Научна конференција „Балкан и Турска у транзицији”

Извештај са конференције „Балкан и Турска у транзицији” у организацији београдског Института за европске студије и минхенске Фондације „Ханс Зајдел” 

Са конференције Балкан и Турска у транзицији (Фото: Институт за европске студије)

Годинама уназад друштвена и политичка кретања у савременој Турској постала су предмет великог интересовања научника из Србије, њеног окружења и света. Иако су односи Турске и Балкана обележени бруталним вишевековним сукобима и још већим ресантиманима, делује да су обе стране свесне и столетних међусобних прожимања која су трајно обележила људску егзистенцију са обе стране Босфора и Дарданела. Од тренутка слома Османског царства како у Балканским ратовима, тако и у Првом светском рату, Турска и Балкан прошли су и пролазе кроз различите унутрашње процесе који су оставили последице и на међудржавне односе. Док су балканске земље почеле да стагнирају и опадају драстично губећи популацију, савремена Турска доживела је драстичан успон не само у људству, већ и у привреди. Постепена концентрација политичке моћи унутар партије под вођством садашњег председника Реџепа Тајипа Ердогана, раст економског стандарда и спољнополитичке околности које су оснаженој земљи дале могућност самопотврђивања у сложеној спољнополитичкој арени, довеле су до тога да се у научним и политичким круговима озбиљно рачуна са Турском и њеним потенцијалима.

Београдски Институт за европске студије и минхенска Фондација „Ханс Зајдел” научном конференцијом „Балкан и Турска у транзицији” наставили су дугогодишњу и плодоносну научну сарадњу. Неколико месеци након конференције о новој методологији проширења Европске уније, партнери из Београда и Минхена одлучили су да организују и конференцију о врло актуелним односима Турске и Балкана. Тема Турске није „непозната земља” будући да је само ове године Институт за европске студије учествовао не само у објављивању збирке текстова академика Дарка Танасковића о Турској, већ је и публиковао зборник радова „Суочавање Европе са њеном колонијалном прошлошћу” у коме је, између осталог, анализирана улога и положај Османске царевине у последњим вековима њеног постојања.

Фото: Институт за европске студије

Како су приметили директори  Фондације „Ханс Зајдел” и Института за европске студије Клаус Физингер и Миша Ђурковић, савремени политички односи између балканских земаља и Турске заслужују посебну научну пажњу с обзиром на то да се појављује читав низ питања која Турска отвара остављајући утисак силе у успону и све релевантнијег међународног фактора у балканској и блискоисточној регији.

На овом научном скупу изузетно занимљивог дипломатског и научног публицитета (поред амбасадора Грчке, као гледаоци су били присутни и научници из Турске), учествовали су реномирани стручњаци из Грчке, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Бугарске, Албаније и Србије. Тако су се међу излагачима нашли Констандинос Филис (директор Међународног центра за олимпијско примирје), Маријан Карађозов (Институт за балканистику Бугарске академије наука), Ледион Крисафи (Албански институт за међународне студије), Жидас Даскаловски (Факултет безбедности Универзитета „Климент Охридски”), Јахја Мухасиловић (професор на Међународнодном универзитету у Сарајеву), Слађана Здравковић и Србољуб Пеовић (истраживачи Института за европске студије).

Једно од централних питања конференције јесте било када је Турска почела да игра све активнију улогу на Балкану. Иако је уочено да је током деведесетих година ХХ века Анкара почела да се отвара и била пре свега фокусирана на заштиту права и безбедности балканских Турака и муслимана уопште, тек у новом столећу власти предвођене Реџепом Тајипом Ердоганом интензивно су почеле са успостављањем чврстих веза са балканским земљама на различитим пољима. У готово свим земљама Балкана (са изузетком Грчке која има веома специфичан и бременит однос са Турском), на прелазу из прве у другу деценију овога века постало је све израженије повећање турских економских инвестиција и учешће у инфраструктурним и осталим пројектима. Свакако, и изразита популарност турских теленовела, подвукли су скоро сви учесници, постала је део свакодневице у којој је мека моћ Анкаре све видљивија и присутнија. Говорници на конференцији су нагласили су и чињеницу да Турска преко различитих организација, а пре свега Турске агенције за сарадњу и координацију (ТИКА), Одељења за религијске послове (Дијанета) и Института „Јонуз Емре” за турски језик, остварује знатан утицај међу балканском популацијом.  Такође, обнова духовних и световних објеката из османског периода све чешће постаје аргумент балканске стране о неоосманистичком духу савремених турских политичких елита.

Фото: Журнал.инфо

Ове тенденције све веће турске присутности неретко побуђују страхове међу хришћанима Балкана. Посебно оштра у својој антитурској политици свакако је Грчка. Како је приметио Констандинос Филис владајућим круговима у Атини није потребан сусед који ће водити реметилачку политику како у пограничним регијама, тако и на целокупном Источном Медитерану од Либије до Сирије, већ јак и стабилан партнер. Супротно томе, остали говорници неретко су истицали да је, и поред привремених проблема у односима, наступио период изузетно релаксираних и стабилних билатералних односа пре свега захваљујући снажним личним везама председника Ердогана са лидерима балканских земаља.

Питање гулениста као најоштријих противника Ердогановог режима свакако усложњава односе Турске и балканских земаља. Ово питање нарочито је постало акутно у односима држава Западног Балкана са званичном Анкаром будући да скоро све земље (са изузетком Србије) и поред честих забрана деловања гулениста дозвољавају њихов боравак и имају недефинисан став према њиховим просветним и осталим организацијама.

Реџеп Таип Ердоган (Фото АП)

Смештајући Турску и шире контексте, учесници конференције испитивали су и могуће ограничености деловања Турске на Балкану. Истичући да је изразита амбивалентност турских односа према својим НАТО партнерима одлика тренутне политике Анкаре, излагачи су нагласили да се у односима Турске и запада неретко смењују принципи сарадње и конфронтације. Ову прагматичну политику нарочито инспирише Немачка коју су панелисти видели као кључну земљу у обликовању политике ЕУ према Турској. Супротно томе, политичко језгро запада (пре свих САД заједно са Француској и Уједињеним краљевством) неретко осуђује Ердоганову унутрашњу политику сматрајући је ауторитарном и недемократском. Ипак, западни партнери свесни су не само стратешког положаја Турске и Балкана, већ и њихових потенцијала и због тога западна присутност у балканској регији неретко ограничава турско деловање. Већина балканских земља, свесно балансирајући између супротстављених интереса великих сила, показује спремност на ограничену сарадњу са Турском остајући у чврстим савезништвима са  ЕУ и/или НАТО пактом. Такође, битан фактор у спутавању турског деловања јесу Русија и Кина које све активније сарађују са балканским земљама нудећи им шире могућности сарадње од Анкаре. Истовремено, Пекинг и Москва не заборављају на значај Турске као растуће земље на два континента и због тога је продубљивање сарадње са Анкаром саставни део важних стратешких планова две суперсиле.

Конференција „Балкан и Турска у транзицији” свакако представља изузетан подухват Института за европске студије и Фондације „Ханс Зајдел” којим су очени главни процеси, чиниоци, проблеми и могућности сарадње у сложеном мозаику међународних односа у коме Турска и Балкан представљају значајне делове. Но, једно је сигурно. Турска ће на Балкану наставити да спроводи активну политику.

Петар С. Ћурчић
Институт за европске студије

Погледајте још



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Занимљиво је да ниједан медиј у Србији није објавио овај текст са сајта Јужног Фронта од пре неколико дана. Још је занимљивије како су документи процурели у јавност.

    Ја немам времена да текст преводим на српски.

    https://southfront.org/turkeys-secret-plan-to-invade-greece-and-armenia/

Оставите коментар