Тај народ (Срби) је отишао из Хрватске захваљујући Београду. Није га потерала Хрватска војска јер није ни стигла, чак и да је имала такву намеру, рекао председник Хрватске
Зоран Милановић (Фото: Н1)
Председник Хрватске Зоран Милановић казао је, поводом изјаве српске премијерке Ане Брнабић да она није премијерка свих Срба, него Србије, да не слуша њене изјаве, нити изјаве било кога од тих “јунака доба злог” у Србији.
Брнабић је јуче у Мостару том изјавом реаговала на ранију Милановићеву изјаву да је он председник свих Хрвата.
„Једина особа која у ствари говори кроз своје разне деривације је председник Србије (Александар Вучић), ово све друго су његови портпароли. Тако да с њима нема смисла улазити у полемику”, изјавио је Милановић.
На тезу Ане Брнабић како би због ове Милановићеве изјаве могла реаговати Европска унија, Милановић је рекао: „Ми смо Европска унија, нису они и ако овако наставе да се понашају, питање је кад ће бити.”
Хрватски председник је Ану Брнабић назвао портпаролком председника Србије те јој зажелео добродошлицу у село Стара Башка на острву Крк, истакавши да је то место његових, али и Брнабићкиних предака и место где је настала Башчанска плоча.
Ана Брнабић; Стара Башка (Архивска фотографија: Filip Plavčić/Google earth)
На питање о упозорењима представника Хрвата у Војводини Томислава Жигманова о проблематичном односу према хрватском језику у основним школама у Србији, Милановић је рекао да Хрватска не може да одређује шта ће писати у књигама и уџбеницима у Републици Србији.
„Али ми можемо да почнемо да размишљамо о реципрочним мерама, јер наше руке су биле јако раширене. Хрватска заиста има високе стандарде заштите и подршке мањинама. Такав однос према Хрватима у суседним државама очито не постоји”, рекао је Милановић.
Поручио је да су Буњевци формирани као хрватски корпус, те додао да је „Суботица град у Србији”.
„Тај народ (Срби) је отишао из Хрватске захваљујући Београду. Није га потерала Хрватска војска јер није ни стигла, чак и да је имала такву намеру”, закључио је Милановић.
Опрема: Стање ствари
(Н1/НСПМ, 5. 10. 2021)
Categories: Вести над вестима
Како сте онда стигли за 10 дана да побијете 1000 цивила и 1000 војника? Кад цивиле нисте стигли, а битке ниједне није било? Лако – тако што сте убили и заклали свакога кога сте нашли, куће попљачкали и запалили, стоку одвели или побили. Ракетирали колоне избеглица?!
Интересантно да полу-Хрватица (као да) брани интересе Срба, а бивши Србин брани интересе Хрвата.
Бивши Србин је успешнији.
Другим речима, Срби немају шансе.
Осим као бивши (Срби)!?
Када се ово прочита, човек и невољно мора да се запита како је неко могао тако нешто да каже при чистој свести (и савести)? О раширеним хрватским рукама, о високим стандардима заштите и подршке мањинама!? Мада може бити да се то односи и на неке високе врбе, о којима мало који дан бивамо обавештени да чекају припаднике тог заштићеног и .високим стандардима подржаног народа! И графите и натписе о србосеку и послу по којем је дотична алатка позната! Кад је реч о језику и писму, што председника тако брине, има прилику да се о томе постара у Вуковару и тамо примени своје принципијелне ставове о језику, правима и заштити мањина! О Буњевцима као “хрватском корпусу” довољно су јасно рекли и говоре сами Буњевци! Сматрати да се некоме може и сме оспоравати његова народност и својатати га у најмању руку је недопустиво и безобзирно! Узгред, о човекољубивости хрватских власти, високим стандардима поштовања људских права, нпр. мигрантских, прочуло се ових дана, чак и до њихове Европе! Иначе, није сувишно напоменути да бројни хрватски новинари и публицисти имају прилично неуобичајене (да тако кажемо) ставове о способностима свог председника, па се можда ни не треба чудити његовим изјавама!
“Ми смо Европска унија…”
Ми смо ти, болан, царске вире! Ово је само осавремењена верзија истог менталитета, чијег је Милановић персонификација. То је и једина његова улога, намењена му од стране оних који су га ту поставили.
Прво, полуистине су најгори облик лажи. Милановић најпре тачно наводи да је извлачење Срба из Крајине организовала власт Србије. Пробијен је, најпре, пут од Срба до босанске Крајине, а свем народу је подељено гориво, да би, по команди, сви могли да почну са извлачењем први дан тзв. Олује. На свим граничним прелазима са БиХ, односно Републиком Српском, стајали су службеници МУП-а Србије, и водили рачуна да нико од Крајишника не прође даље наоружан. У сарадњи са властима Републике Српске, извршен је притисак да се главнина избеглица и војске задржи у Бањалуци. Они који су и прошли даље према Београду, већ су били разоружани.
Муслиманске јединице из бихаћког џепа, вероватно из личних разога локалног команданта Дудаковића, пореметиле су тај план, и на Кордуну пресекли избегличку колону, поклавши одређен број српских избеглица. Тиме је онемогућено повлачење војске и извлачење народа из Петриње, и ту је једино дошло до озбиљног оружаног сукоба. Војска српске Крајине је била принуђена да прихвати борбу, све док се муслимани не одбаце са Кордуна. Приликом задржавања хрватских снага, ту су им нанесени озбиљни губици, а доста хрватских тенкова је уништено. Међутим, те снаге су остале у окружењу, и то је била потпуно непланирана ствар. Импровизованим договором Београда и Загреба, целокупна окружена српска војска са тог подручја, пуштена је аутопутем према Београду. За разоружавање и спречавање српских бораца да тим путем доспеју до Дедиња, задужен је био Жељко Ражнатовић Аркан, који их је хапсио у околини Ердута и мобилисао на “ратиште” у Источној Славонији. Оне који су промакли, МУП Србије је хапсио и предавао Аркану, да им не би пало на памет да наоружани приупитају некога са Дедиња за здравље.
То је био удео “Србије” у етничком чишћењу Крајине.
Оно што Милановић “елегантно пропушта да каже”, јесте учешће хрватске артиљерије, која је баражном ватром по СВИМ српским насељима, допринела да се на исељавање покрену и они који су сумњали у сврсисходност слушања “српске” команде. Након страховитог артиљеријског удара, побегле су и неверне томе.
Друго што дотични “пропушта” да каже, јесте чињеница, да су разочарани хрватски бојовници, који у томе свему борбе нису ни видели, ликвидирали српске цивиле, махом старце и старице, који су, упркос свему, одбили да се придруже бежанији. Број ликвидираних српских цивила далеко превазилази – експоненцијално – број стрељаних муџахедина у Сребреници, мање него месец дана раније.
Не само да Милановић крије оно што сам навео, већ, наступајући као “усташа”, даје легитимитет Београду да и даље лаже о својој улози у ликвидирању Крајишника.