Јован Б. Душанић: Левијатан корпоративних профита

У наредних неколико седмица објављујемо најинтересантније изводе из књиге проф. др Јована Душанића „Економско трокњижје, књига прва: Економија постмодерне и неолиберализам“

Богати и моћни изградили су систем у коме је ризик заједнички, а профит само њихов

Неолиберализам је идеологија која се реализује у интересу богатих и моћних. Они имају огромну финансијску (и не само финансијску) моћ помоћу које обликују политички, медијски и (квази)научни простор како би се водила економска политика и јавно промовисале вредности које њима одговарају. Због тога последњих година углавном слушамо да је проблем настао јер људи не живе у складу са реалним могућностима и да се мора ићи на даље стезање каиша и рационализацију радних места (преведено са орвеловског новоговора: даља отпуштања запослених). Много мање се говори о проблему неједнакости, тј. неравномерне и неправедне расподеле и концентрације богатства, те да ту треба тражити решење.

Годинама су топ-менаџери великих финансијских фирми примали астрономске бонусе и плате, а када је дошло до глобалне финансијске кризе ове фирме (које су кризи, у великој мери, и кумовале) нашле су се на ивици банкротства и власти САД су за њихово спасавање потрошиле хиљаде милијарди долара, да би после тога они наставили да раде по старом систему – улазећи и даље у све ризичније махинације и исплаћујући себи огромне плате и бонусе.

Богати и моћни су изградили систем у коме је ризик учињен заједничким, а профит само њиховим, где се остварују огромни приватни добици по основу јавног губитка, тј. добит се приватизује од стране уског круга моћних и богатих, а губици се социјализују – пребацују на масе слабих и сиромашних. Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да људи у XXI веку у скоро свим земљама света (и поред до сада невиђеног технолошког прогреса и раста продуктивности) раде све више времена за све мање новца, те да се у већини држава, па чак и у оним економски најразвијенијим, већ годинама реално смањују плате и пензије, те да нове генерације живе лошије од својих родитеља.

Све већим неједнакостима у економском систему Америке, између осталог, допринео је и систем опорезивања. Према неолибералним догмама, снижавање пореза и одустајање од прогресивног опорезивања, те пружање пореских повластица за богате инвеститоре мотивише привреду и грађане да више раде, што подстиче раст економије и доводи до убирања веће масе пореза, те на крају одговара свим грађанима (боље школство, здравство, безбедност и слично). Стварност показује супротно – не долази до убрзања раста економије, те се убире мања маса пореза, па уместо бољег имамо све горе државне службе, што много не погађа богату мањину, него остале грађане.

Богати се ограђују од остатка друштва – они живе у елитним деловима које уместо обичне полиције обезбеђују приватни чувари и телохранитељи; уместо јавних паркова, базена и других спортских објеката, имају сопствене или посећују луксузне приватне клубове са тим садржајима; децу не шаљу у државне, него у приватне елитне школе и на универзитете; не лече се у државним болницама, него у приватним клиникама; не путују јавним транспортом у пренатрпаним аутобусима и метроима итд. Бити богат значи имати довољно новца да се не мешаш са онима који то нису.

Ј. Н. Харари (у књизи: Sapijens – kratka istorija ljudskog roda) пише: „Умишљени савремени Западњаци ругају се идејама о расној неједнакости. Запрепашћени су законима који забрањују црнцима да живе у истим насељима са белцима, или да похађају школу са белцима, или да их примају у исте болнице где примају и белце. Али хијерархија богатих и сиромашних – која омогућује да богати људи живе у издвојеним и луксузним насељима, да похађају издвојене и престижне школе, и добијају медицинске услуге у издвојеним и опремљеним установама – изгледа савршено разумна многим Американцима и Европљанима. Ипак, доказана је чињеница да је већина богатих људи богата из простог разлога што су се родили у богатој породици, док ће већина сиромашних људи остати сиромашна целог живота из простог разлога што су се родили у сиромашној породици.“

Од осамдесетих година прошлог века, када наступа време доминације неолиберализма, пореске стопе за најраспрострањеније дохотке грађана у САД су знатно снижене (са 70 одсто на мање од 40 одсто), а скала прогресивног опорезивања и те како је ублажена. Поред тога, најбогатијим слојевима законски је дозвољено да своје дохотке искажу као профит на уложени капитал (капитална добит, дивиденда), а не као обичан доходак (зараду), и тако плаћају порез од само 15 одсто. Знатно је снижен порез на наследство и повећан порез на промет, што опет погодује најбогатијима, а погађа најсиромашније. Милијардер Ворен Бафет (2008. године био је најбогатији човек на свету са имовином од 62 милијарде долара) написао је у Њујорк тајмсу како је 2010. године платио порез по стопи која је двоструко нижа од стопе по којој су порез плаћали његови запослени (он 17,4 одсто, а запослени око 40 одсто на пореску основицу). Иронично је додао како је пријатно имати пријатеље у Конгресу који воде рачуна о благостању богатих.

Друштво се убрзано раслојава на све мањи број изузетно богатих и огроман број сиромашних, уз брзо тањење средње класе. Уколико се овај тренд настави прети опасност да 99% становништва постане „постмодерна послуга за 1% најбогатијих“ (Paul Mason, PostCapitalism: A Guide to Our Future).

Учешће у укупном дохотку САД 1% најбогатијих Американаца. Преузето из књиге: Роберт Рајх, Aftershok

Док је крајем седамдесетих година један проценат најбогатијих присвајао мање од девет одсто укупног дохотка, 2007. године тај проценат износио је 23,5 одсто.  Није случајно да је скоро идентична ситуација била и пред Велику депресију 1929. године. Међутим, чак и у оквиру 1% најбогатијих постоји, такође, мања група која за себе присваја највећи део колача. Непосредно пред избијање актуелне светске економске кризе, 2007. године, 0,1% најбогатијих америчких домаћинстава располагало је дохотком 220 пута већим од просечног дохотка доњих 90% домаћинстава.

Многи (попут нобеловца Стиглица) указују на то да широм света постоје застрашујући примери о томе шта се дешава са друштвима када достигну ниво не-једнакости коме се Америка приближава. Примери нису нимало пријатни.  То су земље у којима богати живе у ограђеним насељима, где их служе армије слабо плаћених радника. Ради се о земљама са нестабилним политичким системима, у којима популисти масама обећавају бољи живот, само да би их касније разочарали. Међутим, највећи проблем у овим друштвима је недостатак наде. Сиромашни знају да су њихове шансе да побегну из сиромаштва, да не говоримо о успону ка врху, занемарљиво мале.

Мада велике неједнакости нису последица актуелне глобалне кризе, треба нагласити да је ова криза додатно погоршала и заоштрила питање великих неједнакости не само због неравномерне расподеле него и због пораста незапослености, али и губитка кућа које нису могли даље да отплаћују на кредит. Они који су отплатили или отплаћују куће суочили су се с великим губитком имовине јер су цене некретнина од избијања кризе пале у просеку за једну трећину. Богатији су у почетку имали губитке због пада берзанских индекса, али помоћу огромне количине новца коју је држава упумпала, пре свега, у финансијски сектор, дошло је релативно брзо до опоравка берзанских индекса. Поред тога, примања менаџера расту поново после кризе, а плате осталих запослених стагнирају.

Због вишедеценијске неравноправности у расподели сада су се примања менаџера скоро изједначила са укупним примањима осталих запослених и њихово учешће у БДП износи око 20%, док су почетком седамдесетих година примања менаџера учествовала са 10%, а плате осталих запослених са 30% у БДП.

Примања менаџера и осталих запослених (% БДП). Преузето: http://monthlyreview.org/2013/03/01/ class-war-and-labors-declining-share

Тако, на пример, средином седамдесетих година просечна примања 100 најбоље плаћених генералних директора у САД била су 10 пута већа од просечне плате запосленог, да би већ почетком овог века она износила 1.000 просечних плата (Jeffrey Sachs, The Price of Civilization). Поред високих плата, на крају године они бивају награђени и огромним бонусима које добијају у готову, те акцијама и опцијама фирме.

Вредности добијених акција и опција су значајне, па је тако њихова вредност код првих људи великих финансијских компанија износила крајем 2006. године: Џејмс Кејн (Bear Stearns) је имао 1,1 милијарду долара, Ричард Фулд (Lehman Brothers) 930 милиона долара, Лојд Бланкфајн (Goldman Sachs) 581 милион долара, Стенли ОНил (Merrill Lynch) 270 милиона долара, Џон Мек (Morgan Stanley) 245 милиона долара (John Cassidy, How Markets Fail: the Logic of Economic Calamities).

Поред тога, стварна примања генералних директора знатно су већа јер у њих није урачуната маса погодности  којима се подржава њихов раскошан живот, а које иду на терет компаније (коришћење транспортних средстава компаније – авиона и аутомобила – за лична путовања, одобравање повољних кредита од стране компаније који се касније често отписују, огромне исплате при раскиду уговора (златни падобран) и исплата повећаних пензија при пензионисању, плаћање спортских ложа, раскошних апартмана, репрезентације итд.

Чак и у време глобалне кризе похлепа богатих расте. Држава упумпава огромна средства за спасавање приватних компанија социјализујући њихове губитке, а оне та средства користе да, пре свега, кроз шпекулативне операције повећавају профите, које приватизују кроз исплату огромних бонуса и дивиденди. Интензитет пада плата и раста профита нарочито је повећан од осамдесетих година прошлог века, а управо у време актуелне кризе достиже своје историјске минимуме (плате), као и максимуме (профит).

Кретање профита и плата (као % БДП) у САД у периоду 1950 – 2012. година. Преузето: http://www.businessinsider.com/corporate-profits-just-hit-an-all-time-high-wages-just-hit-an-all-time-low-2012-6

Када је 2008. године запретило банкротство водећих приватних компанија неолиберали су заборавили на невидљиву руку тржишта и сетили се државе и од ње је захтевано да спашава финансијске компаније јер су оне тобоже тако велике и значајне да се не може дозволити њихов банкрот. Тако веома утицајни неолиберално оријентисани часопис The Economist, 11.10.2009. године, пише: „Настало је време да се оставе по страни догме и политика, те да се усредсреди на практична питања. То значи неопходност већег државног уплитања од оног које би се свиђало политичарима или чак и штампи неолибералног усмерења.“ Када се велике приватне компаније од државе добиле милијарде долара инфузије исти тај светски познати часопис (прво 07.08.2010, те 23.01.2011) упозорава на опасност од претераног државног интервенционизма, упоређујући државу са левијатаном (старозаветном морском немани).

Следећи пример САД и већина других земаља је, у циљу спречавања финансијског и привредног колапса, притекла у помоћ посрнулим приватним компанијама пружајући им огромне финансијске инфузије. Због тога су се државе задуживале и повећавале свој јавни дуг. Тако се губици приватног сектора пребацују на леђа државе и проблем се премешта из једног дела економије у други – са приватних на државне дугове. Када је проблем премештен са приватних на државне дугове, неолиберали су поново постали гласни и поново агресивно проповедају своје познате догме. Тврде да је проблем увек и једино у држави и јавној потрошњи, а никада у приватном сектору и приватној потрошњи. Због тога, потрошњу приватног сектора не треба контролисати и ограничавати, јер се приватни сектор увек рационално понаша – разумно се задужује, инвестира и троши, а контрола јавне (државна) потрошње, односно јавног дуга претпоставка је успешне економске политике која земљу штити од кризе.

Државе постају презадужене, захваљујући и санирању приватних финансијских компанија, и онда на сцену ступају кредитори који се нуде као спаситељи. У исто време, од презадужених држава се захтева да својим грађанима наметну ригорозне мере штедње. Оне су присиљене да програмом буџетских ограничења смањују плате и пензије и радикално редукују социјална давања, финансирање науке, образовања и здравства, те улагања у инфраструктурне пројекте.

Тако се бреме кризе са оних који су неодговорно инвестирали новац, преваљује на обичне грађане (запослене у буџетској сфери, пензионере, кориснике социјалних примања…) и, пре свега, на будућа поколења. Ризик је учињен заједничким, а профит само њиховим – уског слоја моћних и богатих. Поред тога, од презадужених држава се захтева да под хитно распродају преосталу државну имовину, те да добровољно пристану на одређени вид протектората, односно да многе државне ингеренције преда у руке светске олигархије.

Грчка драма

Грчка је годинама пре избијања глобалне кризе имала стабилан ниво јавног дуга, који је био око 100%  њеног БДП. По избијању кризе грчке (приватне) банке су биле пред банкротством, добрим делом и због тога што су имали значајне пласмане у токсичне хартије од вредности. Њихов банкрот значио би и велике губитке за (приватне) власнике али и за њихове богате иностране кредиторе. Међутим, међународне финансијске институције захтевале од државе њихове спашавање јер су оне тобоже тако велике и значајне да се не може дозволити њихов банкрот.

Грчка држава се задужује да би спасавала посрнуле приватне банке и тако повећава јавни дуг. Поред тога, држава је морала у условима глобалне кризе у земљи да подстиче укупну тражњу преко повећања стимулирајућих расхода и смањења пореза. Помоћ је пружана и великом броју људи који су остали без посла. Све то је довело до пораста дефицита државног буџета. Када су губици приватног сектора, добрим делом, пребачени на плећа државе и проблем се преместио са приватних на државне дугове, међународне финансијске институције поново тврде да је проблем увек и једино у држави и јавној потрошњи.

Интересантно да се и тада од презадужених држава тражи да наставе са програмима подршке банкама (грчке државне гаранције банкама у време кризе премашиле су износ од 100 милијарди евра), повећавају војне расходе у корист НАТО итд. У исто време, од презадужених држава се захтева да својим грађанима наметну ригорозне мере штедње (драстично смањење плата и пензија), да изврши значајно отпуштање запослених у јавном сектору, да под хитно распрода преосталу државну имовину, те да добровољно пристану на одређени вид протектората, односно да многе државне ингеренције преда у руке светске олигархије.

Ситуација са Грчком подсећа на „доктрину шока“ (Наоми Клајн) где се изазове озбиљна криза од које се грађани нађу у шоку и онда међународни старатељи (као експоненти богате светске олигархије) нуде своје „добре услуге“ уз уверавање да уколико одмах прихвате њихова болна реформска решења то ће трајати кратко и земља ће за годину, највише две-три, изаћи из кризе и опоравити се. Док су грађани још у шоку наметну им се радикалне реформе од којих, уместо опоравка, долази до додатног погорша и земља пада у такво дужничко ропство из кога тешко може да се ослободи.

Грчка је наметнут одређени вид старатељства, (кога чине представници иностраних кредитора – ММФ, Европска комисија и Европска централна банка), да би уз њихову „помоћ“ ситуација у Грчкој постала много гора. Грчки БДП је од 2008. године пао за 25%, број незапослених је утростручен, плате и пензије су значајно смањене, а добар део државне имовине је прешло у приватне руке. Све то је учињено, а Грчки јавни дуг је знатно порастао и наставља да расте.

Извор: Евростат

Од избијања кризе дугови држава и домаћинстава се вишеструко порасли, већина грађана осиромашило, а 1% најбогатијих повећао је своје богатство. Социјална покретљивост изостаје и данас је много теже него што је то било пре више од три деценије остварити амерички сан, како је то дефинисао аутор ове идеје Џејмс Т. Адамс: „Сан је то о земљи у којој би живот требало да буде бољи, богатији и срећнији за све; сан о друштвеном поретку у коме ће свако постићи највише за шта природно има дара и бити признат од других за оно што јесте, без обзира на случајне околности рођења или положаја.“

Овако велико раслојавање и неједнакости неприхватљиви су не само с моралног становишта, те са становишта прокламованог америчког идеала једнаких могућности, него и стога што велико раслојавање и неједнакост у себи крије огромне економске и политичке опасности.

*  *  *

Економска опасност постоји због тога што је при већој неједнакости у расподели и концентрацији богатства у уском кругу људи мања тражња за робом и услугама него што би то био случај да постоји праведнија расподела и мања концентрација богатства. То неминовно води успоравању стопе привредног раста и запошљавања. Када неједнакости достигну критичне тачке, долази и до озбиљних економских криза. Због тога није случајно да је у годинама пред избијање великих криза (1928. и 2007) једна четвртина укупног дохотка САД одлазила у руке само једног процента најбогатијих Американаца.

Изузетно богати људи, по правилу, не троше сав добијени новац јер им то – ма како парадоксално звучало – није лако да учине зато што немају довољно времена, а и жеља да то чине постепено се смањује. За нове инвестиције у реалну економију они немају времена, те троше мањи део својих примања, а остатак тренутно не користе или улажу у виртуелну економију (шпекулације на финансијском тржишту). Међутим, улагања у виртуелну економију нису и не могу да буду мотори раста и не обезбеђују стабилан и дугорочно одржив економски раст јер се у њој не ствара нова него исисава вредност из реалног сектора. Тако богати финансијским шпекулацијама успевају да за себе приграбе већи део националног колача, иако се истовремено тим шпекулацијама тај колач не увећава.

За годину, на пример, која је претходила банкротству банке Lehman Brothers, Ричард Фулд – први човек ове банке, зарадио је 500 милиона долара. Као пример наведен је Ричард Фулда, који је био на челу банке коју је одвео у банкрот, а рекордер по примањима у тој години био је менаџер хеџ фонда Џон Полсон. Он је само у 2007. години зарадио чак 3,7 милијарди долара (просечно више од 10 милиона долара свакога дана), што је више него примања 74.000 просечних (медијана) америчких породица. Оставићемо сада по страни питање колико су овако велика примања уопште заслужена и оправдана, те да ли постоји директна веза између плата топ-менаџера и резултата њиховог рада, то јест да ли би Ричард Фулд више или мање (не)успешно руководио банком да је имао много већа или мања примања.

Јован Б. Душанић (Фото: Архива аутора)

Да би потрошио тај огроман новац, Ричард Фулд требало је свакодневно у просеку да троши 1,37 милиона долара, а он за то није имао ни довољно времена а ни силних мотива. Када постоји могућност да се купи било који производ који се пожели, с временом се радост од куповине смањује јер када се има све, било каква додатна куповина постаје све мање интересантна.

Уколико претпоставимо да се 500 милиона долара, које је за 2007. годину добио Ричард Фулд, равномерно распореди на 10.000 људи, сваки понаособ добија по 50.000 долара (нешто више од просечне плате у САД) и током године би у целости, или скоро у целости, ова средства потрошио на куповину реалних роба и услуга. Тако би се свих 500 милиона долара, или незнатно мање, улило у реалну економију, што би допринело очувању радних места и реалном расту привреде.

Као последица неједнакости у расподели која иде у корист акционара и менаџера, а на штету осталих запослених, настале су такве деформације у пословању компанија, па се сада говори о летећим акционарима и менаџерима кварталног капитализма које не занима дугорочни интерес компаније, него што веће дивиденде и менаџерске накнаде у кратком року. Све то има велике негативне економске последице.

Капитализам менаџера

Како пише Џон Богл (у књизи: John C. Bogle, The Battle for the Soul of Capitalism, 2005) „САД су, од некада традиционалних и свеобухватних стратегија заснованих на мудром дугорочном инвестирању, прешле на стратегије засноване на глупом краткорочном шпекулативном инвестирању… Дошло је до ‘патолошке мутације‘ којом се ‘капитализам власника‘ претворио у ‘капитализам менаџера‘ у коме непропорционално већи део присвајају менаџери који управљају компанијама него инвеститори-акционари којима припада сав тај капитал и који на себе преузимају сав ризик инвестирања… Пошто се компанијама управља због исплата које добијају менаџери оријентација је на краткорочним променама цена акција, а не на дугорочном расту вредности компаније“.

Џозеф Стиглиц (у књизи Freefall – America, Free Markets and the Sinking of the World Economy, 2010) пише: „Америчким корпорацијама (као и у многим другим земљама) само номинално управљају њени акционари. У пракси њима управљају менаџери који то раде у свом интересу. У многим корпорацијама (чије акције су дисперзоване на огроман број власника) већина чланова савета директора бира се по жељи менаџера, а они су природно заинтересовани да тамо буду ‘њихови људи‘. Савет директора одлучује о висини награде менаџера, а менаџмент компанија, с друге стране, обезбеђује одличне накнаде за чланове савета директора“.

Извор: Печат

Познати професор економије на Универзитету у Кембриџу Ха Џун Чанг управо је (10.10.2012) пред студентима престижног LSE (The London School of Economics) о томе говорио. У савременим компанијама, које понекад имају на десетине хиљада акционара, упркос томе што су законски власници, акционари су понекад најмање посвећени дугорочном успеху компаније. Зато што имају највећу слободу да је напусте. Акције се лако продају, али ако хоћете да се као радник запослите у другој компанији, можете рачунати на знатне трошкове проналажења новог посла. Тако да немате такву слободу да одете. Нарочито у последње три деценије, уз појачану финансијску дерегулацију, летећи акционари постали су још моћнији него раније. На пример, у Британији је шездесетих година прошлог века просечан период поседовања акција био око пет година – дакле, када купите акцију, у просеку је у вашем власништву пет година. Данас је тај период око седам месеци.

Управо због тога менаџери су под притиском летећих акционара да направе профит за два, највише три квартала. Као резултат тога, најамни менаџери одлучују да воде компанију у интересу максимизације профита деоничара. Професор Ха Џун Чанг објашњава начин како се то ради. Прво се максимизира краткорочни профит. Отпустите сваког ко вам падне на памет, не инвестирате, нарочито не у дугорочне ствари попут истраживања и развоја. Наравно, то изазива проблеме. Радници су деморалисани, исцрпљени, технологија застарева. Али да ли се то вас тиче? Јер ово ће се одразити на компанију за три, четири, пет година. Као најамни менаџер, вероватно нећете ни бити ту када се то буде десило. Пошто сте максимирали профит, акционари имају све већу зараду кроз повећане дивиденде и откуп акција – то је поступак када компаније купују своје акције да би повећале цену акција, па су акционари задовољни.

Професор Ха Џун Чанг наводи прорачуне америчког економисте Вилијама Лазоника, према којима је 500 највећих америчких компанија потрошило 94% свога профита на дивиденде и откуп акција. Имајући у виду да већина компанија у богатим земљама попут Америке инвестира из задржаног профита, то значи да уопште не инвестирају. Проценат профита који је издвајан за акционаре, чак и у Америци, где је то било најразвијеније, некада је био између 45–50%. Значи, половина профита улаже се у машине, истраживање и развој, а друга половина иде акционарима. Данас је тај размер 5% према 95%. Економске последице овакве политике морале су бити погубне.

Извор: Печат

Фељтон је урађен по књизи проф. др Јована Б. Душанића ЕКОНОМСКО ТРОКЊИЖЈЕ, књига прва: Економија постмодерне и неолиберализам, издање ИП Филип Вишњић, Београд, 2020.

Опрема: Стање ствари

Шира верзија текста који је објављен у Печату 26. 2. 2021.

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. Студена вода

    Студена је вода
    С мог извора
    Не знам шта је мода
    Једва знам шта се мора

    Знам да канџије
    У причуви стоје
    Куваном жабом сладе се змије
    Около муве, се роје

    Студен сјеверац
    Свјежину даје Југу
    Полако гази четверац
    Земља се радује плугу

    Врелу ми крв
    Тажи студена вода
    Упорно као црв
    Ријем испод пода

    Студена моја је вода
    Од ње, трне вам зуби
    Усправне кичме човјек хода
    Само једном, образ се губи

    Момчило

    15

Оставите коментар