Вучић неће баш пасти 2022, али хоће 2024. године. Да није Вучића не бисмо ни знали какве све зналце хороскопа и хиромантије имамо међу нама
Слободан Антонић (Фото: Медија центар)
Написао сам преко сто текстова против Александра Вучића и СНС, па ћу сад један и о опозицији.
Наши опозиционари непрестано се жале на једностраност Вучићевих медија, али тек су антирежимски медији – телевизије: N1, NovaS/ Newmax Adria, или новине: Danas, Nova, Vreme, НИН – идеолошки једнострани. Која год тема да се отвори, увек следи иста листа закључака:
- Србија је главни кривац за ратове деведесетих;
- Свему је крив српски национализам (СПЦ и Вучић);
- Једино решење је признање независности Косова, улазак у НАТО и утапање Р. Српске у БиХ.
Ево, сада је једна од главних тема загађење. И шта нам тим поводом вели главни недељни колумниста листа Данас: „Смог какав данас удишу Београд, Нови Сад и Ниш, Ваљево, Бор и Панчево“ проблем је који је настао зато што су Срби „косовојесрбијашили спаљујући амбасаде с три посољена прста“, „молебански чували светиње“, „турали труло лишће на бранике аутомобила“, „јаросно гранатирали Дубровник и Сарајево“ – „и сада смо напрасно запањени откуд то, дођавола, удишемо отровни ваздух?“
Алексеј Кишјухас (Фото: Медија центар Београд)
Јасно, да Срби нису нацоши, данас бисмо дисали ваздух са Старе планине, летовали на Brijunima, а за топли оброк добијали суши и мафине. Да, да, хоће то, а ко неће туку…
Наша опозиција мисли да је овај народ круг двојке и Крокодил, зато су резултати: СНС 58,2%, ССП 4,5%, Народна странка 2,5%, ПСГ 1,4%, ДС 1,2%…; или СНС 59,8%, ССП 4,2%, НДВБГ 1,4%, НС 1,2%, СДС 0,9%; или: СНС 58%, ССП 5,1%, НС 3,9%, ДС 1,4%, ПСГ 1,3%…
Добро, рећи ћете, то су режимска истраживања. Али, ево једног нережимског – при чему су испитаницима понуђене ставке ни налик стварном гласачком листићу: „владајуће странке“ 53%, „лојална опозиција“ 12%, „бојкот опозиција“ 21%, „неко из опозиције“ 14%. Чак и у Београду, како показује једно друго „нережимско“ истраживање, СНС има изгледа да остане у управи уз помоћ СПС и СПАС.
Наша опозиција је толико паметна да је целу прву половину ове године потрошила тако што је за председничког кандидата натурала Маринику Тепић – политичарку познату по тврдњи да су у Србији 1991-1995. постојали логори за Хрвате и која је тражила да Народна скупштина призна „геноцид“ у Сребреници.
Мариника Тепић (Фото: Дојче веле)
Од тога се одустало – не зато што је разумни део опозиције био против – већ зато што су чак и наклоњени медији и аналитичари процењивали да би Тепићева највише могла да добаци до резултата Саше Јанковића из 2017. (16%) – дакле, да нема шансе да уђе у други круг избора. Тако је Тепићева пребачена за носиоца листе ССП на скупштинским изборима – чиме је штета, на срећу, локализована само на ту странку.
Посебно се као неспособан показао пробриселски део опозиције. Они су као победу бојкота 2020. прогласили Вучићев пристанак на ЕУ медијаторе у преговорима око изборних услова. Тријумфално се опредељујући само за те преговоре, они су поцепали и иначе подељену опозицију. Тако су једни с Вучићем преговарали преко Брисела (ССП, ДС, СДС), други нису хтели да им Брисел посредује у српско-српским преговорима и ушли су у директне разговоре с влашћу (ДСС, СРС, Заветници), док су трећи учествовали на оба панела (Двери и ДЈБ).
Дијалог представника власти и опозиционих странака 2019. године (Фото: Центар за истраживање корупције)
На крају је Брисел закључио да му Вучић још треба („а ионако ће да победи“), па је предложио само оне промене за које је знао да ће их власт прихватити. Запањена таквим исходом, пробриселска опозиција напустила је даље преговоре, које су онда и ЕУ медијатори прогласили окончаним. Ђилас је европарламентарце чак оптужио да су корумпирани – што, наравно, није неистина, али не објашњава њихов узми-или-остави папир.
Опозиција је, као своје неодустајне захтеве, тражила дапредседнички, скупштински и београдски избори буду у различито време, као и то да Вучић више не буде носилац свих листа, од локала до парламента. Оба захтева начелно су била разумна, али реално, била су смешна. И 2012. истовремено су уприличени председнички, скупштински и општински избори, и то баш од стране партија и политичара из данашње опозиције, па се нико од њих није бунио. А да опозиционе странке имају лидера који у тој мери „вуче“ партију на изборима, стављали би га и на маркице за кућне љубимце, а некмоли на изборне листе.
Оба ова захтева нису подржали ни бриселски медијатори, пошто су знали да су они за власт неприхватљиви, а на њима, у свом контрапредлогу европосредницима, више нису инсистирале ни пробриселске странке.
Урсула Фон дер Лајен и Александар Вучић на свечаном почетку радова (Фото: Инстраграм)
Остало је још да се заврше непосредни преговори власти и дела опозиције у скупштини, па да се види колико ће, после фијаска с евромедијаторима, Вучић још да хтети да попусти. Власт је смањила ценз на свим нивоима на 3%, обећала да седам дана пред изборе неће водити функционерску кампању и да ће омогућити нешто равноправнији приступ опозицији великим медијима.
Опозиција се нашла у сличном положају као и 1990-2000. године. Изборни услови далеко су од добрих, али не изаћи на изборе значи остати далеко од медија и новца потребних за елементарно партијско функционисање. Један део опозиције јамачно ће ући у такмичење и 2022, а то ће вероватно повући и остале да истакну своје кандидатске листе. Ово ће свакако поправити крвну слику скупштине, али тешко да ће, како сада стоје ствари, угрозити Вучићеву контролу владе.
Посебан проблем за опозицију представља и то кога истаћи за председничког кандидата. Почетком ове године као могући кандидати навођене су, најпре, нестраначке личности: владика Григорије, судија Миодраг Мајић, председник САНУ Владимир Костић (овде и овде). Од политичара је, поред Тепићеве, помињан и Здравко Понош.
Тзв. Скупштина слободне Србије – једна од другосрбијанских кулиса која је имала да глуми опозициони парламент – предлагала је да се унутар опозиције, а по моделу антиорбановске Будимпеште, уприличе (пред)кандидациони избори. Међутим, опозиционе проЕУ странке то су одбиле, под изговором да је „сада важније да се, с европарламентарцима, изборимо за боље услове“. Како су се изборили, то смо већ видели.
Фото: Н1
Борис Тадић био је први политичар који је отворено рекао да би могао да буде кандидат на изборима. Али, његова најава „ако нема бољих, ја ћу“, одмах је наишла на негодовање. Ђилас је сутрадан прокоментарисао како „има бољих“, премда није рекао на ког тачно мисли. А Бошко Обрадовић је изјавио да Тадићева самокандидатура личи на повратак на бивши режим. „Народу је доста да бира између Тадића и Вучића“, рекао је челник Двери.,
Обрадовић, који је раније објашњавао да опозициони кандидат мора да буде угледни патриота – попут Мила Ломпара или Дејана Бодироге, убрзо се и сам самокандидовао, запитавши јавност: „а ко је бољи кандидат за председника од мене?“. Од суверениста, кандидатуру је до сада истакао и Милош Јовановићу име коалиције НАДА (ДСС, ПОКС и 23 НВО).
Очајан што се избори приближавају а опозиција још нема председничког кандидата којуи би могао да уђе у други криг, део јавности почео је да се теши необичним маштаријама. Најпре се тврдило да се не треба бринути јер ће незадовољан народ сам изнедрити правог кандидата, а око њега ће се већ спонтано окупити и несложне опозиционе странке. Месец дана потом почела је прича о „неполитичком кандидату“ попут украјинског комичара Владимира Зеленског (победио 2019).
Бошко Обрадовић Породична шетња (Фото: Божана Павлица/Фонет)
„На пример, ТВ звезда Иван Ивановић, који би, као забављач, могао да носи ‘ријалити наступе’, уз продукцијски тим, с Тањом Војтеховски (на челу), (…) водио би кампању као пародију на Вучићев начин повезивања с бирачима и јавношћу“. Чак је и Ивановић ову идеју сасвим озбиљно схватио, па је одмах изјавипо да би он „сигурно победио Вучића“. Аха, поготово кад се бирачи присете како се забављао с Месићем, а шта је све причао о СПЦ.
Хронични проблем опозиције, пола године пред изборе, јесте дубока подељеност – не само на пробриселске и суверенистичке странке, већ и унутар сваког од ова два идеолошка табора (посебно између крхотина некадашњег ДС-а). Двери су биле предложиле опозицији врло разумну платформу о ненападању и изборној сарадњи у седам тачака, али она је игнорисана, а сад су и НДБГД и ЗзС изашли са сличним предлогом, вероватно с истим исходом.
Пробриселска опозициона јавност као да се припрема за пораз, па се теши некаквим нумеролошким циклизмом. Наводно, постоји правило о три дванаестице: 12 година власти Милошевића (1987-2000), 12 година власти ДОС-а (2000-2012) и 12 година власти Вучића (2012-2024). Дакле, Вучић неће баш пасти 2022, али хоће 2024. године. Да није Вучића не бисмо ни знали какве све зналце хороскопа и хиромантије имамо међу нама.
Александар Вучић (Фото: Танјуг)
Штагод било, и председнички избори 2022, као и већина њих до сада, биће кључни политички догађај за период до 2027. године. Милошевић се, кроз председничке изборе (1990. и 1992) потврдио као први човек Србије, али је и пао пошто је изгубио баш на председничким изборима (2000). Крај доминације Тадића и ДС дошли су такође са изгубљеним изборима за председника републике (2012). Супремација Вучића утврђена је његовом убедљивом победом на председничким изборима (2017). А шта ће надаље бити – одлучиће избори 2022.
Јер, збиља, у Србији никад није досадно…
Текст је пренет уз дозволу редакције „Правде“
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Dinaminaka “politickih” gibanja u nas, zapravo zavisi od ostvarenja EUnijacenja.Majstori sa Zapada su tacno procenili da ce ideja EUnuijacenja biti brzo potrosena i da ce dalje moci da zivi tako sto ce biti potisnuta iz bezalternativnosti u neupitnost, razaranjem politickog zivota i ideoloskih razlika (“ideoloske razlike treba potisnuti da bi se srusio Vucic”, ova konstatacija, neverovatno, najvise dolazi od “patriotske” opozicije, ovi navodnici su sve manje navodnici nade da tako nesto postoji, nego izrazi sumnje da tako nesto postoji), cime se politicki zivot sveo na tabloidizaciju, afere, za koje se zna da se nece okoncati, dok proces EUintegracija tece, najvidljivije na primeru KiM, sve vise Srpske, a potiho i politike prema Rusiji.
“Opoziciju” u celini cini DS, i sta oni odluce, to vazi za i za ostale, ko odbije postaje “Vuciceva opozicija”, iako nije jasno zasto bi bilo bolje zakopan u “opoziciji” koja je ideoloski ista vlasti.Tu se ne radi o politicki suprotstavljenim programima i ideologijama, vec o dva razliciti krila pljackaske plutokratije koje demoratiju koristi kao sredstvo za rapodelu vlasi, a ne cilj.Vlast nije samo politicka nego i ekonomska, pa Djilas nije manje vlas od Vucica. Zato postoje vojske ciji se zadatak, sve svodi na tahniku skupljana glasova, a koja dovodi do gusenja slobode glasanja pojedinca.Inace, ovaj manevar sa deobom DS-a smo vec videli najpre sa troglavom azdajom JUL-SPS-SRS koja je trebala da skuplja glasove ostaatka jugoslovenstva, ostatka socijalizma i novog ultranacionalizma. Slicno se dogodilo posle 5.oktobra.Najpre su , tada jos uvek naivni novinari, kako minorna stranka GSS ima toliko polozaja u vladi, sto je objasnjavano dobrim kadrovima,Posle pada Djinjdica, GSS se deli, deo odlazi u DS, deo u DSS, a deo u LDP stranku koji je stvorila DS da bi kamuflirala svoju ldepeovsku politiku.Svi iz vrha GSS bi po gubitku funkcije otvarali NVO, tu para sa Zapada nije falilo ili odlazili u neke regionalne organizacije.Danas to imamo sa DS koji je progutao “opoziciju” poput tumora umnozavajuci se u Djilasa, Jeremica, cak imaju i rusku vezu u Djordjevicu, pa Ceda-Boris-Canak gde nam Tadic objasnjava da ne bi dao KiM, a Canka celu karijeru izdrzava DS, a sada SNS), tu su i Zivkovic, Lutovac i gomila EUinjatskih opskurnosti bez glasaca.Svi su tu, osim Kostunice, Zapad, a i Srbi, dobro prepoznaju coveka koji je posten i ne vidi narod kao stoku, vec mu vrati mandat, a to je neoprostivo.Srbi vole da ih se tretira kao stoka, tada se zna hijerarhija, ko je glavni, ovako sa slobodom, sta radit sa njom!
Narod, Kakva je srpska i inteligencija pisao je jos Arcibald Rajs. U medjuvremenu stvarane su unijatska kraveljevina Jugoslavije, autokratska prozapadna SFRJ, porodicna SRJ i na kraju ovo.Svaka od ovih drzava je nesebicno trosila svoj narod, proterivala ga u pecalbu, a preostale korumpirala, pri tome je svaka naradna drzava bila sve korumpiranija (ne samo novcem, mnogo gore nestrucnoscu, a najgore partijsko-rodjacki stvorenainteligencija) Idealno losa demografska kretanja, gubici u ratovima, emigracija, napustanje sela, odnos mrtvih i rodjenih, obrazovna struktura onih koji ostaju, sve to je katastrofa i dok slusam price o propasti Zapada dodje mi da se smejem
Utakvim drzavama “snalazljivost” je kljuc uspeha i prepreka samoostvarenju istinski vrednih ljudi.Snalaznivost je potrebna tamo gde vas je nesto snaslo, lavina na planini, pad aviona u dzungli, pa morate da se snadjete, u civilizaciji se zivi po zakonima, procedurama i pravilima. Dugotrajno izlozen ovakvom zivotu, nas narod se iskvario do srzi.Po anketama se prednost daje Rusiji, a u parlamentu sede samo EUnijatske stranke, vise proruskih stranaka ima po baltickim republikama. Kada bu neko izasao sa programo prekida EUintegracija i vezivanja za Rusiju i SHOS, ne bi dobio 1% glasova.Kada bi u parlament usli Djilas i jeremicnpr. on bi ideolosko programski ostao isti.Srbije se izjasnjavaju kao vernici u procentu koji je na samom vrhu Evrope.Kako je, onda, moguca ovolika korupcija i pokvarenost u medjuljudskim odnosima, kako je moguca vlast koja uzima ogromne pare preprodajuci travu svojim gradjanim, svojo deci (slucaj Jovanjica)?
Какав пад, а можда и напредак!? Прво НСПМ и Политика, сјајни текстови на Фонду стратешке културе, затим беспрекорна Колонија Србија на Стању Ствари, “тезгица” о Другој Србији и твитерашима на Искри, хајде и то није лоше јер “један је Слбоодан Антонић”, и сад “напредак” ка Правди.рс… Од ненападања Вучића стигло се до нападања опозиције: тако пролази слава овога света…….
За “sic transit gloria mundi”: какво је то схватање да сама реч опозиција значи нешто врло, величанствено, људе највише моралне строгоће… премда од овог режима, за веровати је, не може горе, нити бедастије.
Знате, немали број људи гласа за СНС дубоко уверен у интелектуалну и моралну вредност вође, његово првенство, супремацију, изабраност, способност какве нема… неко други би гласао за опозицију свестан (1) да од великог политичара у појави председника нема ни трага, да је читава прича преварна и симулирана, издајничка али и не заварајући себе (2) да она (опозиција) поседује мањкавости и историју чињења иза себе. Како ико замишља ту уједињеност кад око толико тачака се дијаметрално разилазе: КиМ, наметање тезе о наводном геноциду, Запада или Исток, итд.
О каквом нападању је реч када то што се зове опозиција напада саму себе поваздан! О каквом нападању може бити речи, а не о критици као легитимној појави друштва, када та опозиција испија вина и коктеле са оним генераторима највишег зла и мржње које највише управљају ка баш тим коктелашима и дегустаторима, али и према сваком виду другачијег мишљења: па како се то пије вино, дружи се, са оним ко те исте сваки дан блати, демонизује, вређа, назива, ни мање ни више, фашистима. Како је то могуће!!!
О каквој опозицији је реч, у већини: коме су они опозиција: председнику републике али и целој Србији, скоро. О каквој опозицији је реч када су то рециклиране појаве, истрошени људи. Нису то никакви нови људи, већ позната лица: то што неко промени кравату не значи да га то, тог часа, аболира од прошлости и дејства у њој. Нема политичара, у Србији, посебно не оног котираног ближе суштини владања, а да се није “дебело” окористио, материјано, па статусно, о државу, њену касу, последично о све сиромашније грађане Србије. Ти сви људи имају свој интерес који је толико далеко добробити српског друштва. Па они се само изражавају на начин дубоко потцењивачки, да је такав и увредљив, простачки, морално стерилан, срамотан, испод сваког нивоа основне учености. Причати људима о некаквим успесима а само податак да је дуг РС био 13 милијарди, а највећи геније икад исти успео на хималајских 28 милијарди, без да је ико у народу питан, то се зове неспособност и продавање магле, али коју већина купују и диве јој се.
Кривљи од “генија” јесу они који су у Скупштини кршили Устав у коме је децидно писало да је власник скупштинског, посланичког, мандата политичка странка, на чијој је листи кадидат био, а не појединац, и на сваки други начин помагавши стварање нове политичке странке. Па како такви сад да се жале на то што 10 пута на дан председник крши исте правне акте које су сами газили. На “прелетање”… Па ко се жалио на скупштински пословник, највише, ако не исти они који су га писали.
Па српској трагедији као да нема краја када човек почне да корача у сећања.
Људски хумус оних који су, или се називају, политичарима је лош, јалов, контаминиран. Србија јесте земља ванредних људи, поштених, марљивих, проницљивих, али ни на једног од толико њих не може се наићи у политици: политика тражи послушника, поданика, лош људски материјал подложан свакој корупцији, отимачини, превари: а кадидата сваким даном све више. Тиме што поседују извршну, судску, законодавну моћ, обједињене у једно посредством вође, затим и финансијску моћ, засташивањем, насиљем, медијским терором и цензуром… онемогућавају свако исправно, у интересу народа, политичко деловање. Све уз несебичну подршку Запада. Најгори људи су у политици јер је незамисливо да ико од образа пристаје уз овакво, невиђено, лудило.
Демократе су мислиле да су вољеније од стране Запада јер су “култвисаније”, понашају се “аристократскије”, “господскије”: ма они не воле никог, већ гурају свој интерес са прикирвеним насиљем: да није баш ’99. Србија земља политичке фарсе.
Опозиција, свесна своје немоћи, а пред, од председника републике, чврсто увезаним свим оним деловима које су све претходне власти, дакле неки од тих истих, парцијално злоупотребљавале, бауља, као препијан човек, који посрће на неком путу мислећи да иде својој кући: како се то, било која, институција, од ранга, тако лако предала, бацила у наручје, том човеку! Дакле, све те институције, су већ биле рањене, начете, без конзистентности каква се очекује као неминовност, испуњене исто тако кварљивим особама. Дакле, није А. Вучић имао никакав тежи задатак осим да већ уведене, развијане, трасиране, усаврашаване, облике политичког деловања управи, увеже, у један систем који порађа још вишу ауторитарност.
Није ли ПРВИ Б. Тадић, ауторитарни вођ, дао своје име изборној листи: зашто се тада ВРЛЕ ДЕМОКРАТЕ нису супроставиле, демократски, баштинећи европске вредности и тековине “владавине народа”, свом председнику странке, и државе, него су задовољно трљале руке очекујући нову победу: пазите, Тадић, урбан лик, денди, шмекер, Тома Николић “сељак” (погрдно), пече ракију, ма не да нема шансе… Кад оно: шок, пораз… Није ли Г17+ ПРВИ делио сендивиче! Ко је саветовао Б. Тадића ако не Крле: па погледајте само тог човека и његове наступе. А Јелена Триван, ПОТПРЕДСЕДНИК ДС, и њени наступи… И на другој страни милионски сиромашан, још лоботомисан, народ, коме нуде ТВ као замену за живот: глад престаје оног часа када се на екрану угледа богата трпеза.
Зар није довољно да се схвати какав је “српски” политичар: па ИСТИ, као фудбалери: промени дрес и настави да (се) игра!
Како човек да не види, у годинама иза, дубоко трасирани пут у пропаст српског друштва, културе, традиције, нормалности. Људи Србије, одавно, не живе нормалан живот. Они су само корисни, градивни, материјал привида демократије: народ никад није владао. Данас све мање влада и собом.