Живојин Ракочевић: На најтежа места слати најбоље људе

Удар нађе искру у камену, и та се искра нашла на Косову и Метохији, каже песник и новинар 

Живојин Ракочевић у „Српском св(иј)ету“ (Фото: ИН4С)

„Лекари на Космету нису 20 година остављали свој народ и сваког тренутка су му били доступни, и то је контекст који рађа ужасан стрес и велику одговорност. У једном тренутку доктор Перић у Грачаници се претвара од хирурга у све специјализације. Њега се сећам и 17. марта, када му је болница била пуна рањеника и претучених људи, и у једном трену се спустио немачки хеликоптер који је понудио да евакуише рањенике. Онда су пацијенти рекли да они не желе да иду одатле, јер доктору Перићу верују толико да може  да их поубија. То је та суштинска веза. Грачаница је место где се највише рађа Срба, по парадоксу, јер живот даје одговоре на све депресије и на сва та унутрашња ограничења, као што је одсуство града. Треба муњевито саградити болницу у Грачаници, и окупити најбоље лекаре, најбоље професоре и та наша гета морају бити савршено уређене мале средине. Грачаница је већа од бар двадесет држава на свету које немају ни један Унеско споменик, а ни 40000 становника“, рекао је пјесник и новинар Живојин Ракочевић у емисији „Српски св(иј)ет“, говорећи о пожртвовању љекара, међу којима је била и његова недавно преминула супруга Соња за коју повратак у Грачаницу ни након специјализације у Италији није ни једног тренутка био доведен у питање.

Подсјетио је на хуманитарне организације које дјелују у јужној српској покрајини, међу којима су Пријатељи Дечана и Братско срце из Италије, и наравно Епархија рашко- призренска, захваљујући којима је дванаесторо дјеце, међу којима и албанска, отишло на лијечење у Италију. О корони и шта је она донијела, рекао је:

„Ми смо сада у ситуацији двоструке изолације. Корона је наметнула и унутрашњу изолацију. Ви знате невидљиву границу гета, и знате докле смете да одете. Сада је ова пошаст наметнула да се дистанцирате од најближих“.

„Срешћете јужно од Ибра у неком од гета, али и северно, дете рођено после 1999. којем ћете назвати добар дан и мораћете да сачекате неколико тренутака док вам узврати. Та неприродна пауза је последица страха од употребе матерњег језика, један од највећих људских страхова, који суштински највише понижава. А то је последица забране града. Ни у најцрњим временима град није био забрањен, људи су бежали из села у град јер су били сигурнији“, новинар Живојин Ракочевић је испричао и неколико потресних прича о стварности у којој живимо у 21. вијеку.

Са друге стране је поменуо снажан културни набој унутар тих граница, гдје се зри за само пар сати, јер су дешавања интензивна, као што је смрт дјеце из школских клупа:

„Нама фале одговори које смо давали у периоду од 1878. До 1912. То су најбољи одговори које је ова земља пружала. На најтежа места шаљете најбоље људе. То је прича о Милану Ракићу који нема проблем да са Сорбоне дође у најзабитију касабу Отоманске империје“.

Истакао је да се у тим областима гдје живе Срби одржава један прави живот, развија једна права мала држава, усред већине коју чини албанско становништво које се налази у грдним проблемима, а у тој држави се живи једна цивилизација која се креће од малих црквица у које свештеник уђе два или три пута, али које имају фреске којима може да се диви цијели свијет. Напоменуо је да актуелна администрација не само Србе, већ све неалбанце третира као неку давно изумрли цивилизацију, што је последица тога да те цивилизације нијесу у граду, па се многи шокирају када сазнају за нпр. комплекс Испоснице Петра Коришког. Нажалост, присутна је стална девастација, која има за циљ да оно што се не уништи преведе у наводно косовско културно наслеђе, које заправо не постоји. Гост водитељке Гордане Јанићијевић је говорио и о реалним и о метафизичким сигналима са Косова и Метохије:

„Косово има ту магнетну привлачност којој и неки политичари нису одолели, и који су у најтеже време аутом долазили у њега кроз најжешћу ватру, и то они који немају никакав косовски контекст, напротив су скроз београдски. Некима од њих то не могу заборавити. Али наша политика мора да улази у живот. Имамо проблем институција које почивају на жртвама, а са друге стране имате велике празнине“

Говорио је о Удружењу новинара Србије, затим о премијери филма „Дара из Јасеновца“ која се одиграла управо у Грачаници, у биоскопу који има исти репертоар и изглед као и биоскоп у Београду, а њега води Бобан Јевтић који има екипу у оквиру Центра за културу гдје је направио један диван културни простор. У том контексту је говорио о младим људима који без идеолошких или партијских оквира стварају нове вриједности разумљиве свима, објашњавајући тај феномен његошевски:

„Удар нађе искру у камену, и та се искра нашла на Косову и Метохији“.

„Оливер Ивановић је био практичан човек. Његова идеја о сађењу јагода још живи“, гост Националне телевизије је подсјетио на великог косовског политичара, и присјећао се онога о чему је Ивановић говорио и у затвору и ван њега.

„Никад нисам говорио ово: сећам се Саше Крстића, младог свештеника који је дошао на праксу у Грачаницу, где је све много строго, и о њему је бринуо о. Нектарије. Затим долази дан када треба да дође у Гораждевац са супругом која је завршила харфу. На лада – ниву се ставља та огромна харфа, а иза ње је шведско борбено возило са војником који држи митраљез. То су нама биле уобичајене слике, никоме од нас није пало на памет да то сними. Једном сте ногом у мраку, другом у светлости“, једна је од многобројних анегдота које су се продужиле на приче о манастирима и монасима који су преживјели ствари које тешко можемо да наслутимо, међу којима су и мати Макарија из Соколице отац Сава (Јањић). На крају је публициста Живојин Ракочевић говорио о уобличавању српског народа кроз наслеђе које баштини и које се преноси.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С/Покрет за одбрану Косова и Метохије, 8. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар