се двапут онесвијестио током јутарњих вјежби. Њих тројица почели су прескакати обуку да би се опоравили – и нико није правио питање, јер нико није ни тражио да присуствују.

У бази није било тестирања на ковид-19, али су сва тројица посумњала да је то разлог њихове слабости. Помало сликовито говорећи, рекоше да се пола људи разбољело и да неки одустају од обуке и напуштају камп. (Пуковник Миронович рекао је да није било заражавања ковидом ширих размјера и да је љекарска заштита обезбијеђена.)

„Не знам јесам ли добро учинио што сам дошао“, написа ми Тобијас у поруци преко Воцапа. „Али, сад је прекасно да се вратим.“

Отприлике у исто вријеме рекоше ми да је Нојман, пољски љекар који је помагао у обуци, Нијемац, почео је показивати знаке нервозе, почињући галамити током часова обуке, све чешће губећи стрпљење како с регрутима, тако и с украјинским официрима.

Тог поподнева, Нојман одвуче Тобијаса, Кевина и још неколко њих у страну да би им шапатом хитно саопштио да је начуо да украјински официри такве попут њих – без борбене обуке али вољне за борбу – називају „топовским месом“, нарочито за „чишћење“ минских поља. Намјеравају да их искористе за отварање фронта и испитивање способности непријатеља, прије слања вриједнијих, искуснијих војника, рече им. Лијући сузе, позивао их је да хитно напусте мјесто.

Нисмо могли доћи до Нојмана, а украјинско Министарство одбране није одговорило на наш захтјев за коментар на ове оптужбе. Кад сам упитала пуковника Мироновича, рекао је да му није познато име Нојман, демантујући да је постојао такав приступ.

Нојманово упозорење престравило је Лукаса, Тобијаса и друге.

„Дошао сам да се борим за Украјину, не да умрем за Украјину“, Ерик ми рече касније. „Боравак у овим легијама је као да ти неко држи репетиран пиштољ уперен у главу и повлачи обарач.“

Њих шесторица одлучише да је вријеме да оду и кренуше до свог претпостављеног да му саопште одлуку.

Потом је све текло брзо. Одмах су одвојени од осталих војника, забрањен им је повратак у бараке и остале просторије без пратње, одведени су у просторију за пријављивање да потпишу још неке обрасце, а потом у магацин да раздуже опрему.

Опрема регрута Легије странца (Фото: Лукас)

У року од пар часова од саопштавања своје одлуке чекали су на такси за Новојаворск, надајући се да ће стићи у Лавов прије полицијског часа у десет навече. Пошто је неко у посљедњи тренутак отказао резервацију на Букинг.ком, посрећило им се да нађу стан у центру Лавова у ком су сва шесторица могли боравити сљедећу седмицу.

Шесторица војника око поноћи стигоше у апартман, одмах заспавши по каучима, подовима и креветима.

Ујутро, око десет до шест, док су њих шесторица спавала у апартману у Лавову, тридесет високопрецизних ракета погодило је центар за обуку у Јаворову.

Интерне процјене говориле су о тридесет пет убијених и сто тридесет четворо рањених, што је био један од најразорнијих напада на војне објекте од почетка руске инвазије. Представник руске владе касније је изјавио да су мета напада били „страни плаћеници“ и велика испорука оружја са Запада.

Њих шесторица сазнала су за напад послије неколико сати, пошто су се пробудили. Нису ни чули сирене за опасност. Ошамућени и још увијек неповјерљиви спрам бројних лажних узбуна од прошле седмице, на друштвених мрежама су гледали снимке бомбардоване базе.

Покушали су позвати неке од познаника из базе чије су телефоне имали. Сатима се нико није јављао.

Чинило се да су почели схватати страшну стварност рата, још немајући ријечи да опишу мјешавину олакшања и осјећања кривице што су за длаку избјегли крвопролиће.

Остатак дана проведоше расправљајући шта даље. Тројица најмлађих – Лукас, Вилијам и Ерик – помињали су одлазак на фронт с паравојним јединицама о којима су слушали.

Тобијас и Кевин, који су дотад плаћали трошкове за све, рекоше да им је доста. Сутрадан је Кевин рекао Лукасу, Вилијаму и Ерику да морају ићи.

„Пробудите се. Ово није игра, а ми вам нисмо родитељи“, рече им Кевин на растанку, дајући им новац за аутобус и резервни ајфон, пошто је Ериков нестао у бази.

Кевин, Вилијам и Ерик у апартману у Лавову (Фото: Тобијас)

Једанаест дана по доласку у Украјину с Тобијасом, Лукас је отишао без поздрава. Нешто касније тог поподнева више није био у ратној зони. „Мртав сам“, рече ми послије преко Воцапа.

Вративши се у Црну Гору, Лукас се заклео да ће се ускоро вратити у Украјину, спремнији, да доврши своју мисију. Можда није схватио колико је лако погинути у рату који је већ однијео хиљаде украјинских и руских живота.

Вилијам је на крају остао у Украјини још неколико седмица као добровољац у Малтешким витезовима, да би се потом вратио у Француску на свој посао у ИТ-у. И Ерик је отишао. Вративши се кући, причао ми је о ноћним морама због људи којима није помогао.

Сљедећи је из Украјине отипао Миша. Остали су само Тобијас и Кевин.

Дошли су да „мало убијају Русе“, како су често говорили, и још увијек нису били вољни да од тог одустану. Отиђоше да волонтирају на жељезничкој станици, али их тамо одбише јер, како им рекоше, имају довољно испомоћи. Тобијасу паде на памет да се повеже с резервистима из Кијева, у међувремену мобилисаним.

У стварности, Тобијас је био превише болестан да би иоле шта могао. Поврх температуре, главобоље и проблема са срцем, Кевину је нестало лијекова за притисак, а Тобијасу пилула против нервозе.

У сриједу, шеснаестог марта, обојица су добили позитиван налаз на ковид-19.

Тобијасов позитиван тест на ковид (Фото: Тобијас)

У петак, Тобијас је сједио испред апартмана под пуним мјесецом, шапћући, јер је био полицијски час и није хтјео да неко од комшија због тог зове полицију. „Нећу да ми дјеца одрастају без оца“, рече емотивно, најзад схватајући да не жели да погине у рату.

„Сувише сам болестан да се борим. Бескористан. Морам кући“, рече. Отишао је из Украјине двадесет првог марта.

Седмицу потом, изводећи вратоломију на бициклу које је купио сину, Тобијас је пао и сломио раме. Послао ми је слику повреде. „Невјероватно“, написа. „Вратио се из Украјине, а повреду зарадио у Њемачкој.“

Кевин се такође предомислио и вратио у Ирску – мада се, као и Лукас, намјерава ускоро вратити у Украјину.

Мање од три седмице пошто су одважно прешли Европу да би се укључили у борбу изазовнију и сложенију него што је било ко од њих могао и замислити, Тобијас, Лукас и други вратили су се кући ни не видјевши руског војника.

Кејти Ливингстон

С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари

Categories: Посрбљено

Tags: Бизнис инсајдер, Кејти Ливингстон, Русија, Украјина, карусел, страни плаћеници