Ни ми нисмо изузетак у односу на свет, јер је за ову годину предвиђен нови пакет помоћи нешто већи од две милијарде евра
Фото: А. Васиљевић
Пандемија се није завршила, као ни њен погубни утицај на економију, и многе земље настављају са обимним пакетима помоћи. Председница Европске централне банке Кристин Лагард изјавила је пре неколико дана да њен највећи страх није да ће Европска унија акумулирати брдо дугова, већ да би владе могле „брутално” да прекину стимулативне мере. Такви програми, додала је, морају постепено и пажљиво да се релаксирају.
Неки европски политичари забринути су да ће се земље превише задужити како би подржале економију ове године, али Лагард не мисли тако. Она сматра да, чак иако економија почиње да се побољшава и опоравља, политичари не би требало прерано да повуку подршку и да она треба да траје на дужи рок.
Ни Србија није изузетак у начину размишљања јер је за ову годину предвидела нови пакет помоћи од 250 милијарди динара што је нешто више од две милијарде евра, а управо се задужила за милијарду евра. И са новим пакетом помоћи јавни дуг неће прећи 60-61 одсто бруто домаћег производа (БДП) што се сматра ниским нивоом дуга, навели су креатори економске политике. Из изјаве Кристин Лагард јасно је да су последице пандемије по економију ставиле државнике и економисте пред тежак избор: давати помоћ не осврћући се на то како ће се касније увећани дуг одразити на економију или бити рестриктивнији у тој помоћи.
Кристин Лагард (Фото: ЕПА ЕФЕ/Х.Ј)
Ово потврђује и Љубомир Маџар, професор Економског факултета у пензији. „Реч је о избору између два зла. Ако би се сада применила чврста фискална дисциплина, која јесте важна на дуг рок, државе би платиле високу цену кроз опадање запослености и производње на краћи рок. Лагард очигледно размишља другачије. Она је за то да се сада помоћ даје обилно по цену неких будућих тешкоћа које је тешко предвидети. И у једном и у другом случају избор је грозан”, наводи Маџар.
Што се тиче новог пакета помоћи привреди и становништву у Србији Маџар сматра да, ако цео свет има мере помоћи како не би удавио привреду, рационално је и прагматично да се све то ради и код нас. Само је питање мере и реалистичких прогноза.
Економиста Љубомир Маџар (Фото: Медија центар Београд)
„Брине ме неутемељен оптимизам политичара који рачунају са високим стопама привредног раста што у будућности може да нам се врати као бумеранг. Ми својих пара за помоћ привреди и становништву у буџету немамо и алтернатива је задуживање. Сматрам да је неодговорно задужити се за прошлогодишњих сто евра по становнику и овогодишњих 60 и 110 евра за пензионере. То је непотребан трошак и условљен је изборним очекивањима. Задужена земља је ружна земља, повериоци јој диктирају шта ће да ради и она губи суверенитет”, објашњава Маџар.
Милојко Арсић, професор на Економском факултету у Београду, каже да дугови не могу да се игноришу и да морају да се врате. Сада су камате ниске, али ситуација може да се преокрене. Подсећања ради, седамдесетих година прошлог века била је велика понуда јефтиних петродолара и многе земље у развоју, па и тадашња Југославија, су се задуживале. Када је за председника изабран Роналд Реган камате су повећане и за мале земље настао је проблем враћања и рефинансирања дугова.
„Сматрам да су мале шансе да се тако нешто догоди, јер је сада већа координација на нивоу света. Дугови ипак морају да се врате и лакше је то учинити Европској унији, САД, Јапану чије су камате на дуг ниске. Битна је и структура дуга. Те земље се задужују у домаћој валути и на домаћем тржишту. Јапан је пример земље са великим дугом, али је он сав унутрашњи, а камате су нулте или чак и негативне. Сада је велика монетарна емисија, највеће економије штампају паре. Питање је, међутим, колике ће камате бити у будућности. Велика маса новца може да доведе до инфлације и самим тим раста камата”, наводи Арсић.
Милојко Арсић (Фото: Медија центар Београд)
Додаје да у историји постоји пуно примера да су земље тражиле отпис и репрограм дугова. Што се тиче Србије ми сваке године враћамо пет, шест милијарди евра старог дуга и то новим задужењем. Олакшавајућа околност је што то чинимо по нижим каматама него што је првобитни дуг узет. По питању јавног дуга смо у солидној ситуацији иако су нам камате веће него у развијеним земљама. Ипак трошак камата на наш јавни дуг од 60 одсто БДП-а је дупло већи него код, на пример Белгије који износи 120 одсто БДП-а.
Јована Рабреновић
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар