Стеван Костић: Сава Шумановић – сликар светлости у времену таме

„Нема веће разлике него између Шумановићеве мрачне смрти и његових кристално јасних слика!“, записао је Милан Кашанин

Сава Шумановић (Извор: vojvodinainfo.rs)

„Штована госпођице Јулкице, немојте се сувише жалостити Француске и Париза ради. Нити ко то може својим жељама да измени, а ни својом жалошћу да поправи. Свакако да није угодно све то, а највише из разлога тога што ће сада силе победнице да прекрајају Европу по свом укусу, па ће Немачка по свој прилици порушити и Тријанонски уговор о миру, као што је порушила и Версајски, да својој савезници Мађарској испослује од ње жељене коректуре. Па ћемо и ми, као и Румуни, страдати код тог новог дељења. Никакво увлачење у љубав Немаца неће нам користити, а одупрети се војно томе било би не само очајан него и фатално хрђав чин, који би нам донео пропаст наше националне слободе.“

Овaко 20. јуна 1940, само недељу дана након што је Хитлерова војска ушла у Париз, пише  сликар Сава Шумановић у писму упућеном Јулијани Јулкици Бошковић, наставници из Београда, која је живела у Професорској колонији у улици која се тада звала Јелачића Бана.

Писмо Саве Шумановића Јулијани Бошковић (Извор: РТС)

Ово Шумановићево писмо, као и још пет писама са истим адресатом, писаних 1939. и 1940, до сада je билo непознатo јавности. Писма се налазе у власништву су породице Вереш. До њих је дошао некадашњи дипломата и колекционар, покојни Милан Вереш.

Љубазношћу породице Вереш, која је РТС-у уступила свих шест Шумановићевих писама, читаоци Око Магазина сада могу да их прочитају и погледају на овом линку.

Шумановића и Јулкицу Бошковић спајао је заједнички шидски завичај. Она је од њега наручивала слике сремских пејзажа и молила га да наслика винограде њеног деде Перице. У писмима Сава јој пише о сликарству, али она су занимљивија и због једне друге ствари – ово су ретка писма, ако не и једина, у којима Сава Шумановић пише о политици.

Тако, у истом писму из јуна 1940. године Шумановић пише:

„Путеви историје су такови, да на њима само је сила која пролази глатко, а слаби како други досуде. То што могу наредни дани, па и године, да донесу нама, може бити катастрофално по наше католичке Југославене, док ми Срби ћемо се одржати и као покорени евентуално, захваљујући нашем православљу. Прем и то само парцијално, јер у Македонији неће нам ни православље помоћи. Ту ће све захтеве Бугара, Италија и Немачка помоћи, а католичке Славене ће по свој прилици једна и друга пре или касније себи придружити. То су црне визије али боље је у напред знати шта се може да деси, него у одсудним тренуцима дрхтати и жалити.“

Click to access Pisma%20Save%20%C5%A0umanovi%C4%87a.pdf

 

Само две године касније Хитлер, односно усташтво као најгори дериват његове идеологије, довешће до трагичне смрти Саве Шумановића.

На Велику Госпојину 1942. године, рано ујутру, у кућу породице Шумановић дошла су два усташка агента и ухапсила га. Два дана касније, 30. августа, заједно са још 120 Шиђана, одведен је и стрељан на православном гробљу у Сремској Митровици. Покопан је у масовној гробници и његово тело никада није идентификовано.

Одломак из писма Саве Шумановића Јулијани Бошковић од 20. јуна 1940. (Извор: РТС)

Аутопортрет сликара у младости

Од рођења Саве Шумановића навршило се 125 година. Рођен је 22. јануара 1896, у Винковцима, у Аустроугарској, у добростојећој грађанској породици. Отац Милутин био је шумарски инжењер, управник шумарије у Винковцима, док је мајка Персида, рођена Тубић, завршила женски лицеј у Печују и Бечу. Родитељи су били из Шида, где су се вратили 1900, кад је Сава имао четири године, пошто се Милутин због болести превремено пензионисао.

У почетку, породица је хтела да Шумановић постане правник. Међутим, још док је учио гимназију у Земуну кренуо је на часове сликања код професора Исидора Јунга, који му је открио сликарство Сезана и Ван Гога. Овај земунски учитељ извршиће велики утицај на четрнаестогодишњег Саву, у определити га за сликарство.

Извор: РТС

„Занимљиво је“, писао је Момчило Стевановић, „да се 1910. године, када је Београд стајао збуњен пред платнима Надежде Петровић и кад је она први пут у својим критикама прословила Сезаново име, преко, у Земуну, нашао неки гимназијски наставник да још у школи пуни сремачкој деци главу узнемирујућим причама о сликарству Сезана и Ван Гога!“

„Крај тога, много сам научио од мог школског друга Славка Воркапића“, писао је касније Шумановић о свом пријатељу из младости који ће касније направити филмску каријеру у Америци. „Кроз тог пријатеља научио сам технику оловком и лепо цртање по природи.“

На почетку великих светских ломова, Шумановић 1914. уписује Вишу школу за умјетност и обрт у Загребу. Ту учи сликарску технику, другује с рано преминулим сликаром Миланом Штајнером и песником Антуном Бранком Шимићем, одушевљава се писањем Кандинског, и ван школе, која негује академизам, слика по угледу на импресионисте.

Као још несвршени студент, 1918. године, приредио је у Загребу своју прву изложбу, а затим 1920. и другу. Ове изложбе младалачких слика на трагу сецесије и симболизма наишле су углавном на позитиван пријем.

Аутопортрет из млађих дана (1919) (Извор: РТС)

„Изложба је имала леп моралан а и добар материјалан успех, захваљујући љубазности господина Гривичића који је откупио већи број радова“, писао је Шумановић. „Критика ме је метнула у ред првих сликара света и ја сам био окружен доста великом љубазношћу и пажњом. Нажалост, Загреб никада више није био за мене место од неког интереса после те изложбе. Ја свој реноме нисам могао задржати у том граду иако сам чинио сав могући напор да будем увек на ‘висини’. Они су имали свој видокруг, а који се усуди да ради оно на шта Загрепчани нису навикнути, тога се они одрекну. Како су веома нееластични духом, мода је код њих увек са 10 година закашњења.“

Тражећи свој сликарски пут и желећи да изблиза упозна савремена уметничка струјања, у јесен 1920. Сава напушта Загреб и одлази у Париз који је био оно што ће Њујорк постати после Другог светског рата – уметнички центар света.

Наши у Паризу

Након Првог светског рата, наши студенти, дотад усмерени на Беч или Минхен, окренули су се Паризу. Међу њима је био и Сава Шумановић.

„Париз је постао привлачан српским студентима почетком 20. века, а посебно после 1908, када су, из протеста због анексије Босне и Херцеговине окренули леђа бечким и минхенским академијама“, пише историчарка уметности Љубица Миљковић у есеју уврштеном у недавно објављени зборник Књига о Шумановићу који је објавила Српска књижевна задруга. „Традиционално пријатељство између Срба и Француза, ојачано и савезништвом против германског освајачког похода, допринело је да обдарени похрле у Град светлости, тада светски уметнички центар, уверени да ће у њему наћи место за вредности које су желели да понуде човечанству. Већина је брзо прихватила срж и смернице француске уметности, али мало њих се дуже задржало или трајно остало. Одлазили су да ‘преболе Европу’, како је говорио Растко Петровић, да би ‘болесни долазили из ње’, како је закључио др Лазар Трифуновић, и своју метафору поткрепио изјавом дуговечног сликара и академика Милана Коњовића: ‘Онога момента када сам у Паризу осетио да носим различит свет од онога на Западу и да је моје корење на Балкану био је то врхунац и уједно крај мога лутања’.“

Сава Шумановић није био наш први сликар у Паризу, али је први који је успео да се Паризу прилагоди, каже Весна Буројевић, директорка Галерије слика „Сава Шумановић“ у Шиду. Он се уписује на академију код чувеног ликовног педагога Андреа Лота, који је своје ставове формирао на одјецима кубизма.

„Секретар те академије био је Коља Пољаков, руски емигрант који је учио уметничку школу у Београду, и пошто је он знао српски, претпоставља се да су и зато, не само због његове педагогије, наши студенти хрлили код Андреа Лота“, наводи Љубица Миљковић. „Међу јужнословенским ученицима Сава Шумановић је био, по Лотовим речима, његов најталентованији ученик.“

„Лот је упливисао на мене пуно“, говорио је касније Шумановић, „али не и искључиво, јер је било уплива и Пикасовог и Громеровог.“

Сава Шумановић (Извор: РТС)

Током боравака у Паризу, све адресе Саве Шумановића биле су у околини Монпарнаса и кафана у којима су се окупљали уметници, подсећа Весна Буројевић. „Тада је Париз стварно поседовао посебну атмосферу, а све се догађало на Монпарнасу, Сава Шумановић није био у неком предграђу Париза, он је имао финансијских могућности – њему је породица омогућила да буде на правом месту.“

Естетика сувише стварног

Након непуних годину дана проведених у Паризу, Шумановић се лета 1921. враћа у Загреб, где приређује изложбу слика насталих под Лотовим утицајем. Међутим, публика сада није имала разумевања за његове оштро нацртане полукубистичке слике.

„Нисам био оригиналан, али се је моја свака ствар оштро разликовала од њихових“, сведочио је Шумановић. „Када сам дошао натраг у Загреб, публика је била запрепашћена тим сликама, а критика није смела да пише од страха пред непознатим, али зато су се ‘добро грађани’ који су били на власти оградили против таквога схваћања (које је у оно време било већ у Француској признато као уметност, за коју држава има интереса, јер их је већина од тих била у репрезентацији француске уметности на изложбама на страни, а и музеји у унутрашњости куповали су њихове слике), па су за мене била затворена врата за свако намештање. Био сам дубоко увређен свим тиме, јер сам био свестан своје вредности.“

Морнар на молу (1921-22) (Извор: РТС)

„Мислим да је то било сасвим нормално за то време“, каже Тијана Палковљевић Бугарски, управница галерије Матице српске у Новом Саду. „Оно што је било тренд у Паризу није могло бити прихваћено у Београду, Загребу или било којој нашој средини. Модерне тенденције су се толико брзо смењивале и толико брзо су ти изми ишли један за другим, да публика није могла да се навикне на њих. Још увек је доминантан мејнстрим био класицизам, академско сликарство. Оно што су радили Паја Јовановић, Урош Предић или Влахо Буковац било је 1920-их година прихватљиво и разумљиво човеку без обзира где живео. Шумановић је врло смело ушао у експеримент са умереним кубизмом, врло спретно је успео то да примени на различите теме, како оне француске, као што то показује слика Морнар на молу, тако и на сеоске идиле у неколико варијанти.“

Портрет Милоша Црњанског, с посветом „Мом пријатељу – Шумановић“ (1921) (Извор: РТС)

Један од оних који су одмах разумели Шумановићеве слике био је Растко Петровић, који се са сликаром спријатељио у Паризу. Он је већ 1921. писао о Савиној естетици сувише стварног. „Сава Шумановић је уверен да нити је човек један експеримент, нити је механичко дело каква илустрација осећања и расположења уметниковог, још мање исечак из велике конструкције свемира. Слика је пре свега доживљај, који се збио изван правила по којима живи наш сунчани систем, према томе он је за њ само авантура, јер једном заробљен, најсадржајнији моменат општег покрета у природи употребљен је да оплоди нову реалност: једну од многобројних могућности неког паралелног света са овим. Тако је слика уметникова свет који садржи у себи особени сунчани центар…“

Сава у Београду

Тијана Палковљевић Бугарски подсећа да, иако у Загребу није добро прошла, изложбу Саве Шумановића је у целости је купио један приватни колекционар, да би ове слике Галерија Матице српске 1950. успела да их откупи. „Тако да ми имамо ту срећу да смо заокружили ране Шумановићеве радове у целини која на најбољи начин показује прелаз од кубистичких и конструктивистичких идеја ка ономе што ће Шумановић постати касније, у пејзажима или женским портретима.“

Године 1922. Шумановић излаже у Београду на Петој југословенској изложби. Његов београдски наступ је, за разлику од претходног загребачког, срдачно примљен. Откупљене су му три слике, међу којима и велика композиција Берба, једно од његових најзначајнијих раних дела, данас у Народном музеју. Добар пријем у Београду охрабрује Шумановића.

Промишљајући свој уметнички пут, Сава Шумановић у једном тексту из 1924. пише: „Дух времена, цивилизација која напредује, развили су смисао за економију у животу, а и у уметности. Ми осећамо данас једноставну лепоту линија аутомобила. Мислим да нема човека који би без стида сео у кочију из времена Луја XIV да сврши своје дневне послове. Кочија из 17. века је лепа за своје време (а и за наше кад је гледамо у музеју), а ауто је леп зато што одговара потпуно потребама нашим и духу времена. Наш ауто који би био имитација музејске кочије, био би лудост, која не би била лепа ни за нас данас, а за будућност би била доказ наше немоћи. Слично је то и у уметности. Сезанова је величина у томе да је знао поједноставити средства у сликању…
Ми кад тражимо сиже за слику, задовољавамо се облицима човечијег тела или предметима који су тако начињени да их ни природа не би могла економскије начинити (боца у облику ваљка). То нам је доста за нашу инспирацију. Ми сликамо цркве, те нисмо присиљени да узмемо алегорије, ми не правимо хисторијске слике (то је без смисла, јер кинематограф даде пуно савршенију реконструкцију прошлости), не сликамо море у бури (кино даде покрет), не имитирамо ничији одраз (фотографска лећа и светло то чине егзактније), већ сликамо нашу сликарску предоџбу света, тј. ми покушавамо стварати нови свет у границама нашег платна, који има тек толико везе са вањским што га је правио човек и што је применио на својој слици оне законе који су и у космосу.“

У јесен 1925. године поново одлази у Париз. Овај други париски период, који ће потрајати до 1928, биће најважнији за опус Саве Шумановића.

Париски круг

Током другог париског периода Шумановић достиже свој највећи успех на уметничкој сцени француске метрополе.

Осликани стубови у кафани Купол, на једном од њих су и Шумановићеве слике (Извор: РТС)

Милана Квас, кустос Спомен-збирке Павла Бељанског у Новом Саду, скреће пажњу да о њему тада похвално пишу књижевни критичари попут Флорана Фелса и Жака Гена: „Фелс, који је био уредник познатог париског уметничког часописа LArt Vivant, истакао је да је за њега Шумановић један од најдаровитијих и најинтелигентнијих уметника који долазе из Југославије.“

Пастирица (1925) (Извор: РТС)

Француска влада је на Јесењем салону 1926. откупила три Шумановићеве слике. Једна, Акт, завршила је у музеју у Монпељеу, док су друге две, истоветно насловљене Купачица, завршиле у Mузеју „Ежен Буден“ у Онфлеру и Уметничко-историјском музеју у Ла Рошелу. Ове друге две слике откривене су у депоима ових музеја тек 2013. године.

Скице за стуб у ресторану Ла Купол (Извор: РТС)

„То су прве слике Саве Шумановића које су добиле место у неком музеју – прво у Француској, па тек онда у Србији“, подсећа Весна Буројевић

„Француска је земља велике културе, традиције и тешко је било бити прихваћен у Паризу, поред свих тамошњих уметника, и француских и оних који су дошли“, каже Тијана Палковљевић Бугарски. „Он је ипак успео да уђе у уметничке кругове, и о томе говоре највише зидне слике које стоје у кафани Купол (La Coupole), на Булевару Монпарнас, чији су власници желели да створе уметнички амбијент и ангажовали сликаре да декоришу ентеријер, Међу изабраним сликарима био је и Шумановић. Дан-данас, кад одете у кафе Купол, на једном стубу стоје четири Савине фигуре. И то показује да он јесте имао своје место на париској уметничкој сцени.“

Поглед унутра

Шумановић се по својим животним навикама веома разликовао од тадашње „париске шаролике боемије“.

„Није требало дуго па видети да се он, и као човек и као уметник, умногоме разликује од својих сликарских другова“, сведочио је о њему Милан Кашанин. „Изузетно тамне пути, зажарених очију, погнут, вазда замишљен, корачао је брзо, и још брже говорио, као да одувек некуд жури и као да неће стићи да искаже што мисли. Споља није личио на сликара, још мање на занатлију, и по одевању, и по држању, и по говору, видело се да је грађанин и интелектуалац.“

„Kрупне црне очи које су више гледале унутра него у свет око себе“, записао је о њему историчар уметности Лазар Трифуновић. „Учтив, педантан, чист, готово увек у белом мантилу, више је личио на научника него на сликара, одан француској уметности и култури, али везан за родни крај.“

Доручак на трави

У другом париском периоду настале су неке од најпрепознатљивијих слика Саве Шумановића. Тада је насликао Доручак на трави, очито непосредно инспирисан Манеовом истоименом сликом. Данас се ово платно налази у Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду.

Милана Квас објашњава како је слика дошла до Новог Сада:

„Она је излагана на Јесењем салону у Паризу 1927, и тада је добила одличне критике француске штампе, а наредне године биће изложена и на првој великој Шумановићевој самосталној изложби у Београду, одржаној на Новом универзитету. Управо на тој изложби њу ће, као и скоро сва изложена дела, откупити познати београдски трговац и колекционар Алкан Ашеров Ђераси, да би од њега слику набавио Павле Бељански, годину или две касније. Слика на неки начин сумира оно што је најбитније у Шумановићевом стваралаштву из претходног периода и најављује оно што ће уметник потом радити у Шиду.“

Доручак на трави (1927) (Извор: РТС)

Ипак, Шумановић није успео да направи већи искорак у Француској, каже Љубица Миљковић: „Ти кругови су прилично затворени, треба да будете Пикасо, да тамо живите непрекидно, да имате бескрајан таленат, а и такву енергију, да учините нешто. Сава Шумановић није успео. Он је морао сваких шест месеци да се јавља полицији, да тражи продужетак боравка, што њему и његовим живцима није одговарало.“

„Мислио сам, познат сам као франкофил, имам већ прилично пута цитирано име у француској штампи (ја сам слао на изложбе Јесењег и Независног салона сваке год, слике из Загреба), као и једна продаја моје слике у ‘Јесењем салону’, помоћи ће ми да ћу моћи, колико и много других странаца, да си створим зараду сликарством у Паризу“, описивао је Сава Шумановић своје неприлике с француским властима. „Али не лези враже… Дали су ми визу само за шест месеци, и нисам их могао намолити да ми даду обичну визу за улазак. Позивао сам се на моје франкофилство, на моју пропаганду за Француску, а на концу и на мој прилично осигурани доходак од куће. Све није помогло. Они који су путовали коју недељу за мном нису имали неприлике до ја, који сам био намеран да постанем, од своје претеране љубави за Француску, њезиним грађанином. „Дошао сам у Париз да живим на милости париске полиције са по 6 месеци дозволе, било је то у почетку, па онда анкете, па рад у нервози, хоћу ли моћи остати у Паризу, па забрањивање да продајем слике, па коначно дозвола боравка само као ‘ђаку’. Рекао сам си, тако поступате са мном и снизили сте ме на ђака, а сваком странцу који вас можда није ни волео дајете дозволу боравка и нудите држављанство, и дајете места у својим колекцијама њиховим слабашним и ‘антифранцуским’ сликама, добро – ја ћу код вас ђаковати, али онда за навек нека буде крај томе.“

Дошао је Салон Независних, ја сам имао слику ‘Пијани брод’ и једну крајину. Слика је била дискутована, а ја сам полудео.“

О тадашњем боравку у Паризу Шумановић је написао: „Ђаковао сам поново код Андре Лота, учио сам љубазно сликарство Фрагонара, употпуњавао своје знање о сликању Сезанову и Реноарову, дивио се Матису, а крај тога сам излагао у Салонима Јесењем и Независном. Све је ишло добро док моја уморна глава и ослабели нерви, од тих свих шикана нису подлегли једној грозници, која је код мене провоцирала лудило. Дошао је Салон Независних, ја сам имао слику ‘Пијани брод’ и једну крајину. Слика је била дискутована, а ја сам полудео.“

Пијани брод, слика која се данас налази у колекцији Музеја савремене уметности у Београду, једно је од најпознатијих Шумановићевих дела и представља прекретницу у његовом опусу.

Сава Шумановић је ову слику крајем 1927, за седам ноћи, као у грозници, инспирисан истоименом Рембоовом песмом, коју је тада преводио и рецитовао његов пријатељ Растко Петровић, и Жерикоовим Сплавом Медуза.

Добро уметничко дело је отворени симбол и свако време може да га тумачи другачије, тако и Пијани брод.

Пијани брод (1927) (Извор: РТС)

„Шумановић није био политичар ни идеолог, па ни у сликарству он није био идеолог, али кад је 1927. радио Пијани брод, он је на неки начин можда несвесно начинио слику тадашњег света који се све већом брзином претварао у оно што пијани брод тадашње цивилизације и јесте био: више се не зна ко је капетан – или су сви капетани – а брод се преврће час на једну час на другу страну“, каже историчар Милан Ристовић, иначе заљубљеник у дело Саве Шумановића. Ова Шумановићева слика, сматра он, може се прочитати и као антиципација фашизма који ће ускоро гурнути свет у катастрофу.

Слово „и“

„Сава Шумановић је ишао испред свог времена, али је и антиципирао време које долази. Растко Петровић је рекао како многи нису схватили његову естетику ‘сувише стварног'“, каже Љубица Миљковић и подсећа на део поменутог Растковог текста из 1921, у ком он пише:

„Пада ми напамет једна народна питалица. У одаји су девојка и драган; девојка изађе кроз врата, драган искочи кроз прозор, ко остаје у соби? Одговор је обично: нико! Не, одговара питалица: у соби остаје ‘и’! ‘И“ је заиста било врло важно овде; оно је однос који постоји између датих јединица, без њега би тај драган био само прости младић, случајно задешен у истој одаји с некаквом девојком; такво би стање настало, тј. смисао задовољавајућег био би упропашћен да је којим случајем место младића и девојке из собе искочило само ‘и’; ја не знам вредност њега усамљеног, ни да ли она уопште није апсурдна, али да се према њему врше уређивања за нову реалност, то је извесно.“

„Е, то ‘и’ без којег не би било младића и девојке – у њему је енигма уметности“, каже Љубица Миљковић. „То је схватио Сава Шумановић, и то је врло добро схватио Растко Петровић.“

И Пијани брод је једно такво „и“.

Пијани брод је најбујније, најсиловитије, најразмаханије дело Саве Шумановића, писао је Миодраг Б. Протић, сликар, ликовни критичар и оснивач и први управник Музеја модерне уметности у Београду. „Експресионизам облика, жесток потез четке, јединственост поступка никада се више поновити у тој мери… По снажном ритму и јединству, по топлом пламену који гори у овој слици, то је зенитна тачка Шумановићеве стваралачке страсти, која ће се касније постепено смиривати. Али пре него што се смирила, она је Шумановића одвела у болест, нервно растројство, лудило.“

Слом

О слому који је доживео у Паризу Шумановић је написао:

„Читав мој живот у Паризу од 1925. био је оштра борба у себи самом, против жалости, сентиментализма, те сам радио слике у ведром тону, са веселим колоритом. Али све то није помогло, предживот је био толико ружан, толико огаван и жалостан, да је достајала једна јака грозница, па да сву моју ‘одбрану’ сруши.“

Аутопортрет (1925) (Извор: РТС)

О току и развоју болести, Миодраг Протић пише:

„Ток Шумановићеве болести може се пратити благодарећи његовим писмима старом пријатељу из Загреба и Париза, критичару, песнику и дипломати Растку Петровићу. Преписка траје од 1921. до 1930. Крајем 1927. код премореног Шумановића развија се осећање да га прогоне. Измишља неког Војка (Мику) Петровића, тобожњег Растковог рођака, који га прати и злоставља. Ту имагинарну личност он назива ‘великим хипнотизером’ и сматра је извором своје беде.“

„Чисти Кафка“, рећи ће Протић. „Међутим, борба против измишљеног Растковог рођака претвара се постепено у мржњу и гнев против самог Растка. Сава га назива најгорим именима… Крајем 1930. рећи ће своме пријатељу да му писма не пише ‘по својој вољи, него онако како је усуд одредио у једној игри фантазије’. У њима има туге, промашености, скрушености и потпуне пропасти…“

Шумановићев слом био је један од мотива ТВ филма Шумановић – комедија уметника, који су у продукцији Телевизије Београд и по сценарију Бранка Вучићевића 1987. режирали Бранимир Димитријевић и Борис Миљковић. Шумановића у филму игра Љубивоје Тадић, а Растка Петровића Срђан Шапер. Занимљиво је да у овом филму играју и бројни музичари београдских новоталасних група, међу којима и Душан Којић Која, Горан Чавајда Чавке, Зденко Колар и Небојша Крстић.

Без нападне видљивости

У пролеће 1928. Шумановић се враћа из Париза, одлази на опоравак у Шид. Од лета почиње да слика сремске пејзаже.

У септембру 1928. на Новом универзитету у Београду одржана је његова самостална изложба. Изложба је имала великог успеха. Критичари пишу хвалоспеве, а све слике, укључујући Пијани бродДоручак на трави и шидске пејзаже, продате су.

Успех изложбе као да је препородио Саву. Иако се није сасвим опоравио од болести, ускоро поново одлази у Париз, последњи пут.

Луксембуршки парк у Паризу (1929) (Извор: РТС)

У Паризу наставља да слика, али на његовим сликама јављају се нови тонови. „Један мој знанац мислио је да су боље нег оне што сам радио кад сам био здрав“, рећи ће.

„Како сам у лету 1928. иако тешко душевно болестан почео наново да сликам, и то сасвим реалистичким стилом, сремске крајеве, и како су те ствари, иако рад једног душевног болесника, биле гледане као потпуно нормалне на мојој изложби 1928. у Београду, то сам хтео да наставим тај стил и у Паризу… За мене су остали исти циљеви као и у Срему, насликати оно што видим тако како свако види, а унети у свој рад све оно што се сматра највишим у сликарству, али без нападне видљивости. Морам рећи, да, коме год сам обичном човеку те ствари показао, нашао је да су лепе, а тако исто и веома чувени сликари. Безначајни су их налазили да су сувише обичне.“

Шумановић се у Паризу креће епицентром тамошње уметничке сцене, о чему и сам сведочи: „Мада сам био болестан, тај боравак ми је био најлепши, јер сам захваљујући продаји у Београду могао да другујем са Крогом, Кoјонагијем, да се упознам са Дереном, да будем редовно у друштву дама Кики, Терезе Трез и Фернард Береј, те Хермине Давид и покојног Паскина, за кога ме везивало неко ‘балканско’ пријатељство.“

Црвени ћилим (1929) (Извор: РТС)

Један од његових модела је и поменута Кики, рођена као Алис Прен, „крунисана краљица Монпарнаса“, сликарка, певачица, глумица, муза великих уметника, којој је предговор за аутобиографију написао Ернест Хемингвеј. Она се налази на три Шумановићеве слике из 1929. године.

Повратак кући

„Писао је и о једном интересантном догађају у кафани“, прича Весна Буројевић, „када је чланица једног жирија наглас причала како је одбила једну слику рађену по Сезану, претпостављајући да је то његова слика. Његов пријатељ је тада добацио да је Шумановић однео правог Сезана, кога она није препознала, на шта је чланица жирија унезверено напустила кафану, мислећи да је заиста направила велику грешку. Узалуд је Сава понављао да је реч о шали. Тај догађај је веома значајан за њега, што и он наводи. Сава је тада схватио да Французи нису толико велики познаваоци уметности како је он мислио, пошто чак ни једна чланица жирија не може да препозна правог Сезана. Тако да је то један догађај који је утицао на њега да се окрене себи, да има више поверења у себе и своје могућности, и да се определи шта ће да ради у будућности.“

Миодраг Протић наводи да је карактеристична слика тог периода Предео из околине Париза, са црним псом у првом, и усамљеном вилом у другом плану. Слика је, каже, „пуна неког тајанства; мада притом реална, једна иреална нота, поднебље неизрецивог, присутна је у њој. Шумановић је хтео веселост, а изразио је меланхолију; хтео је извесност, а нашао је мистерију.“

Ускоро долази до погоршања његовог стања, и након другог напада болести, марта 1930. мајка долази по њега у Париз и одводи га кући.

Како знам и умем

Шумановић се више није враћао у Париз. По повратку у земљу три месеца се лечи у једној београдској клиници, и за то време, лечећи се, прави аквареле с пејзажима Вождовца, а затим делимично опорављен одлази родној кући у Шид.

Сремска равница и Шид остаће до краја главно место у његовом животу и сликарству. Париз је остао иза њега.

Бар у Паризу (1929) (Извор: РТС)

„Моја болест ме везала за село, а болестан ум, који је патио од заборавности, премора ради, учинио је да су париске успомене избледеле, а жеља је престала да ме вуче да излажем у Паризу“, писао је. „За мене је то умрла моја младост, где сам са одушевљењем гледао на безначајне творевине Парижана.“

Окренуће се сада трагању за сопственим стилом и изразом, али ће оно првих година бити отежано болешћу и невољама сваке врсте.

Крвава Хрватска и Тужна Босна

„Тих страшних дана, када сам био у тим мучним трзајима, настале су те слике које ја називам зверским, а које захваљују свој изглед не каквом штудију Француза, иако им нешто личе него невољи“, писао је Шумановић. „Подлога је била рађена цинковим белилом на подлози која не упија. Па су зато настајали током рада ‘брегови’ и ‘жиле’ и ‘подебљања’ на сликама и увек је био нов проблем како да их довршим. Ја сам у шали звао те слике ‘Крвава Хрватска’, ‘Тужна Босна’ итд., а у ствари то је био комад мога тужног и гадног живота. Тај стил сам у муци освојио па је он мој, као и сви следећи, које сам радио у своме селу. Био сам намеран да издржим до краја ту борбу и да сав материјал, као и сво гледиште на сликање израдим сам, не много другачије од општег и оног што се ради у савременом сликарству, али да буде освојено кроз мој труд и да постане тако моје. Оригиналност под сваку цену нисам хтео имати, јер та ми се гадила, као сувишна јефтина и проста и добра за ‘Париз’, нег сам хтео оригиналност истинску и озбиљну… Данас радим стил који зовем сам пред собом именом ‘како знам и умем’ – стил који није ни академичан а ни левичарски, нег онакав како ми га мотив, моје знање и моје расположење диктира.“

С временом, његов израз ће се смирити. На његовим платнима сада доминира светлост, боја сремске равнице, зеленило, пролеће. Највише слика пејзаже и актове, и слика у циклусима.

Шид под снегом (1935) (Извор: РТС)

„Шумановић је – изузевши неколико париских пејзажа – сликао искључиво пределе из Срема“, писао је Милан Кашанин. „Не марећи за прошлост, ни за њене историјске споменике, звонике и манастире, Шумановић је сликао сеоске куће и улице, поља објесен и с пролећа, путеве и падине Фрушке горе, с њиховим благим превојима и гранатим дрвећем. Празни путеви и улице, у њега, не знају за пролазнике, као да на свету нема људи, или да је живот и срећнији и лепши тамо где их нема. За Саву Шумановића земља сремска није само његов сликарски мотив, него и његова утеха и његова љубав и, несрећном какав је био, његово блаженство. Ни вехементних покрета ни јарких боја на његовим пејзажима, као што је готово редовно случај у наших пејзажиста. Неочекивано, у очима Шумановићевим, у очима човека унезверене душе, природа је мирна и хармонична, и он је сву види, као посвећену, у сребрној и златној атмосфери. Ни на чијим пејзажима у српском сликарству нема као на Шумановићевим такве невеселе складне тишине и беле меланхолије.“

Шидијанке

Првих неколико година у Шиду, Шумановић је сликао и актове, и то на основу париских скица, пошто није могао да пронађе модел за акт у Шиду. А онда је 1935. извесна Словенка Ема, која је певала у локалној кафани, пристала да му позира. Шумановић ће касније рећи да му је тај модел био бољи од свих које је имао у Паризу. Настаће тако његов најпознатији циклус – Шидијанке или Купачице. Данас се налази у Галерији слика Саве Шумановића у Шиду.

Читав циклус Шидијанке настао је за две године. Умножавањем једног модела који се понавља и до седам пута, Шумановић је успео да постигне јединство стила који је у муци изградио. Наглашавао је да се циклус не зове Шиђанке, него Шидијанке. Разлог томе је што на сликама нису приказане девојке из Шида, Шиђанке, јер се оне на потоку Шидина у стварности не купају („у потоку се купају само деца и кадгод која девојка сакривена џбуњем“, писао је), те је зато купачице са слика назвао „Шидијанкама“, да би било јасно да је реч о девојкама из његове маште, каже Весна Буројевић.

Из циклуса Шидијанки – Пред подне (1936) (Извор: РТС)

Шидијанкама је Шумановић доказао, како је Лидија Мереник констатовала парафразирајући његове речи, да модеран „сликар може дати ритам старих мајстора а да их не имитира“ и да, ако жели да буде модеран и вечан, „никада не сме да буде заведен од споредности„.

„Циклус Шидијанке представља и однос Саве Шумановића према историји цивилизације“, каже Весна Буројевић говорећи о овом низу слика дугачком 31 метар. „Ми причамо о преплитању епоха и о уметницима на које је мислио кад сликао, па се тако на сликама може препознати и антика и ренесансна, Ботичели и Енгр. На пример, сандале су један мали симбол који спаја епохе. Наиме, античке и савремене сандале су потпуно исте – тим једним малим детаљем прескачу се векови и гледалац се пребацује у савремено доба… На позорници живота, коју ове слике представљају, уочавамо драперије, смењују се епохе, али оно што је непроменљиво – то је жена. Веома је лепо бити жена у Галерији слика Саве Шумановића.“

Последња изложба

Александар Дероко је наговорио Шумановића да у Београду приреди ретроспективну изложбу какву дотад још ниједан сликар није направио. Изложба је отворена 1939. године, и на њој је, међу 410 изложених слика (што је до данас остао највећи број на једној самосталној изложби, био и циклус Шидијанке. За ту прилику пише познати аутобиографски текст Место предговора, који смо овде више пута цитирали.

Изложба је била веома успешна. Током изложбе Сава је продао 115 и поклонио 30 слика.

Пишући о овој изложби, Павле Васић је написао:
„Шумановић је сликар великог талента и сигурног заната. Али противречности у његовом делу остављају утисак неке трагичне дезоријентације. Та неједнакост, међутим, објашњава се тиме што је он један од оних који увек траже нове путеве. Такву авантуру, свакако, не саветује плашљива опрезност људи који спокојно уживају у просечним резултатима. Јер многи умиру идући за открићима – као Икар у сонету Депортовом – али други, као Шумановић, продужују свој пут који ће једног дана, можда, бити једногласно признат као откровење једне нове стварности.“

А једна нова, злокобна стварност управо се помаљала.

Пејзаж, 1939 (Извор: РТС)

Случај је хтео да последња изложба Саве Шумановића буде отворена оног дана када је почео Други светски рат, односно на дан француске и енглеске објаве рата Немачкој – 3. септембра 1939. године.

„Сава Шумановић је говорио и писао неке ствари за које ви кад их читате, просто се питате шта је ту истина, а шта није“, прича историчарка уметности Љубица Миљковић. „Не само да је предвидео своју смрт, он је рекао да ће краљ Александар умрети 1934. године! Да ли је то случајно или не, ја не знам, али пошто је добро говорио немачки, читао немачке новине још у време Аустроугарске монархије, он је рекао да се против Немаца мора опрезно, јер ако се не опходи опрезно у ‘душевном саобраћају’, како каже, онда ће га, како је у једном писму из 1934. написао – они ће га убити 1942. године. Сад, да ли је то случај или просветљење, не знам, али он то јесте рекао.“

„Он је човек у политичком и сваком другом погледу потпуно повучен у своју уметност, од страхота које се око њега одигравају, он бежи у своје сликарство“, каже Милан Ристовић. „Он тада ради серију великих слика са женским ликовима Берачице, што је нека врста изгубљене утопије – он тражи нешто што више не постоји, око њега постоји само страхота рата. И треба наравно и његову уметност читати – кроз те своје слике он исказује своју страховиту потребу за нечим што је нормалност, за нечим што је нека врста изгубљеног раја, који он идеализује кроз слике.“

Знао је где иде

С нападом Немаца на Југославију и након комадања земље, Срем постаје део Независне државе Хрватске.

Сава Шумановић је још 1928. престао да се потписује на француском, раскрстивши с претходним периодом. Сада престаје да се потписује и ћирилицом, забрањеном у НДХ. На његовим сликама сада стоји само година: 1941.

С почетком рата Сава се труди да води дотадашњи живот и да слика.

Шиђани кажу да је 28. август 1942. године најтужнији дан у историји овог места. Описују га речима: „Онда када су их одвели.“

Ристовић објашњава историјски контекст: „Тада се у Срему спроводила велика акција ‘чишћења територије’, која је дошла као наставак оне трагедије српског народа на Козари неколико месеци раније. Од августа до септембра траје велика усташко-немачко-мађарска акција сузбијања партизанског покрета уз масовни покољ цивила. У Срему је око 6.000 људи страдало у тој акцији. Једна од жртава био је и Сава Шумановић.“

Из триптиха Берачице (1942) (Извор: РТС)

Два усташка агента дошли су у кућу Шумановића у пет сати ујутру.

„Кад су дошле усташе у кућу“, прича Милан Ристовић, „они су видели да је то човек кога не треба тући, не треба везивати. Он је знао где иде.“

Замолио је да му дају мало времена да се окупа, обуче, затим се поздравио с мајком пољубивши је у руку и отишао да се не врати.

У атељеу, на сталку, остала је његова последња слика из триптиха Берачице, чије се боје још нису биле осушиле. Довршена је два дана раније, 26. августа.

На крају пута

О околностима Шумановићеве смрти, директорка Галерије у Шиду Весна Буројевић наводи и сведочење једне комшинице куће Шумановића: „Она нам је причала да Савина мајка Персида и Сава (отац Милутин је умро 1937) нису сматрали да треба да се склањају, зато што се нису бавили ничим осим својом земљом, а Сава сликарством. Плаћали су уредно све обавезе, а имали су и везе у Загребу, јер је Светислав, рођени стриц Саве Шумановића, био утицајан у политичким круговима у Загребу.“

Светислав Шумановић био је члан првог Управног одбора Српске банке у Загребу и један од оснивача те банке, затим хрватски подбан у влади Куена Хедерварија, а онда у више наврата заступник у хрватском Сабору. У Сабору НДХ, формираном у фебруару 1942. био је један заступника.

Персида је покушала да му се обрати за помоћ како би спасила сина, међутим, пошто је акција била добро припремљена, везе су биле у квару и она није могла да му пошаље телеграм. Узалуд је молила. Успела је усташким властима да пошаље молбу тек неколико дана после.

Два месеца касније стигао је одговор:

Независна држава Хрватска,
Усташка надзорна служба,
Уред и Број; 62695-IIб-3-42.
Загреб, дне 15. рујна 1942.
Предмет: Шумановић Саво, одпуст из затвора, Жупска редарствена област, Вуковар.

Персида, уд. Шумановић из Шида замолила је при Поглавнику, да се њезин син Сава пусти на слободу. Увидом у очевидност Уреда I, установљено је, да је Шумановић Сава као талац, по Вишем редарственом повјереничтву осуђен на смрт и стријељан 30. VIII 1942. г. Услијед тога молби се не може удовољити, о чему наслов нека обавиести молитељицу.
За Дом спремни!
Управитељ Шабан, в. р.

Обћинско поглаварство трговишта у Шиду,
Број; 8587/42
Шид, дне 20. X 1942.
Г. Шумановић Персида, Шид.

Доставља Вам се предње ради знања.

За Дом спремни!
Биљежник (потпис) Начелник (потпис)

У филму Путеви (1958) Александар Саша Петровић је снимио Персиду Шумановић која је испричала потресну причу о Савином хапшењу и страдању. У филму се наводи и да је Сава био још жив када су га, као и остале ухапшене Србе, усташе посуле живим кречом у јами, а онда их, без белега и обележја, затрпани.

Смисао Берачица

Последња Шумановићева слика, триптих Берачице тумачио се досад на разне начине, а директорка галерије у Шиду дала је једно могуће објашњење његове симболике.

„Ова берба грожђа по много чему одудара од реалности – на слици корпе носе жене, а не мушкарци, док у реалности жене беру, а мушкарци носе корпе; у берби бурад никад нису на земљи, као на слици, јер се напуњена не би могла подићи на кола; у септембру када се грожђе бере нико није бос, као што су босе берачице на слици“, каже Весна Буројевић.

Берачице (1942) (Извор: РТС)

„На триптиху уочавамо дванаест фигура младих снажних жена које носе корпе пуно црног грожђа. Од црног грожђа се прави црно вино, које је, као што знамо, симбол крви Христове. Кроз средину слике пуца поглед и види се зрело жито; жито је хлеб, тело Христово, још један симбол хришћанства. Жито и грожђе никад нису зрели у исто време, осим, како пише у Библији, на крају времена, када не постоји неплодно доба године те приноси сустижу једни друге. Сам број 12 асоцира на 12 апостола. Девојке су босе, а у првом плану чак два пута су насликана чиста стопала – која симболично представљају чистоћу душе. У првом плану, дакле, видимо 12 фигура, којима се придружују две фигуре – што није случајно јер Сава Шумановић је насликао 14 чокота винове лозе. То значи да се број чокота винове лозе, који су симбол Исуса Христа, слаже са бројем фигура које је насликао. Просто је невероватно да је Сава Шумановић случајно дошао до свих ових детаља и да је све настало спонтано. Ми желимо да верујемо да је Сава Шумановић за крај нама оставио поруку, и да је то разлог зашто је на крају живота насликао овај триптих.“

Аманет

Савина мајка Персида је остала у Шиду и преживела рат. У октобру 1944. године, док су се водиле жестоке борбе на Сремском фронту, седела је у породичној кући и чувала слике свог сина. „Давала сам им и вина и сланине, само да ми Савине слике не дирају“, говорила је касније.

Она ће 1952. године поклонити Шиду 417 синовљевих слика које је сачувала, породичну кућу и осам јутара земље за оснивање галерије посвећене делу Саве Шумановића.

„Сматрајући животну жељу свог сина својом материнском и људском обавезом“, пише у уводном делу Даровног уговора Персиде Шумановић, „остварујем је данас као наш заједнички циљ поклањајући Савино животно дело родном месту које је он овековечио кроз своју љубав, учинио познатим и славним својим сликама. После несрећне и нагле смрти мога сина, као аманет сам задржала толико пута поновљену жељу да његова уметност нађе место и буде сачувана у нашем родном крају. Испуњавајући тај аманет, уверена сам у дубоко разумевање и љубав којом ће бити прихваћен како од грађана Шида, тако и будућих нараштаја…“

Криста

Шид, 1965, председник СФРЈ Јосип Броз Тито у посети Персиди Шумановић 1965. године (Извор: РТС)

Стриц Светислав није могао Сави Шумановићу да помогне 1942. године. Али његова ћерка Христина Kриста Ђорђевић, рођена Шумановић, помогла је да 1952. стане на ноге Галерија слика Саве Шумановића у Шиду.

Савина сестра од стрица Kриста била је удата за Ђурицу Ђорђевића, једног од оснивача Медицинског факултета у Београду и дворског лекара краљевске породице Карађорђевић. Између два рата била је дворска дама краљице Марије Карађорђевић, помагала је уметнике, учествовала у изградњи павиљона „Цвијета Зузорић“, а преко пријатеља Иве Лоле Рибара упознала је и Јосипа Броза у међуратној илегали. Он је неколико пута боравио у њеном стану, и с њим ће се Криста спријатељити и постати његов човек од поверења. Тито јој је крајем фебруара 1941. лично поверио на чување веће количине златника које је добио од Коминтерне за потребе КПЈ, али пошто је њена кућа срушена у априлском бомбардовању, ови златници, као и партијска радио-станица коју је скривала, страдали су. После рата, Криста је унајмила раднике који су раскопали рушевине њене куће и пронашли испод њих део златника претворених у велики грумен злата помешан с малтером и угљенисан – и вратила их Титу. „У рату илегалска и партизанска сарадница, у миру помајка, а свагда Госпођа“ – тако ју је описао Добрица Ћосић. Након рата била је дугогодишња послератна председница Црвеног крста СФРЈ, начелница Министарства социјалне политике СФРЈ, оснивач Друштва пријатеља Народног музеја, члан Комисије за културне везе са иностранством.

Њеним посредовањем, у марту 1965. Јосип Броз Тито обишао Галерију слика „Саве Шумановић“ у Шиду, када је посетио и његову тада деведесетдвогодишњу мајку Персиду. Савина мајка је умрла 1968. године.

Биланс

Захваљујући Персиди Шумановић, данас у Шиду постоји Галерија слика „Сава Шумановић“, која чува 417 његових дела. Неке слике чувају Народни музеј и Музеј савремене уметности у Београда, док се друге слике, скице и писма Саве Шумановића данас налазе и код колекционара у Београду, Загребу, Новом Саду… Једини траг Шумановића у Паризу данас је на стубовима кафеа Купол.

Ако треба да Саву Шумановићем упоређујем с неким сликарем, то би било с Надеждом Петровић“, каже Љубица Миљковић. „Не само због колористичког експресионизма, него зато што се преко њихових леђа ломи епоха. Надежда Петровић одржава у потпуности своје доба, као и Сава Шумановић. Једина разлика је у томе што је Надежда била ангажовани сликар, борила се за еманципацију жена, учествовала у ратовима, и на крају у рату умрла, док је Сава Шумановић насупрот томе био посвећен својој ‘пасији’, како је он говорио о свом сликарству, на неки начин изолован од света, који је одлично разумео, али у потпуности и присутан у њему. Урош Предић је још у 19. веку рекао једну велику истину. Наиме, по његовим речима, он је избегавао кафане јер су тамо долазили наши уметници који су демократизацију схватили као вулгаризацију. У приличној мери ми сада живимо вулгаризацију свега, тако да и у том смислу Сава Шумановић, захваљујући свом делу, остаје као кристал чист.“

Јесењи пут (1941) (Извор: РТС)

Сумирајући Савину судбину и дело, Милан Кашанин је написао: „Нема веће разлике него између Шумановићеве мрачне смрти и његових кристално јасних слика! На картонима и платнима ниједног нашег уметника не види се толико белих боја – белих женских тела, белог цвећа, белих кућа, белих улица у снегу. Трагичан човек мрачног ума, Сава Шумановића је наш највећи сликар светлости.“

Опрема: Стање ствари

(РТС, 16. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар