Мирослав Здравковић: Рекордан извоз оваца из Србије у 2020. години

Од како се Србија ослободила од Црногораца извоз оваца је из ње експлодирао! Шта више, у 2006. и у 2007. овце су и одлазиле из Србије само у Црну Гору

Фото: Four Paws

У Србији постоји чудна подударност у погледу кретања броја оваца и броја становника главног града. Разлика је била мања од три и по процената од 2004. до 2008. када смо имали највише стопе раста БДП-а у новијој историји, и од 2012. до 2020, када нам и друге економске појаве имају славне показатеље. Кад претегну Београђани, што је био случај 2002, 2003. и 2009, Србија се нађе у озбиљној економској кризи, а када претегну овце имамо периоде природних катастрофа (2014-2015) и великих суша (2017-2018). Изгледа да се број оваца у Србији мора пажљиво везати за број Београђана а како би имали и високе стопе економског раста и повољне временске прилике.

Ова криза са короном негативно се одразила на број Београђана и претпоставићемо да их је у 2020. било 1.690.000. У 2019. је негативни природни прираштај био 2.887 (20.348 рођених и 23.235 умрлих) али је позитиван миграциони прилив био 6.750 лица , те је број Београђана повећан за 3.863 лица. У 2020. је број рођених смањен за 1.107, број умрлих повећан за 3.797 па је негативни природни прираштај повећан за 7.791. Стога претпостављам да је број Београђана смањен за око 4 хиљада јер је и криза изазвана короном утицала да се смањи прилив миграната из остатка Србије, као што је преполовио миграције у Европу, а из земаља одакле пристижу[1].

Ова минимална позитивна разлика у корист Београђана дакле, доказано, повољно делује на економска кретања и не би требало дозволити да број оваца значајно буде повећан (као 2014. и 2015) јер то шкоди нашој укупној економији. Овце чине минијатурни део нашег БДП-а али ако се појави пуно црних оваца онда Србија креће странпутицом.

Графикон: Мирослав Здравковић

Од како се Србија ослободила од Црногораца извоз оваца је из ње експлодирао! Шта више, у 2006. и у 2007. овце су и одлазиле из Србије само у Црну Гору! Већ од 2008. овце путују (пошто се продају живе, а не као прерађени производи) и у Босну и Херцеговину и, претпоставићемо, то у Федерацију БиХ, где се много више употребљавају у исхрани.

У Федерацији БиХ било је 99.176 оваца више од Сарајлија (518.590:419.414) и разлика је озбиљно смањена у 2019. на 86.638 (507.134:420.496). Изгледа да су у Сарајеву схватили тајну формулу економског успеха, и да ће у наредним годинама изједначити број становника главног града и оваца.

Пошто се Монтенегрини кроатизују они су кренули супротним путем од Србије и док су у време пописа 2013. имали 190.843 оваца док су становника Подгорице имали 185.937, број оваца је смањен на 182.127 а број Подгоричана је прешао 190, ако није већ и целих 200 хиљада. Однос 809 хиљада Загрепчана спрам 658 хиљада оваца (1,23:1) може да буде „Здравковић однос кроатизације“, те је неопходно да становника у Подгорици буде 227.706 како би се достигао цивилизацијски узор.

Али, као залуталој црној овчици, лутају мени мисли, уместо да будем поносни припадник стада, ако већ нећу, или не могу, да будем ован предводник.

Извоз оваца из Србије је временом диверсификован и од 2012. путују овце у Либију, од 2015. у Израел, од 2016. у Палестину, а у 2020. појавио се први пут извоз у С. Македонију (они имају 684 хиљада оваца и 633 хиљада становника Скопља, па је чудно шта ће им наше овце?) и у Либан.

Тако смо на дугом историјском путу од ослобађања од Црне Горе повећали извоз оваца за 504 пута (!), са 17 хиљада евра на 8.573 хиљада евра.

Количински посматрано извоз је тежио 3.029 тона у 2015. па је смањен на 2.674 у 2019. да би у 2020. достигао рекордних 3.524 тона. Колико је то грла оваца није ми познато, јер им не знам просечну тежину – ипак сам Београђанин. Престао сам да будем Јагодинац 2019. када су ми Словенци наплатили 150 евра казну за вињету пре две године.

Најбоља цена за извоз оваца постигнута је у 2018. од 2,76 евра по килограму и онда је смањена на 2,41 у 2019. и 2,43 у 2020.

Табела: Мирослав Здравковић

И тако, каже се „докон поп и овце крсти“ па може да се дода да и „докон економиста прави економску теорију развоја засновану на односу броја становника главног града и оваца у држави“. Наставићу развој теорије повећавајући узорак и на друге земља, макар у Европи, да не претерујем.

Напомене

[1] У бази Евростата стоји да је у Београду у 2020. било 1.696.192 становника, али ћемо игнорисати овај податак јер нам квари ову „Овчију теорију економског развоја“.

Прочитајте још



Categories: Не само о економији

Tags: , , , ,

17 replies

  1. „Од како се Србија ослободила од Црногораца”…

    Никог се Србија није ослободила: то једноставно не одговара елементарним увидима у дешавања и нарушава – подривајући истину – вековно братство и заједништво једног, српског, народа;

    2.Сутра ће(те) (на)писати: ОТКАКО СЕ С Р Б И Ј А ОСЛОБОДИЛА К О С О В А И М Е Т О Х И Ј Е!!!;

    Aко је Србији Црна Гора (претежно сточарска, али са бројем становника Новог Београда и Земуна) била препрека за извоз, и узгој, оваца онда са том, и таквом, Србијом нешто, прилично, није било у реду: за шта се, уствари, добило сијасет аутентификација;
    Mожда, кад се Србија ослободи и Војводине, па Рашке области, Р. Српске, још неки извоз букне;
    Постоје ствари за које нисмо криви, али да ли баш за све увек постоји неки, дежурни, кривац, у српској стварности. Наивна веровања након пада Берлинског зида, угледање на Запада као непогрешив ауторитет и симбол вредности и правде, отворено тржиште, заклињање у демократију, „ЕУ нема алтернативу”, добрано су кумовала актуелном стицају прилика…

    20
    3
  2. Поштована Катарина
    Страшно ме нервира званични став „отако се Србија осамосталила“, па не смем да гледам утакмице кошаркашке репрезентације јер Шаренац и други новинари као да су плаћени да по 5 или 10 пута понове тај исказ када спомињу неку статистику.
    Дат је шаљиво, а и члан сам Покрета за одбрану Косова и Метохије.
    Последњи пасус се слажем са Вама.
    Мирослав

    22
  3. Gospodine Zdravkoviću, odlična analiza. Bravo. Dodajte u sledećem tekstu koliko su ovce korisne za obnovu zemljištva a naročito za pčelarstvo. Gdje nema ovaca med nije kvalitetan, bilo bi lijepo da obradite i tu temu. Nijesam znao da ovoliko Srbija izvozi ovaca, mnogo mi je drago. Treba raditi na daljem uvećanju broja grla žive stoke, od toga je Srbija nekada živjela. Kod nas u Staroj CG, stari su za stoku a posebno za ovce vikali…“blago“, i bilo je blago, najveće. Narod da bi živio mora da se hrani.

    15
    1
  4. Поштовни
    Захваљујем на коментару!
    На жалост, ипак сам ја „болесни аналитичар“ загледан у милионе цифара стотина различитих појава, а идиот за сваку појединачну тему.
    Стога ћу ваш подстицај делегирати господину Браниславу Гулану који се бави пољопривредом и селом већ више од 50 година, и он ће знати да контактира најбоље професоре агроекономије да на додељену тему дају своје мишљење.
    Срдачан поздрав
    Мирослав

    14
  5. Поштовани Мирославе,

    Општа ствар је да постоје денотативна и конотативна значења речи, па је, рецимо, модернистичка, опскурна, критика друге половине XX века, са невероватном рапидношћу XXI, појам национализма превела у сасвим друго окружење: од најсублимнијег – чиста, материјално безинтересна, слободна, љубав за свој народ, његове културне, политичке, уметничке, научне, и сваке друге, домете; осећање колективног импулса; подређивање заједници и њеном прогресу активно учествујући дајући највише од себе; схватање свог времена као прелазног периода, после кога време недри нове генерације и догађаје; својим држањем да се остави најсветлији пример доследности и достојанства, части и образа, за будуће; непоткупљивом свешћу за, унутрашњу и спољашњу, правду и истину (видови интелектуалног и спортског међународног такмичења потврђују национализам и дан данас)… али, у исти час, имајући разумевање и поштовање за, све, остале народе, који осећају, такође, снажну, или исту, припадност њиховој нацији – до екстремно-опасно-непожељног. Узгред, нација претходи личности: што желе да се прелепи оним: грађанин света (нација, тиме одмах, другоразредна): највеће, инванзивне, наопаке, цивилизације, културе, да усисају, прождру, мале.

    Томе, мењању, или творењу, су свој практични израз дале поједнине политичке странке, и организације, па је, у Србији, Српска радиклана странка, без сумње, појам национализма свела на форму увреда, псовки, гађања људи ципелама, затровавши идеју национализма просташтвом: сиплификовано: ако је неко националиста онда је то то – претходно наведено – и тиме се особа тотално дискредитује: мора се бити екстреман, насилан, људе омаловажавати, физички насртати, искључивати различитост на начин дискриминације, и остало. Па да ли је то национализам: није! То је лудизам: у смислу уништавања нације, а не машинa и фабрика.

    Људи се, данас, стиде, у Србији, посебно у свету, да кажу, јасно и гласно: ја сам Србин. И томе је промењено значење! Србин се представља опасним, криминалцем, злочинцем, па све до генцоцидне особе. Борба за умове људи, за промене значења, увођење нових симбола и теорија, перманентно траје, наочиглед свих, и то са, истини за вољу, великим успехом. Људи су освојени тренутком, толико, да, без промишљања, или осећања кривице, ће контаминирати, заувек, истину, правду, трајање, а затим, у циљу мамонског искоришћавања и реке, језера, земљиште, да их нико неће, убудуће, моћи домаћински третирати и користити, јер тако њима налаже, ефемерна, свест ништавности и пролазности. Њих ништа не надилази.

    Дакле, врло лако се затомљава право, изворно, значење речи, у језик улазе позајмљенце, неке речи властитог језика се проглашавају анахроним, јер треба се бити у строју глобалистичких, транснационалних, квази-културних образаца. Или, како се тврди, ићи у корак са временом: такве су модерно-империјалне идеологије: преварне.

    Суштина је да се инсистира на прецизности, јер је језик, врло, моћно оружје; једини излаз је у писању, говорењу и читању; речи су, неповратне, стреле, које једном кад се одапну никад не престају путовати: БЕСКРАЈНИ ПЛАВИ КРУГ. У ЊЕМУ ЗВЕЗДА. Е то је вечност о коју ће се разбити сваки покушај превредновања. Њихов ехо постаће саставним делом сваке духовне активације, напора, рада.

    Између Србије и Црне Горе постоји идентитетско-културно-национално-историјско-религијско-лингвистички континуитет, који се настојао, инжењерингом, прекинути, ослабити, народ разјединити – наум је прилично остварен, и видан – што унутрашње-комунистичким настојањем, што спољним, светским, геополитичким интересима.

    Сваки пук кад се улази у, те, горе, црне, погледа продорног у ст(иј)ене, висове, очију пуних суза, у којима се прелама једна тешка прошлост, бат сабљи, удар копита, и стварност, бучна и промашена, крајње избијање на море, велиkо плаветнило, усталасано, камени градови, Његош и Ловћен као једно, Дурмитор, скоруп, стада, крда, времешни људи, чије шаке, и вене по рукама, буде, плодне, античке, имагинације; па још дубљи, величанственији, повратак у Србију, зелену, плаву, а са семптембром рујну, брда, њена, и долине, непрелазну, кад и, њено, сиромаштво постаје врлином и лепотом, непосредност људи, сусрет дијалеката, јужна осмехнута говорења, ијекавица Златара, екавица, урбаног, врлог, Београда, над рекама надвитог, лежерност новосадска, урбана савршеност сомборска, мултиетничка, равна, суботичка, самотна, поноћ; а ако се, још, уокружи Босном, басносном, њеним прашумама, врлетима, људи који откивају косе, терају волове на појило, па звук гусала… Десиће се једна промена у вечито истом, интегрални живот различитости једнога, као свет у свету, свет за себе. И, чудна нека асоцијација на Тебу, Беотију, Атину јонску, Спарту дорску. И откуд, ту, сад, дорски стуб, каријатиде, базилике, јединство Дучићевих химера и Хомера, Византија рашка и моравска, али и барок фрушкогорски, и севера, староримко присуство као вечито, невидљиво, шетање овим просторима тог великог народа, и, коначно, велики ЛАМЕНТ који детерминише тај велики српски лимес. Све је ту, дух који провејава, надилази; остаје да се само диви на начин дивљења Акрополису, Риму, Микелађелу, и стиховима Црњанског.

    16
    1
  6. @Катарина
    Свака Вам част на другом коментару! Прилично често читам коментаре (а понеки и сам напишем).

    У овом моменту, сматрам да је ово НАЈБОЉИ, НАЈЈАСНИЈИ И НАЈПОШТЕНИЈИ КОМЕНТАР од свих које сам у посљедње вријеме прочитао. Ако имам за нечим жалити, онда жалим што ја нисам овај коментар срочио.

    Ако Вам нешто значи моја подршка, имате је. А ако и не значи, не љутим се. Уосталом, кад пишем коментаре, није ми циљ да се некоме свидим. Једини циљ ми је да кажем оно што имам рећу. И спасити своју душу.

    РЅ Примјећујем напредак у стилу господина Здравковића. Статистика је, по себи, сувопарна. Мало хумора није на одмет. Поготово ако буде презентован и прихваћен на прави начин.

    11
  7. Сјајни сте Катарина,

    Штета што не пишете постове већ остављате овако паметне коментаре (сретао сам их раније и увек исто помислио).
    Удаљисмо се од извоза оваца, али ево да додам још једну паметну главу од пре 85 година:
    О мржњи, комплексима инфериорности и слободи наших предака који ту слободу донесоше и другима

    Сплићани пре 85 година и нетрпељивост према слободним Србима

    „Па то је бар просто“, рече мој муж. „Изнајмили бисмо колица и гурали их од места до места“. „Али људи би мислили да смо луди!“ ускликнух. „Да ли би?“ упита мој муж. „То је оно што ме интересује и зато сам и почео овај разговор. Ови Словени сматрају нормалним многе ствари које су нама чудне; изгледа да их не узбуђује никакво понашање, уколико, по њиховом уверењу, иза њега стоји стварна жеља и потреба. Питам се да ли би и то с Адамовом књигом примили као нешто сасвим природно, јер ми заиста желимо да је баш овде разгледамо.“ „Не знам“, рекох. „Али ено Филипа Томсона на улазу у наш хотел; можемо питати њега.“
    Филип Томсон даје часове Сплићанима који желе да науче енглески. Он је човек фине грађе, изузетног дара опажања и врло је одређен и суздржан, али не и када се ради о Далмацији, коју воли више од свих других крајева на свету, или о Сплиту, који воли највише од свих места у Далмацији. Попили смо с њим јутарњу кафу и лепо и непотребно ужинали на тргу испред нашег хотела, који би био попут неке венецијанске пјаце да није било гипсаног малтера и палми; тада смо му изнели наш проблем. „Овде би то свакако сматрали врло чудним, да идете тако улицама, гурате књигу у колицима и повремено застајете да је погледате; врло, врло чудним“, рече Филип. „Очито не разумете да смо ми овде у Сплиту увек као у излогу. Нисмо нимало налик на Србе, које уопште није брига шта раде, који се смеју и плачу кад им дође и праве звезду насред улице ако им је до разгибавања. То је један од разлога зашто не волимо Србе (само један од разлога! МЗ). Нама је само по себи разумљиво да поносит човек мора стално пазити да се не изложи критици. Из тога је настала најизразитија особина Сплићана, беспоштедно самоисмевање; јер боље је ругати се самом себи него бити предмет туђе поруге. Али други резултат тога је и круто, формално понашање. Претпостављам да то настаје и када те стално посматрају људи који мисле да су бољи од тебе – Далматинци, Мађари, Венецијанци, Аустријанци.“
    „Но све то“, настави Филип, „открива једну чудну ствар о Сплиту. Да ли сте приметили како сам вам одмах одговорио, као да Сплит има потпуно дефинисан карактер, и као да могу да говорим у име свих његових становника? Па, и могу. Али, то је ипак чудно, јер стари Сплит је врло мали град, не већи од палате и нешто мало зграда око ње, а све ово што видите како се сада пружа по околним брдима и уз обалу је ново. Велики део становника дошао је овамо после рата, неки за послом, неки као избеглице из територија које су дате Италији. Видите ли ону лепу црнку која управо прелази трг? Она је један од мојих најбољих ученика и њена породица је напустила Задар чим је предат Италији, као све најугледније градске породице. Задар сада има сасвим друкчију историју и, како чујем, сасвим друкчију атмосферу. Али, Сплит је потпуно прихватио, просто упио у себе, ту жену и њену породицу, а и све друге који су избегли. Они се не разликују од домаћих, а ја сам присуствовао том процесу. То се догађало постепено, али неизбежно. То је чудновата победа за систем понашања који, колико сам могао да закључим, нема никакве везе са економичношћу. Јер људи овде нису богати, али постоји врло много елеганције“.

