Анте Павелић и Јосип Броз су ликвидирали духовну, привредну и интелектуалну елиту српског народа. А о овоме се и данас једва говори, каже Никола Н. Живковић

Никола Н. Живковић (Фото: Милан Тимотић)

Никола Живковић, српски писац, преводилац и публициста, рођен је 1950. године у селу Драгошевци, Жумберак, у данашњој Хрватској (недалеко од словеначке границе). Од јесени 1969. до лета 1972. пловио је по свим морима света на трговачким бродовима, а потом, у јесен 1972, уписао студије на Загребачком универзитету и 1977. дипломирао историју и филозофију. Од децембра 1978. до 2010. живео је у Берлину, где је две године провео на постдипломским студијама на тамошњем Слободном универзитету (Frei Universität). Поред бројних текстова за српске, руске, немачке и енглеске новине, часописе и сајтове, објавио је и неколико књига: „Писма из Берлина“, „Косово – Дневник“, „Трагајући за истином“, „Српско питање“, „Слика Срба у немачким медијима“, „Берлински записи“ (у шест томова). Превео је неколико књига с немачког на српски: „Историју унијаћења Срба у Жумберку“ од Јохана Хајнриха Швикера; „Срби у ратном дневнику Вермахта“; „Специјални задатак Балкан“ Хермана Нојбахера; „Песме“ Хуга фон Хофманстала (заједно са Владимиром Јагличићем и Николом Живановићем) и мемоаре Глеза фон Хорстенауа „Један контроверзни генерал“; „Презирање сопственог“ немачког аутора Франка Лисона. Отац је троје деце. Од 2011. године живи у Београду. Очекујући још један том његових „Берлинских записа“, разговарали смо на актуелне теме.

Ваши „Берлински записи“ живо су сведочење и личне, и колективне судбине – ту сте ви са својом породицом, али и ваш народ, са свом својом трагичношћу. Недавно сте објавили запис из логорске архиве Дахауа, о вашем стрицу Милану, који је, као младић од 19 година, дошао у логор, био подвргнут нечовечним медицинским огледима и умро непосредно после рата, не оставивши потомство. Црњански је, у „Лирици Итаке“, завапио: „Јаук и гробље је народ мој.“ Шта смо све преживели у прошлом, и шта нас чека у овом веку?

Српски народ у 20. веку доживео је неописива, управо библијска страдања. Добро да сте споменули Милана Живковића, млађег брата мога оца. Он је имао „среће“, јер та жртва поседује име и презиме, те се зна када је отеран у концентрациони логор Дахау. Но већина српских жртава није забележена, не зна се где су страдали, а ни где су им гробови. Нове генерације наших историчара чека велики посао – када се најзад направи потпуна листа наших жртава, сваки ће се сасвим разумно питати да ли је могуће да су се све те несреће нама заиста и догодиле? Ако јесте, онда немали број њих тврде, да је просто чудо да уопште постојимо. О нашим невероватним жртвама током Првог светског рата прилично се писало. О страдањима Срба у време Независне Државе Хрватске још се недовољно говори. О титоистичким злочинима над нашим народом од 1941. до 1946. још се недовољно пише, да не кажем да чак постоји код неких кругова у Београду жеља да се те српске жртве просто прећуте. Зашто?

Никола Н. Живковић: Једна породична разгледница из српске повести

Не треба заборавити да су хрватски злочини током Другог светског рата, као и титоистички злочини били катастрофални по наш народ не само због огромног броја убијених Срба већ и због чињенице да су Анте Павелић и Јосип Броз ликвидирали духовну, привредну и интелектуалну елиту нашег народа. А о овоме се и данас једва говори. Да би стасала истинска национална елита, за то треба времена и много напора. А без истинске елите нема будућности, нема васкрса ниједне нације, па ни српске.

Бавили сте се судбином свог завичаја, Жумберка, на чије су Србе насртали Ватикан и римски мисионари вековима. Објавили сте и Швикерову књигу – сведочење о унијаћењу жумберачких православаца. Шта се ту дешавало? Какав је екуменизам могућ после вековног рата папизма с православнима чији је врхунац Јасеновац?

Унијаћење Срба у Жумберку део је ширег историјског процеса, који своје корене има још у 15. веку. Запад је својим крсташким пљачкашким ратовима уништио бисер и понос хришћанског света: византијску престоницу Константинопољ. Византији је после неког времена пошло за руком да поново освоји Цариград, али је она толико била ослабила да више није имала снаге да се одупре новој опасности с истока. Турци су буквално стајали пред капијама Константинопоља и византијски цареви нису имали другог избора већ да затраже помоћ римокатоличког Запада. Цена коју је римски папа тражио била је – „унија“. Она је потписана године 1438, а позната ја као Флорентинска. Њу је следила Брест–Литовска унија из године 1595, када је Римокатоличка црква поунијатила велике делове руског народа, а који се данас налазе у западној Украјини. Ако не познајемо овај део историје, онда не можемо да разумемо ни рат који се данас води у Украјини.

Никола Н. Живковић: Ђурђевдан у Жумберку

Живели сте на Западу, и у својим дневницима испричали веома лепу причу о људима и установама немачке државе. Шта се дешава са Западом данас? Зар је могуће да је Европа у којој сте нашли наду – мртва?

На Западу су се после Другог светског рата десиле велике промене. Католичко-протестантска Европа као да се у два светска рата исцрпела и уморила. Ово се види и оптички: све европске земље бележе пад наталитета. Све националне државе Запада имају већи морталитет од наталитета. Превладава „дух самопорицања“, како гласи наслов књиге проф. Мила Ломпара. Управо сам превео књигу „Презирање сопственог“ немачког аутора Франка Лисона, а пре неколико недеља објавила ју је „Информатика“ из Београда. Наслови ова два дела јасно говоре шта данас превладава на Западу: „дух самопорицања“ и „презирање сопствене нације“. Има, разуме се, интелектуалаца у Европи који се критички односе на ове глобалистичке покрете. Но доминанти медији на Западу увели су појам „политичка коректност“. Тиме се онемогућује свако критичко испитивање културне и политичке ситуације на Западу.

Чувени француски хришћански мислилац Жак Елил рекао је 1945, док је Хитлер био још жив, да је фирер победио. Јер ко год победи, у будућем рату користиће Хитлерове методе тоталног уништења. Колико се ово предвиђање, у доба НАТО империје, остварило? 

Жак Елил дао је одличну дијагнозу Запада. Најбољи пример је покрет „Антифа“. Реч је о „невладином глобалистичком сектору“, који се, како име те организације гласи, прогласио за „антифашистички“, дакле, они су увек на страни „добра“. При томе им нимало не смета да се служе фашистичким методама. На речима једно, а на делу друго!

Никола Н. Живковић (Извор: Царса)

Колективни Запад, преко укронацизма, ратује против Русије. Хоће ли Русија опстојати? Хоће ли бити мултиполарне будућности или ће све нестати у нуклеарном пепелу тоталног рата?

Помно пратим ситуацију у Русији. О томе сам у последње време доста писао. Руска политичка елита дуго је живела у илузији да они могу да буду за Запад „равноправни партнери“. Догађаји око Украјине су показали да то није могуће. Ово није рат само за Украјину већ много шире. Русија просто не може и не сме да изгуби овај рат. Тога су свесни у Кремљу, као и већина руске елите.

Како опстати као Србин у часу кад је Србија окружена НАТО земљама, кад нас је све мање и кад смо све слабији? 

Било је година у прошлости када је наш народ стајао пред „или – или“. Током историје претили су нам да нестанемо, да се потурчимо или покатоличимо. Година 1999. била је нарочито тешка, јер смо живели у једнополарном свету, где доминира Запад с Америком на челу. Србија је бомбардована, односно Запад се перверзно иживљавао над нашим немоћним народом. Били смо сами.

Никола Н. Живковић: Неколико речи о српским страдањима

Буђење Русије представља наду, да се ствара нови праведнији светски поредак, где неће владати самовоља Сједињених Држава. Нисам песимиста када говоримо о исламизованим Србима, који се данас већински изјашњавају као „Бошњаци“, као и када говоримо о покатоличеним Србима, који се махом декларишу као „Хрвати“.

Овај руски рат даје ми наду да ће се поунијаћени и покатоличени Руси – а данас се они пишу као „Украјинци“ – стрпљивим радом поново вратити својим коренима, односно у крило руске нације. Могуће је и да, као резултат великих светских промена, поменути „Бошњаци“ и „Хрвати“ поново почну да се осећају блиски нама, па и да постану Срби, као што су то били Иво Андрић, Меша Селимовић и многи други. Уосталом, Албанаца има и муслимана и римокатолика и православних. Зашто то једнога дана не би могло да се деси и са нама, са Србима?

Владимир Димитријевић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 3. 6. 2022)

Categories: Преносимо

Tags: Владимир Димитријевић, Никола Н. Живковић, Срби