Овај рат, од миља назван СВО, и не води се да би био добијен, већ изгубљен. На обе стране воде га партнери – Володимир и Владимир

Фото: Стање ствари

После битке сви су генерали паметни. Многе су већ изгубљене битке на руско-украјинском фронту, али рат (под пацифистичким називом „Специјална Војна Операција – СВО“) још увек траје. И трајаће до последњег Руса (па макар га звали и Украјинац).

Може се рећи да Игор (Гиркин) Стрелков, по звању историчар, а по нужди и изабрању професионални ратник, има одличне (из затвора) увиде у ратна збивања и луцидна предвиђања шта следи ако Русија не победи. Ови увиди су, несумњиво, плод великог организационог и ратног искуства – у грађанском рату на територији бивше југословенске републике Босне и Херцеговине (на србској страни, о чему је водио уредне дневничке белешке, не баш повољне по србску организацију и ратоводство) а затим и на територији Доњецка и Луганска, одакле се некаквим (ФСБ?) чудом на време извукао, успешно избегавши егзекуцију.

Степски соко: Стрелков – од пирана до великих белих ајкула

Његов ратни друг, командант бригаде Призрак, Алексеј Мозговој, није био те среће. Убијен је у сачекуши, заједно са групом сарадника. И не само он. Може се генерализовати и слободно рећи да је Москва, преко ФСБ-а, убила сваког непослушног (читај часног и поштеног) ратника – команданта. Са гледишта узрока рата и предвиђања даљег развоја догађаја могу бити занимљива размишљања и дневничке белешке Алексеја Мозговоја о јеврејском замешатељству и закулиси у рату за Донбас и, уопште, за опстанак Русије.

Из Дневника А. Мозговоја: „Мајданом и добровољачким батаљонима не управљају украјински националисти већ украјински Јевреји“

Последња у низу егзекуција извршена је пре четири године (зар СВО већ толико траје да године лете као месеци?). Убијен је помоћник начелника Херсонске области, Кирил Стремоусов, честит човек, отац многодетне породице, пожртвован и непоткупљив.

Званична верзија каже да је страдао у саобраћајној несрећи. Међутим, требало је (политички па војнички) препустити Херсон (повлачење војске са десне обале Дњепра?), а он се томе енергично успротивио.

Игор Дамјановић: Одлука о предаји Херсона донијета прије мјесец дана, по завршетку референдума о припајању Русији

Масовне егзекуције часних команданата су један од битних разлога зашто Русија (предвођена псевдо-руским руководством) не може да добије овај рат, од миља назван СВО.

Егзекуција професионалних криминалаца (ангажованих као плаћеници), типа Евгенија Пригожина, не спада у ову категорију часних ратоводаца. Плаћеничка војска не може добити рат за Русију нити извојевати праведан мир. Не може се за правду ратовати кривдом, нити за част бешчашћем. То је други, не мање битан, разлог зашто Русија губи. Ангажује плаћенике.

Уосталом, овај рат се и не води да би био добијен, већ изгубљен. На обе стране воде га партнери – Володимир и Владимир. О томе је луцидно писао на свом телеграм блогу (наравно, покојни) „црни пуковник“ авијације – Виктор Алкснис. А био је и заговорник мини-нуклеарних удара. Толико је црно видео даљи развој ситуације на фронту.

Виктор Алкснис (Фото: НаканунеТВ)

Ако је рат – „неком рат неком брат“ – онда читава земља мора да крвари и пати. Међутим, у Русији видимо исту шизофренију као и током грађанског рата у бившој Југославији: Крајина гори, Босна мира нема, реке избеглица теку, а у Београду – радост и весеље, радно време од 7 до 15, јер, „Србија није у рату“, „све иде по плану“.

Тако је и у Русији данас: Москва и Петроград, синоними Родине, живе „нормалне“ животе, богати се богате, сиромашни пате, а руски народ полаже синове и кћери на олтаре звери.

За тренутак ћемо се правити да све није безнадежно, унапред осуђено на пропаст и написати кратко упутство за (војну) победу у рату за Русију:

Пре свега и упркос свему – напад је најбоља одбрана.

Алексеј Чадајев: Рат дроновима, као ни сам рат, не добија се одбраном

Прво, обезглавити аждају елиминисањем непријатељског руководства. Друго, уништити ваздухопловне капацитете, треће извршити изолацију бојишта територије Западне Украјине (Лавовска, Ивано-Франковска, Тернопољска, Волињска, Ровњска, Закарпатска и Чернивачка област) од остатка света. Остатак ће природно доћи где и припада – Русији.

У здруженој операцији (интервидовска/међуагенцијска кампања) планирати ваздухопловну операцију за остваривање стратегијских ефеката – циљ елиминација државног и војног руководства Украјине. Време – четири године уназад, а може и одмах – да не буде „мало сутра“. Капацитети – стратегијска авијација и специјалне снаге.

1.1. У припреми извршити операцију неутралисања/уништавања ПВО градова Кијев и Лавов.

Планирати и извршити офанзивну операцију ПВО са циљем уништавања ваздухопловних ефектива непријатеља, објеката за смештај људства и технике, аеродрома базирања авијације (полетно-слетних стаза) комуникационих чворишта (центара везе), командних места. Територија – Западна Украјина.

Платон Маматов: Са Украјинцима имамо само једно неслагање

Планирати и извршити ваздухопловну операцију изолације бојишта (Западна Украјина) са циљем уништавања линија (комуникација) снабдевања наоружањем и војном опремом, складишта наоружања, концентрације људства, војне технике, резерве, центара за обуку, фабрика наоружања и војне опреме („дронова“ и фолова).

Лакше рећи него урадити. Да је овако планирано и рађено од почетка, рат би заиста био Специјална (ваздухопловна) војна операција. Од оперативно-стратегијског нивоа (аеродром Гостомељ) дошло се до тактике (шибицарења) бесконачног дроновања и троловања. Такво ратовање осуђено је на пропаст. У томе сам сагласан са аутором Игором (Гиркином) Стрелковом.

Игор Стрелков: Писмо из затвора – у случају пораза узеће нам све, чак и нуклеарно оружје и суверенитет

Међутим, никакав развој дронова (макар и великог) долета не може да надокнади стратегијске ефекте које (још увек) може да постигне авијација (и стратегијске ракетне снаге) уз беспрекорну обавештајну припрему (Западна Украјина) бојишта.

Наравно, када је о обавештајном делу реч, због великог губитка времена (година) многа су питања постала горућа, тешко решива, и, наизглед, непремостива препрека у планирању и извођењу. А то је пре свега питање обавештајне подршке коју NATO из ваздуха пружа Украјини.

The Slavland Chronicles: Сарађују ли обавјештајне службе Русије и Украјине на задатку елиминисања руских родољуба?

Ипак, оно што остаје неприкосновено и вечито у ратоводству, физичком и духовном јесу следећа начела: напад је најбоља одбрана и удри врага не остав` му трага (или – не дај Боже – губи оба свијета).

Прилог је објављен као коментар на Стању ствари

Categories: Гостинска соба

Tags: Зоран Стојиљковић, Игор Стрелков, Русија, СВО, Украјина