    Ребека Вест „Црно јагње и сиви соко“, Mono&Manana, 2001. str. 117-118.

    Срдачан поздрав
    Мирослав

    11
  8. *рећи, а не рећу

  9. Захваљујем госп. Момчило
    Ваше коментаре сам обожавао да прочитам на ИН4С, али више не приступам, јер су сада изботовани, а моје и најдобронамерније примедбе (на материјалне грешке у подацима) цензурисане.
    Око стила, такође хвала.
    Вратио сам се Андрићу, Шпенглеру, Дучићу, Домановићу а ево и открих велику Ребеку која ми је спој Шпенглера и Дучића.
    Срдачан поздрав
    Мирослав

    12
  10. О. Шпенглер: Култура је почетак, цивилизација крај: „Цивилизације су крајња и најизвештаченија стања за која је спремна једна виша врста људи”. Једна од најлепших философских реченица, икада, са несагледивом снагом и дометима.

    Хвала на лепим речима, доста значе. Писати, живети, а осећати колективно, проћи времешним, а мало вредним, возилом покрај станице (посебно периферијске) јавног, градског, саобраћаја, па осетити стид, срам, што људи, стоје у изношеним капутима, намучених израза лица, забринутих – јер у Београду, и шире, махом сиромашни, а добри, возе се „јавно” – док тај, пролазећи, удобно седи држећи трошни волан, у бесу све чвршће, с(а)вестан, ванредан је унутрашњи рефлекс, искра наде, ствар високих регистра МИ-осећања, спрам ЈА-преживљавања по налозима, саморазумљивост општег суноврата и амбиса, у којима се доста изнутра партиципирало, а за излазак из таквог стања мора се рачунати на дуго време и велики духовно-културни рад, многих.

    Освалд, поново: Али је велика разлика да ли неко схвата свој живот као нешто заокружено, затворено, или, пак, осећа да се његов живот протеже на векове, миленијуме.

    13
  11. Поштовани господине Мирославе. Хвала Вам на лијепим ријечима. Ни ја, из истих разлога, дуго нисам посјећивао сајт ИН4С. Добро сте ме подсјетили, па сам данас, ипак отишао. Послао сам им двије пјесме и коју ријеч за… довиђења. Пјесме су објавили.

    Паде ИН4С, и то не баш јуначки. Могло би се рећи „шаптом паде“. Ипак ће ми остати у лијепој успомени. Били су, ваистину, лучоноше дуги низ година. За претпоставити да се ту ради о лијепим свотама. А ваља живјети и пјевати…Или обрнуто.

    Чудни су путеви Божји.

    Свако добро.
    Момчило

    12
  12. Poštovana/i Katarina, Momčilo i Miroslave, oduševili ste me, izvanredni ste svo troje! Moram memorisati ovo sve u računaru. Čudo je ova demokratija da svako kaže šta misli, još kad bi znali naša imena i prezimena! Pozdrav za svo troje iz Stare C. Gore!

  13. Molim poštovane Katarinu i Momčila da počnu da pišu javno pod Svojim imenima. Velika je šteta da se ne čuju vaše riječi i vaše misli. Izvanredno pišete…

  14. Аууу Кале,
    да се захвалим за оригиналност прије свега ријетка врлина данашњице , браво кратко, јасно и тачно !
    У речи лежи истина, измјени једно слово иста више није иста губи првобитно значење, нећемо овај пут замјерити аутору и његовој заиграности,
    само да додам:“Док је оваца биће и вуне“ …

    2
    1
  15. Као житељ Београда и посредни бавитељ овцама констатујем да писање г. Здравковића утиче позитивно на моје здравље (nomen est omen). У духу Ланета Гутовића да приметим: кад је члановима Комитета добро мора да је добро и стаду.

    Ретки су аутори попут господина Здравковића који у нашу „статистизовану“ стварност удену ону дозу живота и осмеха која је неопходна и лековита, који у текст од неколико пасуса и наизглед сувопарне теме, уметну ону количину афоризама коју поједини монополисти на хумор не успевају да уметну ни у читаве ТВ серије високе продукције. И графикон приде.

    Шта читамо о Стању Ствари у Србији?

    „У Србији постоји чудна подударност у погледу кретања броја оваца и броја становника главног града.“
    „Кад претегну Београђани, … а када претегну овце … “
    „Изгледа да се број оваца у Србији мора пажљиво везати за број Београђана а како би имали и високе стопе економског раста и повољне временске прилике.“
    „Овце чине минијатурни део нашег БДП-а али ако се појави пуно црних оваца онда Србија креће странпутицом.“

    Сатирична стрелица (вакцина, такорећи) упућена ка белој куги, уз „омаж“ спортским коментаторима и почасни круг око Региона, погађа у неколика болна места: „Од како се Србија ослободила од Црногораца извоз оваца је из ње експлодирао!“, уз констатацију да „овце путују (пошто се продају живе, а не као прерађени производи).“

    А у Региону?

    „Пошто се Монтенегрини кроатизују они су кренули супротним путем од Србије“ … а „однос ‘броја’ Загрепчана спрам ‘броја’ оваца (1,23:1) може да буде „Здравковић однос кроатизације“, те је неопходно да становника у Подгорици буде ‘број’ како би се достигао цивилизацијски узор.“

    „… у 2020. појавио се први пут извоз у С. Македонију (они имају ‘толико’ хиљада оваца и ‘толико’ хиљада становника Скопља, па је чудно шта ће им наше овце?)…“

    „Изгледа да су у Сарајеву схватили тајну формулу економског успеха, и да ће у наредним годинама изједначити број становника главног града и оваца.“


    „Тако смо на дугом историјском путу од ослобађања од Црне Горе повећали извоз оваца за 504 пута (!)“

    Посумњао сам да можда ја то, ето тако, само читам, па ми се привиђа оно што (не) желим да видим. Али, г. Здравковић не попушта, изриче мисао која је једна од кључних водиља у раду Комитета за преусмеравање стада: „Али, као залуталој црној овчици, лутају мени мисли, уместо да будем поносни припадник стада, ако већ нећу, или не могу, да будем ован предводник.“

    Уосталом, какав би Комитет био без визије? Средстава од прилога је све мање, недостатак овнова све већи је проблем у раду Комитета, а и шире. Па још и без визије да останемо?

    „Овце су за шишање“ али са овновима и њиховом визијом може да буде мало тежа ситуација, и код нас а и шире.

    С тим у вези Комитет оберучке подржава будућа међународна истраживања која г. Здравковић најављује и предлаже (једва чека) да део посвети истраживању количине вуне спрам броја становника. Јер не каже се бадава „вуна Кићо“ те би и та сразмера могла бити занимљива за даљи „развој теорије“, а и шире.

    У прилог реченом, и као мали омаж сајту поменутом у коментарима, упућујем на кратак чланак (без и једног коментара, чист од ботова, ни Штаб га не би боље дезинфиковао):
    „Пронађен ован са 35 килограма вуне, пет година га нико није шишао“
    (https://www.in4s.net/video-pronadjen-ovan-sa-35-kilograma-vune-pet-godina-ga-niko-nije-sisao/).

    Чисто да се стекне увид каква је ситуација са овновима, њиховом визијом, а и шире.

    У име Комитета и једна примедба (какав би и то Комитет био?), макар и у тачно 1 (и словима „једном“) слову: у последњој цитираној реченици би уместо „на дугом историјском“ баш лепо стајало „на дугом хисторијском путу од ослобађања од Црне Горе“ а било би и леп прилог за „Здравковић однос кроатизације“.

    Ово непостојано Х је једини недостатак који ми се привиђа у тексту, да не идем шире.

    Уз отворени позив г. Здравковићу за водеће место у Економском савету Комитета (чим се региструјемо), велико хвала и срдачан поздрав.

    PS:

    Посебна симболика овог чланка г. Здравковића привиђа ми се и јер је објављен пред саму годишњицу демонстрација 9. марта: стадо черече на све стране, „докон поп и јариће крсти“, а вук за то време преводи тачно Г17+ јарића, и то из попадијиног стада у своје. A и шире.

    И вук сит и чобани на броју а експериментално истраживање ових утицаја на „чудну подударност у погледу кретања броја оваца и броја становника“ је у току. In vivo, за нашу Доли, а и шире.

  16. Поштовани Комитете
    Постидео сам се оволиком хвалом. У хисторији нисам овако био похваљен.
    Кад смо код обљетница, пре 30 година сам из Сплита (цитат изнад) послат у Трогир да као припадник војне полиције учествујем у војном удару хапшењем трогирске полиције. Уместо тога, увече смо гледали на ТВ-у тенкове на улицама Београда.
    Синоћ сам, и не мислећи о томе, прочитао Ребекин опис хисторије Трогира. Започиње са:

    Трогир
    Пароброд који за један сат стиже од Сплита до Трогира био је пун Немаца, а моје чуђење пред немогућношћу да се сазна истина непрестано је расло. На основу оног што сам читала и слушала, а и на основу парада које сам гледала у Немачкој, била сам убеђена да су Немци прелепи, атлетски грађени људи, снажне воље, ефикасни и злокобно агресивни. Немачки туристи које смо сретали свуда у Далмацији, у хотелима и на бродовима, међутим, били су крушколики и дебели, или претерано мршави и неразвијени, а по правилу су имали сувишне наслаге на затиљку, као путници били су несигурни, збуњени, неспособни, али нимало непријатни. Претпостављам да ту није било никакве контрадикције, да је то био доказ да је Немачка подељена у две нације: привилеговано преторијанску гарду и заплашене, неухрањене и занемарене остале. Ово су били остали. Али и они су били из Хитлерове Немачке; јер брод је ишао из једне мале луке у другу, где је на сваком молу стајала група Далматинаца, високих, витких, усправног држања. Туристи су зурили у њих и причали о њима као о необичним и опасним животињама. Немачка мржња према Словенима нарасла је и ојачала.
    Ребека Вест „Црно јагње и сиви соко“, Mono&Manana, 2001. str. 117-118.

    Срдачан поздрав
    Мирослав

  17. Чопор брава у мраку

    Зауларени су страхом
    Па покорно криве шије
    Лутају мрклијем мраком
    Чопор брава који вије

    Закољимо свога брата
    Јер грохотом нам се смије
    Он хода правога врата
    Зна да мисли, он брав није

    Траве нам дај и сијена
    Улиј у корито воде
    Смутна су ово времена
    Не треба нама слободе

    Момчило

    РЅ Да и ја још мало досолим.

Оставите коментар