Живојин Ракочевић: Дан медицинских радника страдалих на Космету

Сваки од тринаест лекара, техничара и медицинских радника, убијених или несталих, уградио је живот у своју професију и својом жртвом омогућио онима који су остали на КиМ макар минимум могућности да се лече

У Грачаници стоји бело спомен-обележје отетим и убијеним радницима КБЦ Приштина, на њему се великим словима истиче реченица „Усправни људи” (Фото: Ж. Ракочевић)

На дан 24. јуна 1999. године нестао је проф. др Андрија Томановић. Тог дана је постало јасно да Срби неће моћи да имају здравствене институције у градовима и да ће серија отмица и убистава здравствених радника ове установе преселити у изоловане сеоске средине. Клиничко-болнички центар Приштина пресељен је по селима око овог града, ради по металним контејнерима, баракама и неусловним, импровизованим објектима. Страх и етнички прогон из градова најлакше је уочљив управо у здравственом систему. Овде све изгледа сведено и замрзнуто. На Хируршкој клиници „Симонида” у Грачаници стоји бело спомен-обележје отетим и убијеним радницима КБЦ Приштина. На њему се великим словима истиче реченица: „Усправни људи.” На њему је и име професора Андрије Томановића.

Испод табле пролазе они које је савила болест, системско понижење, одсуство града и тешки сукоб 1999. године. Пролазе колеге и неки нови млади људи који трпе последице фаталних дешавања и живота што се, упркос свему, формирао у гету.

Као усправан човек из своје ординације и из свог кабинета у Приштини изашао је 1999. професор Томановић и више никад није виђен. На упозорење новинара Микија Михајловића да мора да се чува и да иде, кратко је одговорио: „Не пада ми на памет! Хиљадама Албанаца сам спасио живот, потребни смо људима овде.”

Градско лице, образован и познат, говорио је својој сарадници Јованки Маодуш да је из породице поморских капетана и да зна где му је место кад брод тоне. Томановићи су из Лепетана из Боке которске, а један од предака доктора Томановића био је првак српске странке у приморју и председник Владе Краљевине Црне Горе.

Андрија је био отворен и скроман човек. Био је свестан да ће од његовог останка зависити судбина здравственог система који је у Приштини неуморно градио читавог живота. До последњег тренутка је радио и оперисао, укључујући и рањене припаднике Ослободилачке војске Косова.

Лекари су били поуздана веза између два народа. Прекинути те истинске природне контакте за нове „ослободиоце” и градитеље новог Косова значило је раздвојити Србе и Албанце и могућност градског мултиетничког живота.

Сви апели, молбе, потраге, састанци с првим командантом Кфора Мајклом Џексоном, Бернаром Кушнером, Садако Огатом, Кофијем Ананом нису дали никакве резултате. Супруга Верица упорно и господствено подсећа да већ 22 године нема ни трага ни гласа њеном супругу. У писму које шаље стоји да су „здравствени радници на Косову и Метохији остали доследни својим етичким принципима и датој Хипократовој заклетви”. „Ставили су своје животе у службу хуманости. Веровали су и у гаранције међународних снага и потписаној Резолуцији 1244 Уједињених нација, која је гарантовала безбедност свим грађанима. Отети су или убијени од стране оних о чијим су се животима и здрављу старали деценијама.” Сваки од тринаест лекара, техничара и медицинских радника уградио је живот у своју професију и тако својом жртвом омогућио онима који су остали на Косову и Метохији макар минимум могућности да раде или да се лече. Први је 29. јуна 1998. страдао Стамен Генев рођен у Босилеграду. Кренуо је у Београд из Ђаковице да упише Дефектолошки факултет па завршио у логорима ОВК око Малишева. Педијатра Златоја Глигоријевића убила је Албанка која је довела дете на преглед. Из Приштине је пребачен у Скопље, где је издахнуо, а гинеколога Јосифа Васића позвао је младић који га је пратио, лекар се окренуо и био смртно погођен с три прострелне ране. Када је у јуну 1999. ОВК упала у Ораховац, нестао је доктор Александар Станојевић и с њим медицински техничар Душко Патрногић. Слична судбина задесила је Светомира Митића из Приштине, Борислава Талића из Гњилана, доктора Небојшу Петковића из Приштине, Александра Тодоровског из Приштине, доктора Ђорђа Тошковића из Пећи и Димитрија Шабића из Приштине.

На крају време није излечило ране које су остале у друштву, породицама и колегама, јер нема минимума правде. Нема повратка у градове, нема институција и нормалног живота чији су заговорници и носиоци били управо они који су свој живот и рад посветили другима и другачијима.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 24. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар