Никола Н. Живковић: Без истинске елите нема васкрса ниједне нације – па ни српске!

Анте Павелић и Јосип Броз су ликвидирали духовну, привредну и интелектуалну елиту српског народа. А о овоме се и данас једва говори, каже Никола Н. Живковић

Никола Н. Живковић (Фото: Милан Тимотић)

Никола Живковић, српски писац, преводилац и публициста, рођен је 1950. године у селу Драгошевци, Жумберак, у данашњој Хрватској (недалеко од словеначке границе). Од јесени 1969. до лета 1972. пловио је по свим морима света на трговачким бродовима, а потом, у јесен 1972, уписао студије на Загребачком универзитету и 1977. дипломирао историју и филозофију. Од децембра 1978. до 2010. живео је у Берлину, где је две године провео на постдипломским студијама на тамошњем Слободном универзитету (Frei Universität). Поред бројних текстова за српске, руске, немачке и енглеске новине, часописе и сајтове, објавио је и неколико књига: „Писма из Берлина“, „Косово – Дневник“, „Трагајући за истином“, „Српско питање“, „Слика Срба у немачким медијима“, „Берлински записи“ (у шест томова). Превео је неколико књига с немачког на српски: „Историју унијаћења Срба у Жумберку“ од Јохана Хајнриха Швикера; „Срби у ратном дневнику Вермахта“; „Специјални задатак Балкан“ Хермана Нојбахера; „Песме“ Хуга фон Хофманстала (заједно са Владимиром Јагличићем и Николом Живановићем) и мемоаре Глеза фон Хорстенауа „Један контроверзни генерал“; „Презирање сопственог“ немачког аутора Франка Лисона. Отац је троје деце. Од 2011. године живи у Београду. Очекујући још један том његових „Берлинских записа“, разговарали смо на актуелне теме.

Ваши „Берлински записи“ живо су сведочење и личне, и колективне судбине – ту сте ви са својом породицом, али и ваш народ, са свом својом трагичношћу. Недавно сте објавили запис из логорске архиве Дахауа, о вашем стрицу Милану, који је, као младић од 19 година, дошао у логор, био подвргнут нечовечним медицинским огледима и умро непосредно после рата, не оставивши потомство. Црњански је, у „Лирици Итаке“, завапио: „Јаук и гробље је народ мој.“ Шта смо све преживели у прошлом, и шта нас чека у овом веку?

Српски народ у 20. веку доживео је неописива, управо библијска страдања. Добро да сте споменули Милана Живковића, млађег брата мога оца. Он је имао „среће“, јер та жртва поседује име и презиме, те се зна када је отеран у концентрациони логор Дахау. Но већина српских жртава није забележена, не зна се где су страдали, а ни где су им гробови. Нове генерације наших историчара чека велики посао – када се најзад направи потпуна листа наших жртава, сваки ће се сасвим разумно питати да ли је могуће да су се све те несреће нама заиста и догодиле? Ако јесте, онда немали број њих тврде, да је просто чудо да уопште постојимо. О нашим невероватним жртвама током Првог светског рата прилично се писало. О страдањима Срба у време Независне Државе Хрватске још се недовољно говори. О титоистичким злочинима над нашим народом од 1941. до 1946. још се недовољно пише, да не кажем да чак постоји код неких кругова у Београду жеља да се те српске жртве просто прећуте. Зашто?

Никола Н. Живковић: Једна породична разгледница из српске повести

Не треба заборавити да су хрватски злочини током Другог светског рата, као и титоистички злочини били катастрофални по наш народ не само због огромног броја убијених Срба већ и због чињенице да су Анте Павелић и Јосип Броз ликвидирали духовну, привредну и интелектуалну елиту нашег народа. А о овоме се и данас једва говори. Да би стасала истинска национална елита, за то треба времена и много напора. А без истинске елите нема будућности, нема васкрса ниједне нације, па ни српске.

