Срдан Новаковић: По улицама окупираног Београда умирали су од глади

По уласку непријатеља у Београд и друга места, настала је дивљачка пљачка. Из кућа, које су избегли оставили пуне, све је од вредности опљачкано. Читаве вагоне пуне пљачке односили су за Пешту, Беч и друга места

Београд под окупацијом у Великом рату (Фото: Википедија)

„Моје робовање у Београду”, насловио је своје сећање на године окупације Срдан Новаковић (1862‒1945) предратни учитељ и српски ратник у првој години Великог рата. Који је након окупирања Србије стицајем околности остао као цивил у престоници, згаженој непријатељском чизмом.

„Чим сам стигао у Београд, пролазећи кроз густе непријатељске страже, похитао сам да видим шта је са мојим станом. И имао сам шта и видети: пред вратима стоји немачки војник, са бајонетом на пушци. А на вратима табла обешена с натписом ’Ајн ганг верботен’. Код непријатеља нема неприкосновености стана. Нису ми дали ни прићи. Њега су заузели немачки кадети, 10-15 на броју. У подруму су нашли мој мед у теглама. Мислећи да је компот јели су га немилице, услед чега су добили болове у стомаку са једним господским проливом.”

„У путу опљачкали су ме мађарски војници, до голе коже. Шта ми је сад остало? Или да се умре од глади или аргатује. Удружио сам се с мојим другом Недељком, били смо амали, тестераши и пољски радници. У недостатку дрва горео сам књиге, многобројна писма, даске из кревета, па и неке столице… До ступања Америке у рат, примали смо од њеног Црвеног крста помоћ, у брашну, што нас је много помогло.”

„Многобројне породице остале су биле без игде ичега. По улицама су падали и умирали од глади, као снопље на њиви. Поред те беде и ужаса стајао је свакоме Дамоклов мач иза врата. Само једну реч да чују за некога, иде на вешала. Да би се свет заплашио и био што покорнији, поставили су били Аустријанци вешала насред Теразија, која су доцније пренели на Ново гробље, на протест нератујућих држава.”

„По уласку непријатеља у Београд и друга места, настала је дивљачка пљачка. Из кућа, које су избегли оставили пуне, све је од вредности опљачкано. Читаве вагоне пуне пљачке односили су за Пешту, Беч и друга места. Нарочито су били ашик на ћилимове.”

„Једнога дана рећи ће ми друг Недељко: ’Срдане, ја морам са мојима да умрем! Леба нема, пара немам.’ Притекао сам му у помоћ, тренутно, да се одржи за време. Наглашавам у прилог томе да сам био умешнији наћи зараде од њега.”

„Сећања“ Срдана Новаковића

„Под тим околностима проведена је 1915. година и ушло се у 1916. Успомене ради, да поменем овде где смо ја и мој друг Неђа аргатовали. Тако читавих 12 дана радили смо у башти (на њеном уређењу и шкартирању старог дрвећа) код г. Воје Вељковића, бившег министра, народног посланика и првака Либералне, односно Националне странке. На њега се подозриво гледало од стране окупаторске. Чак му је за време нашег рада подметнута бомба у исту башту, коју смо нас двојица кришом закопали. Радило смо тако у баштама код професора Петровића и Главинића, код гросисте Жике Богдановића…”

„Почеле су неочекивано стизати пошиљке нашег Црвеног крста, односно државе наше, из Женеве. Свакога дана стизало је стотине пошиљака преко ’Крас винер банц ферин’, свака по неколико стотина и више. Свет је одмах живнуо. Осећала се мала веселост, чим се трбух напунио.”

„Месо уопште нисмо могли добити. За нас је одређен само цубок (изнутрица). Па се и то с муком могло набавити. Била је навала, слабији су угушивани и потискивани, ту је радио и кундак војнички… Из дана у дан су вршили претресе, распитивали се о свему. Завиривали су и испод кревета, тражили оружје и војна одела. Конфисковали су све воћке за своју потребу.”

„У Београд су непријатељи довели масу њихових учитеља да предају по нашим основним школама. Од наших су примили неколико, и то само учитељице. Првих дана по освајању Београда изменили су називе улица и истакли табле са натписима. У употреби је била латиница, као званична. Стога су морали сви, па и старци и старице, да се уче писању латиницом.”

„Окупаторска власт је хтела да од наших првака и народних посланика створи у Србији једну врсту српске владе, са којима би имала да преговара. Наши су то одбили: др Воја Вељковић, Стојан Рибарац, Драгиша Лапчевић и други. Они су одлучно одбили свако преговарање са изјавом: ’Наша је влада на Крфу. И ако шта имате, преговарајте с њима! ’”

„Остале појединости из доба робовања дајем забораву. Једног дана поче брујати глас: пробијен Солунски фронт. Чула се и капитулација Бугарске. Непријатељ попушта, већ се не крије од окупатора да су им дани избројани.”

„Деца су певала по улицама: ’Чича Пера (краљ Петар) јаше коња бела, а са њиме Америка цела. И носе нам доста хлеба бела.’”

Бранко Пејовић                      

Опрема: Стање ствари

(Политика, 8. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар