Данко Шипка: Иван Клајн (1937‒2021), морална усправност и одмереност у свему

Каже се у теоријској литератури да се норма стандардног језика одликује еластичном стабилношћу. Управо тако деловао је Иван Клајн

Иван Клајн (1937-2021)

У Флеминговом роману „Из Русије с љубављу”, главни јунак, Џемс Бонд, каже својој руској партнерки: „Nobody’s kulturny enough for you.” (Нико није довољно културан за тебе.) Ово kulturny (културан) позајмљеница је из руског у енглеском. И заиста, за разлику од прагматички оријентисаних Англосаксонаца, Словени ће знатно чешће рећи да је неко културан или некултуран и томе приписати знатнију тежину. Културан човек је и језички културан: свој језик користи по адетима своје културне баштине. Баш тим културним људима Иван Клајн био je аршин речених адета.

Непосредно након његовог одласка сведочимо бројним и разноликим текстовима о једнако бројним и разноликим професоровим доприносима италијанистици, лексикографији, лексикологији, граматографији, нормативистици, итд. Писаће се много и о његовом доприносу настави језика и неговању стандардног језика у отаџбинском простору. Овде бих додао реч две о томе шта је Клајн значио свим (језички) културним нашијенцима, поглавито онима у расeјању.

Деловање академика Ивана Клајна уткано је у културно-историјску потку средине обележене екстремима, како у разумевању темељних друштвених питања, тако и у промишљању појмова језичке културе: између себемрзачког потчињавања неоколонијалним сахибима и другомрзачког парохијализма, између политкомесара и анархолиберала, између елитизма и популизма. Утолико је крупније оно што је професор нашој култури оставио. Његово целокупно деловање било је одмерено у сваком позитивном смислу те речи. Каже се у теоријској литератури да се норма стандардног језика одликује еластичном стабилношћу. Управо тако деловао је Иван Клајн. Његов позив (у најтемељнијем значењу те речи) био је служба (опет у најосновнијем значењу те речи) језички културнима, очување културнојезичке баштине уз сталну комуникацију, заправо сарадњу, са заједницом којој се обраћа и мењање онога што промијенити треба.

Онима који га нису лично знали, треба рећи и то да професорова морална усправност ни у једном тренутку није била доведена у питање. У временима кад су пред нама дефиловали најразличитији шарлатани који су продавали најновије и најстарије језике, морални компас Ивана Клајна био је стамено усмерен према северу. Не само да је да је његово деловање било мера у овом суштаственом погледу него је права мера нађена и у облику у којем су његове речи до нас допирале – од оних заогрнутих у тврде академске корице до оних које трепере на нашим мониторима. Клајн је у свему био мера међу екстремима, управо мера изнад екстрема.

Речник језичких недоумица, популарно написана књига Ивана Клајна (Фото: BBC на српском)

Управо ту меру понео је са собом у коферу сећања онај део заједнице језички културних који се, поготово последњих деценија, расуо на све четири стране света. Клајнова књига у коферу у утроби широкотрупног интерконтиненталног ваздухоплова (дословна или метафоричка) заправо је део оног доброг, умереног света којег је све мање. Крећући се већ преко тридесет година по Европама, Америкама и Аустралијама, сретао сам доста таквих који су своју језичку културу (ако су је и имали) губили након неколико година у иностранству, али и много оних који су је брижно и предано чували.

Парагон ових потоњих у мом личном искуству био је покојни Андреј Симић, професор антропологије са Универзитета јужне Калифорније, рођен у Сан Франциску као син нашег предратног конзула, а који је и у својим позним годинама савршено владао нашим језиком мада је цео животни век провео у Америци. Будући лингвиста, био сам заинтересован како му је то успело – рекао ми је да о томе води рачуна, да му је до тога стало и да пуно чита. Рекао је и шта чита: Клајн је био на самом почетку његовог набрајања. Ово чување културне и језичке, а онда и културнојезичке посебности заправо је најмоћнија брана глобалистичком осиромашивању земљиног шара. Као што је „Политикин забавник” достојанствено наш а у живој комуникацији са светом, такво је било и деловање Ивана Клајна. И управо то је његово деловање значило бројним нашијенцима у расејању – достојанство без изолације. Иван Клајн био је заправо ”Политикин забавник” за старије омладинце.

И даље је. Она крајње отрцана фраза о томе да људи одлазе али њихова дела остају сасвим је тачна, и то антиглобалистички глобално. Одмереним, лаганим а чврстим, кораком пролазе Клајнове речи дуж језерâ Онтарио и Мичиген, кроз сиднејске плаже, кејевима на Рајни код Диселдорфа и Дунаву код Беча, свуда где има оних за које њихова средина никад није довољно културна. Докле ће, не знамо, али срећни су они народи који су имали свог Клајна.

Аутор је професор лингвистике и славистике Државног универзитета Аризоне и гостујући професор Универзитета Колумбија

Најбољи лингвиста међу новинарима

Иван Клајн (31. 01. 1937. ‒ 31. 03. 2021) завршио је студије италијанског језика и књижевности на Филолошком факултету у Универзитета у Београду. Као редовни професор на овом факултету предавао је италијански језик и упоредну граматику романских језика. Осим романистике, подручје Клајновог рада била је и нормативна граматика и стандардизација савременог српског језика.

Клајнова најзначајнија дела су: „Утицаји енглеског језика у италијанском”, „Творба речи у савременом српском језику”, „Италијанско-српски речник” ‒ за који је добио је награду Владе Републике Италије, а „Речник језичких недоумица” била је његова најчешће штампана књига. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1997, а за редовног 2003. године. О проблемима савременог српско(хрватског) језика, најпре је писао у „Борби“, затим у „Политици” и у „Илустрованој Политици”, као и у НИН-у.

Италијанско-српски речник (Фото: Антикварне књиге)

Од првог броја био је главни уредник лингвистичког часописа „Језик данас”, Матице српске. Објавио је већи број радова у лингвистичким часописима, као и 18 књига, међу којима су: Историјска граматика шпанског језика, Разговори о језику, Језик око нас, О функцији и природи заменица, и друге. Са Павлом Ивићем, Митром Пешиканом и Браниславом Брборићем написао је Језички приручник у издању Радио-телевизије Београд. Превео је више књига са италијанског и енглеског језика на српски. Његов превод комедије Ђордана Бруна Свећар извођен је у Атељеу 212 у Београду. Иван Клајн био је и један од приређивача српског издања Кембричке енциклопедије језика Дејвида Кристала и један од преводилаца (уз Бориса Хлебеца) српског издања Енциклопедијског речника модерне лингвистике истог аутора.

За себе је говорио да је најбољи новинар међу лингвистима и најбољи лингвиста међу новинарима, а главни уредник НИН-а Милан Ћулибрк рекао је за Би-Би-Си на српском да управо ове речи најбоље описују Клајна који је свој последњи текст за овај недељник написао 25. марта.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 2. 4. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Хвала и покојном Клајну, као и професору Шипки – свему што су ме научили, и поред свих њихових грешака и политичких стремљења.

    Ипак, не могу да одолим, а да их обојицу не критикујем зато што припадају генерацији која није успела да приреди нормалан и свеобухватан српски речник: ни етимолошки, ни фразеолошки, нити фреквенцијски.

    2
    1

Оставите коментар