Слободан Дивјак: Одбрана Зорана Ђинђића – покушај немогуће мисије

Ђинђићева критика  Милошевићевог „легализма“, била је само алиби за устоличење, прекривено наравно демократским реторичким обландама, децизионистичког „нелегализма“

Зоран Ђинђић (Фото: Станислав Милојковић/Данас)

Најнедвосмисленији и најексплицитнији став према легализму Ђинђић је изнео у следећем исказу: „Знате шта значи легализам? То значи стриктно примењивање закона и Устава Слободана Милошевића – све друго је нелегализам“. Међутим, легализама има разних. Свака држава у којој постоје устав и закони може се назвати легалистичком државом. И комунистичке државе су биле легалистичке, посматрано из тога угла. Али њихов легализам се радикално разликовао од легализма примереном ономе што се на немачком назива Rechtsstaat (правна држава) , а на енглеском Rule of Law (владавина права). Битна разлика између комунистичких држава и ових других држава које су почивале на владавини права, састоји се између осталога у томе што је у оним првима владао принцип јединства власти а у овима другима начело строге поделе власти на законодавну, правосудну и извршну грану. Ако се узме у обзир непобитна чињеница да је Ђинђић био противник расписивања избора за уставотворну скупштину која би обавивши свој посао донела устав са либерално-демократским предзнаком, а тиме и поставила оквир за доношење склопа закона који би представљали правне гаранте независности правосуђа, које би као такво ограничавало самовољу извршне власти, чиме би се направио радикални раскид са дотадашњим нелибералним Милошевићевим уставно-правним поретком, кристално је јасно да је Ђинђић имао одбојан однос не према овом или оном легализму, већ према легализму као таквом, дакле и оном либерално-демократског типа.

Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић и Зоран Ђинђић, 25. октобра 1990. године (Фото: Време)

Стога је тадашња његова критика  Милошевићевог „легализма“, била само алиби за устоличење, прекривено наравно демократским реторичким обландама,  децизионистичког „нелегализма“. Тиме Ђинђић себе уздиже на ниво недодиривог суверена, чије руке нису везане правним нормама, те напросто, вођен искључиво властитом вољом, напросто сам доноси одлуке. Суверен који доноси одлуке у ослобођености од свих правно-нормативних ограничења, тенденцијски почиње да спаја у својој „историјској личности“ функције суверена и диктатора. Зато је Ђинђићев период владавине све више личио на покушај стварања тзв. суверене диктатуре коју је заговарао  Ђинђићев  узор Карл Шмит, као безобзирни критичар либерализма и његовог системског чеда – парламента, који се, по овоме немачком правнику, нужно претварао у бескрајни дискусиони клуб немоћан да донесе коначну одлуку. Као и Карлу Шмиту, и Ђинђићу централно питање демократије није било на који начин се доносе одлуке већ ко одлучује.

Но, нисам ја једини који Ђинђића сврстава у присталице децизионистичке политике.

Александар Молнар у својој полемици са Весном Пешић истиче:

„Моја теза гласи да су Ђинђићева настојања да своју политику повеже са циљем приближавања Европској унији била унапред осуђена на пропаст управо з бог њеног децизионистичког језгра…“

И Весна Пешић која је иначе, у основи бранила Ђинђићеву политичку концепцију, у датим околностима, ипак је признала: „Децизионизам, арбитрарност, дискреционо одлучивање јесу биле карактеристике Ђинђићеве владавине“. А Прокопијевић напомиње „током 2001-2002, Ђинђићева влада владала је уредбама  и за годину дана донела више уредби него све Милошевићеве владе за десет година“. Ту је и Владимир Глигоров:

„Ђинђић је временом постајао све приврженији схватању да демократија није средство изградње нације и државе, већ да се то мора постићи другачијим средствима, из чега је, по њему, произилазио закључак да проевропске реформе не морају поседовати „демократску легитимацију“.

Било је и има још много других оштрих критичара Ђинђићеве технологије владања, али ја наводим само ове зато што се њима не може приписати „српски национализам“ нити блискост са Коштуницом као функционером.

Зоран Ђинђић (Фото: Гети)

Тема моје полемике није поређење, у погледу облика владавине, Ђинђића са другим челницима петооктобарског покрета, већ искључиво Ђинђићева тежња ка деспотском испољавању ароганције моћи, не због тога што осећам било какву мржњу према свом дугогодишњем пријатељу, већ да бих се супротставио оним политичким  и интелектуалним струјама које и дан-данас хоће да трагичан крај нашег премијера искористе за стварање мита о њему  као државнику (упоређујући га, примера ради, са једним Де Голом) у нади да ће тако себи подићи властити маргинални рејтинг. Кад то кажем, ту пре свега мислим на самозвану праву Демократску странку чији челник [Бранислав] Лечић настоји да је легализује ванправним средствима уздајући се у  функционалну „самилост“ свога господара Вућића. Али и на Весића, Бебу Поповића, Чеду Јовановића, Чомићку и сличне који би већ одавно били политички мртваци да нису испољили свој поданички однос према свом новом овоземаљском Богу који је свој презир према сваком нормативном систему уздигао н-ти степен; ако у појам Бога 17. и 18. века спада трансценденција Бога у односу на свет, онда трансценденција Суверена у односу на законе и грађане спада у Вучићеву концепцију државно-правног поретка. Све наведене особе третирале су Ђинђића као јединог гаранта аутентичне српске демократије, из чега је већ следило одбацивање парламентаризма као облика плуралистичке демократије којем је примерен принцип смењивости власти.

Слободан Дивјак (Фото: Медија центар Београд)

Грађани Србије, будите достојни великог Његоша који је својим стиховима јасно назначио пут на којем се  земље, заједно са својим грађанима, могу ослободити своје ропске потчињености својим господарима: „Вук на овцу своје право има, као тиранин на слаба човека, ал тирјанству стати ногом за врат, довести га познанију права, то је људска дужност најсветија“. То можете учинити на два начина. Масовним изласком на улице у знак подршке онима који ће се на преговорима са представницима власти борити не за козметичко већ за радикално побољшање изборних услова. Или великим и жестоким изливом различитих облика грађанске непослушности пред којим ће постојећа антидемократска власт која вас тлачи, понижава и гази пасти попут „куле од карата“.   Такве акције су, према утемељитељима парламентаризма, ваше неотуђиво право: „Кад год законодавци покушају“, истиче Џон Лок, „да одузму или разоре својину народа или да га доведу до ропства  под арбитрарном влашћу, они себе стављају у стање рата са народом који је одмах затим разрешен сваке даље послушности…“  Јер ви сте у представничкој демократији изворни носиоци суверености и нико други сем вас. Од вас, у крајњој линији, зависи да ли ћете живети у слободној земљи у којој ће бити признато и поштовано ваше властито достојанство и достојанство ваших суграђана.



Categories: Судбина као политика

Tags: , , , , ,

3 replies

  1. Одлична ода убицама Зорана Ђинђића и њиховом формалном повратку на власт, да наставе започто уништавањае Србије. Следећи текст иде о Оливеру, како је и он био неки диктатор и сл.

    4
    22
  2. O Djindjicu dosta govori i to sto na tekst o njemu nema nijednog komentara, dok se na tekstu o trecerazrednom tamburasu razvio ceo rat.Ovo govori nesto o Djindjicu, a nesto i o nama komentatorima i ostalim „Srbima“.Na to cemo se vratiti.Kao sto je Balas pesnik za masu bez znanja i ukusa, jos je gori Djindjic filozof.Iako sam citao sve od Platona i Aristotela do, trenutno, Sloterdajka (sada je Sloterdijk), jedino su me Djindjiceva „filozofska dela“ (zapravo ne samo njegova.U SFRJ se razvila specificna retoricka kultura u humanistickoj inteligenciji, dajuci joj sposobnost da pise podebele knjige ni o cemu, otvarajuci pitanje da li je autor uopste upoznat sa onim o cemu nasiroko pise.Misljenje nikada nije bio cilj srpske humanistike, ako nesto dobro preprica, hvala joj) „Jesen dijalektike“ i „Subjektivnost i nasilje“ ostavljala sa pitanjem sta sam to procitao.Ove knjige nisu pokazivale Djindjica kao filozofa, a ko je bio, sta je radio u Nemackoj…Njegov najveci uspeh je bila nasilna smrt koja je docekana sa ushicenjem od strane njegovih pobornika, jer su se oslobadjanjem od zivog, ne bas predvidivog Djindjica, docepali trupla sa simbolickom moci.

    Ali, avaj, pokazalo se da je trecerazredni tamburas znacajniji simbol (***** ****), od petorazrednog filozofa, uprkos velikim ulaganjima u pretvaranje Djindjica u simbol na konto njegove smrti.Ovo, medjutim, pokazuje da su Srbi osetljiviji na simbole i simbolicke cinove (glupave, nikome normalnom interesantne doskocice Balasavica) nego na pojmove, Briselske i Vasingtonske sporazume, ustave Kosove…Osetljiviji su na reci predsednika SANU nego na iste reci predsednika drzave, onog cije reci mogu biti delatne u stvarnosti, naspram onog cije reci su mozda privatan stav, mozda pripito bulaznjenje i ne obavezuju ni njegovu zenu, a ne SANU.Ova retardacija na simbolicko dala je tiraninu ideju da nas zasipa simbolima, spomenicima i filmovima,da Rusima organizuje parade, i oni vole simbole, a da pojmove zadrzi za prijatelje sa Zapada i njihove albanske miljenike.Ono sto krasi ovu osetljivost na simbolicko jeste emocionalno naduvavanje i izduvavanje.Emocionalno lelujavi odnos, kao sat plakanja na Balasevicevom koncertu (neki ekvivalent satu mrznje iz „1984-e“), bez principijalnosti i njoj pripadajuce istrajnosti kojem je emotivna bljutavstina Balasevicevih pesmuljaka sasvim korespondirajuci umetnicki dozivljaj, a bombasticni Djindjicevi obracuni sa Marksom i nemackim idealizmom u pomenute dve knjige – intelekt.

    25
    1
  3. Безобразно велику количину новца “ филозоф “ је дао тамбурашу за неопевано и немислимо ташту и баналну серију водвиља на ртс, коју нико гледао није. Негледаност и негледљивост нису били довољни да се одустане од водвиљског рукоблуђења, шта више, врстан су разлог да се тако покварен договор у којем “ филозоф “ украдене народне паре гура међ’ жице тамбуре од јефтиног тамбураша, именује јасно и истинито – бизмис чине кокошар и јајара, бизмис чине олош и фукара, бизмис чине од народних пара, бизмис чине праксис и гитара…

    22
    2

Оставите коментар