Едвард Сноуден: Данило Киш о (ауто)цензури

Без обзира на то које ће видове да поприми, цензура је међутим само спољна манифестација једног патолошког стања, сигнал једне хроничне болести која се развија упоредо са њом – аутоцензуре

Данило Киш (Фото: Пешчаник)

Без обзира на то које ће видове да поприми, цензура је међутим само спољна манифестација једног патолошког стања, сигнал једне хроничне болести која се развија упоредо са њом – аутоцензуре

У јеку пољских догађаја везаних за укидање синдиката Солидарношћ, примио сам писмо са печатом NIE CENZUROWANO. Шта ове речи треба да значе? Њима се, ваљда, жели рећи да у земљи одакле је писмо послато нема цензуре. Али то може да значи и да су сва писма без те ознаке подвргнута цензури, што би сведочило о селективности званичних органа, који у неке грађане имају поверења, док другима то поверење не указују. То би могло, наравно, да се тумачи и тако да је управо писмо на којем пише да није цензурисано прошло кроз руке контроле. Но, све у свему, тај многозначни амблематични печат говори нам о духу цензуре, који истовремено жели да истакне своју легитимност и да се, кроз сопствено порицање, прикрије. Јер цензура, ма колико себе сматрала историјском нужношћу и институцијом намењеном заштити јавног реда и поретка, нерадо признаје своје постојање. Она се понаша као нужно и привремено зло система у вечном ратном стању. Цензура је, дакле, само привремена мера, која ће се укинути онога часа када сви који пишу, писма или књиге свеједно, буду пунолетни и политички зрели, и када старатељство државе и власти над грађанима неће бити потребно.

Ово је почетак есеја Цензура/Аутоцензура, кључног есеја српско-југословенског писца Данила Киша (рођен 1935. у Суботици, крај мађарско-југословенске границе, умро у Паризу 1989).

Карикатура Данила Киша: Драган Стојановић

Објављен у анонимном преводу на енглески 1986, Кишов есеј о цензури звучи као лични манифест, док се ослања на настојања многих дисидената хладноратовског миљеа да објасне одређене структуре моћи у застрашујућем совјетском систему цензуре који их је спречавао да објављују књиге, снимају филмове и телевизијске програме. Дисидентима у затвореним друштвима, или друштвима на путу ка затварању, по природи ствари блиске су идеје Етјена де ла Боесијеа из 16. века, где је држава апстракција чију вољу извршавају грађани-појединци.

Киш је био фасциниран маниром тог извршења. Његова систематизација цензуре је тројака и хијерархизована: на врху је званични апарат – разне службе са задатком да формулишу и спроведу правила и одлуке. Испод тог званичног, налази се јавно читљив или популарни ниво, свет медија као што су дневне новине, магазини и издавачке куће, чије странице чувају директори и уредници. По Кишовом мишљењу, они су у стању да спроводе цензуру управо зато што „нису само цензори“ већ су директори издавачких кућа и уредници. Званичне титуле им служе као покриће у извршењу посла који од њих захтева држава, а који није обликовање и стварање текста, већ његова деформација и уништење. Коначно, на дну Кишове хијерархије налазе се они које назива последњом „мером“: штампари који ће „као најсвеснији део радничке класе, одбити да штампају инкриминисани текст“.

Међутим, ту није крај цензорском апарату. Постоје и они које бих назвао „првом мером“, цензори који су истовремено и испод и изнад свих: писац који сам себе цензурише – особа коју бисмо у савременим терминима интернета могли звати „креатор“ садржаја. Та особа сам ја – и то сте ви. То је неко ко преузима терет цензуре на себе, без наредбе званичног или прикривеног цензора. По Кишовој процени, та особа прети да постане крајње средство или отелотворење Државе, она која је интернализовала своју потлаченост и спроводи је сама над собом. Према Кишу, што се више цензуре одвија на том нивоу – на марксистичком нивоу производње, или на нивоу ваше објаве на Фејсбуку, Инстаграму или Твитеру – тим је присуство цензуре, заправо и само постојање цензуре, скривеније од јавности.

Размислите о томе: ако се забрана спроводи у вашем властитом дому, ако ви забрањујете свој властити говор, ко ће за то знати? И како ћете моћи да зовете у помоћ?

У филозофији и логици познат је парадокс лажљивца, који се приписује Еубулиду. Класична верзија гласи: „Ова реченица је лаж“. Како проценити истинитост исказа? Може ли се проценити? Сваки покушај води у парадокс.

Едвард Сноуден (Фото: Танјуг)

На исти парадокс наилази сваки покушај расправе о цензури са цензурисанима, а нарочито о аутоцензури са онима који сами себе цензуришу. Како почети? Одакле? NIE CENZUROWANO: „Ова изјава није цензурисана“.

Киш, који је замало умакао Холокаусту и чије је дело бивало скрајнуто у Југославији, са жаром је писао о тој борби:

Без обзира на то које ће видове да поприми, цензура је међутим само спољна манифестација једног патолошког стања, сигнал једне хроничне болести која се развија упоредо са њом – аутоцензуре. Невидљива а присутна, далеко од очију јавности, потиснута у најскривеније пределе духа, она свој посао обавља ефикасније од сваке цензуре. Мада се обе служе истим средствима – претњом, страхом и уценом – аутоцензура прикрива или бар не денунцира постојање присиле. Борба са цензуром је јавна и опасна, стога херојска, док је борба са аутоцензуром анонимна, усамљеничка и без сведока, стога у субјекту изазива осећање понижења и стида због колаборационизма.

Аутоцензура је читање свог сопственог текста туђим очима, где ви сами постајете свој сопствени тужилац, сумњичавији и строжи од сваког другог, јер ви у тој улози знате и оно што никад ниједан цензор неће открити у вашем тексту, оно што сте прећутали и оно што никад нисте ставили на хартију, али што је, чини вам се, остало „између редова“. Стога том имагинарном цензору приписујете и оне особине које ви сами немате, а свом тексту значења која он не садржи у себи. Јер тај ваш двојник прати вашу мисао до апсурда, до њеног вртоглавог краја, тамо где је све субверзивно, где је приступ опасан и кажњив.

Данило Киш, Париз, 1980.

„Усамљеничка и без сведока“, „опасан и кажњив“ – Кишови савршени и трагични придеви описују оно како се многи људи данас осећају, суочени са мноштвом могућности интернета за презентацију самих себе и једнако много могућности за самоуништење. Под немилосрдним оком масовног надзора, које сваки и најпровизорнији клик уноси у наш трајни досије, почињемо да надзиремо сами себе.

За разлику од Кишовог миљеа, или од савремене Северне Кореје или Саудијске Арабије, апарат принуде не мора нужно да буде тајна полиција која ће покуцати на ваша врата. Из страха од губитка посла, или од одбијања пријема у школу, или од губитка права на живот у земљи рођења, или од друштвеног остракизма, многи од најбољих умова данашњице у назови слободним, демократским државама престали су да теже да изразе оно што мисле и осећају, већ су ућутали. Или то, или су усвојили партијску линију које год партије за чијим позивом жуде – од које зависе њихова средства за живот.

То је ефекат преливања институционалне експлоатације интернета и корпоративних алгоритама који бујају на свађи и раздору: деградација душе на извор профита и моћи.

Превела: Милица Јовановић

Опрема: Стање ствари

(Искра, 10. 9. 2021)

Данило Киш: Цензура/аутоцензура

У јеку пољских догађаја везаних за укидање синдиката Solidarnošć, примио сам писмо са печатом NIE CENZUROWANO. Шта ове речи треба да значе? Њима се, ваљда, жели рећи да у земљи одакле је писмо послато нема цензуре. Али то може да значи и то да су сва писма без те ознаке подвргнута цензури, што би сведочило о селективности званичних органа, који у неке грађане имају поверења, док другима то поверење не указују. То би могло, наравно, да се тумачи и тако да је управо писмо на којем пише да није цензурисано прошло кроз руке контроле. Но, све у свему, тај многозначни амблематични печат говори нам о духу цензуре, који истовремено жели да истакне своју легитимност и да се, кроз сопствено порицање, прикрије. Јер цензура, ма колико себе сматрала историјском нужношћу и институцијом намењеном заштити јавног реда и поретка, нерадо признаје своје постојање. Она се понаша као нужно и привремено зло система у вечном ратном стању. Цензура је, дакле, само привремена мера, која ће се укинути онога часа када сви који пишу, писма или књиге свеједно, буду пунолетни и политички зрели, и када старатељство државе и власти над грађанима неће бити потребно.

Извор: de.fotoomnia.com

Пошто је, дакле, производ нужности, и стога привремена, цензура посматра себе као већ превазиђену, укинуту. Стога она своје постојање не признаје и жели да се прикрије у окриљу демократских институција које врше и друге функције (издавачке и новинске редакције и савети) или да се супституише у личности директора̂ издавачких кућа и новина, уредника̂ колекција, рецензента, лектора итд. Уколико сумњива порука промакне будности свих ових супститута цензуре – а они врше своју дужност мирне савести јер они нису цензори, нису само цензори – онда постоји још једна мера: словослагачи који ће, као најсвеснији део радничке класе, одбити да штампају инкриминисани текст. Ова наизглед демократска мера један је од најциничнијих видова прикривања цензуре. Уколико то није она када се књиге или текстови забрањују in extremis од стране судских органа – супститута цензуре – а у име јавног мнења, тамо где јавног мнења нема.

У један од мање познатих видова цензуре треба свакако убројити још и врло раширен феномен такозване пријатељске цензуре – која представља неку врсту прелаза од цензуре ка аутоцензури – где вам уредник, и са̂м човек од пера, саветује да за ваше сопствено добро избаците из своје књиге одређене пасусе или строфе. Уколико тиме није успео да вас увери у добронамерност свог захтева, он ће се послужити моралном уценом, и своје страхове свалити на вашу савест: од вашег геста – да преузмете на себе прерогативе цензуре и да је тиме прикријете од јавности – зависи и његова судбина. Или ћете, дакле, постати свој сопствени цензор, или ћете уништити једну каријеру и једну егзистенцију. Он ће, заузврат, не само објавити вашу књигу, него ће и прећутати чињеницу да су се у њој налазила и таква места која би, да су објављена, уништила и вас и њега.

Без обзира на то које ће видове да поприми, цензура је међутим само спољна манифестација једног патолошког стања, сигнал једне хроничне болести која се развија упоредо са њом – аутоцензуре. Невидљива а присутна, далеко од очију јавности, потиснута у најскривеније пределе духа, она свој посао обавља ефикасније од сваке цензуре. Мада се обе служе истим средствима – претњом, страхом и уценом – аутоцензура прикрива или бар не денунцира постојање присиле. Борба са цензуром је јавна и опасна, стога херојска, док је борба са аутоцензуром анонимна, усамљеничка и без сведока, стога у субјекту изазива осећање понижења и стида због колаборационизма.

Александар Лазић: Осам деценија и два дана од рођења Данила Киша

Аутоцензура је читање свог сопственог текста туђим очима, где ви сами постајете свој сопствени тужилац, сумњичавији и строжи од сваког другог, јер ви у тој улози знате и оно што никад ниједан цензор неће открити у вашем тексту, оно што сте прећутали и оно што никад нисте ставили на хартију, али што је, чини вам се, остало „између редова“. Стога том имагинарном цензору приписујете и оне особине које ви сами немате, а свом тексту значења која он не садржи у себи. Јер тај ваш двојник прати вашу мисао до апсурда, до њеног вртоглавог краја, тамо где је све субверзивно, где је приступ опасан и кажњив.

Субјект аутоцензуре је двојник писца, двојник који му се нагиње преко рамена и завирује му у текст in status nascendi, опомињући га да не почини какву идеолошку неподопштину. И том двојнику-цензору немогућно је доскочити, он је као Бог, свевидећи и свезнајући, јер рођен из вашег сопственог мозга, из ваших сопствених страхова, из ваших сопствених фантазми. Али то рвање са својим двојником, та интелектуална и морална концентрација не могу да не оставе јасне трагове на рукопису, уколико се цео напор не сведе на један једини морални гест – на уништење рукописа и одустајање од пројекта. Али и то одустајање од борбе, и та победа, изазивају исти ефект: осећање пораза и стида. Јер што год урадили, тај двојник увек тријумфује: ако сте га прогнали, он се смеје вашем страху, кад сте га послушали, смеје се вашем кукавичлуку.

Тако тај двојник писца успева на крају да начне и компромитује сваку и најморалнију особу, ону коју цензура није успела да скрши. Не желећи да призна своје постојање, аутоцензура је сестра лажи, духовна корупција.

Успе ли писац да надвлада радикални потез самопоништења, и да снагом талента, концентрације, храбрости и довитљивости надмудри свог двојника-искушитеља, трагови те борбе остаће видљиви на рукопису – у виду метафоре. То је двострука победа: не само што је текст, упркос искушењима, задобио милост уобличења, него је тим лукавством, тим свођењем идеје на метафору (у етимолошком значењу преношења правог смисла на фигуративно), аутоцензура скренула мисао у стилску фигуру, у поље поетика. Из овога би се могли извести далекосежни књижевноисторијски и књижевнотеоријски закључци, и овим би се мерилом – преовлађивања метафоре – могао протумачити настанак многих дела, у руској авангардној књижевности двадесетих година, на пример. Аутоцензура даје одређену боју и тон тој авангарди. Пиљњакова и Бабељева проза, поезија Мандељштамова и Цветајеве, из те борбе са аутоцензуром извукле су максималне књижевне ефекте. Горка и трагична победа.

Данило Киш, Париз, 1981. (Фото: Маристела Величковић)

Аутоцензура је негативан набој стваралачке енергије, она спутава и иритира и, у додиру са позитивним набојем, може да укреше варницу. Тада писац, презревши свој страх, убија свог двојника, и у тој моћној провали дуго гомилане опрезности, срама и понижења, метафоре се распадају, перифразе се растурају, остаје само голи језик чињеница, памфлет. Нема ту више ваш цензор-двојник да ишта открива између редова, ту све пише црно на бело, до последњег атома вашег незадовољства. (У таквом ће часу написати Мандељштам своју песму о Стаљину, ону другу, која је ослобођење од аутоцензуре и од понижења. Ону која ће му доћи главе.)

Победа моралног принципа убија или писца или дело.

Цензурисано ја, које је дуго трпело тиранију страха, узима памфлет као осветнички мач. И управо ова победа над сопственим двојником-цензором изјаловила је не једног писца у емиграцији. Као жртве дугогодишње аутоцензуре, они су одједном прешли онај педаљ простора који дели уметност од пропаганде; дошло је до онога што Чеслав Милош назива „сужавање“.

Какав се из свега може извући закључак? Да дуготрајно деловање аутоцензуре доводи неминовно до стваралачких и људских катастрофа, не мањих од оних које наноси цензура; да је аутоцензура опасна ментална манипулација са далекосежним последицама по литературу и по људски дух.

(1985)

Извор: Данило Киш, Живот, литература. Сабрана дела, електронско издање



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар