Разлика између свих других институција и судства лежи у чињеници да је судство намењено да исправља неправде и бешчашће у другим деловима друштва. А оно је најгоре и најнечасније

Александар Фатић (Фото: Блог Александра Фатића)

Један од најартикулисанијих наших политичара из времена Другог светског рата, патриота и верујући човек, храбар и родољубив правник, адвокат, који је и као министар долазио да свештенику додаје кадионицу и да помаже у цркви као чтец, написао је следеће редове:

Нико нека не мисли да овакви режими, ауторитативни, „јаке руке“, неодговорни и неконтролисани, нису везани некаквим законима, јер сваки закон могу по својој вољи да измене.

Природа ствари – тај најмоћнији законодавац – оваквим режимима поставља изванредно тешке законе (…).

У парламентарном поретку тежња режима била је управљена на добијање такозваног поверења. Овде је потребно више од поверења. Овакви режими не успевају без одушевљења.

Нека ми читалац опрости на обухватним цитатима, али у другом свом тексту, под насловом „Правда је основ државе“, исти аутор пише:

А пре неки дан сретох сељака пријатеља. Развукле му се усне на широк блажен осмејак. Запитах га, реда ради, како је. А он одговори: „Није добро, али биће боље.“ Поведе ме до великих степеница што воде у суд и показа ми на пространи зид коме степенице до прве окуке воде. И док моје очи једва, као звезде кроз облаке, успеше да испод истанчалих слојева ипак прочитају речи: „Правда је основ државе“, он настави: „Велим ти ја, биће боље! Кад са ових речи скину двоструку кору што их покрива, а види се да нећемо дуго чекати на то, тада ће бити боље.“ Затим се растадосмо.

За није тај Народ створио најлепшу песму о непобедивости Правде?

Зар и своју химну не почиње оданим речима: „Боже правде…“?

И данас је тако. Ми данас имамо власт која једне људе убија и уништава, која је подјармила универзитет, корумпирала велики део становништва, уништила судове и претворила их у легла свакојаког криминала и партијске трговине. Имамо власт која је продала Косово и још намерава да га продаје, која је узела милијарде кредита да подмићује грађане да гласају за њу, и која је један део народа, као Турци јањичаре, претворила у своје „ботове“.

У јавности се све више помињу имена тих ботова, из разних институција, који су успели да наруше свој углед и постану срамота за народ, за земљу, за Правду, за своје породице, за своју децу, за све нас.

Стара црногорска пословица гласи: „Када изгубиш образ, све друго ти је џабе“. А у савременом речнику „образ“ је исто што и углед.

Правда о којој пише политичар о коме је реч је питање части, питање елементарног морала које појединци у институцијама морају имати. Управо зато је потребна лустрација, да се људи који су кршили елементарну част једног народа као такви означе и елиминишу из јавног живота и са јавних функција.

Посебни проблеми односе се на институцију судства. У Етичком кодексу Високог савета судства стоји одредба која предвиђа да судија не сме својим поступцима, у суду и ван суда, нарушавати углед судства и поверење јавности у суд.

Шта рећи за судије које се повлаче по медијима, које праве инциденте по суду. На порталу „Између јаве и сна“ недавно је писано о тек изабраној судији Ивани Димовски, из Првог основног суда у Београду, чије се процесирање тражи од стране опозиције, посебно од покрета Нови 6. октобар, по извештајима овог портала, која не само да прави скандале по суду, и то и ван суднице, јавно, него и правни експерти, на порталу „Директно“, пишу отворена писма министарки правде поводом вапијућег понашања ове судије. Штавише, она на својим друштвеним мрежама оставља препоруке власника приватних фирми тражећи „ангажман“ и рекламира адвокатске канцеларије, све представљајући се као судија.

Уз такво нарушавање угледа судства, које је много горе за судство од онога што је радила судија Марија Јанићијевић из Врања, која је због недоличног понашања недавно разрешена функције, судство не може избећи последице њиховог понашања за свој углед.

Илустрација: Срђан Печеничић

Хоботница неморала и бешчашћа протегла се и на универзитет, који је управо доживео да група чланова Савета Универзитета у Београду, противно ставу Сената, гласа онако како им је владајућа странка рекла.

Разлика између свих других институција и судства лежи у чињеници да је судство намењено да исправља неправде и бешчашће у другим деловима друштва.

А оно је најгоре и најнечасније, на основу свих примера које видимо.

Остаје да се види да ли се у судству може још увек наћи оно што исти аутор кога сам већ цитирао назива „оним кристалима живота“ који опстају у воњу трулежи, и који ће судство претворити у огледало части, уместо садашњег стања, у коме је оно извор свакакве нечистоће и неморала.

Остаје да види да ли ће они који су надлежни да судство спасавају од мрака, обасјати судове светлошћу, и том светлошћу сажећи корумпиране и мрачне актере злоупотреба и нарушавања угледа државе.

Остаје да се види да ли ће се они који су надлежни за морал у судству сетити Христових речи: „Све што је скривено објавиће се са кровова“.

То је смисао лустрације, а њен обухват зависи од тога ко од оних који треба да бране интегритет судства ради свој посао, а ко не ради. Јер бешчашће у судству је најгоре бешчашће.

Аутор је редовни професор, научни саветник
Институт за филозофију и друштвену теорију
Универзитет у Београду

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Categories: Разномислије

Tags: Александар Фатић, Димитрије Љотић, Ивана Димовска, Марија Јанићијевић, судство