Наш проблем није Вучић. Наш проблем су сви они који ће сутра и Вучића да се одрекну, а да се приволе и црном ђаволу само да остану на позицији на којој могу да паразитирају на државном буџету
Александар Фатић (Извор: Снимак екрана/ТВ Храм)
У српском друштву постепено сазрева идеја о томе да је лустрација неминовност после пада актуелног режима. Она није ствар идеологије. Реч је просто о томе да људи који су учествовали у једној дубоко криминализованој власти, која се није либила ни једног злодела, од бесомучног задуживања земље, простачке куповине гласова уплатама на рачун грађана, преко ненормалне куповине медицинске опреме са којом сада земља не зна шта ће, па преко лажи о броју заражених и умрлих од корона вируса, до отимања деце политичким противницима режима преко криминалних, мафијашких центара за социјални рад и послушних корумпираних судија. Врхунац је афера „Палма“: оптужбе за организовану проституцију и подвођење девојчица од стране „домаћина“, пријатеља Аркана и њему сличних, а сада коалиционог партнера владајућег наркотрафикантског режима чији агенти су гајили и чували највећу фарму марихуане у Европи. Сви људи који су активно, добровољно, учествовали у злоупотребама овог режима морају бити лустрирани. Али шта то значи конкретно, животно?
Стиче се утисак да опозиционе странке уопште не знају шта је то лустрација у пракси. Ђиласова Странка слободе и правде најављује „дан после“ у смислу обрачуна са актерима криминала у СНС и повезаним странкама, али већ у самом образложењу тог „дана после“ види се да та странка не зна шта је лустрација. Наиме, наводи се да ће се „мењати закони“, па ће се онда, наводно, одговорни „процесирати“. Не само да је такав поступак практично немогућ, јер промена закона захтева значајну већину у парламенту, коју опозиција вероватно неће имати, затим операционализацију тих закона кроз подзаконске акте тражи године, да не говоримо о томе да тим људима нема ко да суди, и нема ко да их кривично гони, из простог разлога што тужилаштво и судство у Србији практично не постоје. Наиме, судије спадају у најкорумпиранији слој од свих припадника јавног сектора у Србији, и то је ствар коју потврђују не само испитивања јавног мнења у смислу перцепција грађана (судство је перципирано као најкорумпиранији део државе, у који грађани имају најмање поверења, чак мање него у владу), него и у смислу квантификованих европских критеријума: ЕУ сматра да је стање у Србији најгоре у судству, и то је практично једини разлог због кога Србија назадује у процесу евроинтеграција. Дакле, „промена закона“ и „суђења“ нису лустрација, а у практичном смислу су немогући.
Нешто ближи појму лустрације су људи из Народне странке Вука Јеремића, који заговарају „реваншизам“, али када треба да објасне шта то, рецимо, значи у конкретним случајевима, они опет не умеју да одговоре, што није чудно, с обзиром на то да је то странка Вука Јеремића, човека који је делимично легализовао одвајање Косова постављањем непаметног питања пред Уједињене нације о томе да ли је одвајање Косова „законито“, пре него што је размислио да ли уопште зна значење појмова о којима поставља питање светском форуму.
Најближи појму лустрације је покрет „Нови 6. октобар“, који предвиђа оснивање специјалних судова за политички криминал у којима ће судити посебне судије, а који ће судити садашњим судијама и тужиоцима. Председник „Новог 6. октобра“, професор Војин Ракић, јасно каже да садашње правосуђе не може бити субјект правде, него мора бити објект правде када дође до промена: они не могу никоме судити, већ се њима мора судити.
Војин Ракић (Фото: Н1)
То нас доводи ближе одговору на то шта се мора урадити. А одговор је једноставан и може се сагледати из поступања других земаља које су, правовремено, извеле лустрацију. На пример, Чешке, најнапредније земље средње Европе која је успела да се катапултира из једног болесног комунизма у савремену, европску демократију каква је та земља данас.
Лустрација подразумева да се формирају посебна тела која ће прикупљати информације о проблематичним и корумпираним судијама, тужиоцима и јавним службеницима. Мора постојати листа људи који се морају лустрирати, која није судски верификована, него представља став друштва, или релевантних група у друштву, о томе ко мора бити предмет лустрације. Тај став мора бити образложен у сваком случају.
Та листа онда подразумева да се људима са листе морају одузети могућности да учествују у политичком животу, а мора им се забранити и запошљавање у јавном сектору, што значи да се не могу издржавати из државног буџета. Могу се бавити пољопривредом или трговином, могу отворити бакалницу ако желе, али не могу радити у општини, министарству, суду или другој јавној установи.
Осим тога, за оне који су кршили начела етике и правичности и радили по налозима политичког режима, а били су судије и тужиоци, дакле људи чији задатак је био да поправљају неправду а не да је чине, предвиђена је казна прогонства. Ова казна је чак постојала у чешком кривичном закону: таквим људима се забрањује живот у градовима и протерују се у одређени део земље, обично рурални део. Тако би судијама које су, на пример, одузимале децу противницима режима, ослобађале Јоцу Амстердама за убиство Иве Пуканића или незаконито Станка Суботића за шверц цигарета, било место на селу, да саде и беру кромпир и лук – а не на позицији председника судова. Они не би смели да долазе у град, а то би се контролисало преко полицијске базе података кроз рутинско легитимисање, као што се данас контролише постојање прекршајних, судских или административних проблема (потернице, истекле регистрације аутомобила, неодазивање на позиве, итд.). Дакле, ако неко ко је протеран из Београда у, рецимо, Сефкерин, близу Београда, а буде затечен у Београду, добио би аутоматски казну затвора додатну казну, рецимо новчану, или казну одузимања додатне имовине, или премештај у неки мање повољан део земље. Ова врста механизама назива се „транзиционом правдом“ и о њој је написано доста научних радова и практичних искустава у савременој литератури, још од транзиције после апартхејда у Јужној Африци, преко посткомунистичких транзиција у средњој Европи.
Click to access PunitiveMemoryLawsEEPS1.pdf
Важан елемент лустрације је и одузимање имовине, односно прихода. Људи који су радили за режим, а рецимо, били су државни тужилац, заштитник грађана или повереник за информације од јавног значаја, чији је посао био да буду независна брана политичком режиму који наступа према грађанима, примали су огромне плате које плаћају грађани. Њима се добит стечена током њихових мандата мора одузети, то јест морају вратити све што су примили кроз плату током функције, као што им се мора одузети и сва већа непокретна и покретна имовина. Ово су мере које се примењују заједно са одстрањењем из урбане средине и из политичког живота.
Да ли у лустрацији има неправди? Наравно да има. Реч је о транзиционом механизму који неминовно захвата и неке људе који, можда, не заслужују да буду предмет лустрације, али у пракси, такве неправде су минималне, јер је режимско деловање оних чија имена доспевају на листе за лустрацију обично веома упадљиво. Такво деловање прати појављивање у медијима. Људи о којима је реч, у великој пропорцији, већ су медијски праћени у својим злоупотребама, тако да, иако неправди може бити и има их, њих је у лустрацији много мање него у корумпираном судству и „системском процесирању“ људи у системски корумпираним институцијама.
Први који морају проћи лустрацију су они због којих је лустрација неопходна: судије и тужиоци свих нивоа. Дакле, људи који су правосудни систем учинили нефункционалним (а о томе је говорио председник Вишег суда у Београду Степановић) морају бити одмах одстрањени из градова и из државне управе. У Београду, данас, можда једини суд који не би био непосредни предмет опште лустрације свих судија је Виши суд у Београду, управо захваљујући Степановићу, који њиме руководи. Први и Трећи основни суд у Београду су предмет сталних скандала који се рефлектују у медијима, као и сва београдска тужилаштва, са малим изузетком Другог основног тужилаштва.
Опозиција, ако мисли да мења начин живота у Србији, мора прво сести и размислити шта значи лустрација. Људи у Србији су већ почели да се поздрављају поздравом „До лустрације“, уместо познатијег поздрава „До победе“. Али опозиција мора да схвати да лустрација није једноставан поступак, да подразумева знање, доследност и опредељеност.
У Јужној Африци, формиране су такозване „комисије за истину и помирење“. Један од највећих стручњака за транзициону правду глобално, а посебно за транзициону правду у Африци, професор Клаус Бакман (Klaus Bachmann), објављивао је и код нас о томе како изгледа та врста „лустрације“. У суштини, комисије за истину и помирење су се фокусирале на то да они који су чинили неправду то признају заузврат за онај принцип „ко призна, пола му се прашта“. Уколико би, рецимо, судије које су брљале за рачун политичког режима, сарађивале са криминалцима ван институција, или пак са криминалцима у социјалном систему или другим јавним службама, а признале би и показале одговарајући јавни однос према свом поступању (јавно датим изјавама) били би блаже лустрирани: рецимо омогућило би им се да раде у професији у приватним предузећима, као правници, али никако не у јавним институцијама. Они који би остајали непокајани у својим непочинствима били би одстрањени у средине у којима једино могу да се баве обрадом земље.
Клаус Бакман (Извор: Robert Bosch Academy/Frauendorf)
Време је да се пробудимо и да схватимо да наш проблем, проблем Србије, није Александар Вучић. Наш проблем су сви они који су спремни, за рачун било ког лидера, да крше морал и правичност на штету обичног човека, а таквих је све више. Они су само формално најбројнији данас, јер су се сви учланили у једну велику владајућу странку, али они су постојали и у време претходних влада, од којих, после владе Слободана Милошевића, ни једна није спровела лустрацију, а једна, влада Бориса Тадића (фактички његова, а формално влада Мирка Цветковића) чак је споразумом и коалицијом на власти легализовала СПС. Дакле, наш проблем није Вучић. Наш проблем су сви они који ће сутра и Вучића да се одрекну, а да се приволе и црном ђаволу само да остану на позицији на којој могу да паразитирају на државном буџету, за огромне плате, и да своју функцију отаљавају слушањем политичког режима.
Ето, зато је лустрација питање свих питања у Србији, и најакутније питање за опозицију.
Аутор је редовни професор, научни саветник
Институт за филозофију и друштвену теорију
Универзитет у Београду
Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“
Categories: Разномислије
Теоретски исправно, у пракси неизводљиво из простог разлога што смо ми за тридесетак год. дошли до тога да нема те „будуће власти“ која ће се одрећи услуга већ уходаних махера за своје уско личне интересе. Данас у земљи Србији не постоји ни једна једина поштена странка која би да освоји власт ради добробити народа тј. друштва. То у суштини говори да је већина народа до сржи искварена и у томе је наш главни проблем. Данас стотине хиљада људи , пљачка, краде, отима, крадуцка и то без имало гриже савести. Искристалисала се нова друштвена норма и илузорно је од таквих очекивати да сутра постану поштени грађани. „То не бива“. Искрено ја не видим политичко решење за такав проблем.
Primio sam dnevnu dozu rusofilije, odgledao pripremnu utakmicu sa Svedskom za svetsko prvenstvo u hokeju na ledu i klipove povratka sa parade iz raznih moskovskih ulica koji vojnu tehniku prikazuju bolje nego parada, a posebno je zabavno cuti MZKT-79221, osmoosovinskog nosaca interkontinentalne balisticki rakete “Jars” koji proizvodi Belorusija, kako trubi posmatracima, pa sada mogu da mracim :)))
Naime, ni profesor ne zna sta je lustracija, jer se bavi samo objektom, a ne i subjektom lustracije, odnosno onima koji treba da je izvrse, kao ni onim u ime cega se vrsi.Da bi se lustracija izvrsila, lustrator treba da ima legimitet u ocima naroda, sto pripadnici danasnje “opozicije” ne da nemaju, vec predstavljaju deo iste kaste kao i “rezim”.Pokusaj da se legitimnost zameni anonimnoscu, pa da lustratori budu oni koji, mozda, nemaju neki legitimitet, ali nisu bili deo, jer su dovoljno anonimni (barem meni), kao u slucaju pokreta “Novi 6. oktobar”, otvara pitanje u ime cega se vrsi lustracija.Ideje “5. oktobra” su do te mere kompromitovane, posebno ekonomskim unistenjem (na moj grad, bukvalno, kao da je pala bojeva glava pomenutog “Jarsa”, ma kakva glava – dve, industrija koja je imala sve grane, posebno poljoprivredna u srcu Srema, sravnjena sa zemljom) i stavljenjem u poziciju ekonomske kolonije, punjenje institucija partijskim kadrom, unistenje vojske, ma nema kraja.
Problem je u tome, sto kod nas ne postoji politicka opozicija, vec drugo krilo jedne iste kaste koje niti ima legitimitet da ucini lustraciju, niti ima u ime cega, jer dele potpuno isti ekonomski i politicki program, stavise oni su i stvorili sve uslove za pojavu ovakvog “rezima”, i, sto je najbolje, niti oni to hoce, jer bi lustracijom bio otvoren put za novu, pravu, programsku opoziciju koja bi vrlo brzo pocistila lustratore, a to ovi ne bi bas hteli, zato im vise odgovara stalno vrcenje u krug u kojem su bivsi alternativa bivsim bivsim, a mantra je “hocete li povratak u proslost” (u vreme zutih, u vreme Milosevica…).Konacno, to nece Zapadni sponzor oba krila kaste.
Dakle, nas problem nije politickog tipa, vec kastinskog.Vecina ljudi koje percipiramo kao patriote deo su vladajuce kaste, zive mnogo bolje od nas iz nize kaste, a ako se ima u vidu odnos utrosenog rada i ucinka, zive svetski.Pri tom, najveca kazna je odsustvo sa medija nacionalne frekvencije, o tome svi kukaju.Zato su na jutjubu vise od bilo koje klinke koja daje savete o sminkanju sa ucinkom, naravno, nula.
Sta treba uraditi.Doci na vlast, ovako ili onako, uvesti vanredno stanje, ukinuti sve sudove, neka sude vojni dok se sudstvo ne procisti, zabraniti sve postojece politicke partije, OBAVEZNO ODUZIMANJE IMOVINE, jer citava poenta ovog sistema jeste da se kasta od politickih gospodara pretvori u feudalne vlasnike, oduzimanje prava ucesca u politickom zivotu i rada u drzavnoj sluzbi, jako je dobro ono o proterivanju na selo, to je genijalno, APSOLUTNO VAZNO ukidanje BIA i otvaranje dosijea (ovo u CG ne smeju zbog NATO-a, a to je i kljucno, jer su komunisticke drzave bile, ne drzave koje imaju obavestajnu sluzbu, vec sluzbe koje imaju drzavu).Jos jedna bitna stvar, reforma univerziteta.Oni su poslednje institucije u kojima vlada samoupravljanje, najbolji nacin na koji DB kontrolise intelektualnu elitu, i uvodjenje meritokratrije, ne u drzavu, vec tamo gde joj je mesto, medju naucnike i umetnike koji rade na drzavnom univerzitetu.
Na zalost, ovo nije moguce, jer smo ekonomska kolonija, u neprijateljskom okruzenju, postoji “crna legenda” o nama, pa nas je lako demonizovati i narod je delom iskvaren, delom slomljem tridesegodisnjim pritiscima svih vrsta.No:” …neka bude, sto biti ne moze”. Politika je umetnost, kao i svaka umetnost, nemoguceg, jer kako cete znati sta je moguce, ako ne probate nemoguce !
Лустрација је победничка и револуционарна правда. Нема потребе да се неко кажњава без суђења, нити може бити кажњен зато што је примао плату од “злочиначког режима”. Па и пекари су пекли кифле за злочиначки систем, перачи прали улице – где је онда граница злочинства?
Власт има начина да истражи све токове новца и робе и да направи слику: ко је крао, колико, са ким. Али за врага увек се деси да ти што су највише украли имају чиме да купе алиби, а кола се неминовно ломе на ситним рибама (пример Јасне Матић).
Колонијална управа форсира пљачку и безакоње. Тиме за туђе паре награђује своје сараднике и држи их у шаци, јер има сва досијеа криминала. Осим тога – колонијални сарадници не смеју ни да помисле шта ће бити ако се народ дигне и ослободи – то им је најцрња мора и против тога се боре дан и ноћ.