Бавили сте се судбином свог завичаја, Жумберка, на чије су Србе насртали Ватикан и римски мисионари вековима. Објавили сте и Швикерову књигу – сведочење о унијаћењу жумберачких православаца. Шта се ту дешавало? Какав је екуменизам могућ после вековног рата папизма с православнима чији је врхунац Јасеновац?

Унијаћење Срба у Жумберку део је ширег историјског процеса, који своје корене има још у 15. веку. Запад је својим крсташким пљачкашким ратовима уништио бисер и понос хришћанског света: византијску престоницу Константинопољ. Византији је после неког времена пошло за руком да поново освоји Цариград, али је она толико била ослабила да више није имала снаге да се одупре новој опасности с истока. Турци су буквално стајали пред капијама Константинопоља и византијски цареви нису имали другог избора већ да затраже помоћ римокатоличког Запада. Цена коју је римски папа тражио била је – „унија“. Она је потписана године 1438, а позната ја као Флорентинска. Њу је следила Брест–Литовска унија из године 1595, када је Римокатоличка црква поунијатила велике делове руског народа, а који се данас налазе у западној Украјини. Ако не познајемо овај део историје, онда не можемо да разумемо ни рат који се данас води у Украјини.

Никола Н. Живковић: Ђурђевдан у Жумберку

Живели сте на Западу, и у својим дневницима испричали веома лепу причу о људима и установама немачке државе. Шта се дешава са Западом данас? Зар је могуће да је Европа у којој сте нашли наду – мртва?

На Западу су се после Другог светског рата десиле велике промене. Католичко-протестантска Европа као да се у два светска рата исцрпела и уморила. Ово се види и оптички: све европске земље бележе пад наталитета. Све националне државе Запада имају већи морталитет од наталитета. Превладава „дух самопорицања“, како гласи наслов књиге проф. Мила Ломпара. Управо сам превео књигу „Презирање сопственог“ немачког аутора Франка Лисона, а пре неколико недеља објавила ју је „Информатика“ из Београда. Наслови ова два дела јасно говоре шта данас превладава на Западу: „дух самопорицања“ и „презирање сопствене нације“. Има, разуме се, интелектуалаца у Европи који се критички односе на ове глобалистичке покрете. Но доминанти медији на Западу увели су појам „политичка коректност“. Тиме се онемогућује свако критичко испитивање културне и политичке ситуације на Западу.

Чувени француски хришћански мислилац Жак Елил рекао је 1945, док је Хитлер био још жив, да је фирер победио. Јер ко год победи, у будућем рату користиће Хитлерове методе тоталног уништења. Колико се ово предвиђање, у доба НАТО империје, остварило? 

Жак Елил дао је одличну дијагнозу Запада. Најбољи пример је покрет „Антифа“. Реч је о „невладином глобалистичком сектору“, који се, како име те организације гласи, прогласио за „антифашистички“, дакле, они су увек на страни „добра“. При томе им нимало не смета да се служе фашистичким методама. На речима једно, а на делу друго!

Никола Н. Живковић (Извор: Царса)

Колективни Запад, преко укронацизма, ратује против Русије. Хоће ли Русија опстојати? Хоће ли бити мултиполарне будућности или ће све нестати у нуклеарном пепелу тоталног рата?

Помно пратим ситуацију у Русији. О томе сам у последње време доста писао. Руска политичка елита дуго је живела у илузији да они могу да буду за Запад „равноправни партнери“. Догађаји око Украјине су показали да то није могуће. Ово није рат само за Украјину већ много шире. Русија просто не може и не сме да изгуби овај рат. Тога су свесни у Кремљу, као и већина руске елите.

Како опстати као Србин у часу кад је Србија окружена НАТО земљама, кад нас је све мање и кад смо све слабији? 

Било је година у прошлости када је наш народ стајао пред „или – или“. Током историје претили су нам да нестанемо, да се потурчимо или покатоличимо. Година 1999. била је нарочито тешка, јер смо живели у једнополарном свету, где доминира Запад с Америком на челу. Србија је бомбардована, односно Запад се перверзно иживљавао над нашим немоћним народом. Били смо сами.

Никола Н. Живковић: Неколико речи о српским страдањима

Буђење Русије представља наду, да се ствара нови праведнији светски поредак, где неће владати самовоља Сједињених Држава. Нисам песимиста када говоримо о исламизованим Србима, који се данас већински изјашњавају као „Бошњаци“, као и када говоримо о покатоличеним Србима, који се махом декларишу као „Хрвати“.

Овај руски рат даје ми наду да ће се поунијаћени и покатоличени Руси – а данас се они пишу као „Украјинци“ – стрпљивим радом поново вратити својим коренима, односно у крило руске нације. Могуће је и да, као резултат великих светских промена, поменути „Бошњаци“ и „Хрвати“ поново почну да се осећају блиски нама, па и да постану Срби, као што су то били Иво Андрић, Меша Селимовић и многи други. Уосталом, Албанаца има и муслимана и римокатолика и православних. Зашто то једнога дана не би могло да се деси и са нама, са Србима?

Владимир Димитријевић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 3. 6. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

15 replies

  1. Кад препакујеш и вежеш машну,

    Или формаТ није ни битАн ако је саДржај одговарајући,

    Занимљива прича и, најблаже баш речено, спорни закључци. За чов(ј)ека ових година и животног искуства. 

    Пада(ју) ми на памет одмах војвода Мицко Крстић (а то често ових дана) и контрастно — Латини (стари) са «Ubi bene ibi patria», 

    Ономад сам од другог човека, након дужег времена проведеног на заједничком послу, чуо да су (и његови били) Срби.
    Старији доста од мене, земљак Живковићев. 

    …«Током једне посете САД-у тзв. Ј.Б.Т. сусрео се са познатим вајаром Иваном Мештровићем. Тај сусрет забележио је син вајара, Анте Мештровић. „Зашто се ви не вратите у Југославију?“ пита тзв. Ј.Б.Т.  Ивана Мештровића. „Бојим се Срба!“ одговара вајар. „Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педесет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати!“ одговара тзв. Ј.Б.Т. испијајући виски. Сусрет се десио почетком шездесетих година  прошлог века,  односно пре педесет година…»  

    Нису се, ипак, сви «турчили», 

    Има Срба. Бивших и осталих.

    У Турској Срба има колико и у Србији. Свесних кор(иј)ена. 

    Али није ствар У ТОМЕ. Нити у (бирачком) праву гласа — враћање. 

    Да «се врате» ТАКО. 

    Ко је отпао и треба(ло је) да отпадне.

    Ево, овако каже Арсен Дедић, 

    Моје име (Арсеније)

    Моје име се не изговара јавно
    полиција не дозвољава да се шири

    Моје име је конспиративно име
    неких мојих другова
    оно се исписује ноћу по зидовима
    по цијену слободе

    Моје име је лозинка љубавника
    оно се узвикује под вјешалима

    Мојим су именом само најхрабрији
    крстили своје дјечаке
    у слијепим планинским кућама
    знајући што их због тога чека

    Пјесма о храбрости

    Муљао сам
    пробао сам мућкати
    било ме првенствено страх
    молио сам се
    био пријетворан
    лагао гдје стигао

    Додворавао се
    смијешио се студени
    дијелио мртве пољупце
    стајао под лажним барјацима
    те писао туђе пјесме

    Улазио у нежељене постеље
    одијевао се по моди
    затајио вјероисповијест
    и спол
    али изнад свега
    бојао сам се
    бојао сам се

    Пјевао као дијете
    изгубљено у тмини Жумберка
    као да ћу одагнати
    одгодити
    што ли
    као да ћу ишта спасти
    и напокон схватио
    не преостаје ми друго
    осим храбрости

    Петнаестак минута приче, да попуни празнине — о останку и ПРАВОМ ПОВРАТКУ, свештено лице преноси речи свештеног лица, 

    «очеви и Оци»

     

    Уздравље нам 

    13
    1
  2. Следујући Богу и Прецима,
    населисмо Небо Свецима,
    нахранисмо земљу херојима,
    па и сами идемо за њима,

    Да и себе на жртвеник дамо,
    сем тог пута, лепши пут не знамо.

    Још ниједно српче није мрело,
    а да није носило распело,
    да из чаше жучи није пило,
    и на Крсту разапето било.

    И под Крстом остављено само,
    сем те смрти лепшу смрт не знамо.

    Да ли има још некакво племе,
    што је спремно за жртве големе,
    да под Крстом где Бог прима сени,
    ове српске мученике смени.

    О, кад би свој Крст другом дали,
    ми се више Срби не би звали.

    Драгољуб Петровић

    PS: интернет страница епархије рашко-призренске није доступна

  3. „Могуће је и да, као резултат великих светских промена, поменути „Бошњаци“ и „Хрвати“ поново почну да се осећају блиски нама, па и да постану Срби“ – oво не само да је ********* него је и немогуће, па чак и да је могуће, да се заиста и догоди, то би било веома штетно и искоришћено само да нас дотуче.

  4. “Руска политичка елита дуго је живела у илузији да они могу да буду за Запад „равноправни партнери“. Као што написах не једном.
    А како је извршена трансформација у Русији: “постсовјетски режим није створила демократска опозиција, ни западни дисиденти, већ сама владајућа комунистичка номенклатура која је стару власт претворила у нову својину. Заиста, како је настала нова, олигархијска својина?… Према неким подацима, глобалисти из специјалних служби добили су око 65% све бивше државне имовине као резултат приватизације 1992. године. Функционисао је принцип: што је одређена група из владајућег слоја имала већа номенклатурна и званична овлашћења у претходном режиму, то је већи удео имовине добила као резултат последње приватизације. Чудо нових милионера и милијардера објашњава се једноставно: они су свој део имовине добили у складу са некадашњим номенклатурним статусом. Ако се власт у акционарским друштвима дели према капиталу, онда се у гигантском акционарском друштву какво је постала постсовјетска Русија капитал делио по моћи – у складу са местом у некадашњој номенклатурној хијерархији.” проф. др Александар С. Панарин “Искушења глобализма”. Било и остало. Уосталом, некрунисани црвени цар је потекао из специјалне службе.

    14
    4
  5. Problem je ocigledan, ali se svi prave neobavesteni! Srbin jednostavno receno, nece da bude Srbin. On ide uvek gde je vise vojske. Zato Srbi postase jugosloveni, ravnogorci, partizani, evropejci. itd itd. A kakav narod, takva je i elita i drzava, ali i njegova buducnost. Srbin, koji jedno misli, drugo govori, a trece radi, se ne spasava! U suprotnom ispadate budala kao general Milan Nedic. Ona udbaska baba narikaca Dragoslava Bokan tvrdi da smo tek sada na srpskom putu. Da, dobro ste procitali. Pomenuti je skolski primer srpske podmuklosti, bezobrazluka, drskosti i personifikacija zlonamerne nacionalne kvazi elite i stetocine.E, blagoli se Hrvatima, Siptarima, Turcima i ostaloj nasoj „braci“…

    9
    1
  6. Istinska elita? hm? Da li vi srpski intelektualci necete ili me mozete da nadjete srpsku rec ? Mislim da sa mojim skromnim znanjem srpskoga jezika, smatram da rec odabrani je prikladnija. Odabrani Srbi su tu, imamo ih. To su oni Srbi koji su ustali protiv obavezne bakcinacije. Odabrani Srbi su spasili mnoge zivote I zdravlje Srba-. Posledice vakcinacije,niko vise ne moze sakriti. Odabrani Srbi su oni koji sada u ime Srba-, oji nisu zivi iz Juzne Srbije ,dizu glas u njihovo ime. Eto imamo iskrenu elitu kako naslov glasi ili odabrani Srbi.

    4
    1
  7. @Револуционар
    Исто тако ствари стоје и са тзв. српском елитом. Они су опљачкали српски народ на сличан начин.
    А они најбољи међу нама не могу да дођу до речи. Јер чудно је и кад кажеш истину остали те само игноришу и праве се да ништа ниси рекао.

  8. Ziva istina, Slađ. Mogu licno da potvrdim ovo drugo. Ne samo da se prave nego te jos i bogohulnikom nazivaju!

  9. @Слађана
    Да, само што је наша елита предала суверенитет глобалистима и обавља прљави посао за њих. Руска га не да, и пошто је преварена од глобалиста, окреће се патриотизму. А да овде има дежурних свезнајућих,који у недостатку противаргумената, оспоравају човека (ad hominem)-има. Обиће им се то о главу. Само искомплексиран човек има потребу да себе „подигне“, тако што ће другог да унизи. И уопште, још је за доста њих овде, некрунисани црвени цар човек од поверења, аутентични патриота. Тешко уче, али време ради за њих, биће још пуно лекција.

  10. @Стање ствари
    Поштовани г. Лазићу, лекције се не добијају од мене, у конкретном случају, већ од проф. Панарина. Није срамота учити од оних који више знају. Ако се руши неки Ваш свет, одн. неке Ваше представе, жао ми је. Верујем да је реч о неспоразуму, који ће се разјаснити када дође време за то.Исто тако, морам да кажем да никоме конкретно нисам рекао ништа ружно, Ако се неко препознао, то је његов проблем. Међутим, Ви сте дозвољавали увредљиво опхођење (или је то бар била намера од стране „Еугеникоса“) према мени. Није то добра особина: једно причате, друго радите. Да не говорим да тиме показујете личну нетрпељивост.

    1
    2
  11. @Слађана
    @Disanje na trsku
    @револуционар
    Сложићете се, надам се, са мном, да је потребно направити детаљне родослове припадника такозване српске елите. Ти родослови би засигурно доказали да она већином није српска. Да није елита, то већ знамо.

  12. Страдању српског народа допринели су и неки “наши”.

    На данашњи дан, 20 јуна 1928 год у Београду, у јеку жестоке расправе у Народној Скупштини, Црногорац Пуниша Рачић је извадио пиштољ и пуцао на пет хрватских посланика. Хрватски народ је био тешко погођен чињеницом да је петоро његових посланика страдало у београдском парламенту. Ово се његовим посланицима у Аустроугарској, у Бечу и Пешти, никад није десило.
    Злочин Пунише Рачића стално су користили усташе тврдећи да су Срби „народ убица“ који им је убио цара у Сарајеву и народне посланике у Београду.

  13. @Деда Ђоле
    Објасни, @Деда Ђоле, зашто је Пуниша Рачић пуцао у хрвратске посланике?
    Између осталог, и због тога, што су КРВати понудили Пуниши Рачићу – да
    плате проливену СРБску крв на Кајмакчалану, па шта кошта да кошта!
    И ето, платили су крвљу – по Божијој и људској правди!

    ”Zašto je Puniša Račić ubio hrvatske poslanike u Skupštini”:

    https://nova.rs/zabava/aleksandar-od-jugoslavije/zasto-je-punisa-racic-ubio-hrvatske-poslanike-u-skupstini/

  14. @Драгане Славнићу,
    Да ли ти браниш злочин Пунише Рачића ?
    Да си на његовом месту, би ли ти пуцао на пет хрватских посланика ?

  15. @Деда Ђоле

    Одбрана од злочина Пунише Рачића и његових следбеника, којих је као жутих
    мрава, је најсветија ствар садашњег и будућих нараштаја СРБА!
    У прилог реченом:

    ”LUDILO MOZGA! HRVATI PRISVOJILI I KOSOVSKU BITKU: U njoj je knez Lazar
    bio na hrvatskoj strani, a srpski vitezovi među Osmanlijama”
    DRUŠTVO/”КУРИР”
    21.06.2022. 23:10h 23:16h

    /www.kurir.rs/vesti/drustvo/3958003/hrvati-prisvojili-i-kosovsku-bitku-u-njoj-je-knez-lazar-bio-na-hrvatskoj-strani-a-srpski-vitezovi-medju-osmanlijama

Оставите коментар