Слободан Антонић: Ова битка је добијена, а за рат ћемо да видимо

Тито је устао из гроба и поново хоће да кажњава сваког ко каже да је излапео. Јер, то га узнемирава. Добродошли у 1971…

Слободан Антонић (Фото: Медија центар)

Пре но што пређем на ствар, посебна напомена за Небојшу Крстића који је мој прошли чланак изволео да означи као „прилично глуп текст“: и овај чланак је једнако глуп као претходни, немој се мучити да га читаш.

Опет ћу да пишем о судском прогону због деликта мишљења, овога пута Бранислава Ристивојевића. Његовим прогоном вратили смо се у време када је Гојко Ђого осуђен на годину дана затвора због четири песме, Нинослав Пешић на годину и по јер је „испред робне куће, у присуству већег броја лица, узвикнуо ‘Живео краљ Петар!’ “ , а Светолик Урошевић на пет месеци јер је „у путничком аутомобилу, у присуству других лица, за председника Тита говорио да је ’излапео и да ‘није више способан да руководи земљом’ “.

А Ристивојевића је званични државни орган, Повереник за заштиту равнопрваности, решио да судски гони због следеће, наводно дискриминаторне, реченице: „Можда су за пораст обима насиља у породици (делимично или претежно) заслужни и манично приказивање тзв. ријалити шоу програма на ТВ каналима с националном покривеношћу у којима се најнепосредније подстичу акти насиља међу људима који живе у истом домаћинству; или полицијска заштита свечаним шетњама хомосексуалаца којом приликом се отворено слави примитивна, насилничка, приземна, огољена и простачка сексуалност?”.

На овај ужасни злочин Повереници је пажњу скренула иста ЛГБТ организација која је судски прогонила Владимира Димитријевића, назвавши Ристивојевићеву упитну реченицу „хомофобичном“. Ова је геноцидна реченица и за Повереницу била толико језива да је, без претходног позива Ристивојевићу на изјашњавање – као у случају Димитријевић – поднела тужбу Вишем суду у Новом Саду 2017. „због повреде Закона о забрани дискриминације”.

То брзометно отпочињање судског процеса није било случајно. Бранислав Ристивојевић прoфeсoр је Прaвнoг фaкултeтa Унивeрзитeтa у Нoвoм Сaду, те је његово извођење на суд за Повереницу, како је написала у извештају за 2018. годину, било „стратешкa пaрницa“ (овде 229). Бранкица Јанковић је, такође, и новинарима објашњавала да је „стратешки парнични поступак“ против Ристивојевића „битан за јавност“, „с обзиром да се ради о професору правног факултета”.

Стратешко парничење подразумева да се у неком карактеристичном случају издејствује прва пресуда, која ће, затим, бити смерница за остале судије како да одлучују у сличним приликама. Очекивана егземпларна пресуда Ристивојевићу била је и део стратегије застрашивања (chilling effect): професори и научници уочили би шта је снашло Ристивојевића, те би надаље избегавали ЛГБТ теме, уколико се њихово мишљење разликује од идеолошки пожељног. Пресуду би, свакако, уочили и сви који баратају правом – Повереница је упорно истицала да Ристивојевић „образује будуће генерације правника: судије, јавне тужиоце, инспекторе…“, због чега је његов случај нарочито битан.

Бранислав Ристивојевић (Фото: Вечерње новости)

Ристивојевић се бранио тврдњом да се текстом не може извршити дискриминација („Одговор на ревизију“, П 1344/2017). Он није „неједнако поступао (…) у односу на лица или групе (…) засновано на (…) родном идентитету, сексуалној оријентацији“ (чл. 2, ст. 1 ЗоЗД). „’Неједнако’ се поступа“, тврдио је он, „када се с два правна субјекта у истом правном положају и пред истим законом поступа на два различита начина“ (исто 3). Али, како се чланком, објављеним на неком порталу, било ко може закинути за његово право? „Овде нема дискриминације, јер се текстом не може ‘неједнако поступати’ “ , објашњавао је Ристивојевић (3).

Ипак, Виши суд у Новом Саду 2018. донео је пресуду у којој је оценио да у Ристивојевићевом тексту „изношење мишљења представља увредљиво понижавајуће поступање односно казивање, а тиме и повреду достојанства групе на основу њиховог личног својства – сексуалне оријентације“ (нав. овде 2). Стога је пресудио да је Ристивојевић „извршио акт дискриминације припадника и припадница ЛГБТ популације на основу сексуалне оријентације“, те донео меру по којој је „забрањено туженом да убудуће у јавним гласилима и другим публикацијама, на скуповима и местима доступним јавности, износи ставове којима се омаловажавају припадници/це ЛГБТ популације и подржавају предрасуде према овим друштвеним групама“ (исто 1).

Основни суд у Новом Саду (Фото: Отворенавратаправосуђа.рс)

Јавности је таква пресуда протумачена крајње пристрасно, тако као да је „Ристивојевић осуђен за говор мржње“, односно да му је „забрањено јавно иступање у будућности“, те је Ристивојевић јавно називан „осуђеним хомофобом“!? По свом карактеру, ова казна имала је облик доживотне казне и превазилазила је чак и злогласну „забрану јавног наступања“ (Кривични закон СФРЈ, 1976, чл. 67) због „непријатељске пропаганде“ (чл. 133), а која је могла да траје највише пет година.

Оваква казна је, такође, била не само у апсолутном нескладу с пресудама Европског суда за људска права у којима увређеност лица или групе није довољна за примену ограничења слободе изражавања (видети овде), већ и с пресудом истог суда у којој се изричито прописује „да казна не представља облик цензуре с намером да се (у будућности – С. А) обесхрабри критика“ (овде §127).

(За Небојшу Крстића: Не читај даље, глупо је!)

Против овакве пресуде Ристивојевић се жалио Апелационом суду у Новом Саду. Овај суд ипак показује довољно разума, те преиначује првостепену пресуду. Ристивојевић је ослобођен казне: „Тужени има право да изнесе свој став и гледиште о садржини наведеног закона, а чињеница да је образлагањем свог става користио оштрије речи не подразумева само по себи да је (неког) дискриминисао” (нав. овде 4). Држећи се критеријума ЕСЉП (види овде), суд налази да: 1) „текст не препоручује да се поступа дискриминаторно, (…) не позива се на насиље и не подстиче мржња“, а затим каже да, кад се чланак погледа у друштвеном контексту, „текст није објављен у напетом социјалном амбијенту“ – у ком би евентуални позив на насиље збиља изазвао насиље ( исто).

Апелациони суд у Новом Саду

Суд је такође сасвим разборито упозорио да забрана Ристивојевићу да износи сличне ставове и у будућности значи ограничавање слободе мишљења и изражавања зајамчена чл. 46 Устава Србије и чл. 10 Европске конвенције о људским правима. „Тужени је смео и могао и јавно да изнесе свој вредносни суд о предметној теми јер то представља слободу изражавања, која је неопходна за опстанак и развој демократског друштва и која не може представљати дискриминацију само због оштро употребљених речи” (исто 5).

Али, ово је за Повереницу била „стратешка парница“, коју није смела да изгуби. Зато се она не обазире ни на какве трошкове, те подноси захтев за ревизију Врховном касационом суду. Но, и овај суд, на чијем челу је била Весна Поповић, није се бојао да се држи закона као пијан плота. Одбио је 2020. Повереничин захтев уз образложење да је „другостепени суд преиначењем првостепене одлуке правилно применио материјално право“ (овде 5). „Изношењем свог вредносног суда, у конкретном случају, тужени није изашао изван контекста чл. 10 ст. 1 Конвенције о заштити људских права и чл. 46 Устава“ (исто).

Врховни касациони суд изнео је и мишљење које је од посебне важности за све сличне спорове: „Правно становиште које износи Апелациони суд у свему прихвата и Врховни касациони суд. Ревизијски наводи да је другостепени суд прихватио дискриминаторски говор туженог као легитиман, те да оваква пресуда апелационог суда не сме да остане део правног поретка Републике Србије нити референца будућим случајевима борбе против дискриминације су неприхватљиви. Штавише, може се сматрати посебним обликом притиска на суд. Суд није установљен да суди по нечијем налогу (…). Лична (субјективна) преосетљивост не може бити основ за усвајање оваквих захтева“ (овде 6).

(За Небојшу Крстића: Сад долази најглупљи део!)

Небојша Крстић (Фото: Ненад Ђорђевић/Фонет)

Ова пресуда оцењена је као „гранична (landmark decision)“, те као „веома важна и храбра“ јер се њом „јасно успоставља и брани слобода изражавања у Србији“. И заиста, какве би последице биле да пресуда о кривици Ристивојевића није поништена, види се по дифамирајућим епитетима којима је он засут када је изабран за декана свог факултета (а док је још била на снази пресуда првостепеног суда): „Скандал у Новом Саду: антивакцинаш и осведочени хомофоб изабран за декана Правног факултета“, био је наслов у Блицу. У тексту се још каже да је Ристивојевић „познат по екстремним ставовима према ЛГБТ заједници“, те да су чланови НВО Да се зна „узнемирени чињеницом да је за декана именован баш Ристивојевић“. И N1 је имао у наслову да је „нови декан Правног осуђени хомофоб“.

То „осуђени хомофоб“ имала је да буде доживотна стигма за Ристивојевића и застрашујући белег који зауставља каријеру сваког професора или научника. Ово настојање да се не само из јавности, већ и из професије уклоне људи који другачије мисле (овде 205) онемогућено је, међутим, храбрим одлукама судија поменутих у овом и прошлом тексту.

Али, авај! Друштванце је видело да закон још није довољно рестриктиван, па, маја 2021, доноси измене Закона о забрани дискриминације. Њима се уводи институт „навођења на дискриминацију“ (овде §2)! До сада је дискриминација била безобално одређена, али опет су друге норме онемогућавале да се баш све прогласи дискриминацијом. Но, навођење на дискриминацију – под њу се дословно може подвести све што се каже! И могућности за нове тужбе и осуђујуће пресуде овом допуном изузетно се проширују.

Бранкица Јанковић (Фото: Танјуг/Зоран Жестић)

Јер, већ се овај текст који читалац управо чита сутра може прогласити као „навођење на дискриминацију“ – пошто због њега ЛГБТ активисти могу да се осете уземирено. И препричавање овога текста такође може бити „навођење на дискриминацију“ јер и оно можда може наше добре активисте да узнемири. И све што се политички некоректно буде помислило или рекло може бити „навођење на дискриминацију“, пошто може да узнемири

Тито је устао из гроба и поново хоће да кажњава сваког ко каже да је излапео. Јер, то га узнемирава. Добродошли у 1971…

Опрема: Стање ствари

(Искра, 24. 7. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

3 replies

  1. Ове људе, једног дана, када прође њихова подљудска позиција послушник-који-безскрупулозно-подржава-власт(моћ), треба, само, дуго гледати у очи кад год, и где год, се сретну. Ако постоји елемената за кривично гоњење и томе приступити: минимум испитати имовинско стање и њено порекло, односно платни списак на коме су били. Они су доказ најизопаченијег стања друштва које поништава све оно што један народ јесте, његову историју, традицију, представе, схватања. Испада разумљивом, све више, тиранија мањине над већином. Узгред, овај музичар, изданак ДС-а и Б. Тадића, представља најгори облик људске егзистенције у који се човек може довести. Шта се дешава када се погледа у огледало, то је заиста занимљиво питање. Још опаснију су они гласачи, искрени и убеђени, који подржавају ово изванумиште.

    Лепо је примећено да је А. Вучић неко ко маестрално исисава сав кредибилитет из људи које унајми: као паук из своје жртве. После њега ко ће гледати очима поштовања, уважавања, на њих. Наведен је ванредан пример градоначелника-који-то-није! Ко може да поштује таквог ко је допустио да се његова, до тог часа, чиста каријера упрегне, искористи, у уско-страначке интересе, а да, након избора, буде ништа до икебане која се нити пита, нити појављује, камоли одлучује.

    Када је реч о ЛГБТ особама: те људе, наравно, не треба дискриминисати ни на који начин; односно требају да имају права као и сви други. Треба их помоћи, ако то желе, на начин помоћи сваком човеку. Треба их и разликовати од иделошке моћи која их користи у себи знане циљеве. Кључна ствар је што они, који стоје иза те нове идеологије, покушавају од тога направити вредност, друштвену вредност. То, јасно, није никава друштвена вредност, већ су то особе са поремећајем сексуалне оријентације. Толико поремећаја постоји и бесмислено би било када би сви, они, тражили неку посебност. Уосталом, њима се нико и не бави, као ни са толиким другим стварима, нити их у било чему ограничава, али неки од њих толико инванзивно наступају са визит картом ЛГБТ, да човек мора да им одговори из позиција рационалности.

    35
    2
  2. Колико Крстићево мишљење вреднујем доказује се тиме што хитро, у секунди, мењам канал на коме се укаже његова слика. Зар он да износи наведени суд о текстовима г-дина Антонића!
    За разлику од горе именоване особе, Крстића – смарачке телевизијске рекламе за производ ”на акцији” – текстове проф. Антонића не пропуштам. Хвала му што ме је и овог пута својим инстраживачким поступком обрадовао информацијама и цитатима о ставовима Апалационог суда у Н. Саду и Врховног касационог суда. У ово време у коме је та грана власти сама себе срозала до најдубље професионалне и моралне провалије, та два суда су у овом случају засијала попут Звезде Данице над небом Србије.
    Да ли помињати (вероватно факултетски образовани) љигави анонимус на (привидно) звучном положају Заштитнице? Да ли она то мисли да уводи прецедентно право у Србији. Да ли јој је посао да (несексуално) узнемирава интелектуалце у овом народу попут проф. Ристивојевића! Каква је њена одговорност после овог гафа! Да ли се било који предлог закона (из којег стоји њена, или слична, маленкост) ставља на јавну расправу пред струку или иде право пред (овакву) Владу и (још ”оваквију”) Народну скупштину? Ми их се стидимо сада а наши дични потомци ће знатно дуже, ако икада чују за њих.

  3. Изгледа да постоје две категорије- једна која има само права без икаквих обавеза и одговорности, која сме да дискриминише кога хоће а коју нико не сме ни да критикује а камоли да да погледа попреко. И постоји она друга категорија која нема права већ само обавезе и која не сме да критикује а камоли да дискриминише некога из прве категорије. Таква подела и друштву је дефиниција нацизма.

Оставите коментар