Душан Микља: Отац на Голом отоку – породица робија на слободи

Није постојао рок тако нечовечног односа према породици, то је у најдословнијем смислу вечно трајало, каже Душан Микља, чији је отац био на Голом отоку

Голи оток (Фотодокументација „Политике”)

О Голом отоку написано је силество књига, а о њему су сведочили не само заточеници, већ и они који су тај логор формирали. Међутим, често пренебрегавана чињеница је да су заједно са осуђеницима на својеврсну робију били осуђени и чланови њихових фамилија. Том темом бави се нови роман Душана Микље „Животи за изнајмљивање“.

Роман „Животи за изнајмљивање“ је лична исповест заснован на веродостојном искуству, с обзиром да је Микљин отац, потказан да наводно није пријавио једног студента који је хтео да пребегне у Мађарску, осуђен на осамнаест месеци заточеништва у највећем концентрационом логору Титове Југославије.

„Размишљајући о томе како да му се одужим, макар записом, открио сам једну занемарену тему, а то је да се о породици, која је такође била жртва прогона, мало говори. А те невоље и прогони били су готово исто тако сурови као и они који су били намењени самим жртвама“, објашњава Микља.

Отац на Голом отоку — породица робија на слободи

Породица је била под непрестаним надзором и на одређени начин је била у потпуности изопштена из друштва.

„Иако сам био недорастао младић, нисам могао да добијем пасош, отац је могао да ради једино на градилишту. То је била нека врста друштвеног апартхејда, јер су и познаници и најближи пријатељи избегавали контакте да не би себи наудили, пошто су сви били под неком врстом присмотре. Оно што је било готово неподношљиво у томе, није постојао рок тако једног нечовечног односа према породици, што је то у најдословнијем смислу вечно трајало“, истиче наш саговорник.

Микља је и сам био жртва потказивача — у Централном затвору у Београду провео је, како каже, нешто мање од месец дана. Међутим, у време када је ухапшен и самим иследницима је дозлогрдило да примају велики број, најчешће неоснованих пријава, тако да је његов боравак у затвору био „педагошке“ природе. Ипак, довољно упечатљив да га на смрт преплаши.

„Ако сте у том добу у затвору, и одраслим људима то тешко пада, а камоли недораслом младићу“, каже Микља.
Атмосферу изопштености Микља је подносио, како каже, врло тешко, упркос томе што класне разлике у то време нису биле изражене. Друговима је било важније како игра фудбал, него где му је отац, али одрасли људи су се веома прибојавали контакта са породицом голооточког осуђеника, чак и блиски пријатељи — постојао је страх да вас неко види са прокаженим.

Циљ логора — преваспитати и испразнити лобање

Отац је, каже Микља, током његовог одрастања више био по логорима, него што је живео са породицом — прво је био у немачком заробљеништву, непосредно после рата провео је у Француској у југословенској војној мисији у Марсеју, а потом на Голом отоку. Више сам маштао о њему и чезнуо за њим, него што смо били заједно, додаје наш саговорник.

Из заробљеништва се јављао и породица је о њему понешто и знала на основу писама и фотографија; са Голог отока, међутим, писама није било — о њему породица ништа није знала, све док није пребачен на тобоже добровољни рад у једно славонско село. Тамо је Микља, како каже, схватио парадоксалност ситуације и разлику између нацистичких и југословенских логора — у Аушвицу логораше нико није терао да кличу и славе своје мучитеље, на Голом отоку то је била основа за „преваспитавање“ заточеника.

Логоре за ибеовце у Југославији (Карта: Докторска дисертација Мартина Превишића, Povijest informbiroovskog logora na Golom Otoku 1949. – 1956, Zagreb 2014)

Касније, удубљујући се у тему, наш саговорник је наишао на сличне примере. Тако управник злогласног техеранског затвора Евин каже једном од заточеника да „само жив човек може да се преобрати. Једино се лешеви безнадежно држе својих уверења“. Такав став типичан је за врсте логора какав је био Голи оток, каже Микља, цитирајући управника затвора Евина: „Не интересују нас докази. Интересује нас признање. И, уосталом, до доказа се тешко долази, лакше се долази до признања.“ Признање је, наравно изнуђено тортуром.

„Тако да је циљ тих многих логора да ’преваспитате‘ и преобратите човека, да му испразните лобању, да у њу усадите кајање и признање да је нешто најгоре и да га пустите на слободу да самим својим постојањем сведочи о безнадежности отпора“, каже Микља.

Никола Јоксимовић

Опрема: Стање ствари

(Спутњик, 20. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар