Духовна хајдучија: На крају, који је почетак

Оно што је уништило Западно римско царство и класичну империју Маја је управо таква унутрашња трулеж

Херман ван Сваневелт (1600-1655), Константинов славолук (Фото: Викимедија)

Током IX века цивилизација Маја у Средњој Америци (тзв. „класична“) ушла је у период тако тешке кризе да су већ почетком X столећа скоро сви значајни градови били напуштени. Никада се више нису уздигли и прашума их је постепено прогутала. Ма колико да су се историчари, социолози и етнолози трудили, нису успели да утврде недвосмислени разлог нити понуде универзално објашњење за ову појаву. Недостатак писаних историјских извора свакако им није ишао на руку, али можда се ова катастрофа може објаснити аналогијом с нечим што се нешто раније догодило на тлу Европе, са Западним римским царством. Истина, и у историји Римске империје, колико год богато документована била, постоје догађаји које није нимало лако објаснити, иако је понуђених тумачења прегршт. На пример, сматра се да је Константин Велики у једном тренутку одлучио да подигне нову престоницу, Цариград, из више разлога: Исток је био гушће насељен, главни противник (Персија) налазио се на тој страни, производња и снабдевање стратешким намирницама и сировинама тамо су били развијенији, а на Истоку је било и више хришћана, на које је Константин решио да се нарочито ослања. Но, постоји још један разлог који ваља поменути, без обзира на то што наука можда не може егзактно да га потврди.

Мајанска грађевина Чичен Ица, фотографија Теоберта Малера из 1892. године (Фото: Викимедија)

Константин је у Рим први пут ушао тријумфално, после битке на Милвијевом мосту (28. октобра 312) и победе над узурпатором Максенцијем, дакле у празничној атмосфери. Но, само неколико година касније (316), на деценалије (десетогодишњицу узимања титуле августа), император је показао уздржаност када је требало да предводи паганске ритуале, без обзира на то што су они одржавани у његову част. Сенатори и остали римски „крем друштва“ били су разочарани, а помало и забринути, јер им разлози за такво поступање цара нису били јасни.

Приказ битке код Милвијског моста на Константиновом славолуку у Риму (Фото: Викимедија)

О двадесетогодишњици (326), пак, Константин није учествовао ни у једној јединој свечаности, њему лично посвећеној. Штавише, према „вечитом граду“ и његовим становницима је, са себи својственом претећом иронијом, исказао најдубљи презир, што је изазвало праву панику код елите која је узалуд настојала да му се улагује. Уосталом, тад је већ био отпочео изградњу Цариграда, из свих напред поменутих разлога. Али један од главних било је управо разочарање Римом. Рационално објашњење било би да се, по Константину, Рим није у међувремену довољно христијанизовао, упркос томе што је из сопствене касе у претходном периоду цар великодушно финансирао изградњу велелепних цркава (апостолима Петру, Павлу, Јовану, као и другим светитељима). Но, то се може рећи и једноставније: Рим је био неизлечиво болестан, а његови становници декадентни без наде на опоравак. Уосталом, на читавом Западу, Константин је једино ценио варваре, против којих се успешно борио, али које је истовремено регрутовао у римске легије, па чак од њих створио и своју личну, мобилну армију. Све друго је било неупотребљиво и дегенерисано.

Василиј Сазонов, Константин и Јелена (Фото: Викимедија)

За релативно кратко време, а нарочито после званичне поделе на два Царства (395), Запад је пропао (476) и сва достигнућа, посебно инфраструктура, нестала су нетрагом у корову, неписмености и дивљаштву. Обично се сматра да су варвари уништили Запад, али то је далеко од истине. На пример, „страшни“ Аларих и његови Визиготи који продиру на Апенинско полуострво и пљачкају Рим (410) заправо су били избеглице, по бројности мање од 100.000 људи укључујући жене, децу и старце. Они су били мигранти, бегунци испред горих варвара (Хуна, рецимо) и само настојали да се населе у римској цивилизацији и да ту „живе као сав нормалан свет“. Но, чекало их је непријатно изненађење, јер на тлу читаве Италије владале су оскудице у свему најосновнијем, па и права глад. Аларих је од муке доживео шлог и умро. Узгред, претходно је наредио својим људима да врате драгоцености које су похарали, јер од њих није било користи: посуђе са позлатом и од најфинијег стакла и горског кристала није значило ништа у земљи у којој није било хлеба. А зашто га није било? Зато што су Вандали заузели територију данашњег Туниса којом се Рим снабдевао житом. Али вино и маслиново уље, зар ни тога није било почетком V века у читавој Италији? Веровали или не – није! Вино се увозило из афричких провинција (данашњи Алжир и Мароко) које су заузели Вандали, а маслиново уље стизало је са Иберијског полуострва, које су, после Вандала, прегазили Свеви. У срцу Римског царства, дакле, живели су милиони бескичмењака, ленштина и паразита, који нису производили ништа, него су већ вековима навикли да неко други за њих ради и да их неко други брани. Томе је дошао крај.

Похара Рима 410. године, француска минијатура из 15. века (Фото: Викимедија)

Лако је замислити човека који, без обзира на опасност и вероватноћу успеха, устаје у одбрану огњишта, породице, отаџбине и правих вредности у које верује. Немогуће је, међутим, замислити човека да свој живот ризикује ради стандарда, конформизма и хедонизма, за које је временом уобразио да му по неком праву припадају још од рођења и да је неко дужан да му их заувек обезбеђује. Потомци храбрих пустолова, окрутних освајача и рационалних организатора постали су размажени дебили, неспособни за било шта. Оно што је уништило Западно римско царство и класичну империју Маја је управо таква унутрашња трулеж, за коју се паралела може данас видети у срцу ЕУ. У њој се непролазне људске вредности могу наћи једино на „маргинама“, код „другоразредних Еуропејаца“, укратко – код варвара (Пољака, Словака, Мађара итд).

Само, дегенерисане еврократе не треба да рачунају да ће ти „варвари“, па ни мигранти с Истока (које производе и дозивају), спасавати њихову земљу дембелију и довека их служити без иједног ваљаног разлога. Јер, схвативши да Рим није место где се може „живети као сав нормалан свет“ (јер више сам није нормалан, него чудовишан), варвари су раскомадали Царство и створили своје националне краљевине. У сваком случају, људи су тада на територији издишућег „конструкта“ засновали (а ускоро ће опет) такве структуре и државне организације за које вреди живети, па и умрети. Јер, аутентична цивилизација заснива се на спремности да се за њу положи живот. Дегенерисана, пак, верује да за њу треба да раде и умиру сви други.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

3 replies

  1. Сличности има, али и ништа више од тога, на томе и завршава.. Јер за разлику од оних времена, данас су се умешале неке технологије.. На пример, да једна „ленштина“ и „бескичмењак“ (не волим „тврду“ терминологију, то је „простор комфора“ за коментаторе, а никако за ауторе текстова, нарочито оне који претендују на „духовност“, јер иза ње такве, употребљене терминологије, стоји гнев, који и није хришћанска врлина, а иза гнева осећај немоћи, који опет мало везе има са православним духом), пре бих рекао ошкембавели и одебелогузили лик уз пиво и кокице мрда џојстиком и тамо негде наоружаним дроном убија стотине и хиљаде „варвара“. (претходно поменуто су не тако давно, у другом контексту, на својој кожи осетили несрећни Јермени) Тако да.. не бринем ја за будућност Запада(Америка и Енглеска (ипак) никад, неће бити земље пролетерске), имају они широку лепезу средстава да заштите себе и своје вредности, или „вредности“ (има и тога), но бринем за ове што долазе за нама, овде, у српским земљама..

    10
    5
  2. Не схватам каква је то подела Царства и слом 476? Византија је наставила да влада целим Медитераном још 600-700 година, наравно уз повремене губитке одређених територија. Царство је било подељено на Исток и Запад, при чему је Исток био већи и значајнији, али је Западом владао цар-савладар: у Византији је увек, осим цара, постојало и до 3 савладара.
    У време поделе на егзархате – чувени су били: равенски егзархат, кордовски и др.

    4
    1
  3. dulebg Франци, најборбеније германско племе, претходно надвладавши остала племена(Алемане и др.) и освојивши преостали део данашње Француске, ставили су Рим под своју контролу чиме је започела подела Ромејског царства у години која се помиње. Германи нису бројни, али имају капацитет да мењају историју у сталној потрази за својим „местом под сунцем“. Е сад, што та „потрага“ најчешће „пукне преко леђа“ других народа је нека друга прича. Германи су „начели“ Ромејско царство..

Оставите коментар