Слободан Антонић: Јеси ли „гладана“, моја Србијо?

Мислите да се шалим? „Антонић претерује“? Онда ништа не знате о захтеву родних мудраца/киња да се поништи стандардни језик

Слободан Антонић (Фото: Медија центар Београд)

Лепо каже наш народ: „Што један луд замрси, сто мудријех не могу размрсити“ (овде  356). Безобразни и недоучени донели су Закон о родној равноправности и сад сто паметних има да потроши месеце, а можда и године, да објасни буд…ма да то ништа не ваља и да неће моћи то како су они замислили.

А замислили су да нас обавежу да морамо да користимо „родно осетљив језик”, јер је то „средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе (…), укључујући промене мишљења, ставова и понашања” (чл. 6, ст. 17).

Дакле, кад нас натерају да говоримо „примач и примачица“ (у одбојци) или „давалац и давачица“ (за трасфузију крви) то ће омогућити да се мушкарци и жене у Србији у свему изједначе. Ко неће – 2.000.000 казна.

То је једна од оних феминистичких лудорија по којој се, преко промена у језику – кроз тзв. родну инклузивност („повећање видљивости”), може извршити поправљање друштвене стварности. О овој магијској, заправо примитивној представи о језику – где шамани нешто чарају, па лакше уловимо бизона – писао сам још пре десет година (овде 38-46). Упозоравао сам да ће, ако озбиљно не схватимо родно-феминистичку агенду, и то доћи у Србију. И дошло је.

Извор: Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika

Закон је прописао употребу „родно осетљивог језика” у уџбеницима и наставном материјалу (чл. 37), као и у медијима (чл. 44). Матица српска, најстарија установа за бригу о српском језику (осн. 1826), одмах је указала да ће реченица из уџбеника географије „Староседеоци Америке су Индијанци и Ескими (Инуити)”, сада морати да гласи: „Староседеоци/староседелице Америке су Индијанци/Индијанке и Ескими/Ескимке (Инуити/Инуићанке)”.

Заправо, можда ни ова реченица неће бити довољно инклузивна. Јер, у популацији Индијанаца и Ескима она не истиче и постојање осталих родова, попут андрогина, роднофлуидних, родноупитних, трансмушкараца, трансжена…?

Мислите да се шалим? „Антонић претерује“? Онда ништа не знате о захтеву родних мудраца/киња да се поништи стандардни језик као „тлачитељски“. Недавно је на сајту НВО „Да се зна” – џендер удруге чувене по прогону Владе Димитријевића и кињењу Банета Ристивојевића – објављен текст у коме се описује начин на који ваља обезбедити језичку видљивост и „родно небинарних” особа (ни мушко, ни женско).

У тексту се полази од кретања у енглеском језику, где се заменице за мушки род (he, him, his) или за женски (she, her, hers), сада допуњују или супституишу скованим родно неутралним заменицама (e, em, eir; или: ze, hir, hirs). За српски језик се, дакле, решење налази у спајању мушког и женског наставка глаголске конјугације или придевске деклинације, уз (архаичне и дијалекатске) заменице „њ” и „њин”.

‘Родно осетљиве заменице’ у енглеском језику

Тако, реченица која денотира небинарне особе, на родносензитивном језику има да гласи: „Ишаола је јуче до ресторана јер је биола гладана”. Или: „Ишаола је да се нађе с Вањом на њином послу, па је видеола њ како црта”.

Ако неко мисли да је ту крај џендер будалесању вара се. Већ је на делу пузећи прелазак на „родно сензитивно образовање”. При Влади је, наиме, 2019. штампан приручник „за увођење родне перспективе у наставу српског језика за први циклус образовања”. Влада је, најпре, платила да се уради Родна анализа уџбеника (2019) која је показала да „концепт родне равноправности не прожима садржај уџбеника” (о, какав ужас!), као и „да је патријархална матрица и даље моделујући агенс разматрања улога и положаја жена и мушкараца” (стр. 2; одмах стрељати!).

И Приручник констатује да су „ауторке у наставном програму од 1. до 4. разреда основне школе заступљене са само 13%”, те „да је реч о дискриминацији” (стр. 2), као и да се „у лектири за други циклус образовања (5-8. разред – С. А) налази 14 романа од којих 9 говори о одрастању дечака, а ниједан не говори о одрастању неке девојчице” (4).

„Да би се програм сматрао родно осетљивим”, каже се даље у Приручнику, „требало би да у делу који се односи на књижевност ауторке и аутори буду подједнако заступљени, као и јунаци и јунакиње у изабраним текстовима; да има више текстова у којима су девојчице главни ликови, да има више активних, храбрих, независних ликова девојчица и нежних, брижних, пажљивих ликова дечака, који не теже да доминирају над другима и сукобе решавају на конструктиван начин” (5; моје истицање).

Једна од састављачица Приручника пре тога је објавила књигу – део доктората „на студијском програму Родне студије Универзитета у Новом Саду” – Свилена кожа и пилеће срце: родни стереотипи у романима из лектире за основну школу, у издању Покрајинског завода за равноправност полова. О карактеру студије најбоље говоре називи поглавља која су посвећена одређеним књижевним делима:

  • Робинсон Крусо – Бели господар;
  • Том Сојер – Нормативна мушкост;
  • Хајдуци – Гнев очева;
  • Хајдук Станко – Патријархално-ратнички модел родних улога;
  • Поп Ћира и поп Спира – Традиционални наспрам еманципаторског модела женскости итд.

У докторској дисертацији још су анализирани:

  • Зов дивљине – Алфа мужјак;
  • Кроз пустињу и прашуму – Маскулини модел заштитника;
  • Дечаци Павлове улице – Доказивање мушкости;
  • Орлови рано лете – Идеално женско у хајдучкој дружини;
  • Ловац у житу – Осетљиви сексиста:
  • Старац и море – Непоражена мушкост;
  • Атлантида – Клише мушкости…

Ауторка је, иначе, радила и у Министарству просветe као саветница за школско развојно планирање, а позната је и по томе што је, као наставница књижевности, „ученицима седмог разреда буквално говорила да би ’била пресрећна да има сина који би јој саопштио да је геј’, затим да је ’Библију писао мушкарац како би вређао жену’ и да ’деца не треба да се рађају како би нестало човечанство, јер човек уништава природу‘”.

Иљф и Петров, Како се стварао Робинсон

Ово прописивање садржаја књижевних дела и карактера њихових ликова неодољиво подсећа на приповетку Иљфа и Петрова Како се стварао Робинсон (1933).

Уредник омладинског листа наручио је од писца да састави први совјетски пустоловни роман. „Да буде занимљиво, ново, пуно интересантних збивања – совјетски Робинсон Крусо!”, објашњава књижевнику.

Тако добија рукопис романа чији је сиже: совјетски младић доживљава бродолом, доспева на пусто острво, али на крају успева да савлада дивљу и моћну природу.

Међутим, уредник је незадовољан:

– „Не осећа се дух совјетског колектива, где је, на пример, местком (месни комитет – С. А), где је руководећа улога синдиката?”.

– „Какав местком, па острво је ненасељено?!”, чуди се писац.

– „Не, не, местком мора да постоји!”

– „Добро, унећу да се приликом бродолома спасао и председник месткома”.

– „И два члана ослобођена дужности, али и једна активисткиња, сакупљачица чланарине!”.

– „Ако баш мора… Удаћемо је за председника месткома или за Робинсона”.

– „Нипошто, не треба нам буржоаска сентименталност, нека она само скупља чланарину и чува је у сефу”.

– „Какав сеф на пустом острву?”

– „Заједно с Робинсоном таласи су избацили и сеф!”

– „А да таласи нису случајно избацили и сто за конференције?”, подсмехну се писац.

– „Наравно да јесу, и бокал за воду, звоно и столњак. Али, што је најважније, недостаје – маса”.

– „Откуд маса на пустом острву?”.

– „А зашто пусто?  Има совјетских људи, али су некако неорганизовани, синдикат лоше ради, а активисткиња открива проневеру чланарине”.

– „Али, какве то везе има с Робинсоном?”

– „А шта ће он уопште? Избаците га. Избаците и бродолом. Острво нека буде полуострво. Али, столњак може да буде у боји коју ви хоћете – ми се не мешамо у стваралачке слободе”.

Тако се Законом о родној равноправности и владиним Приручником за родносензитивно образовање, а супротно мишљењу струке и под претњом кажњавања, уводи обавезни „родносензитивни језик“, док се струци великодушно препушта да смисли одговарајуће женске називе за сва занимања, измисли романе у којима се дечаци играју луткама, а девојчице мачевима, да састави читанке с једнаким бројем јунакиња и јунака, те искује граматичке облике за свих сто родова – а боју столњака нећемо да вам одредимо, ми се у струку не мешамо.

И пре доношења овог чудовишног закона Одбор за стандардизацију српског језика два пута одлучно је одбацивао наметање родносензитивног језика (овде и овде). Одбор, да подсетим, чине 14 највиших научних установа у области српског језика: САНУ, ЦАНУ, АНУРС, Матица српска, Институт за српски језик, СКЗ и осам филолошких факултета (Београд, Нови Сад, Никшић, Приштина, Ниш, Српско Сарајево, Бања Лука и Крагујевац). Али, било је то исто као зиду говорити.

Фото: Печат

Кад је пак донет закон, Одбор је објавио два оштра протеста, указујући да су његове одредбе „у супротности са целом историјом норме српскога књижевног језика, а самим тим и са његовим системским и структурним правилима“. Посебно је указао да „и сама ЕУ у својим декларацијама избегава термин ‘родна равноправност’, или су пак њене најугледније чланице, попут Француске, изричито против ‘родно сензитивног језика’“.

Онда су Одбор за српски и Матица уприличили научну конференцију, како би и шира струка рекла коју. Био сам тамо, и сатима слушао филологе како, жене и мушкарци подједнако (кад се већ разбрајамо), објашњавају због чега је све закон „катастрофалан“ за српски језик (снимак: 1. део2. део3. део). Написано је и четрдесетак реферата, из којих је оно најважније сажето на 19 страна Закључака и прослеђено јавности. За месец дана излази и књига саопштења…

И, хоће ли то макар дотаћи нашу компрадорску класу? Ха-ха! Па да имају макар неко поштовање за знање не би узели Јелену Лалатовић да им састави Приручник за употребу родно осетљивог језика. Кога мрзи да гледа снимак с конференције где се језикословци просто изругују дилентатизму Приручника, нека погледа Закључке, стр. 5-7. Али, како да будете добри у језику ако морате да јурите Ћирјаковића због мизогиније, или Грбића што пише родно несензитивне“ романе

А да неће случајно Гоца Чомић сада да каже – „Ух, мало га претерасмо, види шта кажу Матица и осам филолошких факултета, можда да мало попустимо…“. Или ће да каже – „Ма ко су они, мрачњаци, токсични маскулинисти, патријархални опресивци, ваљда Јеца Лалатовић то боље зна…“

Гордана Чомић (Фото: Ненад Стојановић/Бета)

На шта се све троше паре и како нас све не залуђују. Гледам ону девојку за касом у самопослузи, не сме  ни столицу да има како случајно не би села, ринта по цео дан као коњ, али јој се уредно одбија од плате за порез и буџет…

А за шта и за кога? Да би Чомићка направила закон по ком ће касирка, за изборе, постати гласачица, док ће, захваљујући Лалатовићки, у дому здравља од сад да пише:

„Рotrebno je da zakažete pregled kod svog izabranog/e lekara/ke tako što ćete ga/je pozvati na broj telefona 123-456“ (овде 74).

О, како ће то да унапреди живот мојој касирки, како ће само од тога да јој буде боље…

Јеси ли гладана, моја Србијо?

Опрема: Стање ствари

(Искра, 11. 8. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

12 replies

  1. Da ne pominjemo da i vozača i vozačicu zabole kako će ih zvati, njima treba vratiti dignitet kroz pristojna primanja od kojih mogu da plate sve što treba, da vode decu na more itd. Sistem se bavi isključivo najnebitnijim aspektima života za koje naravno ne moraju da izdvajaju sredstva, samo se donese glupi zakon.

    31
    1
  2. Родни мудраци и мудракиње,
    Сензитивне осетљивке и осетљивци,
    Лако вам је духом да будете свиње,
    Кад сте карактером гљивице и гљивци…

    37
  3. Уколико је добровољна давачица уједно и пушачица, она не би смела да буде добровољна давачица јер тиме може да угрози примачицу, али ако и само ако примачица није пушачица. У случају да је и примачица пушачица, онда нема никакве препреке за трансфузију крви!

    27
    1
  4. Како сам се преварила у тој жени, Гордани Чомић. Док је била посланик у Скупштини Србије – све што је изговорила било је на месту. Чак сам у неким тренутцима помишљала да би нам ваљала за председника државе.

    8
    15
  5. А како би на том родно осетљивом језику гласио мушки род именице камила, мушица, тиква, таблета, шина, гума…

    18
    1
  6. @Мица
    Можда би могло овако:
    мушица – мушицан,
    тиква – тиквн,
    таблета – таблетан,
    шина – шинан,
    гума – гуман…

    12
  7. Пошто је закон одавно прописао равноправност полова, а сада нас обавезује да се та равноправност манифестује и у језику, ја имам други предлог. Мала је вероватноћа да променимо овај тренд „родне равноправности“. Ја сасвим сигурно нећу трошити енергију на то, али ћу тражити да се равноправност примени дословно. Шта то значи? То значи да ја никада нећу прихватити да идем у рат да бих штитио жене. Морају и оне да штите мене. Морају да служе у војсци потпуно исто као и мушкарци, у свим родовима. Морају да ратују на фронту потпуно исто као и мушкарци. Када се зида нека брана или висока грађевина, где су могуће повреде или погибија, мора 50% радне снаге да буду жене. И жене користе те грађевине и бране као и мушкарци, зар не? То значи да и оне морају да се изложе истим ризицима да би уживале у тим „цивилизацијским достигнућима“. Основа сваке равноправности мора да буде изражена реципроцитетом у обавезама, дужностима и одговорностима. Ако су мушкарци и жене равноправни, они морају имати и исте обавезе, дужности и одговорности. не могу се мушкарцима прописати веће обавезе јер се онда нарушава принцип равноправности. Да би овај принцип био испоштован до краја, мора жена у брачној заједници да сноси 50% финансијских трошкова заједничког живота, не може да буде издржаванао лице, јер како може издржавано лице да буде равноправно? Само онај ко сноси 50% трошкова може да буде равноправан. Много је чешћи случај да мушкарац издржава жену него обрнуто.

    Кад је једном мом пријатељу жена тражила равноправност он јој је рекао: „У реду, али један дан ја цепам дрва за ложење а следећи дан ти цепаш дрва за ложење.“ Жена је одмах схватила да јој се равноправност не исплати.

    Ја сам пре извесног времена на једном иностраном блогу послао исти овај коментар и изазвао мали скандал јер ступидним западњацима нико никад није рекао ништа слично. Било је мушкараца који имају тако испране мозгове да су чак бранили феминистичке позиције.

    Суштина целе ове идеологије „родне равноправности“ је да се у финалу женама натовари више обавеза кроз више равноправности. Тако се постижу два циља. Први циљ је да се неутралишу они који држе западну цивилизацију – бели мушкарци. Они претстављају највећу претњу глобалистичкој агенди. Други циљ је да се односи мушкараца и жена што више дисхармонизују, да између полова завлада „рат за равноправност“. Нема бољег начина да се смањи природна репродукција него да се односи између жена и мушкараца дисхармонизују. Интензивна природна репродукција је узрок повећане експлоатације ресурса. Ресурса нема довољно за све. Неки народи (Срби?) можда нису предвиђени за опстанак. Још ако такви народи лако прихватају из иностранства наметнуту идеологију родне равноправности…

    34
    3
  8. Пошто сам мушкарац нећу више да будем будала, хоћу да ме ословљавају у мушком роду.

    22
  9. da je roza luksemburg vezla goblene, mozda bi joj koristili da uljepsa zidove , ovako…….ni to,ni to! u svakom slucaju komentar gospodina stosica je ono sto mi vraca vjeru ..

  10. Нѣ видим никаквог смисла у полемисању са бићима чијим ликом и дѣлом би морали да се баве једино психијатри и патолози – а једино они то из нѣког разлога уопште нѣ чине. Анализирањем овако бесмислених ствари аналитичар само понижава себе и даје на значају изродима који се људима могу назвати тек условно.
    Колико год се трудили да га обесмислимо, сам језик се одупире обесмишљавању. Ту су наше анализе сувишне. Антонић и нѣхотице придаје зрнце смисла дѣјствима која критикује и тамо гдѣ никаквог смисла нѣ може бити. На примѣр, замѣница „њ“ никако нѣ може бити „родно неутрална“, из простог разлога што по законима српског језика она може бити везана искључиво за мушки род. Уопште, у српском језику „родно неутралног“ рѣшења кад се говори у једнини једноставно НѢМА, те је сама потрага за таквим рѣшењем признак нѣ само срамног нѣзнања, већ и обичне глупости. Антонићу је ова проста чињеница из нѣког разлога промакла, па чисту болест прѣдставља само као накарадност. Тако се идиотима даје муниција за спорење о прѣдмету о којем никакве расправе нѣ може бити – ако желимо да сачувамо сопствено ментално здравље.

    11
    1
  11. Стојим иза “ билингвалног плеоназма “ као сасвим одговарајуће стилске фигуре за брозовску малограђанштину полуписмену и баналну – осим сензитивно осетљивих, прилажем и ступидна глупача – жена са брковима…

  12. Шта је проблем толерантног пацифизма? У томе што не капира да је за мир и љубав потребно двоје. Каже Антонић:

    „Наставница књижевности, ученицима седмог разреда буквално говорила да би била пресрећна да има сина који би јој саопштио да је геј.“

    Пошто Срби нису забранили дотичној да се приближава (и својој) деци на 300 метара, сада ће она то да забрани нама. Сасвим једноставно, јер биолошки (и карактерни) отпад нема толеранцију на нормалне људе.

    Што се осталог тиче, мислим да је на снази необјављени рат против хумора и сваке друге људске емоције, укључујући и љубав и мржњу, јер је то једини начин на који човек може да се супротстави леденом владајућем лудилу. Ово поглавље наведене студије је нарочито занимљиво: „Хајдук Станко – Патријархално-ратнички модел родних улога“. Још у деветнаестом веку су прогресивисти имали тенденције да исмевају патријархат и јунаштво, а Домановић је на свој начин обрадио појаву, сатиричном приповетком „Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића“:

    https://domanovic.org/2014/11/12/hajduk-stanko-1/

    10

Оставите коментар