Миле Бјелајац: Чак је и Весли Кларк признао да је 1999. био рат за будућност НАТО

Летвица је била намерно подигнута превисоко, како Срби не би могли да прихвате захтеве. Њима треба мало бомбардовања, и то ће и добити, пише Џејмс Џатрас о фарси у Рамбујеу

Др Миле Бјелајац (Фото: Анђелко Васиљевић)

Није први пут да се амбасадор Томас Шиб у земљи акредитације сврстава међу дипломате какав је на пример био Цобел, а не међу оне земљаке дипломате какав је био Ајф или Хартвиг. Поводом његове иритирајуће изјаве о оправданости рата 1999, читаоце „Политике” и његову екселенцију желимо да подсетимо, у мери накнадних сазнања и објављених извора, шта је био стварни циљ рата.

Сам Весли Кларк, главнокомандујући НАТО генерал, у интервјуу Дејвиду Мартину за „Би-Би-Си њуз” 2000. изјавио је: „Милошевић, говорећи отворено, никад није стварно схватио да овај рат није стриктно био везан за Косово. То, коначно, није био ни конфликт због етничког чишћења. То је била битка за будућност НАТО, битка за кредибилитет Сједињених Држава као силе у међународним односима.” Тачно, УНХЦР прве избеглице бележи тек 28. марта.

О потреби доказивања кредибилитета САД говорио је и убеђивао делегацију америчких Срба сам председник Клинтон 4. априла 1999. Албанце је поменуо само у првој реченици приликом сусрета.

У Рамбујеу је летвица била намерно подигнута превисоко, како Срби не би могли да прихвате (захтеве). Њима треба мало бомбардовања, и то ће и добити, пише Џејмс Џатрас о фарси у Рамбујеу, где је једном броју новинара, само за оријентацију, баш тим речима то саопштено. И Хенри Кисинџер ће („Дејли телеграф”, 28. јуна 1999) оценити: „Текст из Рамбујеа (…) била је провокација, изговор за почетак бомбардовања.” Немачки „Зидојче цајтунг”, 11. маја 2010. наводи да је конференција у Рамбујеу организована да би НАТО-у дала „легитимитет за дуго планирани војни напад.”

Џон Норис, шеф за везе помоћника државног секретара Талбота, открива онда прикриване разлоге: „То је био отпор Југославије ширењу трендова политичких и економских реформи, а не невоље косовских Албанаца. То најбоље објашњава рат НАТО-а. Милошевић је био проблем за трансатлантску заједницу предуго, тако да су Сједињене Државе осећале да ће он једино реаговати на војни притисак (…) Он је изазвао основне НАТО вредности и његову саму егзистенцију”.

Aмбасадор Немачке у Србији Томас Шиб (Фото: Вечерње новости)

Колико се рат желео сведочи и шеф посматрачке мисије Европске заједнице на Косову (ЕЦММ), немачки амбасадор Дитмар Хартвиг. Мисија једнако бројна као и Вокерова (ОСЦЕ). Сведочили су да је ОВК та која врши терор и провоцира, тера Србе у избеглиштво, а да се југословенске снаге држе крајње суздржано, желећи да се очува споразум Милошевић-Холбрук из октобра 1998. Представници ове мисије били су пре Вокера у Рачку и главни су сведоци касније Вокерове манипулације. Како год, западне владе нису користиле извештаје Хартвигове мисије и управо су давале за јавност супротне тврдње. Амбасадори и особље на терену су једино могли да закључе да се није желео мир већ рат. Били су довољно искусни да то закључе. У свом писму канцеларки Ангели Меркел 26. октобра 2007, наводи: „Ни у једном извештају између краја новембра 1998. и евакуације (…) не помиње се да су Срби вршили веће или систематске злочине над Албанцима, нити се макар у једном једином случају говори о геноциду, или инцидентима/злочинима који су слични геноциду (…) Насупрот томе, стално се понављало да, с обзиром на све учесталије нападе ОВК на српске извршне власти, њихове безбедносне снаге показују изванредну уздржаност и дисциплину. Јасан и стално постављан циљ српске администрације био је – да се што прецизније придржава одредаба споразума Милошевић-Холбрук и тако међународној заједници не пружи разлог за интервенцију (…) Сходно томе, до 20. марта није било повода за војну интервенцију, те су тако све мере међународне заједнице које су тамо уследиле биле нелегитимне.” Хартвига је нарочито узбуђивала чињеница да је његова земља још у време рата у Босни подржавала америчку политику независног Косова.

Амбасадор Келер, помоћних Вокера, жестоко је оптужио свог шефа да је поступцима намерно припремао и изазивао рат. Као и Келер, многи чланови Вокерове мисије су знали да је Вокер био део америчке политике да се демонизују Срби и подржи ОВК. Сви они пишу да је највећи узрочник насиља била ОВК.

Аутор је историчар и универзитетски професор

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 14. 4. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

2 replies

  1. Па о документарцу о преговорима у Рамбујеу, Шиптари су сами говорили о томе како они нису хтели да потпишу. Да су они били скептични шта ће ту добити. И да су се практично повукли. Тек на инсистирање западних актера ”да је бомбардовање Србије гарантовано само треба ваш потпис”, су Шиптари пристали. То се јасно види. Документарац је на Јуђубу.

  2. Кад сам био основац нисам у школи учио ни информатику ни програмирање, ни Python и ни Ruby, нисам учио ни да постоје родитељ 1 и родитељ 2. Није се обавезно учило ни два страна језика, тада су свеукупно два и била за избор, а за матерњи језик обавезно јесу два писма. „Оче наш“, макар у каквој било изборној настави, јок.

    Нисам рад да даље помињем шта се све јесте/није учило децу, кока-кола социјализам овде није тема, али су још били живи ђаци школовани у неким ранијим временима и школама, световним и духовним. Још увек жива и животна беше њихова реч, и Реч, не сумњам да је г-дин Бјелајац и чуо и слушао.

    Та жива реч и у та и таква времена некако је донела међу нас основце и једну народну мудрост, не могу је назвати пословицом, која је често коришћена. Кад се хтело рећи да нешто никад не бива говорило се „кад дођу Немци“ а међ’ децом често уз додатак „с дрвеним пушкама, на летовање“. Одавно је нисам чуо, па к’о велим да подсетим.

    Није се тад могло ни помислити на Луфтвафе и Бундесвер, ни сањати да ће се поновити Драгинац и Шумарице. Немачка је тада увелико била подељена, остала је таква барем још 15-так година.

    Можда грешим ал’ да претпоставим да тада у њиховим школама, бар у једној половини, није био обавезан ни један страни језик. Сигуран сам да у другој половини јесте. Време тек почиње да казује која је половина школства за децу била боља, која је промена свести дала боље резултате, моно или мултикултурална. И да ли је уопште.

    Зато ово подсећање да посветим господину Шибу, његовом селективном памћењу и његовој половини школовања, ма које половине било. Можда њему (рефлексно) није никад доста промене свести, не желим ни да се његовом ни другим (ниједним) народима понови, али нама је тога и превише. Овде је други барбарогенијски и, еда би се разумели, барбарогенетски тип.

    Што се дрвених и других пушки и летовања тиче, можда ће опет доћи време небивања (дошло ли је већ?) али овде бива да и деца знају да покажу истину и пут. Док је жива Реч, а и док је гуше, овде увек бива неки дечији додатак.

Оставите коментар