Александар Фатић: Антипородична моћ оних без породице

Неспорно да постоји нешто веома чудно у чињеници да толико људи без породица инсистирају да се баве помагањем другима и, чешће, одлучивањем о другима, у њиховим породичним кризама и проблемима

Извор: Блог Александра Фатића

Најновије предлагање и доношење закона о родној равноправности, као и предлагање закона о спречавању дискриминације и других закона којима се нарушавају породичне вредности, говори о једном у основи болесном разумевању породице као извора проблема и претњи за добробит појединца, уместо правилног разумевања породице као органске основе сваког друштва, и истовремено као благотворног утицаја у решавању, а не узроковању, криза добробити појединца.

Ови закони су само наставак политике која се води већ доста дуго, а која је повезана и са доминантном културом у такозваним помагачким професијама, нарочито у социјалном раду и психотерапеутском раду са породицама. Ради се о култури која је заснована на непознавању чињенице,  коју је савремена медицина утврдила, да је функционална породица фактор здравља, отпорности и опште добробити како појединаца, тако и друштва, те да људи из разорених породица, или људи без породичне подршке, значајно више оболевају од тешких болести, њихов живот је краћи, а квалитет тог живота је нижи. Стога је разарање породице тенденциозном политиком директно нарушавање добробити и појединаца, и друштва у целини.

Једно од схватања у раду са породицом које је веома допринело садашњем недопустивом односу према породици је једна врста идеологије која породицу намерно и систематски поткопава. Ова идеологија подразумева да је породица извор патологије, да је породица опасна, претећа, да је она амбијент у коме се разраста насиље, нарушавање аутономије појединца, гушење његових или њених креативних потенцијала. Уместо да се породица схвата као лек за ове невоље, она се погрешно представља као извор тих невоља.

Од овог идеолошког становишта је само корак до ситуације у којој велика пропорција оних у помагачким професијама који се баве породицом, посебно социјалних радника и породичних психотерапеута, нису способни да оснују и одрже сопствене породице, али се ипак, из неког чудног разлога, баве и “специјализују” за рад са породицама других људи.

Статистички посматрано, непропорционално висок број социјалних радника и породичних психотерапеута су особе  без породице: било да у свом искуству имају породични неуспех (разведени су), било да породицу никада нису основали.

С једне стране, не постоји принципијелан разлог због кога неко ко нема породицу не би могао постати експерт за породична питања на академском нивоу. Међутим, неспорно је да постоји нешто веома чудно у чињеници да толико људи без породица инсистирају да се баве помагањем другима и, чешће, одлучивањем о другима, у њиховим породичним кризама и проблемима.

Чудно је да толико људи без породица бира да се бави породицом, што сугерише могућност, која је снажно подржана искуством, да многи људи улазе у такозване помагачке професије и баве се породицом зато што подсвесно желе да помогну себи, јер себе виде као жртве неуспеха да оснују или одрже породице. Ова могућност објашњава огроман број скандала и проблема са социјалним радницима, који поступају на начине који револтирају и саме “кориснике” њихових “услуга”.

Александар Фатић (Извор: Снимак екрана/ТВ Храм)

У ствари, чињеница да се социјални радници баве радом са осетљивим, рањивим групама, и да такав рад и такве групе готово увек укључују проблеме породица, указује да су породичне вештине и способности социјалних радника кључни аспект њиховог успешног рада, што онда тако огромну пропорцију породично некомпетентних и лично неуспешних социјалних радника осветљава као једну проблематичну професију, чији статус и улогу у актуелном разарању породице би требало и правно, и стручно, и политички преиспитати.

Реч је, стручно говорећи, о професији која је у ствари лажна професија. Не постоји тако нешто као што је “социјални радник” у смислу професије: ради се о једној квазипрофесији која служи као оно што се на западу назива “лавабо” (kitchen sink), односно измишљена професија која служи за све оне који нису успели да постану припадници психотерапеутске професије.

Да будемо конкретни до свакодневне баналности.

Није логично да неко ко се не бави спортом и ко је лоше физичке форме буде спортски тренер другима, као што није логично ни да неко ко једе изузетно нездраво и пати од здравствених проблема услед такве исхране буде нутрициониста.

Није логично ни уобичајено да људи без породице, било да су то особе које “нису имале среће” па су остале саме, било да су њихове породице пропале услед развода, било да су другачијег сексуалног опредељења па је то разлог што немају породицу, одлучују о породицама оних људи који имају сва та искуства и знања које људи без породице немају.

Ако, као неко ко никада није играо фудбал и не уме да га игра не могу бити фудбалски тренер, како је могуће да неко ко је био неуспешан у оснивању и очувању породице брине о породицама других, као да је породица мање важна од фудбала? Или у Србији можда јесте?

Недавно је у јавност изашла једна илустрација овог стања у социјалним службама: директорка Центра за социјални рад у Јагодини је јавности изложила врло осетљиве проблеме своје малолетне кћерке, чије наге фотографије су се нашле у политичкој дебати око наводних злоупотреба малолетних девојчица у том граду, у афери “Палма”, а све то са циљем да заштити свог политичког шефа од наводног “линча”.

Због овог потеза, директорки Центра за социјални рад у Јагодини треба одузети родитељско право над њеном девојчицом, јер је изношење оваквих компромитујућих детаља о детету које треба да постане млада жена законом забрањено, а и очигледно угрожава добробит, углед и социјални профил детета.

Ова особа, која није у стању да заштити ни своје дете, већ добровољно офира своје дете у медијима, одлучује о судбинама друге деце и породица у Јагодини. Да ли се онда треба чудити свему ономе о чему се говори у афери “Палма”?

Ради се о белоданој чињеници да у социјалним службама раде људи за које је очигледно да је то последњи посао који би смели да раде, јер су очигледно неподобни по својим способностима и животу, да не говоримо о крајње проблематичном образовању које као социјални радници стичу на разним “дефектологијама”, “високим школама” основаним по напуштеним робним кућама и различитим сумњивим факултетима.

Потребно је да се у контексту политичких промена система као приоритет постави заштита породице и да се, мимо политичке дебате, преиспита сам статус и улога социјалног рада, центара за социјални рад и надлежних министарстава (за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, и Министарства за бригу о породици), те да се те институције укину, они који су у њима неквалификовано и штетно поступали са последицама да се за добробит породице похапсе и процесуирају, а припадници “професије социјалног рада” детаљно илустрирају, да се испита има ли ту поштеног света уопште. Сви они, којих је огроман већина, који нити су стручни за било шта, нити им је место у заштити породице, треба да се упуте на ре-едукацију за неке друге послове, или на ресоцијализацију, тако да постану прихватљиви чланови једног друштва које породицу не доживљава као опасност, него као извор добробити и за појединце, и за друштво у целини.

Опрема: Стање ствари

(Блог Александра Фатића, 23. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

4 replies

  1. Све је тако. Услов да се то промени је да се промени систем власти у Србији. Не само власт, него систем владања. Зато сваки претендент на власт мора да се изјасни о кључним проблемима. То су рецимо ова породична питања, питања пропагирања педерастије, питања миграната и права свакаквих националних мањиња, социјална и радна права, Косово… Али, главна квака је смислити механизам којим је гарантује извршење обећаног. Потребно је забранити формирање постизборних коалиција. Потребно је одмах после избора донети закон о кривичном делу обмањивања гласача. Свако обећање које се не спроведе у обећаном року мора бити третирано као обмана из користољубља. Ко сад обећа лустрацију, а не спроведе је у року од рецимо 3 месеца и сам мора бити лустриран. Појединаца који би да уче друге ономе о чему немају појма је увек било и биће. Они су сад само оруђе оних који владају светом кроз управљање политичким одлукама. Значи, изнад надобудних специјалиста за живот су политичари, а изнад њих крупни капиталисти, монополисти, управљачи светом. Они су узрок свега. Ми се крупних риба не можемо домоћи, али домаћих брабоњака можемо. Можемо бирати: да склонимо брабоњке и живимо под санцијама, можда и ратовима или да нестанемо глумећи разумне људе који следе неразумне управљаче. У првој варијанти ће бар неко остати нормалан и слободан.

    30
    2
  2. Делује ми да господин Фатић би да критикује наметнути Закон о родној равноправности, би да заштити породицу, али не може да оде много далеко од размишљања блиског аутоколонијализму које баштини Институт за философију и друштвену теорију, односно свим силама се труди да не види слона у радњи.

    Хијерархију ко налаже, ко спроводи, ко одлучује и кога српски народ треба да притисне је господин @Пантелија јасно изложио. Просечан социјални радник, кога господин Фатић делом ниподаштава, се око наметања закона из спектра родне/џендер идеологије, пита таман колико и ја.

    17
  3. Po ovome izlaganju gospodine Foticu, Samo osobe koje imaju mnogo dece, dolaze u obzir da bilo o cemu odlucuju. Zasto onda ne zabraniti monastvu u SPC da odredjuje bilo sta.

    3
    3
  4. Зар је могуће да нико АПСОЛУТНО не види и не схвата о чему се ради! Ова држава без обзира које њен политички експонент, води константно депопулациону политику! Између осталог зато се и намеће и пропагира ЛГБТ популација. Да ли ико анализира законе који се већ две деценије мењају на нашу штету? Што би мени неко веровао, кад на све стране имамо уштиркане корисне будале ко је нас убеђују да је ова држава сервис грађана?! Ако је ово наша отаџбина како нам поручеје добронамерни Бокан, како би излегало живети у држави која није наша отаџбина? Паметном сасвим довољно…

Оставите коментар