Миша Ђурковић: Нимало проста душа словенска

Као и сваки истински уметник, Балашевић се није сналазио с политиком и кретао се од екстрема до екстрема

Извор: Инстаграм

Одлазак Ђорђа Балашевића изазвао је огромну тугу на просторима бивше Југославије. Не само ми матори који смо расли уз његову музику, већ и генерације које су долазиле знатно касније, откривале су лепе љубавне, људске песме, које често личе на праве романе, уз њих се заљубљивале, патиле, славиле, прослављале рођендане или рођења своје деце… Нема много таквих који су створили звучни пејзаж за бојење свих најважнијих догађаја у животу, а његова музика ће то засигурно бити и генерацијама које долазе.

Но, по друштвеним мрежама, а и у јавности генерално, појавили су се и тонови људи који су из различитих углова критиковали неке његове изјаве, поступке, песме, ангажмане. Од Петрита Селимија, коме је сметала песма „Не ломите ми багрење”, до Вељка Ражнатовића, који га је дефинисао као издајника. Хајде да покушамо да лоцирамо његове идентитетске координате и да схватимо шта се са овим, пре свега великим уметником дешавало током живота.

Ђорђе Балашевић, истакнимо то одмах, јесте велики новосадски, војвођански и српски уметник. Тачка. Његово стваралаштво је дубоко интегрисано у српску културну традицију Војводине и представља један од најлепших њених изданака, а свакако најпопуларнији. Он је Чика Јова Змај двадесетог века, који је доживео још већу популарност зато што је своје стихове паковао у сјајне музичке форме, које су уз Сашу Дујина често прерастале у праве симфоније. Узгред, док је Балашевић сахрањен са крстачом без свештеника и опела, Јова Змај је, по предању, као озбиљан масон сахрањен екуменски, уз свештенике три различите концесије, што му нимало није сметало да и данас буде темељ васколиког српства.

Балашевић је потпуно реални изданак једног сложеног идентитета, који се градио и чувао кроз прожимања и сударе с другим културама, којима се некада жени, а некада са њима и ратује, често живи у подозрењу, али и дели панонска топографија коју је тако сјајно описао у својим стиховима. То су „паори” приморани да ратују у Галицији, иако су им с друге стране православна браћа. То је мука коју је и Црњански проживео и описао, све ратујући против тих истих Руса.

Миша Ђурковић (Фото: ИН4С)

Но, тај идентитет који барата и Сентомашом и Ланчаним мостом и херенди порцеланом, сав је заправо, као и код свих Срба из Војводине, вазда био изграђен на координатама црквеног календара. У време комунистичке Југославије у његовим песмама откривали смо космос у којем се воли лепа протина кћи, топови туку на Светог Луку, тражи свећа на Светог Јована, Господ свира јесењу сонату… И касније, упркос његовој резигнацији и бежању од онога што је погрешно видео као савремене оквире српског политичког идентитета, његове најлепше песме градиле су се око Бадње вечери или Богојављенске ноћи.

Наравно, важнији од тога је језик. Његова поезија писана је дивним, спорим, меланхоличним језиком српске Војводине. То је она меланхолија равнице која и у најдуховитијој шали чува патину неке туге. Диван старински језик „тетака са ладном трајном”, дедова и комшија, снаша са салаша, језик обогаћен тако природним германизмима, понеком мађарском речју, али и бројним позајмицама из других култура. Таква је, наравно, и музика. Његов питки поп кретао се од танга, чардаша, до Јужне Америке, блуза, џеза, руских романси, пребогатог наслеђа панонских Цигана итд, а све време смо заправо слушали и гледали једног талентованог бећара и свирца с тамбуром.

Као и сваки истински уметник, Балашевић се није сналазио с политиком и кретао се од екстрема до екстрема. Од „Рачунајте на нас”, преко „Трипут сам видео Тита маршала”, стигао је до „Реквијема” и разрачунавања са својим заблудама. Своје критичке ноте према актуелним дешавањима умео је да провуче кроз антологијске албуме, који су се полако слагали током осамдесетих док се држава полако распадала. Температура се подизала, а на „Бездану” се 1986. појавила легендарна „Не ломите ми багрење”. Згрожен оним што се нашем народу дешавало на Космету, Ђорђе је написао песму у којој је, богами, запретио „Све ћу да вас поломим”, те је разумљиво што се Селимију ова песма не свиђа.

Нагомилане фрустрације српског народа изразио је у духовитом „Солитеру”, где су врло озбиљне теме упаковане у разиграну карневалску атмосферу. Било је, додуше, и „Само да рата не буде”, али доминирао је општи осећај озлојеђености према западним сецесионистима. Оно што им је он тада поручивао (може се видети и на „Јутјубу”) није заостајало за пошалицама Боре Ђорђевића.

Обрт, чини се, почиње стварним ломљењем од 1991. Балашевић није хтео да буде регрутован, није хтео да учествује у рату и јасно се опозиционо поставио, не само према Милошевићу, него и свему ономе што је била српска политика тада. После 2000. породица се везала за либералнији део новосадске политичке сцене, коалицију ДС-а и Лиге, уз разна претеривања која су тај политички ангажман и већ помало старачка озлојеђеност донели. Но, уз све то, 2004. је умео да се издигне и уради тестаментарни албум „Рани мраз”.

Ова нимало проста животна, идентитетска прича наставља се и у наредној генерацији. Јелена и Јована граде своје животе у либералнијем делу градског живота, док је Алекса са 27 већ озбиљна легенда конзервативног српства у Новом Саду: продуцент спота Зоке Босанца, власник ММА агенције „Мегдан”, изразито побожан. Сви заједно – права српска Војводина, коју је отац опевао боље од било кога.

Аутор је научни саветник, Институт за европске студије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 28. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

33 replies

  1. Г. Ђурковић је добро рекао за Ђолета : “Балашевић није хтео да учествује у рату и јасно се опозиционо поставио, не само према Милошевићу, него и свему ономе што је била српска политика тада”.

    Мислим да је Ђоле на време схватио да је братоубилачки рат катастрофа за све Југословене. Највећа за Србе, који су живели расути по целој земљи и који су већ, у три рата у ХХ веку (1914, 1941 и 1999), платили највећу цену.

    Додао бих да је Ђоле, после ратова, оставио траг као градитељ мостова између посвађаних племена. Он је храбро држао концерте у разним градовима, као на пр у Сарајеву или Пули, и својом песмом свима пружао руку помирења и будућег суживота.

    11
    91
  2. Balasevic bi prvi dobio nogu u du*e iz Platonove drzave, zbog kukumavcecih zalopojki.Vojvodina je nekad bila centar srpstva, kulturni bez sumnje, politicki najorganizovaniji, pravno najsvesniji, epicentar borbe protiv „reformi“ onog copavog unijate.Od Srpske Atine ostala je Srpska Svinjetina, bezbrojne kobasicijade i slaninijade, a zbog narikaca kakav je bio Balasavec Vojvodjani su od nekadasnjih Srbendi postali Lale i depresivne samoubice, sto inace nismo, ovde je odziv na mobilizaciju uvek bio najveci i odazivali su se svi i srpskog i nesrpskog identiteta.Beograd je od Srpske Atine napravio kulenijadu, a od Srpske Sparte Montenegro, ne smem ni da pomislim sta bi bilo od Srba iz Republike Srpske da udju u drzavu ciji je glavni grad Beograd! Balasavec nije lice Vojvodine, vec vojvodjanerstva, zatupljivanja i omeksavanja mozga i pretvaranje Srba iz Vojvodine u debele tupoumno dobrodusne Lale koje samo jedu, piju i ubiju se usled toga sto se u ravnici nebo od visine pretvori u sirinu, pa nestane osecaja ontoloske vertikale, vec samo daljine koja pritiska i…salim se, zbog neke opajdare iz Male Bosne ili Male Krajine :)))

    100
    6
  3. Уз све поштовање према досадашњим написима аутора, морам рећи да је ово неочекивано разочаравајући текст.

    Прво помислих да је текст написан у саркастичкнм стилу/смислу али се преварих.

    Рећи за новосадског певача да је (Боже ми опрости) Чика Јова Змај двадесетог века би пристајало неком култур-комсомолцу из редова партије Н.Чанка.

    Овако, то је увреда и бацање блата на успомену једног од најзначајнијих српских песника.

    Аутор каже „Као и сваки истински уметник, Балашевић се није сналазио с политиком и кретао се од екстрема до екстрема“.

    Па ако се кретао између крајњих тачака, а остао неповређен и са дебело напуњеним џеповима, то значи да се сасвим добро сналазио.

    Како је он „истински уметник“ то не знам, али ако аутор већ тако вели, ваљало би то и образложити.

    Тврдити да је ЂБ реални изданак идентитета грађеног (и) на Галицијској трагедији, чак поистовећен са муком коју је Милош Црњански проживео и описао, је неосновано, чак апсурдно.

    Рекао бих да је и само спомињање Црњанског и новосадског певача, као да имају неку везу, знак неукуса и игнорисања елементарних естетских критеријума.

    За многе који нису у броју идолопоклоника поп-музиканата дебелих џепова, а и за мене, опус ЂБ је само пример сваштарског квази-стваралаштва основаног на јефтиној имитацији, плитак, јефтино сентименталан и провинцијалан. Његова музика и речи (нећу да кажем поезија) сладуњава, површна, разводњена, неангажована (осим оне кад је видио Титу).

    Чињеница да је био активан у доба масовних комуникација је омогућила његово свеприсуство на простору бивше ЈУ док је инфантилизованој Титиној омладини одговарала управо његова музика и речи (нећу да кажем поезија). Без та два услова он је само слаб кафански забављач са периферије НС.

    ЂБ је запечатио своје путешествије између „политичкких екстрема“ концертима у Сарајеву и концертом у Пули 4-ог августа 2016., на дан почетка масовног изгона Крајишких Срба и масовног убиства око хиљаду незаштићених крајишких стараца и старица. Да, а боја на печату срамоте је не-концерт у Бањој Луци.

    И ту се поставља мала дилема — да ли су поменути дебели џепови, овога пута напуњене крвавим кунама, дебљи од дебелог образа политички вештог поп-музиканта?

    Уместо одговора на питање, приметимо да је 4-август дан славља државе Хрватске, када бојне удруге нео-ендехазије славодобитно марширају кроз Загреб, а од Читлука преко Задра, па около до Вуковара, подврискују неоусташе славећи реализацију финалне трећине политичког плана Мила Будака — истеривање Срба.

    Али ни та стварност није омела ЂБ-а и трупу да истог дана концертно подврискују уз звуке чардаша у Пули.

    За то време у цркви Светог Марка у Београду је служен парастос Србима масакрираним у „олуји“.

    Звоњава црквених звона још одјекује, али Србљи не чују, оглувели и духовно анестезирани полако одлазе у историју из које нема повратка…

    104
    5
  4. Don Quixote,
    Задивљен сам Вашим коментаром, поштовани.

    55
    2
  5. Ово није први пут да је г-дин Ђурковић промашио и бојево брдо, али је сасвим сигурно да му је овај калибар муниције међу најзамашнијима. Србима не требају никакви кругови двојке, НВО и Суперхикови дани жалости, да им испирају мозак, ако нам самодекларисани родољубиви научни саветници овако зборе. Како другачије протумачити кад неко, сасвим оправдано, један дан жестоко критикује среброљубне метузалеме из оног припростог анаграма, и буса се, попут Кинг Конга, у заветна косовска прса, а кол’ко сутра рони притоку у реку суза „туге на просторима бивше Југославије за истинским уметником“. Коментатори на чекању и од Манче су већ у детаље, маестрално, објаснили зашто Миша Ђ. лупа к’о жалузина на ветру, па ћу само додати да ако ми Срби, поред толиких истински истинских, у читанкама никад нашавших песника, налазимо да је нужно да плачемо за истим Per qualche dollaro in più гитаристом с ћошка, за којим свеће пале Сарајево и Загреб, kamo mu je sijeda brada rado išla žicati kune, онда нама, не само да нема спаса, него ћемо, овог пута, и пропасти. Тја.

    75
    3
  6. Sve ovo lepo zvuci u teksti i necu uopste o kvalitetu njegovih stihova i muzike. Ali Djordje Balasevic je popularan sirom bivse Jugoslavije pre svega zato sto je pljuvao po Srbiji. Da je bio ne srpski nacionalista nego samo politicki neutralan ne bi imao prilike da i dalje gostuje van Srbije.

    75
    1
  7. Камени цвијет

    Камени цвијет
    Из костију расте
    Пупољци ничу
    Притиска крв проврела

    Звоне звона
    Од Белфаста до Одесе
    Свети Патрик јеца
    Окован у ланце

    Пуштене змије
    Миле кроз сјећање
    Сви путеви
    У бездан воде

    Упорно вјежбамо
    Мимикрију
    Нека буде
    Оно што није

    Момчило

    30
    4
  8. За Miguel De Servantes-а:
    А што Ви г-дине/г-ђо, не напишете текст под својим именом и презименом уместо што „солите памет“ г. Ђурковићу а нас замарате небулозама…..!!?

    7
    50
  9. Камени цвијет

    Камени цвијет
    Из костију расте
    Пупољци ничу
    Притиска крв проврела

    Звоне звона
    Од Белфаста до Одесе
    Свети Патрик јеца
    Окован у ланце

    Пуштене змије
    Гмижу кроз сјећање
    Сви путеви
    У бездан воде

    Упорно вјежбамо
    Мимикрију
    Да будемо
    Оно што нисмо

    Момчило

    19
    4
  10. Odlican komentar Don Quixote. U svemu se slazem. Inace M. Djurkovica cenim ali ovo mu je bila jako plitka analiza. Bilo bi interesantno cuti Misin odgovor na komentar Don Quixote.

    39
    3
  11. @ Бранко , кратко, јасно и све речено. Браво и за већину осталих коментара о јефтином забављачу који се добро обогатио.

    28
    2
  12. Морам да се придружим @Зорану и кажем: Браво! Браво за већину ******* ****** на смѣхотресно дубокоумним ****** своје душе којима су нас тако штедро обасули. Боље нам нѣсу могли показати своју духовну јаловост и шупљост нѣ само за разговоре о Поезији, него о било чему. Сад знамо шта (нѣ КОГА) ћемо убудуће једноставно прѣскакати на овом порталу. Плиткоумности, ситне злоће и пакости доста нам је и у свакодневном животу.
    Мили моји „патриотически“ ******, слика сте и прилика свог духовног оца Ришељеа и његове чувене мисли: „Дајте ми реченицу најпоштенијег човѣка, и ја ћу наћи разлог да му одсѣчем главу“. Да сте у животу завукли у џеп за куповину иједнг пѣсничког књижурка, нѣ бисте могли, нѣ бисте једноставно били у стању да изручите толику количину бесмислица и бѣдастоћа. Нѣ врѣди се с будалаштинама спорити, за будалаштину никакви разлози и докази нѣ важе.

    Јуче ми је послѣ дуже врѣмена био у посѣти један пријатељ. Крајишник из Книна. Као дванаестогодишњак је довезао породицу на трактору у Србију. Човѣк помало пише стихове, и нѣ пише их лоше, али стихови су за вас шпанска села, па да вас нѣ замарам… Елем, дотакосмо се у разговору и Балашевића, његовог злогласног концерта у Пули… Нѣје у том концерту нашао ничег похвалног, јер ту ничег похвалног нѣма, али нѣма ничег ни за нарочито куђење. Ни трага ѣткости код мог крајишког друга, који за својим завичајем лије нѣ „патриотске“ и крокодилске, већ оне праве сузе. Штавише, обојици нам је драго што је Балашевић успѣо да својим РАДОМ, а нѣ патриотском пљачком и разбуцавањем свега чега се дохвати, обезбѣди себѣ и својој породици услове за пристојан, па и раскошан живот у земљи у којој пѣсници углавном живе у крајњој бѣди (а и како би другачије живѣли поред тако умних читалаца).. Обојица једва чекамо да се објави штогод из његове заоставштине: слутимо да се у њој крије читав златни рудник Лѣпоте и Смисла, којима стари мајстор нѣје успѣо да нас за живота почасти… Шта ћете – обојица смо, изгледа, безнадежни идолопоклоници…

    Радо бих вам рекао „лаку ноћ“ господо, само кад бисте знали шта је јутро. Овако вас морам оставити без поздрава, честите и паметне, као што је ноћ.

    10
    31
  13. Да је овај текст остао непотписан, ни по јада! Али да овако нешто потпише М. Ђурковић, било је изненађење! Врло непријатно! Од неког ко се бави тиме чиме се Ђурковић бави и од личности каквом се он јавности представља очекивало би се другачије вредновање лика и дела Ђ.Б. Неко ко је колико јуче громовнички прозивао наше најистакнутије научнике који су и свој патриотизам и свој научни углед доказали својим деценијским радом, требало би да буде објективнији и критичнији према Ђ. Б. и као уметнику и као патриоти (додуше, узима се за поуздано да је Ђ. Б. био Србин, мада то није нимало сигурно, и патриота, што је још мање поуздано).

    Али, није то највеће разочарање након читања текста М. Ђурковића. И једно и друго, и естетске процене музике и стихова Ђ. Б. као и политички ставови и мишљења лична су ствар и питање укуса и уверења и спадају у сферу тзв. грађанских слобода! Мада, и у том делу има комичних изјава, као оно о Балашевићевој старачкој озлојеђености после 2000, када је овај имао 46 или 47 година!?
    Необично и то што је М. Ђурковић сматрао да треба да објасни (суптилно!) како је у породици Ђ. Б. дошло до поделе политичких погледа на две, иначе у политичком животу Војводине врло супротстављене стране!

    Оно што јесте разочарање, и то велико је то колико мало Ђурковић зна о Војводини, о Србима у Војводини, о њиховом менталитету и идентитету! Доношење било каквих оцена и закључака немогуће је и површно, када се не познају елементарне чињенице из историје оног дела српског народа, који је одувек играо тако важну улогу и у очувању српске националне свести, и у свеколиком његовом развоју. Реченица „…тај идентитет који барата и Сентомашом и Ланчаним мостом и херенди (?) порцеланом, сав је заправо, као и код свих Срба из Војводине, вазда био изграђен на координатама црквеног календара“ је у толикој мери противречна и бесмислена да би било узалудно и покушавати да се коментарише и објашњава. А оно о Змају и Балашевићу било би тешко објаснити и када би се покушало! А објашњење вероватно не би било повољно ни за аутора!

    Ако је М. Ђ. проценио да је конзервативном српству у Војводини данас „озбиљна легенда“ постао Алекса Балашевић, то већ изазива и озбиљну бригу, али не за српство у Новом Саду! Већина српства у Новом Саду, и конзервативног и сваког другог, би ову тврдњу највероватније сматрала увредљивом!

    37
    2
  14. @Деда Ђоле… Не спорим ваше право да држите страну покојном Балашевићу, али ако већ то радите, радите разумно и аргументовано. Браните то што Балашевић није хтео да учествује у рату његовом памећу, јер он је Боже мој схватио да је братоубилачки рат катастрофа за све? А шта су хиљаде оних који су морали да учествују у том рату? Ретарди који су мислили да је рат ковид журка? Шта су милиони оних који су мислили да је основно морално право и законска обавеза сваког човека да брани територијални интегритет и суверенитет своје земље и стане у заштиту свог народа? Заостали пећински људи и индоктриниране будале? Када следећи пут напишете или инсинуирате да је рат деведесетих резултат „српске политике тада „, против које је ваш љубимавц био, погледајте се у огледало молим вас. Ако и после тога наставите да исто пишете, са вама дефинитивно не вреди полемисати. После ратова Балашевић није „градио мостове између посвађаних племена“ већ пунио своје џепове певајући тамо где обични људи са презименом на „ић“ нису смели ни да примиришу. Како је и чиме то овај „паметни“ војвођанер успео јасно је сваком коме је IQ већи од броја ципела. И на крају, да не би било забуне, морам да напоменем да сам одрастао уз музику Ђорђа Балашевића и да ми је драго и блиско готово све што је тај кантаутор урадио. Готово исто толико колико ми је мрско све што је ван музике, као човек био и представљао. Наравно, његов прерани одлазак сматрам великим губитком и било ми је и јесте искрено жао, јер се човеку прашта а његова уметност остаје за вјек и вјекова.

    32
    2
  15. Don Viteze!
    AmmA!
    Svaka cast na komentarima!
    Valja Vas jedan komentar koliko tri teksta ! Kako je to obicno sa savremenim srBskim analiticarima!
    „Valja sablja tri careva rada
    I tri cizme zutijeh dukata“

    Bravo!

    20
    3
  16. @ Гремлин

    Поштовани Гремлине,
    Вас, као ветерана коментаризма на многим порталима познајем баш дуго. Познат ми је и ваш, немали, допринос српско-руском братимљењу, преко два Света Николаја, и пликови на вашим опеченим длановима од држања луче у тамним ходницима куд лута српска истина на путу ка сунцу. Словенски весник је једно од ретких места на којем никад не видех смеће. Има још доста тога у игри даштања што би вам донело позитивно бројање. Тим пре ме је, у времену кад ме скоро ништа не изненађује, што није добро, изненадило (на томе сам вам искрено захвалан) како сте се детињасто понели у горњем коментару. Све оно што је била ваша оптика дуги низ година, сад је у трену бачено под ноге, јер је из вас искуљала нека жуч којом сте побљували све оне који у певању дотичног не налазе исту страст и нису у равни са вашим, без труни ироније, истанчаним песничким осећајем. Но чашћавање Ришељеом, ситном злобом, пакошћу, као и пришивање шкртости при куповини макар и поетских књижурака, нешто је на шта нисам пре наилазио у Гремлиновом метричком систему, а доноси на гордост и таштину.
    Случај Балашевић није ни први (нити ће бити последњи) где један књижевни критичар (коментатор) изводи коначни закључак о делу песника из његове личности, други вели да је једино меродавна његова поезија, док трећи то дели на два света. Но овај тамбураш је доспео на ове странице јер се, у времену подвлачења црте, искључиво својом заслугом, у антологији песништва очигледно нашао и у одељку Удворичка поезија. И да се разумемо, тамо има и великих имена српске речи, која су неретко певала у ритму „ћија је влас’, свака му ћас’“, па су тако знали, за истог живота, стиховима обасипати обе српске династије, бечког ћесара и стамболског султана. Можда за коју годину у Новом Саду осване и ново насеље, нека Балаш мала. Но, пȃс свакоји своје бреме носи. Тако је данас, а како ће бити кад нас не буде то ће знати неки други. Колико сам успео да схватим, већина људи не налази проблем што је тамбураш више него једном видео Ћопавог, нити је преусхићена због свеће на светог Јована. И једно и друго је „искључиво рад којим је породици обезбедио више него пристојан живот“. Уосталом, нико му ни не спори легално и законски поштено зарађене новце. То што је „здигитроном бројао куне док му није искочио осигурач“, и то што је, са својих десет прстију и оно сиве масе, пунио хале и по предратном и по послератном Сарајеву, је, законски гледано, поштен посао. Све је то његов рад. Али не може једна тако јавна личност да пригрли само љубав а буде имуна на осуду пука. И док му нико не може забранит да пева где хоће, ни мени нико не може забранити да не заборавим да је рекао како ће у „Бањалуку доћи кад тамо буду сви који су били на задњем предратном концерту“. Лепо. Само да је још истим аршином мерио и пред пуном халом обзнанио недостатак српске публике у Сарајеву, Мостару и по Хрватској. Он је „својим привременим радом у иноземству“, неком пригодом баш на фердинандовски осетљиве датуме, које су му понудили организатори, а он својевољно прихватио, обезбедио много бољи живот породице него што би свирком у Баљалуци или Требињу. А и ви и ја знамо да је којим случајемо гостовао у љутој Крајини, не би било бећарца на Илици. То што му ваш комшија, који је као дете протеран с кућног прага, не замера концерт у Пули његово је право. Ништа чудно за Србина. Уз то, деца нису злопамтила. И ја сам од преко и задесила ме је иста судбина као вашег комшију, тек у нешто дебљим годинама, па ето, налазим другојачије, јер нема метрике којом би се, у овом случају, мерила правда осим оне коју носимо подно ребара. Балашевић је време након стиха заклетве Титу, искористио да настави са лукративним послом зараде на.. у крајњој линији… српским костима… ма како вама и Миши Ђ. то изгледало и ма како вам се лепим и великим чине његови, по мом мишљењу, стихови из Института за мајку и дете. Шта да се ради. Неки мисле и да је Будаково Огњиште лепо штиво као и да се треба гледати одвојено од Јасеновца. Много више их мисли да је Мајаковски био велики песник, а Добрица Ћосић велики писац. Људи и ћуди. Тако то код мене стоји.
    Поздрав и останите Гремлин.

    40
  17. @Gremlin

    Jedno je poezije, drugo stihoklepanje, jedno je komentarisanje, a drugo Vase naklapanje.Bacili ste pare na knjige iz poezije, ako Vam je Panonski ***nar pesnik! Panonski ***nar nije bio patriota, ali je bio partiota, kod druga Tita.

    20
    5
  18. @Зоран Николић ( Ваљево )

    Задивљеност се може дефинисати као оно што читаоци чувствују читајући Ваше редове. С нестрпљењем чекамо следећа слова.

    C поштовањем,

    Don Quixote

    12
  19. Поштовани @АммА,
    као прво, хвала на лѣпим рѣчима.

    Што се тиче књижурака и гордости, као мој стари познаник могли сте одавно примѣтити да свој тон прилагођавам тону чланкописаца/коментатора/саговорника. Ако сте код мене запазили штогод ружно, морали сте се прво погледати у огледало. Мислим да сам довољно разложно показао због чега је Живковићев чланак о Балашевићу јефтино фолирање. Ниједну примѣдбу на оно што рѣкох нѣсам запазио – једино хорско терцирање у истом тону.

    Оно што рѣкох у књижурцима је чињеница коју знам из прве руке, будући да сам годинама радио на сваком могућем мѣсту у ланцу „производње“ једне књиге: од продаје, припреме за штампу, прегледања и уређивања туђих рукописа, до прѣвођења и писања сопствених сочињенија. Штошта нѣ познајем довољно добро, али то искуство и знање кад је књига у питању је оно што ми нико нѣ може порѣћи ни одузети, скупо сам га платио. Нѣко то може узети у обзир и извући корист за себе. Ако нѣко у томе види тек моју таштину, ја могу само слегнути раменима. Ни то ми нѣје ништа ново.

    О стиху знам довољно да у туђем умовању о истом прѣпознам „тежину“ разумѣвања и позваност да о поезији/пѣсницима суди. „Патриотисање“ већине вас је у овом конкретном случају испод сваке критике. Ничег осѣм ситне злобе и пакости. Уредништво, изгледа, подржава такав став, чим им је и рѣч ****** у мом коментару зазвучала као псовка, па су је „озвѣздали“. То је право домаћина, мада мислим да је приступ погрѣшан.

    Јер, Балашевић је један вансеријски таленат, који је САМ СЕБЕ створио. Унѣо је толико новине и свѣжине у српски стих, да му је само то обезбѣдило нашу вѣчну захвалност и нѣпролазну заслугу. А стих је осѣтљива и мукотрпна ствар, у њему се крије основа снажења и развитка језика. Они што се згражавају Ђурковићевим „неукусом“, морали би исто да прѣбаце и једном Мики Антићу, који је Балашевићев таленат изузетно цѣнио, а чини ми се и први га упоредио са Змајем. О Балашевићу као пѣснику досад је, колико ми је познато, разложно писао једино Вл. Димитријевић и покојни Драшко Ређеп. Нѣ слажем се ни с њима у потпуности, али истраживања у том правцу су тек прѣд нама.

    Сад о Балашевићевом „улизиштву“ и „издајништву“. 1978. Титу нѣје пѣвао само онај ко нѣје имао прилику за то. Изузеци су на нивоу статистичке грѣшке. Пропаганда његовог лика и дѣла била је таква да је мало ко могао да јој одоли. Ја сам растао у доба кад је тај притисак почео увелико попуштати, али добро памтим колико је и тада био нѣсношљив. Оптуживати једног 24-годишњака за „улизиштво“ у условима свеопштег обожавања је крајње нѣпоштено. Другачије је пѣвао о Титу као зрѣо 35-годишњак, у свом „Реквијему“, али ту пѣсму нѣшто заобилазе. Било је у њој туге, ироније, али нѣ и посипања по глави пепелом и пљувања по сопственим нѣгдањим убѣђењима. Пљувачи по Балашевићу баш то раде. Упиру прстом у „улизицу“ (његово поколѣње и старији) или га пљују на основу пуких новинарских аброва и од чистог нѣзнања (они млађи). Нашли жртвеног јарца за сопствену промашеност. Менѣ је Балашевићево стајање у југословенству кудикамо поштеније од таквог бацања каменом разних правовѣрника и безгрѣшника. Нѣ говорим о томе да је он био светац, далеко од тога. Али добро знам колико је та „улизица“ добро умѣла да се подсмѣва разноразним моћницима и свему што је сматрао лошим током читаве каријере. Никакво великосрпство нѣћете наћи у његовим пѣсмама, али ни антисрпства тамо нѣма. Пѣвао је о малима, за мале и за свој грош. Са друге стране, добро познајем извѣсне љуте „патриотске“ надрипѣснике, који читав живот живе на државном буџету и који се на свом „путу до звѣзда“ нѣсу либили да „малом човѣку“ отму парче хлѣба и отѣрају га на улицу. Једног од њих објављују поврѣмено и на овом порталу. Бадава, Стихови поменуте индивидуе су безнадежно сувопарни и лажни, као и њен патриотизам. У стиху је нѣмогуће лагати, он је увѣк највѣрнији одраз душе свог ствараоца. Наша способност да те путоказе запазимо и схватимо је нѣшто друго.

    Најзад, мили моји, ако бих прихватио ваше бљување по покојнику који се још нѣје честито ни охладио (то су нѣки радили и послѣ смрти извѣсних владика, што нѣје нимало хришћански, господо хришћанска. Ваља суспрегнути језик макар у првих 40 дана, током којих нам вѣра налаже саосѣћање с усопшим, јер нас све чека иста судбина), – морао бих прихватити и нѣчије пљување по Његошу као надахњивачу геноцида над Сиротим Малих Хрчкима, рѣцимо. Зато што је то иста раван расуђивања, иста аргументација, исти ред величина. Извините, али до таквог примитивизма нѣ могу да се спуштам, ко год био у питању. Тако то код мене стоји, па с тѣм радите шта хоћете. Поздрав и Вама АммА, и остајте ми добро.

    8
    22
  20. @ Гремлин

    „Патриотисање“ већине вас је у овом конкретном случају испод сваке критике. Ничег осѣм ситне злобе и пакости. Уредништво, изгледа, подржава такав став, чим им је и рѣч ****** у мом коментару зазвучала као псовка, па су је „озвѣздали“. То је право домаћина, мада мислим да је приступ погрѣшан.

    Што се тиче погрешног приступа Уредништва, морам да кажем да сте у праву: Ваш коментар и којем говоримо и који је звездичен није ни требало да буде пуштен, јер по тону, духу и начину опхођења доиста искаче из онога што имамо на СтСт и што (уосталом) и желимо на овом сајту.

    А коментар је звездичен због тога што сте једног аутора и добар део коментатора, по нашој процени, вређали – и то само зато јер нису сагласни са Вашим мишљењем (или оценама).

    Свако добро,
    Александар Лазић

    20
    4
  21. @Гремлин

    Поштовани,

    Изружисте неколицину Ваших неистомишљеника са суровом острашћеношћу до мере да сте запослили и СтСт да део вербалне ружноће сакрије звездицама.

    Нико не спори апсолутно право свакога на сопствени укус приликом конзумирања поп-музике, па ни Ваше.

    Али, какве год биле нечије поп-музичке преференце, у овом случају према опусу ЂБ, легитимни су и ставови у погледу његовог рада и понашања као јавне личности.

    Издваја се само по себи врло јавно дугогодишње политичко удвориштво ЂБ запечаћено срамотним односом конкретно према страдању прекодринских Срба и уопште према новијој историји сопственог народа.

    То ће, између осталог, бити упамћено и међу онима који не негују идолопоклоничке склоности према политичким или поп-музичким пролазницима на позорници историје.

    Вама желим свако добро.

    23
    2
  22. @Стање ствари
    Кад увидим своју грѣчку нѣје ми проблем да је признам. То се једном овдѣ већ десило.
    Сад нѣје тај случај.
    Ако сам нѣког врѣђао – врѣђао сам оне који ми могу одговорити на уврѣду, а не мртве људе. Али ту оцѣну нѣ могу прихватити. Ниподаштавајући тон је наметнуо аутор, а прихватила већина читалаца. Мој одговор је била реакција, а нѣ акција. Уколико сам ја погрѣшио у процѣни аутора, нѣће бити да су погрѣшили и они читаоци који су у њему видѣли мањак опште културе да о поменутом „пѣвачу“ уопште суди.
    Код читалаца сам примѣтио исти порив као код нѣких околних, неостварених народића у пљувању нѣких српских величина. Такву нѣдораслост свом народу нѣ желим.
    Нѣ замѣрам Вам ништа. По менѣ је боља и свађа, него уједињеност у безумном тапшању или каменовању. Ви сте, наравно, домаћин, ваше је да радите по својој савѣсти и нахођењу и свему томе одређујете границе.
    За крај ћу вам свѣма поклонити један мали одломак из „Пишчевог дневника“ Достојевског, чисто као прилог за поређење у овом конкретном случају. Ко га има у својој библиотеци, нѣка га ишчита поново цѣлог, па сам поново размисли о свѣму – ако му је стало до извођења правилних закључака. Све најбоље!

    9
    10
  23. Г Ђурковић је с´правом рекао за песника :

    “Балашевић је потпуно реални изданак једног сложеног идентитета, који се градио и чувао кроз прожимања и сударе с другим културама, којима се некада жени, а некада са њима и ратује, често живи у подозрењу, али и дели панонска топографија коју је тако сјајно описао у својим стиховима”

    Песник је јасно видео балканске мајмуне који су нас, по трећи пут у ХХ веку, хушкали и слали у братоубилачке ратове :

    Браћо ! Идемо у рат да се бијете !
    Да браните отаџбину !
    Неки ћете и да погинете
    А неки ћемо да се вратимо.

    Јасновидца Ђорђа Балашевића – човека широке културе – видим у песми Десанке Максимовић :

    ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
    ЗА ЉУДЕ КОЈИ ЈАСНО ВИДЕ

    Царе Душане,
    за људе на раскршћу
    између алфа и омега,
    између Запада и Оријента,
    којима се чини
    и у Византу да нешто труне,
    и у Млецима да нешто цвета ;
    за оне којима и леви и десни
    противник буде,
    за људе који ником нису прави,
    јер јасно виде
    и властелина, а и себра :
    за оне на које иконокласти
    подижу хајке,
    а иконоборци их чекају
    из заседа,
    за људе о којима патријарси
    говоре да су богумили,
    а богумили
    да су изневерили прво хришћанство ;
    за човека који се опире сили,
    па долазила од Скита или од Хуна,
    или јој у залеђини било царство,
    или је вршила над човеком
    шака бабуна.

    6
    17
  24. „Прѣтпоставимо да смо се прѣнѣли у осамнаесто столѣће, управо на дан Лисабонског земљотреса. Половина људи у Лисабону умире; куће се распадају и урушавају; имовина пропада; било ко од прѣживелих је нѣшто изгубио – или имање или породицу. Становници се у очају гужвају по улицама, поражени, избезумљени од ужаса. У Лисабону је у то време живи нѣкакав познати португалски песник. Следећег јутра излази нови број лисабонског „Меркура“ (тада су сви издавали „Меркуре“). Издање часописа, појавивши се у таквом тренутку, код нѣсрећних Лисабонаца побуђује чак и одређену радозналост, упркос чињеници да им у том часу и нѣје до новина. Надају се да је издање изишло нарочито, да би се пружиле нѣке информације, дале нѣке вѣсти о мртвима, нѣсталима итд., итд. И одједном – на ударном мѣсту листа свима пада у очи нѣшто попут слѣдећег:

    Шапат. Плахо уздисање.
    Биглисање. Мај.
    Снени поток, срѣбра ткање
    Кроз славуја гај.

    Свѣтлост ноћна, ноћне сѣне –
    Прѣливи без дна.
    Милог лица сталне мене
    Тајне чини сна.

    Ружа руј под заром дима,
    Ћилибара сјај.
    Сузе, сузе с пољупцима –
    И већ дан, већ крај.

    И нѣ само то: управо тамо, у виду поговора уз пѣсму, у прози је приложено свѣма добро познато пѣсничко правило да нѣје пѣсник онај ко нѣје у стању да скочи на главу са трећег спрата (из којих разлога? – то никако нѣ разумем, али нѣка је то неизоставно неопходно да би се било пѣсником; нѣје ми до расправе). Нѣ знам са сигурношћу како би људи у Лисабону прихватили свој „Меркур“, али чини ми се да би одмах, свенародно, на тргу погубили свог славног пѣсника; уопште нѣ зато што је написао пѣсму без глагола, већ зато што се умѣсто биглисања славуја прѣ тога под земљом чуло такво биглисање, а њихање сненог потока појавило у тренутку таквог њихања читавог града, да сироти Лисабонци ​​нѣ само да нѣсу имали жељу гледати

    Ружа руј под заром дима

    или

    ћилибара сјај

    већ им се учинио чак исувише уврѣдљивим и нѣбратским поступак пѣсника, који опѣва тако забавне ствари у таквом трену њиховог живота. Разумѣ се, погубивши (такође врло нѣбратски) свог пѣсника, обавезно би похитали каквом доктору Панглосу ради паметног савѣта, а др Панглос би их одмах и без велике муке све убѣдио да је веома добро што се десило да су пропали, и да ако су већ пропали, то је неизоставно ради бољитка. И др Панглоса због тога нико нѣ би растргао у комадиће; напротив, дали би му пензију и прогласили га пријатељем човечанства. Јер тако иде све на свѣту.

    Уосталом, запазимо слѣдеће: узмимо да су Лисабонци ​​погубили свог омиљеног пѣсника, али пѣсма на коју су се сви наљутили (макар и о ружама и ћилибару) могла је бити величанствена по свом умѣтничком савршенству. Штавише, пѣсника би погубили, а за тридесет или педесет година би му подигли споменик на тргу због његових изванредних стихова уопште, а уједно с тѣм и за онај „руј ружа““.

    Итд, итд. Ф. М. Достојевски, Пишчев дневник, Записи о руској књижевности, Па ко волѣ – нек изволи. Има доста меса да се сити напљујете и Достојевског, ако вам се нѣ свиђају његова размишљања.

    4
    14
  25. @Gremlin

    Za mene je Balasevic mrtvorodjen, pa ne moram da cekam 40 dana.Ne brinite se, nece niko istrazivati njegove becarce.O poeziji bismo mogli, zasto drvo cini Lazinu pesmu „Santa Maria della Salute“ losijom od kamena u Jaksicevoj „Srbiji“, nesto sam i ovde kucao, ali posto placete po celom sajtu, ne samo na tekstu o Balasavicu, sluzeci se argumentom o „neostvarenosti“ (dva cuvena argumenta svake sesnaestogodisnje ljubiteljke Balasevica: 1) a sta si ti napravio 2) a kakav si ti) preskocicemo.

    OSTATAK NEMOJTE DA CITATE AKO STE SLABIJEG ZDRAVLJA !!!!! Jedina stvar u kojoj sam se slozio sa profesoricom srpskog u gimnaziji za 4 godine bese da je Mika Antic tanak pesnik.Bese to cas omiljene poezije sa masovkom Antica od strane vas sesnastogodisnjakinja :)))

    Ноты вижу
    вижу мрак
    вижу лилию дурак
    сердце кокус
    впрочем нет
    мир не фокус
    впрочем да

    15
    6
  26. @Komentar ceka pregled
    Кудикамо корисније би било, поготову за тебе када би свој коментар изрекао код нас у некој од кафана у равном Банату, одакле су иначе Лале, биле и остаће. Верујем да би ти остале у трајном сећању. ****** ***** **** **** **** Што се нареченог покојника, не бих трошио речи, са њим се нисам слагао. Овај савет прими као глас разума, ******** **** ***** ***** ***** . Искрено твој чика Пера, Лала из равног Баната, тачније из Српске Спарте!!!

    3
    7
  27. @Petar Jovanovic

    Vi ste srpska Dakija i za vas je prejaka i rakija (izgleda da je duh Balasevica usao u mene, mada sumnjam da bi on znao sta je Dakija :))). Pijete bljutavi rizling, k’o Rumuni, ali dok Rumuni idu da se skoluju na Zapad, vi idete da se skolujete u Rumuniju, jedini na kugli zemaljskoj.Rumunski rizling i rumunski univerziteti, ne znam sta je jadnije od toga :))) Elem, ja sam iz Srema. Kod nas postoje bircuzi, cetiri stola i po jedan gost za svakim, za petog nema mesta ! Sebe bih opisao u brojevima, 2X2, ljudi se sklanjaju sa trotoara i ustaju kada udjem u bircuz, mogu misliti kako bi se „cika Pero“ pravio „cika Nikolae“ da me vidis, kada bih usao u ono sto vi tamo imate – rizling *** rumunske taverne. ***** ***** ***** ****

    11
    7
  28. @ Петар Јовановић, @ Komentar ceka pregled

    Овакве коментаре, претње и препуцавања нећемо више објављивати. Ко није способан да пише без увреда и претњи, није му место на СтСт.

    Хвала на разумевању,
    Александар Лазић

    13
    2
  29. Цењени @Гремлине,
    Немам намеру да отежем расправу до „четереснице“, јер се данас, од брзине живота, гине лакше но од сабље попа Мила. Србија ће до тада претрпети ко зна колико још насртаја на Суперхиков живот и гледати како светитеље замењује вирусопоклонство, а ЂБ ће одлетети, у најбољем случају, на 11. страну. Зато ћу покушати да подвежем свој крај. Иако у вашим тезама има много тога чему је тешко противуречити, ви, у начелу, и даље ударате у плочу, док клин стоји и чека. Балашевићеви врцави стихови немају у себи експлицитног антисрпства, али неосетљива путовања и бакшиш вицеви на сцени имају. У томе је разлика у приступу оцени вас и неких других. И једна и друга су валидне, имамо примере за то. Ја нпр. и данас покаткад дограбим Хамсуна и мислим-дакле-знам да је велики писац. То што је, под његове старе дане, кад је већ све написао, на сцену ступио Хитлер и освојио му срце… о томе су сами Норвежани дали суд, пославши га баш тамо, пред „цењену главу“, али и данас имају Хамсунове дане и играју га на сцени и филму. Но, Норвешка је далек свет… осим ако, ко ономад, не добијеш неповратну карту за Бејсфјорд. Оно што је мени код Балашевића сметало (лака му земља.. је л’ сад боље?) нису његови стихови (има их и врло добрих, има их и танких, понајмање мушких), него управо то, како рекосте, постојано „поштено југословенство“ (о правоверним грешницима, у којима се неретко огледнем, у потпуности се слажем, али они нису тема). Ви знате, и даље драги Гремлине, боље него ја, да, са српског становишта, ни у једном југословенству нема ама баш ништа поштено. Дапаче, свако југословенство у темељу, попут и братске му хрваштине, бошњаштва и сличе монтенигерије, има, пре свега, антисрпство. Без тога им се кућа руши. Опростите, али живети данас угодно у ојађеној Србији и плаћати тамо велики порез, а шифра делатности вам је поштено југословенство.. то је, по мени, одлика хуље. То што је хтео, ако је хтео, макар и из најбоље намере (чисто сумњам), да веже неувезиво, његова је грешка. Јавне грешке имају више него једну наплатну рампу. Да се разумемо, нити је Балашевић једини, нити је најгори. Поголем је списак. Тек, његов центаршут с левог крила је стиг’о на волеј.
    Пошто сте акценат и даље држали искључиво на његовом песништву, да и ту закључимо. Он је пре свега био професионални музичар, иако су му песме запамћене понајпре по речима, а никако по танкој му тамбури, па су Дујин и Бочек почесто мастили брке. Балашевић се, осим ако баш не заглибимо у дебело пре***авање, ипак више слушао, а мање читао. Људи су ишли да га виде на концерту, а не на поетским вечерима, јер је, кроз гласног Маршала, то безопасније и уносније. А и риба ће пре на гитару него на перо. Е сад, да ли су то можда биле најпосећеније вечери стиха… Оставићу зубу времена да каже где стоји на песничкој лествици, што мени, матором, баш неће много помоћи у коначној расудби.
    За крај, хвала на Достојевском. Баш тог, уз још два књижурка и сијалицу од 5 вати, држим на ноћном сточићу. Топло млеко сам баталио пре прохода. Овим, уз здравље вам од Бога, силазим и с трешње, на коју се, да сам знао да ће бити ‘вако кисела, не би’ ни пео. Да је вишња к’о трешња, ти би била најлепша …

    26
  30. Када се појавила песма „Не ломите ми багрење“ ја сам био клинац, који је разумео шта се дешава и та песма се јасно урезала у мене од првог слушања. После неколико година, тада као момак и сведок догађаја разочарао сам се, не у аутора, него у песму. Иако је била одлична. Размишљао сам тада и о његовим ангажованим песмама и сада то мислим. Није нормално да спеваш песму ћопавом. Није нормално да положиш пионирску заклетву ћопавом, а да на питање, зашто? Мајка и отац, слегну раменима. Није нормално! Зато сам се ваљда тада и разочарао у песму, мада није спречила талас сваковрсног разочарења који ме је потопио. Када сам се докопао обале, вид ми се побољшао. Али, то је било пре 30 година, не видим данас разлог за било какво укључивање емоција у наше бављење овом темом. Ако, Југославија плаче, то за Србију не може да буде лоше.

    21
  31. Драги @АммА,
    што се југословенства тиче, напоменух у првом коментару под Живковићевим текстом да га сматрам производом српског духа. Оно је управо супротно бошњаштву, монтенегринству и осталом. Таквој идеји племенски шовинизми нѣсу дорасли. Нѣ сматрају Србе нѣки руски мислиоци, попут Фурсова или Дугина (ево ти његовог послѣдњег интервјуа на СС) јединим словѣнским империјским народом поред Руса. Идеја братског великодржавног обједињавања (у српској свѣсти) је управо то. Ситни шовинизми су идеју разорили и она је Србе прѣскупо коштала. Наша кобна грѣшка је што смо те народиће дебело прѣцѣнили.
    Међутѣм, хтѣли ми то или нѣ, нѣки вид поновног обједињавања отетих територија нас поново чека. О томе сада мало ко размишља, али Србија чак и са Косметом, у авнојевским границама, нѣ може да буде успѣшна држава. Неопходни су нам Моравско-вардарска долина и излазак на море. Зато нам поново прѣдстоји обиљан рад са Црногорцима, муслиманима, Македонцима. То је питање голог опстанка, иначе ћемо као народ нѣстати. Прѣд нама је осмишљавање модела обједињавања који ће искључити ранѣје нѣсрѣће. Изгубљене животе нѣ можемо повратити, али отету имовину можемо надокнадити. То значи да ће Хрвати морати да плате за своје злочине – у најмању руку, губитком дѣла приморја и изласка на Дунав. С њима се свеконачно трѣба разграничити.

    Да завршим и о Балашевићу. Све и да сте у праву, бакшиш-вицеви нѣсу оно што остаје. Ја нѣсам примѣтио да се у својим пошалицама спрдао само са Србима, дѣлио је то на равне части. На стихове сам се усрѣдсрѣдио као најважније у његовој оставштини. Што се музике тиче – поезија је изворно неодвојива од музике: од Хомера, па до наше народне поезије. Записивање и рецитовање стихова је познија појава. Но, и то је дуга прича. „Широк је човѣк, и прѣширок“ – рече Достојевски устима Димитрија Карамазова. Овдѣ се људи посматрају сувише црно-бѣло – очигледан утѣцај каубојштине, па је човѣк или „наш“ или „издајник“. На основу чега? На основу новинарских наклапања. Више вѣрујем Балашевићу или Штулићу него свѣм новинарима овога свѣта. Новинарство је славно пропало, као и све остало, а ова двојица су нѣшто створили. Новинари су махом подмитљиви чанколизи у служби система, а ова двојица самоникли таленти, које систем углавном нѣ трпи. И то је то.

    8
    5
  32. Ima mnogo vaznijih tema sada, zavrsite ovu diskusiju. Svako je rekao sta je imao i kao hriscani osudimo postupak ali ne i coveka. Zato bez etiketiranja i vredjanja coveka kao licnosti. Hvala

  33. @Nani

    Спазих јутрос последњи коментар драгог @Деда Ђолета подно чланка Николе Н. Живковића на ову тему. (https://stanjestvari.com/2021/02/25/nikola-n-zivkovic-balasevic/#comment-168126)

    Кренуо сам да напишем скоро исту мисао као и Ви овде али ми кроз главу пролете „Зар опет о Кишу?“ па сам одустао.

    Молим Вас, и ако Вам није тешко, уметните овај Ваш коментар и тамо.

Оставите коментар