Oве двије инвестиционе компаније, Вангард и Блек рок, имају монопол у свим областима индустрије у свијету

Фото: Humans Are Free

(Humans are Free, 5. 5. 2021)

У снимку холандске ауторке под псеудонимом Лаж звана ковид (Covid Lie) говори се да су дионице највећих свјетских корпорација у власништву једних те истих инвеститора.

То би значило да „конкурентске“ марке попут Кока коле и Пепсија нису конкуренција, пошто су дионице и једних и других у власништву потпуно истих инвестиционих компанија, фондова, осигуравајућих компанија, банака, и, у неким случајевима, влада.

„Мањи инвеститори у власништву су већих, а ови у власништву још већих. На врху те пирамиде виде се само двије компаније чија имена често виђамо…“

То су Вангард и Блек рок.

Ове двије компаније имају незамисливу моћ. Према писању Блумберга, до 2028. године имаће инвестиције у износу од 20 хиљада милијарди долара – посједоваће, дакле, скоро све што постоји.

Блумберг назива Блек рок „четвртом граном власти“, јер је једина приватна агенција која блиско сарађује са централним банкама. Многи од запослених у Блек року радили су у Бијелој кући током мандата Буша и Обаме.

Лари Финk (Фото: Еван Вучи/АП фото)

Његов генерални директор, Лари Финк, радо је виђен гост политичара и утицајних људи. Он, међутим, није тај који вуче конце.

И сам Блек рок у власништву је дионичара. Највећи од њих је Вангард, приватна компанија, чији, пак, дионичари нису доступни увиду јавности.

Према извјештајима Оксфама и Блумберга, један одсто становништва посједује више новца него осталих деведесет девет одсто људи на свијету. И још горе: Оксфам тврди да је 82 одсто свог новца зарађеног у 2017. години отишло у руке тих 1 одсто.

Другим ријечима, ове двије инвестиционе компаније, Вангард и Блек рок, имају монопол у свим областима индустрије у свијету, а, с друге стране, оне саме у власништву су најбогатијих породица свијета, међу којима су и краљевске, које су биле изузетно богате још и прије индустријске револуције.

Зашто људи за ово не знају? Зашто нема филмова и документараца о овоме? Зашто се о овом не говори у вијестима? Јер је 90 одсто медија у свијету у власништву девет медијских конгломерата.

Снимак (на енглеском, у трајању 45:23) можете погледати на Телевизији Забрањено знање (Forbidden Knowledge TV).

Дјелимичан препис снимка

Док милиони људи падају у окове сиромаштва усљед мјера поводом короне посљедњих годину дана, чак и ако још нисте дошли под удар највеће економске кризе у историји, само је питање времена када ћете и на својој кожи осјетити њене посљедице.

То није утјеривање страха, већ сурова стварност. При том мислим да не само да можемо ублажити штету, већ чак и побољшати ситуацију, под условом да смо о њој ваљано обавијештени.

Зато бих хтјела да укажем на неке лако провјерљиве чињенице од кључног значаја.

Свега неколико великих корпорација владају свим аспектима наших живота. Неком то може звучати претјерано, али од доручка који једемо до ћебета на ком спавамо и свега што носимо и трошимо између то двоје све увелико зависи од тих корпорација.

То су огромне инвестиционе компаније које одређују ток новца. Оне су главни ликови представе којој свједочимо.

Како све то функционише?

Прехрамбена индустрија

Узмимо за примјер Пепсико (Pepsico). То је матица бројних фирми за газирана пића и грицкалице. Такозване конкурентске марке потичу из фабрика неколико корпорација које држе монопол над цјелокупном индустријом хране.

У индустрији пакованих прехрамбених производа постоји неколико великих компанија попут Унилевера (Unilever), Кока Коле (Coca Cola), Монделеза (Mondelez) и Нестлеа (Nestle).

Фото: 100najvecih.rs

Већина робних марки из прехрамбене индустрије у власништву је једне од ових корпорација. Велике компаније су на берзи и у својим управним одборима имају велике дионичаре.

Појединости о компанијама, нпр. подаци о највећим дионичарима, могу се наћи на изворима попут Јаху финансија (Yahoo Finance).

Узмимо као примјер поново Пепсико. Видимо да је 72 одсто дионица у власништву 3.155 институција попут инвестиционих компанија, банака и, у неким случајевима, влада.

Ко су највеће институције инвеститори Пепсика? Како видите, свега десет инвеститора посједују скоро трећину дионица.

Десет највећих инвеститора посједују вриједност од 59 милијарди долара, али три од тих десет посједују више дионица од осталих седам.

Запамтимо ко су и бацимо поглед на највеће дионичаре Кока Коле, највећег Пепсијевог конкурента.

Највише дионица и овде је у власништву институција. Обратимо пажњу на првих десет, почевши од доњих шест. Четворо њих видјели смо и у доњих шест код Пепсика – то су Нордерн траст (Northern Trust), Џеј Пи Морган Чејс (JP Morgan Chase), Џиоди капитал менаџмент (Geode Capital Management) и Велингтон менаџмент (Wellington Management).

Џеј Пи Морган (Фото: Currency.com)

Погледајмо сад највеће дионичаре. То су Блек рок, Вангард и Стејт стрит (State Street).

То су највеће инвестиционе фирме.

Кока Кола и Пепси, дакле, уопште нису конкуренција.

Друге велике компаније попут Унилевера, Монделеза и Нестлеа, које посједују лепезу других фирми, припадају истој тој малој скупини инвеститора. И њихова имена не јављају се само у прехрамбеној индустрији.

Погледајмо на Википедији ко су највеће компаније у области информационих технологија.

Информационе технологије

Фејсбук је власник Воцапа и Инстаграма, уз Твитер најпопуларнијих друштвених мрежа.

Алфабет (Alphabet) је власник свих Гуглових компанија, попут Јутјуба и Гмејла (Gmail), али и највећи инвеститор Андроида (Android), једног од два оперативна система за скоро све паметне телефоне и таблете. Други оперативни систем је Еплов (Apple) Иос (IOS). Додамо ли Мајкрософт (Microsoft), видимо да четири компаније праве програме за скоро све рачунаре, таблете и паметне телефоне на свијету.

Погледајмо ко су највећи дионичари ових компанија.

Узмимо Фејсбук: 80 одсто дионица је у власништву институционалних инвеститора – истих имена као у прехрамбеној индустрији, при чему су прва три истовјетна.

Друштвене мреже

Потом Твитер, који с Фејсбуком и Инстаграмом чини главну тројицу.

И ова компанија је у рукама истих инвеститора, уз Епл и његовог највећег конкурента, Мајкрософт.

Погледамо ли и друге велике компаније у области ИТ-а које праве наше компјутере, телевизоре, телефоне и кућну технику, налазимо исте велике инвеститоре, који заједно посједују већину дионица.

И тако је, без икаквог претјеривања, у свим индустријама.

Туризам (уз енергетику и рударство)

Резервишемо одмор преко рачунара или паметног телефона. Тражимо лет за неку сунчану земљу преко Скајскенера (Skyscanner) или Експедије (Expedia) – и једна и друга припадају малој скупини инвеститора.

Летимо неком од бројних авиокомпанија, од којих су многе у рукама истих инвеститора и влада, попут Ка-Ел-Ем-а (KLM) или Ер франса (Air France).

Авион на који се укрцавамо је, најчешће, Боинг (Boeing) или Ербас (Airbus), у власништву истих имена. Резервишемо преко Букинга (Booking.com) или Ер-Би-Ен-Би-ја (AirBnB), а по доласку идемо на вечеру и остављамо коментар на Трип адвајзеру (TripAdvisor).

Једне те исти велики инвеститори појављују се у сваком аспекту нашег путовања, а моћ им је још и већа, јер керозин као гориво за авионе потиче из њихових рафинерија и нафтних компанија.

Челик од ког је авион направљен потиче из њихових рударских компанија. Та мала скупина инвестиционих фирми, фондова и банака уједно је, наиме, и највећи инвеститор у области ископавања сировина.

На Википедији се види да највеће рударске компаније имају исте инвеститоре присутне и у свим другим областима.

Исто важи за велике компаније у области пољопривреде: у њиховом власништву је Бајер (Bayer), фирма матица Монсанта (Monsanto), највећег свјетског произвођача сјемена.

Исти власници су највећи дионичари и у индустрији текстила. Многе популарне модне марке које праве памучну одјећу у њиховом су власништву.

Било да је ријеч о највећим свјетским компанијама за соларне панеле или рафинеријама нафте, дионице су у рукама истих компанија.

Они су власници духанских фирми, али и фармацеутских компанија и научних институција из области медицине.

Они посједују и компаније које производе метале и цјелокупну ауто, авионску и индустрију наоружања у којима се они користе.

Посједују и компаније за израду електронике, власници су великих робних кућа и фирми за интернет трговину, чак и алата за плаћање које користимо приликом куповине њихових производа.

Ради краткоће, приказала сам само врх леденог бријега.

Одлучите ли се на истраживање посредством извора на које сам вам управо указала, видјећете да су најпопуларније осигуравајуће компаније, банке, грађевинске фирме, телефонске компаније, ланци ресторана и козметике у рукама истих институционалних инвеститора које смо управо видјели.

Блек рок и Вангард

Углавном су у питању инвестиционе фирме, банке и осигуравајућа друштва.

Оне саме, с друге стране, у власништву су дионичара, при чему највише изненађује да су једне власници дионица оних других и обратно.

Заједно чине огромну мрежу упоредиву с пирамидом. Мањи инвеститори у власништву су већих, а ови још већих.

На врху те пирамиде виде се свега двије компаније чија смо имена досад често сретали – Вангард и Блек рок. Њихова моћ је незамислива.

Оне не само што посједују лавовски дио дионица готово свих великих компанија, већ и дионица њихових инвеститора, што им омогућава потпуни монопол.

Према писању Блумберга, до 2028. године имаће инвестиције у износу од 20 хиљада милијарди долара – посједоваће, дакле, скоро све што постоји.

Блумберг назива Блек рок „четвртом граном власти“, јер је једина приватна агенција која блиско сарађује са централним банкама. Многи запослени у  Блек року били су у Бијелој кући током мандата Буша и Обаме.

Лари Финк и амерички министар финансија у администрацији Џоа Бајдена, Џенет Јелен (Фото: Руди Хавенстајн/Блумберг)

Његов генерални директор, Лари Финк, радо је виђен гост политичара и утицајних људи. Он, међутим, није тај који вуче конце.

И сам Блек рок у власништву је дионичара. Највећи од њих је Вангард, приватна компанија, чији, пак, дионичари нису доступни увиду јавности.

Према извјештајима Оксфама и Блумберга, један одсто становништва посједује више новца него осталих деведесет девет одсто људи на свијету. И још горе: Оксфам тврди да је 82 одсто свог новца зарађеног у 2017. години отишло у руке тих 1 одсто.

Најпознатији пословни часопис Форбс у броју од марта 2020. навео је да у свијету постоји 2.095 милијардера, што значи да је Вангард у власништву најбогатијих породица свијета. Загребемо ли у њихову историју, видјећемо да су увијек биле најбогатије.

Ове породице, од којих су многе краљевске, оснивачи су нашег банкарског система и свих грана индустрије, и никад нису губиле моћ, али су се усљед пораста броја становника на свијету морале почети скривати иза фирми попут Вангарда.

НВО, задужбине и њихов удио у власништву великих фармацеутских фирми

Непрофитне организације, које називају и задужбинама („фондације“), зависе од прилога („донација“). Нису обавезне да откривају своје финансијере, могу улагати новац према сопственом нахођењу и нису дужне плаћати порез док год профит улажу у нове пројекте.

На тај начин стотине милијарди долара промета одвија се између непрофитних организација. Према влади Аустралије, непрофитне организације представљају идеалан начин за финансирање тероризма и прање новца.

Фондације и средства најбогатијих породица држе се што је више могуће подаље од јавности.

За питања која привлаче пажњу јавног мњења користе се фондације филантропа, које су ниже по рангу, али веома богате.

Три најпознатије су: Задужбина Била и Мелинде Гејтс, Задужбина Отворено друштво контроверзног милијардера Сороса и Задужбина Клинтонових.

Бил Гејтс (Фото: AP/Carolyn Kaster)

Према интернет страни Свјетског економског форума, пошто је Доналд Трамп отказао америчко финансирање Свјетске здравствене организације, Гејтсова задужбина остала је њен највећи финансијер, блиско сарађујући с највећим фармацеутским фирмама попут Фајзера, Астра Зенеке, Џонсона и Џонсона, Бионтеха и Бајера.

Видјели смо ко су њихови највећи дионичари. Бил Гејтс није био никакав сиромашни залуђеник за рачунаре који је на чудесан начин постао веома богат, већ потиче из породице филантропа у служби елите.

Његов Мајкрософт у власништву је Вангарда, Блек рока и Беркшир Хедавеја. Али је Гејтсова задужбина послије Блек рока и Вангарда највећи дионичар Беркшир Хедавеја – Гејтс је чак био и члан његовог Надзорног одбора.

Медији естаблишмента и лажне вијести

Зашто се о свему овом не говори у медијима?

Одговор нам поново нуди Википедија – 90 одсто свих међународних медија у власништву је девет медијских конгломерата.

Без обира узмемо ли монополисте попут Нетфликса или Амазон прајма, или огромне концерне с мноштвом фирми ћерки, попут Тајм Ворнера, Волт Дизнија, Комкаста, Фокса, Бертелсмана и Вијакома, Си-Би-Ес-а, дионице су у власништву истих фирми.

Фото: CNN Center

Толики медији, међутим, сами не стварају вијести, већ користе агенције попут АНП-а и Ројтерса, које нису независне – Ројтерс је, на примјер, у власништву моћне канадске породице Томсон.

За анализе и ставове велики медији користе организацију Проџект Синдикејт (Project Syndicate), најмоћнију у тој области.

Отуд једногласност у извјештавању великих медија.

Бацимо ли поглед на Европски центар за новинарство (European Journalism Centre), опет налазимо Гејтсову и Задужбину Отворено друштво, уз спонзорство Гугла, Фејсбука итд.

Опасност у којој се налазимо

Елите управљају сваким аспектом нашег живота. То чине посредством, између осталих, Свјетског економског форума.

Сваке године у Давосу (Швајцарска) директори великих концерна састају се са шефовима држава, утицајним политичарима и другим организацијама, попут УНИЦЕФ-а и Гринписа.

Према Википедији, годишња чланарина је 35 хиљада евра, али „више од пола буџета долази од партнера, који покривају трошкове политичара који себи иначе не би могли приуштити чланство“.

Лого: Светски економски форум

Ако се шефови индустрија, банкари и политичари од 1971. године на овамо састају ради рјешавања проблема у свијету, одакле и даље толико проблема?

Зар није нелогично да је послије педесет година састајања представника организација за заштиту животне средине и директора компанија највећих загађивача стање животне средине све горе?

Забрињава што СЕФ и УН отворено признају да се пандемија и друге катастрофе могу искористити за преобликовање друштва. То не смијемо схватати лакомислено.

С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари

Прочитајте још

• Лесли Пајн: Енглеско-јеврејско племство
• Ернст Волф: Централне банке као марионете америчког хеџ фонда „Блек рок“

Categories: Посрбљено

Tags: Јована Алексић, Александра Брус, Бангард, Лари Финк, САД, банкарство, капитализам, светска економија, светска привреда, финансије