Дејан Баљошевић: Црква Успења Пресвете Богородице у Ораховцу

Остало нас је мало. Продајом околних српских кућа и сужавањем „енклаве“ све се више збијамо око цркве, као уплашена деца око своје мајке

Иконостас Цркве Успења Пресвете Богородице у Ораховцу (Фото: Дејан Баљошевић)

Од како знам за себе, знам и за њу. Некако је одувек била део мог живота а ја је у младости својој, тумарајући кроз живот, тражећи му смисао, нисам примећивао. Пролазио поред ње и не погледавши је, журећи ка неким својим животним циљевима, од којих су већина били погрешни. А она ме је увек, као остарела мајка, стрпљиво и ненаметљиво чекала на крају сваког пута, чиста и достојанствена – црква „Успењa Пресвете Богородице“ у Ораховцу.

Живот ме је одвео у многе цркве, веће и уређеније од ње, али сам само под њеним куполама налазио мир успостављајући везу са прецима и само сам њена звона чуо и када би био у туђини, километрима далеко од Ораховца.

По први пут сам се дубоко загледао у њу, када сам једног сунчаног послератног дана, заточен у српском делу града са преосталим малобројним Србима, снужден и замишљен седео на њеном опустелом тргу и посматрао транспортер немачког КФОР-а и неколико српских малишана како се играју кликерима, тик уз точкове војног возила. Посматрајући цркву покушавао сам да докучим чудне путеве Господње, који су, водећи нас кроз замршене светске прилике, довели у ситуацију поновне окупације.

КФОР у Ораховцу (Фото: Дејан Баљошевић/Између сна и јаве)

Немачки војници КФОР-а су се досађивали на транспортеру, али су ипак дисциплиновано извршавали свој задатак стражарења на црквеном тргу, око кога су преостали ораховачки Срби покушавали да преживе. Стрпљиво су чекали да им истекне смена, па су налазили разне начине да прекрате време. Зато су и те како били захвални српским дечацима, који су, само за њих, изводили своју „дечију представу“.

Дечаци су својом игром покушавали да привуку пажњу војницима и да придобију њихову наклоност. Када би неко од дечака извео прецизан погодак кликером, обавезно би се окретао ка војницима, како би проверио да ли је његова спретност изазвала њихово дивљење. Као награду што им праве друштво и што их забављају, војници би им од својих следовања хране, давали кекс, слаткише и сокове. Родитељима дечака се испрва то није допадало, јер им је личило на просјачење код непознатих људи, придошлих из далеког, непознатог и нама ненаклоњеног света. Али после неколико озбиљних инцидената и напада Албанаца на српски део града, постајали би спокојнији када би сазнавали да им се деца играју у близини возила КФОР-а, јер би ту требало да су најбезбеднија.

Временом су се међу њима изродила искрена пријатељства, па су војници међу децом имали своје фаворите и обрнуто, дечаци су међу војницима имали своје миљенике, којима би запамтили име, па чак и распоред дежурстава, па би их нестрпљиво свакога дана у исто време чекали на црквеном тргу.

Рањиве дечје душе су осећале страх и немоћ својих забринутих родитеља, па су међу војницима инстиктивно тражили своје заштитнике и у њима, тако модерно технички опремљеним, видели своје моћне хероје из филмова, чудећи се нама – старијима, што и ми то исто не осећамо. НАТО – војници, са својим маскирним униформама, са безброј џепова и висећом опремом, утегнутим панцирима и шлемовима, су заиста изгледали моћно. У тој својој супериорности победничке силе, посматрајући разигране српске дечаке, мислили су да су им својим доласком улепшали детињство и са собом им из развијеног света, из којег долазе, донели просперитетнију будућност, па набеђени да врше праведну и хуману мисију нису могли да виде да и ти српски дечаци имају неку своју мисију и то мисију пред Богом који је моћнији од свих њихових резолуција, алијанси и војне технике.

Дуго сам седео тако на црквеном тргу и посматрао тај призор. Српску децу како на коленима чуче на плочнику док се поред немачког транспортера играју кликерима, немачке војнике поседале на војном возилу како се у доколици забављају док их са свог возила посматрају и иза њих -цркву Успења Пресвете Богородице, која доминира над свима њима.

Тај призор, за Србе на Косову и Метохији сасвим уобичајен, за српске историчаре много пута већ виђен, мени је попут библијског откровења приказао слику ситуације у којој се, мој грешан и намучени народ, по ко зна који пут нашао.

Деца која клече на прашњавом плочнику приказала су ми српски народ који је опет бачен на колена. Немачки војници, који их са свог робусног возила са висине самозадовољно посматрају, приказали су ми нове – старе окупаторе. Црква Успење Пресвете Богородице представила ми је Господа Бога, Који је све то допустио и Који једини зна шта ће бити са свима нама и како ће се ствари даље одвијати.

Рат је променио све, град се променио, чини ми се да се и природа променила, само је Богородична црква остала иста. Само она ћути иако много зна и памти многа тешка времена, многе освајаче и окупаторе. Само су ликови њених светитеља на старом потамнелом дрвеном иконостасу остали исти, као да их се нимало не тичу бурна дешавања изван цркве.

Још кад су ме као дечака, водећи ме за руку, старији први пут увели у цркву, објаснили су ми да су свеци на иконама живи и да нас посматрају и да зато треба да будем миран и да се пристојно владам. Шћућурен у углу цркве посматрао сам их са страхопоштовањем, питајући се, ако су живи, зашто су им онда изрази лица увек исти. Зашто нису тужни када се у цркви служи опело покојнику над којим јецају ближњи и зашто се не радују када се венчавају младенци или крштава нека беба и радост испуни цркву. Ако су свеци наши, зашто онда не тугују и не веселе се са нама, већ нас једнако непомично посматрају својим благим очима, гледајући кроз нас негде у даљину, ка неким, нама невидљивим, небеским хоризонтима. Стално сам покушавао да ухватим тај њихов загонетан поглед. Али тек када сам спознао пролазност нашег овоземаљског живота, схватио сам да ће и када нас не буде, истим очима посматрати и неке нове људе у цркви, док ћемо ми тада бити са оне друге стране хоризонта. Можда ће неки од нас тек тада успети да ухвате њихов поглед.

Како сам растао тако је и детиња невиност од мене неповратно ишчезавала и уступала место надолазећим младалачким гресима. Све чешће бих у цркви затицао себе како поглед са икона скрећем ка девојкама, нарочито о Васкрсу и другим великим празницима, када дотеране и чисте дођу у цркву. Тада би се тргао од грешних помисли и уплашивши се да ме не одведу предалеко, посрамљено склањао поглед са икона, свестан да су ми светитељи прочитали мисли. Само онај који је истински свестан свога греха зна колико је тешко грешноме стајати пред ликом светитеља.

Изгледа да ми нису много замерили због тога, јер су ми баш на црквеном тргу, једног послератног дана, послали једну девојку која ми је недуго затим постала жена.

Било је то једног децембарског дана 1999. године, када сам, не знајући шта ћу са собом, у хаосу и метежу који је након рата настао међу мојим заточеним народом, стајао покуњен и замишљен на црквеном степеништу и одозго посматрао своје успаничене суграђане како на црквеном тргу притрчавају сваком возилу КФОР-а које би се зауставило поред њих и од војника молећиво тражили да их евакуишу из гета у који смо сатерани.

У једном тренутку је однекуд наишло оклопно возило италијанског КФОР-а. Грађани су га одмах опколили спремајући се да и од италијанских војника затраже исту помоћ. Један од њих је изашао из кабине возила и не обраћајући пажњу на гомилу људи и њихове вапаје, рутинском хладнокрвношћу отворио тешка метална врата на транспортеру. Из возила су најпре изашли неки наши монаси а затим једна једра девојка дуге црне косе и румених образа. Ступивши на плочник најпре се збунила видевши масу успаничених људи око себе а када се мало прибрала, подигла поглед ка цркви, приметивши и мене на степеништу. Наши су се погледи за тренутак сусрели, јер је њена изненадна и неочекивана појава и мени самотном привукла пажњу. Одмах се видело да је наша, да није странкиња, јер су је издале очи, које су засузиле при погледу на свој обезглављени народ. Дочух само да је преводилац.

Испоставило се да је тај међусобни поглед очима био судбоносан за обоје. И данас ми није јасно како ме је уопште приметила међу толиким људима на препуном црквеном тргу, док сам, подаље од гомиле, утучен и усамљен стајао на црквеном степеништу. Када смо се зближили, збуњен њеном непосредношћу, питао сам је шта је то једна непозната девојка дошавши из далеког краја видела на мени – запустелом момку, да је одлучила да остане са мном у „енклави“ из које су сви бежали, иако јој је живот нудио боље опције. Само ми је рекла да ме је одувек тражила, да и њен живот није био лак и да у мени уопште није видела губитника, какав сам јој се представио. Била је убедљива. Поверовао сам јој. Венчали смо се у цркви Успење Пресвете Богородице испред које смо се тога дана први пут и срели.

Богородичина црква није обележила само мој живот, она је играла значајну улогу у животу свих Ораховчана. Била је центар збивања свих важних дешавања у граду. Око ње се одвијао буран живот мале српске заједнице. На њеном тргу су се играла свадбена кола и са њега полазиле тужне поворке ка гробљу. На тргу се састајало, окупљало и договарало. На њему се беседило и саборовало. На њему су се славиле српске победе и одболовали српски порази. На њему су заказивани сусрети, са њега се полазило у свет и враћало у родни крај.

Сваки Ораховчанин је знао да ма колико да је био успешан код нас или у свету, то уистину постаје, само ако му то потврди „народна скупштина“ састављена од људи који по ваздан дебатују на тргу и који се у све разумеју.

Дејан Баљошевић (Извор: Између сна и јаве)

На црквеном тргу су сваког маја свирали трубачки оркестри из Врања. И данас, кад се ноћна тишина слегне над градом и када ме обузме јужњачки жал за младошћу и прошлим временима, понекад ми се учини да кроз прозор своје собе, чујем врањску трубу како сетно и мелодично одјекује на црквеном тргу и позива на скуп. За тренутак помислим да ће је чути и сви моји суграђани, ма где били, и да ће се поново вратити, па чак и они умрли и да ће црквени трг као некада бити пун раздраганих људи.

Али, то су само пусти снови човека чији се живот полако примиче крају. Црквени трг је сваким даном све празнији. На њему нека нова деца понекад гостима отпевају по неку духовну или родољубиву песму нашега Гаврила Кујунџића, у знак захвалности за помоћ коју им из сажаљења великодушно доносе. Али, нити она, нити гости, знају шта је тај трг некада био. Гости одлазе из “енклаве“ тужни и ганути, остављајући децу на тргу да чакају. И чекамо….

Остало нас је мало. Продајом околних српских кућа и сужавањем „енклаве“ све се више збијамо око цркве, као уплашена деца око своје мајке. Покушавамо да барем њу одбранимо, да барем она преживи ова тешка времена како би будућим поколењима могла да сведочи о нама. Бранимо је као што нападнути рој пчела брани своју матицу, јер знамо да нам без ње нема живота.

И још чекамо….

И још је бранимо….

Господе Боже наш нeдај да звона Богородичине цркве у Ораховцу заувек утихну!

Пресвета Богородице, мајко наша, спаси нас.

Ораховац, Лета Господњег 2021.

Опрема: Стање ствари

(Између сна и јаве/Покрет за одбрану Косова и Метохије, 1. 7. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар