Никола Н. Живковић: Балашевић

Чујем да се спрема акција да Ђорђе Балашевић добије улицу у Новом Саду. То за мене није нормално. Лекар би дао дијагнозу: Ово је друштво озбиљно болесно. Поремећене су неке основне вредности

Кораксова карикатура Ђорђа Балашевића после објављивања песме Рачунајте на нас (Илустрација: Данас)

Пре два или три дана умро је у 67. години живота један певач. Име му је Ђорђе Балашевић. Живео је у Новом Саду. Управа града, на челу с градоначелником, сложила се да због тог догађаја прогласе „дан жалости“. Увече, пред спавање, имам обичај да мало „вртим по телевизијским каналима“, да видим шта има ново „у земљи Србији и свету“. Неколико ТВ станица посветило је вече том певачу. Читале су се и певале његове песме и то не само у Новом Саду, већ и у Београду, Крагујевцу, Нишу и другим српским градовима. Неко је казао како је и новоизабрани патријарх Порфирије изразио саучешће породици преминулог певача. Ако!

Шта ја ту могу да кажем? Мало. Како сам живео преко три деценије у Берлину, не само да нисам никада чуо за овог певача, већ ни за глумце, водитеље популарних телевизијских емисија, или друге славне звезде из „света забаве“ тог доба, а које, изгледа, познају многи у Србији.

Из свега закључујем да је очевидно овај певач био веома популаран. Грађани су радо слушали његове песме. Немам ништа против. Неко воли да слуша српске народне песме, други класичну музику, трећи опет забавну музику, репере, шансоне – и тако редом. Сваки од тих музичких смерова и стилова има своју публику.

Кад сам напустио Југославију, крајем 1978, популарна је била рок група Бијело дугме. Не знам имена певача из те групе. Просто ме то није интересовало. Но, запамтио сам једну њихову песму: „Ђурђевдан“. Радо сам је слушао. И као студент, од 1972. до 1977, никада ми није пало на памет да одем на концерт неке рок групе. Сећам се да су ме другари из загребачког студентског дома звали да с њима идем у Љубљану, на концерт енглеске групе Џетро Тал (Jethro Tull). Њихова музика заиста није била лоша.

Увек могу да слушам Вивалдија, Моцарта, Вердија, Бетовена, Равела, Чајковскога, Прокофјева, Светислава Божића, а изнад свега Баха. Повремено, према расположењу, радо слушам српске народне песме и то из јужне Србије, „врањанске“, са Космета, али и грчке, с острва Крита, руске. А волим и португалски „фадо“, те шпанске, из Андалузије.

Преко Гугла сам пронашао три или четири песме управо преминулог Ђорђа Балашевића. То сам просто урадио како бих могао да приведем крају овај дневнички запис. Ниједна од тих његових песама не само да ме није „здрмала“ – како је волео да каже мој пријатељ Пеђа Ристић – већ ме савршено оставила равнодушним. Надам се да се заљубљеници у његове песме неће наљутити што ја, ето, тако осећам. Уосталом, као што и ја поштујем осећања људи који воле да слушају музику управо преминулог Новосађанина.

Док сам „гуглао“, пронађох не само његове песме, већ и неке изјаве, а које се, колико сам могао да видим, прећуткују. Слика је следећа: „Балашевић – миротворац, поштењак који воли све народе.“ Написао је, међутим, и песму извођену у дворани Сава центра и Српском народном позоришту 1991. године која гласи:

„Лаку ноћ браћо Јанези,
Схватам вас, све су то гени,
Маме вас хабзбуршки кавези…

‘Ајте ви, браћо Словенци,
Немојте с тим да се шалите,
Само вас чекају Немци.
Само им ви још фалите,

Кварни сте, јадна вам мајка,
Нисмо из истог филма,..

Ја нећу да вас се сетим,
Ни кад будем гледао слалом.

Лаку ноћ браћо смучари,
Добро сте ми се смучили…“

И ову песму сам прочитао по први пут сада, из „гугла“. Морам признати да ми се допада. Наравно, то није генијална песма, али чини ми се да је веома добро описала осећање које је тада обузело већину Срба. И мене.

Балашевић је 28. јуна 2002. одржао концерт у Хрватској, у Домашевцу, и дао следећу изјаву: „Говорим искварену верзију хрватског језика, такозвани српски језик.“ Читам коментаре поводом тог хрватског патриотског заноса овога Новосађанина: „Кад сам то чуо, разочарао сам се! Од онда, кад се твоја песма појави на радију, радио се искључује, или мења станица. Толико си ми постао одвратан, да ми се гади и твојом улицом у Новом Саду да прођем“ – Милан Путник из Новог Сада. Снежана Стојчић: „Срам га било!“

Није протекло ни три године, Балашевић се ипак сетио оних којима је обећао да их се неће сетити ни „кад буде гледао слалом“ и узео држављанство Словеније!

Шта хоћу да кажем? Да с временом у коме живимо, да са српском политиком и штампом нешто није у реду. Шта? Да тема дана у нашим медијима буде смрт једног забавног певача, а да истовремено човек који је, по мојим мерилима, урадио много више за овај народ и државу, буде прећутан, заборављен. Познајем, на пример, једног српског математичара. Пре десетак година освојио је престижне награде на међународним такмичењима. Годинама је живео као подстанар у Београду. Премда је имао препоруке својих универзитетских професора, није могао да добије чак ни место слабо плаћеног доцента. Како је имао жену и малолетно дете, једини излаз видео је у печалби. Одмах је био примљен на један угледан универзитет у Америци. Веома су брзо препознали вредност тог младог српског математичара. Брзо је напредовао у каријери. Моје питање: зар нико од тих српских тајкуна, који су у „приватизацији“, дакле крађи државне имовине, преко ноћи постали милионери, није видео могућност да се „искупи за грехе“ и помогне овог обдареног Србина? Министри са купљеним дипломама носе часовнике вредне неколико хиљада евра и не стиде се што поред њих живи можда генијални млад човек, а који не може да плати ни подстанарску собу! Гледајући лица већина тих тајкуна и српских министара, сумњам да у њиховом срцу постоји нешто што се зове милосрђе или грижа савести.

Други пример. Лично знам неке људе, или сам чуо приче од њихових сабораца, који су погинули бранећи српска села: у Далмацији, Лици, на Кордуну, Банији, Славонији, Босни, Херцеговини, Космету. Породице тих хероја живе не само заборављене, већ и у веома тешким материјалним условима. Нико их, сем у ретким приликама, не спомиње.

Извор: Друштвене мреже

А, ево, чујем, да се спрема акција да Ђорђе Балашевић добије улицу у Новом Саду. То за мене није нормално. Лекар би дао дијагнозу: Ово је друштво озбиљно болесно. Поремећене су неке основне вредности. За које идеале су некада људи били спремни да се жртвују? За одбрану отаџбине, народа и породице. Шта данас пропагирају телевизијски програми? То може да се сведе на две речи: „Задруга“ с ТВ Пинка и „Парови“ с ТВ Хепија. А те телевизије су добиле националне фреквенције! Колико сам могао да проценим, споменуте емисије истичу „као врлине“ само две ствари примитивизам и простаклук. „Задруга“ и „Парови“ представљају данас заправо неслужбену, али стварну идеологије српске владе и српске државе.

Да завршим овај запис с неким светлим примерима из наше новије историје. Да тако безнадежно стање српског друштва ипак није, ово потврђује и пример сахране патријарха Павла новембра 2009, или нишког хирурга Миодрага Лазића, априла 2020. У оба случаја људи су, чини се, препознали које су праве, непролазне вредности српске традиције и друштва.

Мирољуб Јевтић: Доктору Миодрагу Лазићу у част

Њихове сахране биле су потресне, масовне, спонтане, на најупечатљивији начин откривајући истинска осећања и душу једног народа.

Извод из Дневника



Categories: Писма из Жумберка

Tags: , , , ,

39 replies

  1. Duhovna muzika koristi,klasična niti šteti niti koristi,sve ostale štete-o.Luka Anić(bivši roker). Dobar je bio Balašević,bio je samo protiv primitivnog nacionalizma,tipa šešeljizma. Kroz pjesme se provlačila Bogojavljenska noć,mati bješe već budna i brzo se prekrstila,lepa protina kći,baka čuva sve stvari i sliku našeg sveca… Sin mu je ozbiljan Svetosavac,a preporučio bih tekst o.Gojka Perovića od prije par dana povodom njegovog upokojenja. Što se politike tiče nervirao me iz dosovske faze,ali brzo se otrijeznio. Ne bih baš tako lako sudio. Inače porodica je protiv toga da dobije ulicu. Ne pravimo idole,ali bio je pozitivna ličnost. Pozdrav iz Feketića.

    46
    55
  2. Ima nešto trulo u „državi“ Srbiji. Ima nešto trulo i mazohistički bolesno u nama Srbima kao što je i u pokojnom muzikantu bila neka duboka samo-mržnja. Da je barem imao muzickog (glazbenog) talenta onoliko koliko mu je nedostajalo ljubavi i razumavanja za patnje svog vlastitog naroda, možda bi i zaslužio da neki slepi sokačić nosi njegovo ime.

    49
    26
  3. Рекао бих да се наш ауктор малчице прави Тоша. За Балашевића је итекако МОРАО чути, макар због пѣсме „Рачунајте на нас“, која се појавила управо те године кад је ауктор отперјао у Нѣмачку, а знађаху је напамет сви ондашњи народи и народности. Осѣм ако Живковић с одласком нѣје одмах прѣкинуо сваку везу са бившом отаџбином? А уколико је тако – па који нам красни онда сада соли памет о стварима о којима, по сопственом признању, нѣма благе везе? И шта да мислимо о човѣку који се тако масно прави Тоша у нѣчему што потписује као свој ДНЕВНИК? Или ауктор мисли да су сви његови читаоци сисали весла?

    Узмимо да грѣшим. Па да пробам да нѣке нѣдоумице појасним ауктору, као нѣко ко се, додуше, од свог дома и отаџбине јесте поврѣмено одмицао, али их никад нѣје оставио, па и на дату тему штошта види боље од оних што се славно издигоше из ове наше балканске каљуге, те с нѣдосежних висина чкиље на србијанска (и шира) лутања и странпутице. И то све поштапајући се гуглањем по интернету, што тако озбиљним учењацима никако нѣ доликује.

    Као прво, пѣвачи су цица, мица, кића и фића, а Балашевић је био Пѣсник. Пошто је своје пѣсме нѣ само писао, већ за њих још стварао музику, и ту музику свирао. У пѣвању је био најтањи, али ето, те пѣсме нико нѣје умѣо пѣвати боље од Балашевића самог. Пошто је Живковић добар познавалац руске културе и прилика, да му појаснимо – Балашевић је нѣшто попут Висоцког или Окуџаве у Руса. Такве типове код нас називају кантауторима, менѣ се више свиђа руски израз – правилније и достојанственије ми звучи кад је у питању Балашевић: БАРД. Бардови, пѣсници уопште су загуљене, контроверзне појаве. Балашевић је, умѣсто гусала, свирао тамбуру и фрулу – то му је ваљда највећа мана. Висоцки је уз гитару опевао војнике Црвене армије и партизана, и то му Руси нѣ замѣрају, као ни чињеницу да је у личном животу био прилично нѣсређен, пијанац и скандалиста. Друго је Балашевић. Његовим партизанима се догодио грађански рат, а то се нѣ прашта. Нѣ прашта му се ни то што је на естради био рѣдак примѣр узорног породичног човѣка.

    Пѣвао је хришћанске (православне!) свеце и празнике у пѣсмама много више него Тита, што нѣкако упорно прѣвиђају они који у то доба свеце помињаху једино у псовкама, а Цркве се сѣтише тек кад је с ње скинута нѣзванична забрана почетком 90-их. Дѣца гледе, дѣца гледе, дѣца глед… што би рекао један такође диван, већ заборављени новосадски пѣсник, мој Живковићу. И је***о добро памте.

    Припадам поколѣњу које је стасало да буде топовско месо у том рату. Поколѣњу коме се живо фућка за ВАШУ, Живковићу, Балашевићеву или мог рођеног ћаће Југославију. Али ето, Балашевићеви стихови многима од нас пружише много утѣхе, и лѣпих и тужних тренутака у нѣким тешким данима, додатно разведрише оне веселије – ништа мање од нѣких других, омиљених и „правих“ пѣсника, које сам могасмо само читати. Колико год нам се понѣшто код њега нѣ свиђало, он је испунио нѣки скривени кутак у нашим душама. Југославија је производ српског, и само СРПСКОГ духа. Балашевић је чедо те промашене идеје, као и Ви, драги Живковићу. као и наши очеви. С тѣм што је Балашевић умѣо да оно најплеменитије, чисто СРПСКО у тој идеји – изнесе прѣд људе. Због тог НѢЧЕГ иначе посвађани народићи га и оплакују сада. Тугујући за њим, плачу над собом. Над собом какви су могли бити, а нѣсу, будући послушни нѣ пѣсницима, већ мање доброћудним опсѣнарима или најчешће – обичним магарцима.

    И да завршим овај прѣдугачак коментар, који се прѣтвори у чланак, с освртом на „најсрамнију“ Балашевићеву изјаву о српском језику. Изрѣкао је, вели Живковић, у нѣком ДОМАШЕВЦУ, 2002. године. Други кажу: у ДОМАСИНЦИМА. Трећи у ДОМАШИНЦИМА (међу њима и извесна Матовић Мирјана, која је у својој „докторској дисертацији“ смѣхотресно „научно“ испљувала Балашевићево стваралаштво (дисертацију имате на интернету, па сами погледајте то сочињеније – нѣгде између стр. 130-140). Никакве Домашинце, Домасинце ни Домашевце нѣ нађох на карти. Постоји једна међумурска општина по имену ДОМАШИНЕЦ, што значи да је прѣдметна изјава морала бити изречена у ДОМАШИН(Е)ЦУ. Толико о научности наших врсних (к)аналитичара и „доктура“.

    Нѣки, додуше, помињу Загреб или друга мѣста као мѣсто „злочина“. Међутѣм, нигдѣ ничег конкретног, осѣм 20-так секунди снимка с том његовом реченицом. Шта је било прѣ и послѣ те реченице нико појма нѣма. Има ли врѣменске или смисаоне везе са Шешељевом изјавом на суду у Хагу о хрватском језику као исквареном српском? Неуспѣла шала? Озбиљно мишљење? Контекст? Нико се нѣ замара таквим „сувишним“ питањима.

    Врѣме је мајсторско рѣшето, све ће просѣјати, ако буде имало за кога. Остаје једна чињеница: Балашевић је своје стихове писао и објављивао махом латиницом, што се менѣ лично нѣ свиђа. Али је и такав својим дѣлом српски језик прославио далеко више од многих љутих „ћириличара“, у које и сам спадам. Ето ти парадокса.

    65
    36
  4. Истина, имао је он и моменте просвјетљења. Сјетимо се само пјесама „Не ломите ми багрење“, посвећене косовским Србима, „Словенска“, „Живот је море“…
    С друге стране „Рачунајте на нас“, односно заклетва духу непомјаника, који је већ био преселио на вјечна ловишта…

    Разумијем да је био згађен оном најпримитивнијом варијантом (боље рећи карикатуром) србског национализма, који су промовисали Вук Драшковић и (још горе) „војвода“ Шешељ. За дебеле паре.
    Али то није разлог да пљујемо по свом народу, осим ако се и ту не ради о лијепим свотама. Добро се може зарадити и на концертима у Сарајеву и Загребу…

    „Живот је море, пучина црна
    по којоj тону многи што броде…“

    Предивна пјесма. А ти Ђоле, потонуо си да не може дубље. Не на дно, већ дубоко у муљ.

    Кад се сретнеш с оним, коме си „за заклетву спев’о стих“ да ли ћеш му рећи да још може рачунати на тебе?

    Нека ти Бог опрости, сагрешенија, вољна и невољна.

    74
    30
  5. Видим да добијам минусе, али стојим иза свог коментара. Једино ми је жао, ако неко помисли да сам озлојеђен због пјесме „Рачунајте на нас“. Ту пјесму бих и опростио. Била су таква времена. И Чолић је пјевао „… ми ти се кунемо.“

    Али никако не могу опростити пљување по свом народу послије рата у БиХ. Чуо сам од више присутних на концерту у Сарајеву, да је изјављивао нешто „што не би појео ни пас с маслом“.

    То довело до тога да, касније када се покојни Балашевић жалио на радију што НАТО бомбардује мостове у Новом Саду, један мој познаник (колико се сјећам) с Пала готово злурадо каже: „Нека, и ти треба да осјетиш. А знао си нас пљувати послије рата у БиХ.“

    Ово наводим само да илуструјем, колико је Балашевић био омрзнут код Срба из Српске. Народ тамо није био толико озлојеђен ни изјавама Дине Мерлина, па чак ни Јуре Стублића. Они су само стали уз свој народ. А од Балашевића, кога су сви цијенили и вољели, поготово због пјесме „Не рушите ми багрење“, осјетили су се изданим. Никад му то нису опростили.

    Кад те изда неко драг, то највише боли. Никад се не заборавља. А што се тиче опроста: Нека му Бог опрости. Ваљда није знао шта ради.

    На крају, ипак морам да признам да су ми још увијек драге неке његове пјесме. Драге су ми и неке пјесме Дине Мерлина и Јуре Стублића, али за ауторе то не могу рећи.

    Кад се већ подсјећамо тих времена, морамо се присјетити и Бранимира Штулића. Џонија. Исуса двадесетог вијека. Ако је он мјера, сви остали су патуљци. Кепеци. Пјесник са душом, срцем и м.дима до кољена. Он не може умријети. А ако ипак одлучи да умре, васкрснуће трећи дан. (Не хулим, ово је фигуративно речено. Али није далеко од истине.)

    83
    16
  6. Covjek je ocigledno ****** ***** *****… Pobrkao lončiće i zamrsio se u konce.

    10
    15
  7. A Jethro Tull? Музика неких старијих генерација. Ипак сам негдје ископао и слушао Locomоtive Breath и Too Old to Rock-‘n’-Roll – Too Young to Diе. Другари су ме зезали. Гдје то нађох? Личили су ми на диносаурусе из неког прошлог времена. А ипак нису припадали ни својој генерацији. Уникати.

    Код нас је то био Шобић. Дошао, рекао своје и отишао. Без претече и без насљедника. Без жанра. Сам под небом.

    45
    2
  8. Poštovani,
    Šta ste Vi propustili u životu!
    Zato ništa ne znate. O toj ljubavi nas, stotine hiljada, i Njega.
    Jedino ste sada u prednosti, jer ne plačete danima.
    Al naučio je Đole nas, kako dalje. Dok je nama nas!
    Mnoooogo više nego vas!

    33
    63
  9. Pa i sam si rekao da nisi cuo za njega. Danas svako moze da pise svasta po internetu. Pa i onaj ko do juce nije cuo za Balasevica o istom. Nema svako kapacitet da razume, oseti.

    33
    39
  10. Драги имењаче, једну грешкицу си учинио. Долазио је, молио је, али држављанство Словеније није добио, захтев је одбијен.

    35
    4
  11. vi ste gospodine, jedna siromasna dusa… uskracena za balasevizam jer ga ne osecate…. placem danima za jednim prekinutim nacinom zivota, za emocijama koje se probude u meni na svako slusanje njegove poezije…. i svaki sam koncert preplakala pocevsi od prvih taktova…. i ne stidim se toga. balasevic me je naucio da volim i osecam i sanjam… potrazite na guglu stihove njegovih pesama. ima ih. naci cete sigurno. i preslusajte „sevdalinku“ pa recite da vas nije nesto steglo u grudima…

    20
    58
  12. Има пуно истине у овом тексту, али и „побрканих лончића“. Штета што се аутор толико „залепио“ за Балашевића, па му због тога „лепка“ цео текст „виси“ над провалијом.
    Ако је, пак, и истина да аутор није знао ко је Балашевић, пре ће бити да је то тешки недостатак из познавања опште културе, него што је реч о различитим музичким укусима. Балашевић је био много више од пуког певача.
    Он је имао процес свога сазревања као и сваки човек. Тај процес је трајао и мењао се више од 40 година. Његов хумор није био тако површан, нису га сви разумели, ни његову иронију, ни цинизам. Он није био зао човек. И на крају, то што на крају описујете Србе онако како их описујете, и говорите о трулежи у Србији – у праву сте, то је тако, али то тек нема никакве везе са Балашевићем…

    23
    12
  13. Уметност не може настати без било какве борбе, уметност активно дејствује у пространству борбе добра и зла, вере и неверја. Уметност је или на страни Истине, на страни „онога који задржава“ или на страни лажи, на страни отпадништва. „Ко није са мном, тај је против мене“ (Матеја, 12,13). Нема неке друге могућности.
    Због тога је и овај несрећник који се заклињао Титу а клањао златном телету, који је због шаке сребрњака пљувао по језику којим говори (и то не пред било ким, него пред клептоманима који су се и свог језика одрекли и прихватили србски језик за свој, назвавши га хрватским), човек достојан презрења, никако поштовања. Дакле, тај несрећник заслужује само једно посмртно одликовање. Орден Јуде.

    52
    14
  14. Балашевићева је музика позајмљена, а текст је 400х један исти, само се мењају имена женских.

    26
    11
  15. Па шта рећи, кад се Дом културе Палилула зове „Влада Дивљан“. Зна ли ико чиме је тај човек задужио макар Палилулу, ако не већ целу нацију?

    31
    7
  16. IMAO SAM STRASNOG PETLA
    Djordje Balasevic

    Imo sam strašnog petla, bio je pravi đavo.
    Na kiši i na vetru, uvek je stajao pravo.
    Po selu perje leti, diže se strašna graja.
    U našoj kući, uvek, bilo je dobrih jaja.
    Imo sam strašnog petla, bio je pravi ludak.
    Koju taj koku kljucne, ko da je tresnuo budak.
    A koke, čudne ptice, uvek im srce puca,
    za nekim grubijanom koji dobro kljuca.
    Za njega nisu bile samo koke slatke.
    Ne, taj je skako i na guske i na patke.
    A tek na ćurke, čim je bilo neke šanse,
    princip je isti, sve su ostalo nijanse.

    Imo sam strašnog petla, bio je malo čudan.
    Po danu nesto dremljiv, al noću uvek budan.
    Curice iz mog sela čule su za tog dasu.
    Zbog tog sam petla i ja bio na dobrom glasu.
    Za njega nisu bile…
    Imo sam strašnog petla, bio je prvak sveta.
    Danas su petli čudni, svaka im dlaka smeta.
    Ja ne znam šta je razlog, danas su drugi dani,
    uglavnom, spram mog petla, ovo su sve cverglani!

    Meni je šeset peta, stiže jesen pozna.
    Putuje moje društvo i ja čekam na red.
    Ne bi mi ova starost bila tako grozna
    da čujem petla, barem mesečno jedared.
    Poslušaj zato savet što ce ti čiča dati:
    kad imaš mladog petla, ne daj mu da se pati.
    Pusti ga neka leti, neka ga koke vide.
    Posle će biti kasno, i petlu vreme ide.

    18
    31
  17. Dragi Nikola,
    Nažalost vi ste jedna sitna, ljubomorna duša. Pretpostavljam da Vam isto tako ni Novak Đoković nije dobar. Srećem takve.
    Šteta što se u pećini u kojoj ste živeli nije slušao Đorđe Balašević. Ko zna šta ste još u životu propustili.
    Ne možete na Guglu sve saznati. I ne može svačija glava svariti sve Guglove informacije. Da se razumete u nauku znali bi ste da dobri matematičari po pravilu nisu oni koji pobeđuju na takmičenjima.
    Dela pokojnog Balaševića su već preživela ozbiljan test vremena, a i naroda.
    A vaša dela, vaši tekstovi, govore da treba da izadjete na Sunce, duboko udahnete i prestanete da mračite i mrzite. I bar malo živite.

    16
    40
  18. @profa
    Господине професоре, не треба да се чудите што господин Живковић није био чуо за Балашевића. Човјек је у живио и живи у Њемачкој. Ја сам провео више од десет година у иностранству. Значи да сам остатак живота био овдје. Иако сам чуо за нпр. Ацу Лукаса, Дару Бубамару нисам никад чуо ниједну њихову пјесму. Ако сам и чуо, не знам да то они пјевају. Са Цецом је друга прича. Она се није могла избјећи. Хтјели ми то или не. Чуо сам и за злогласног Томпсона, из сусједне нам државе. Али ме је Бог сачувао да та поган не дође до мојих ушију.

    Дакле, не морамо слушати оно што слуша већина.

    Да се вратимо Балашевићу: Танана умјетничка душа. Вјетрови инспирације су га носили до највећих висина, а онда га је „животна мудрост“, боље речено прилагодљивост, у комбинацији са слабим карактером спуштала на сметљиште.

    Да парафразирам Ивана Мажуранића:
    „Добар пјесник, да је човјек таки.“

    Ђоковића не мијешајте у ово. Шампион. Чврст карактер. Ако некад и покаже мало мимикрије, не можемо му замјерити. Он је перманентна мета за отровне стрелице огромног чопора оваца (блећака). Што индоктринисаних, што добро плаћених.

    52
    4
  19. @Момчило
    „Рачунајте на нас“ је изашла марта 1978, још пар хитова, почев од „Раздељка“ – 1977, а Живковић је, по сопственом признању, у Нѣмачку отишао крајем 1978. године. Према томе, он је МОРАО још тада чути за Балашевића. Из чега излази да је читав његов „извод из дневника“ једно велико замлаћивање и ФОЛИРАЊЕ, да нѣ употрѣбимо нѣку тежу рѣч.

    Р.Ѕ. На почетку трећег пасуса свог првог коментара направио сам омашку. Треба да пише: „Као прво, пѣвачи су цица, мица, кића и фића, а Балашевић је био Пѣсник. ОН је своје пѣсме нѣ само писао“ итд. Извињавам се читаоцима, мисли су ми биле брже од прстију на тастатури.

    8
    14
  20. @АммА
    Слажем се да Ваши аргументи имају тежину. Треба употријебити неке компаративне методе и извући закључке.

    Први утисак зна преварити. Прелиставао сам старе албуме и магазине:

    Арсен Дедић, у црној кошуљи и кратко подашишан, ми је дјеловао као прототип хрватског десничара, да не употријебим који ружнији термин. Кад оно, он је био Србин. А рођени брат му србски академик.

    С друге стране, Мишо Ковач ми је дјеловао као разбарушени далматински Србин, огромних бркова. Кад оно, не само Хрват, већ и екстремно усташки оријентисан. Син му погинуо као добровољац у Зенгама. Право име му било Мате.

    А Балашевић, нека почива у миру. Нека му Бог душу прости. А за улицу, мислим да треба сачекати барем двадесет година. Док се све слегне и избистри.

    38
    1
  21. Текст је одличан и тачно је да је ово друштво тешко болесно. Доказ су сви глумци и певачи за којима ридају будале. У Новом Саду у последњих десетак година толико убистава мирних, обичних људи, чак и целих породица; нема масовног ридања, падања у транс, паљења свећа, дана и недеља жалости, специјалних емисија. То је заслужио само један тра, ла, ла, превртљивац. Болесно да не може бити болесније. Чујем од једне уплакане комшинице неки дан да јој је јако тешко јер верује да кад би поднела иницијативу да се НОВИ САД назове НОВИ БАЛАШЕВИЋГРАД вероватно јој не би прошла. За утеху кажем јој да проба. Шта све овде пролази мислим да би и то прошло. Прошла су два Шабана, Балаж, сијасет певача и глумаца….„ Хлеба и игара “ . Јадна је ова земља што нас држи на себи.

    41
    5
  22. @Гремлин, а не @Амма.
    Извињавам се обојици.

    16
  23. Balasevic je kic u svojoj esenciji (a i akcidenciji).Uspesno sam suzbio slusanje istog kod par dusa koje se sada mrste kada ih podsetim kako im je umro idol iz mladosti.Ali, eto, dodje vreme pucine, pa i Balas postane pesnik, srecom, pucina brzo nadje da se zabavi necim drugim :)))

    31
    5
  24. Данас је у Политици објављен одломак из интервјуа Ђ. Б. 1991: „Можда сам ја глупи идеалиста, али мислим да је Тесла био већи Србин од Обилића, а Владе Дивац од, рецимо, Стевана Синђелића. Србија би морала да тражи своје представнике у људима који на други начин умеју да побеђују. Да се решимо тог губитничког синдрома наших јунака. Обилића, који је и сам био погубљен, или Синђелића, који је одлетео у ваздух заједно са својом барутаном“.
    Овом мишљењу није потребан коментар! Тешко би било оцењивати и оквалификовати замисао да се пореде Обилић и Тесла, Синђелић и Владе Дивац, и то у још погледу њиховог српства. Синђелић је учинио то што је учинио као Србин и зато што је био Србин и устаник! Може бити да је Владе Дивац отишао да игра кошарку да би показао и доказао какав је Србин, али нешто сумњам у то! Или је Ђ. Б. сматрао да је требало да Обилић и Синђелић израчунају шта је корисније – изгубити живот за свој народ и његову слободу или свечано изјавити победницима и будућим владарима да се на њих може рачунати!
    Да се и не говори о томе да би Ђ. Б., да није било Обилића, Синђелића и њима сличних, додуше вероватно опет био успешан певач, мада по свој прилици на неком другом језику! А можда то и није нека сметња да се начини лепа каријера!

    38
    3
  25. Упорно избегавам да коментаришем текстове о Балашевићу, нек му је лака земља.

    Једни га хвале, други жале, трећи кажу да је био кваран као шупаљ зуб. Не припадам ни једнима од наведених, цитираћу његове стихове још неколико пута. Да по заслузи буде упамћен па били то стихови, изјаве. или нешто треће.

    На писаније које следи подстакли су ме коментар @Petar Matić на одломак из интервјуа Ђ. Б. (1991) и коментар @АммА (на другом месту) речима: „СС, три пута дневно по пола сата, после јела.“

    Да коментаришем Ђ.Б. не дозвољава ми „југоносталгија“, њена теледиригована музичка, филмска, књижевна … производња дисидената и историје чак. (У даљем тексту Продукција).
    Подсетићу само да се за реч – ма шта за реч – и без речи остајало без главе, поглавито српске. Који је „кантаутор“ то опевао после ево 30 година? Част изузетцима
    .
    И филм о Јасеновцу избегавам да коментаришем. Снимљен је, а последњи проклети јасен на који су деца качена, покривен тремом, труне поред Саве 70 година. Музеј немамо, манастирска обитељ се бори.

    Други пак „кантаутор“ је песму из воза ка овом стратишту искористио за забавни хит. У вези улице за њега тек ћемо видети. Нешто пре тог хита, баш у граду из којег предметни „кантаутор“ потиче, једна велика звезда народне музике, жена, певала је хитове пред „ослободилачком“ елитом док су их послуживале обнажене српкиње из источне Босне.
    Сви су били на пропутовању: и та елита, и та певачица и те српкиње. С тим што су српкиње биле на пропутовању између Покоља и радног логора. О њима сам читао у књигама Момира Крсмановића и питаћу се, док сам жив, где сам то и уз какву Продукцију у ствари живео.
    На послетку су и Срби отпутовали из тог града, завршили вековно пропутовање. Од последњег „ослобођења“ у њему их,практично нема. Нека то буде још један пример и поука за последице Продукције.

    У исто то време, мало источнје, за песму којом се нико не вређа, о војводи Синђелићу или Косову рецимо, ишло се у најмању руку на информативни разговор а чешће код судије, па како одрапи. Да, правосудни систем и органе реда/мира (ем стабилности) заборавих да наведем у Продукцији.
    Неки су међутим узели реч и певали је на сав глас.

    За оне старије од „смрти друга Тита“ вероватно не морам да наводим никакве даље примере (осим можда за једног @Деду). За оне рођене после тог догађаја реторско питање: шта мислите да би вам се десило да сте у оно време изрекли или написали трунку онога што се српским пише на СС?

    Не заваравајте се, тако је и данас: они који су тада добили реч успешно је држе, само је Продукција мало перфиднија и прикривенија, тек да се некакав привид слободе изражавања некако одржи. Немојте се ни око тога заваравати: кад загусти – оде и то у воду, поломи се багрење. Скорашњи рођендан пандемије нек’ послужи за пример. Свашта се роди у мутној води а коме је дато нека види.
    Зато треба користити лек који препоручујуе @АммА, док га још има на стању (ствари). Ваља нам се укрепити.

    Али све то, појединачно и у целини, не видим као највећи проблем. Највећи проблем је то што мишљење Ђ.Б. (1991), изнова и изнова, овим или оним речима, бива понављано са све виших и виших места. Непрестано добија својеврсне амандмане и не само да се понавља него се у јавност практично учитава. Опет Продукција, опет само у српску јавност.

    Зато је једино у чему се не слажем са @Petar Matić да овом мишљењу није потребан коментар.

    Ово учитавање видим у „неопходно да се сачува мир и стабилност на КиМ“ (https://stanjestvari.com/2021/02/25/vucic-se-sastao-sa-patrijarhom-porfirijem/#comment-167936), а и шире.

    Видим га такође и у супротстављању молитве сабирању и одузимању, математици, у „простору Јасеновца“ (https://stanjestvari.com/2021/02/25/patrijarh-porfirije-o-dari-iz-jasenovca-nije-povod-za-zlopamcenje-vec-da-zavirimo-u-svoje-srce/) и у изреченом поводу за злопамћење.

    Речено је и:
    „Удостојите се Архијереји, искам Ваш опрост и кајем се из срца ако гријешим, но размислите и Ви прије но што послушате савјете и обећања овоземаљских моћника, преклињем вас – не треба Цркви Кнез, него Кнезу треба Црква да би проширио своју моћ, да би владао не само тијелима него и душама нашим! Сачувајмо Цркву нашу једину, онда ће она сачувати и нас и Космет, наше све.“
    (https://stanjestvari.com/2020/12/23/aleksandar-tutus-moje-ime-je-porfirije/)

    У име свих нас (из које год неке): потребан је коментар!

    16
  26. Дана 3.маја 2016.годие у Бањој Луци упокојила се Јадранка Стојаковић.
    Дана 19.фебруара 2021.године упокојио се Ђорђе Балашевић.

    Јадранка ће бити упамћена по пјесмама, вијест о упокојењу прошла је углавном незапажено, многи медији нису ни објвили, уз понеки коментар поводом упокојења и коју ријеч сјете.

    Ђорђе би бити упамћен по пјесмама, и кудикамо више јер је у времену када то бјеше „пожељно“ режао и сиктао по дежурним злоћама, Србима, разумљиво и поганио Српску и Бању Луку, како то и доликује типовима који страсно дају вербалну подршку десеторици силеџија који бију неког несрећника.
    Због овог другог, не због пјесама, његово упокојење је добико толику медијску пажњу, такмичење свих знаних и незнаних у одавању поште и глорификовању, паљење свијећа, дан жалости, биће именоване и неке улице, заслужио је човјек, „исправно“ и паметно је одабрао негативце, Србе, а богами и тај „град гријеха“, Бању Луку, које ће поганити,

    Да је Јадранка режала и сиктала по Србима, Српској и Бањој Луци и она би добила огромну популарност, упокојење би било пропраћено као Балашевићево, уз који дан жалости а добила би „своју улицу“ у више градова. Али ћуд је ћуд, Јадранка бјеше неспособна за мржњу, према било коме, неспособна да упути ружну ријеч, па и када је говорила о пасјалуку када су јој стан отели, бјеше бираним ријечима да не би било кога повредила. Предивна особа оперисана од било какве злобе, пакости, коју ћемо памтити по предивним пјесмама.

    Да је Ђорђе предеверао вијек посвећен само пјесмама, да се успио одбранити од србомржње, да није сиктао и режао по тим злоћама, Србима, његово упокојење би прошло као Јадранкино, који чланак у медијима посвећен великом пјеснику и који коментар и ријеч сјете. Али ћуд је ћуд, изабрао је да слиједи ћуд, мало је пјевао, мало бавио политиком, мало режао, сиктао а богами и поганио Србе и Српску и зарадио симпатије мноштва умова обликованих ријалити садржајима и чланцима за брзу индоктринацију малоумних грла.

    Ако умрем млад посади ми на гробу само ружмарин, не дозволи тад да направе од тога тужни трећи чин, написа једном неки ојесник.

    28
    3
  27. @ Khal Drogo
    За коментаре су предвиђени смешко или мргуд, међутим морам речима да похвалим Ваш комплетан коментар и лепо сећање на поштовану госп. Стојаковић.

    20
    1
  28. Neverovatno je koliko covek mora da padne kad se bavi politikom! To mu nista nije trebalo, ali o pokojniku sve najbolje! Bog da prosti njegovu jadnu dusu.

    9
    3
  29. @Khal Drogo
    Знам да сам свима досадио са својим коментарима. Ако се већином и слажете с њима, стоји да их је превише. Али морао сам се још једном јавити.

    Добро се сјећам, када се Јадранка вратила из Јапана. Тешко болесна и без средстава за преживљавање. У Јапану су је шиканирали, јер се није хтјела прикључити машинерији којој је једини циљ био пљување по Србима. А Јапанци су по природи врло сурови. Нису ништа блажи од наших западних сусједа Само су боље организовани и темељитији. (Ко није упознат, нека прочита о звјерствима које су радили по Кини. Или бар свједочења британских војника.) Но о Јапанцима други пут…

    Већ сам сам рекао, кад се сведе животни биланс, да сматрам да је Балашевић потонуо на „црној пучини“. Кеса сребрењака је била претешка за анђеоска крила његових, чак и најбољих, пјесама.

    Сад се присјећам и пјесме „Живот је једносмјерна цеста“ коју су заједно изводили Јадранка и Ђоле. Иако су неко вријеме и путовали у истом смјеру, одредиште им није било исто.

    Мислим да се Јадранка, новомученица, том цестом стрпљиво пела до врата Раја. Сад куца на њих.

    А Ђоле, чим се мало попео, сјео је на ђавољи тобоган и добио огромно убрзање. У супротном смјеру. И закуцао се. Гдје? Претпостављате..

    Неко други је пјевао: “ И пад је лет…“

    28
    3
  30. *британских заробљеника

    7
    1
  31. Био сам млад 17г. када се појавио хит У раздељак те љубим.Сећам се да сам га слушао у биоскопу пре филм.Лепа песмица и ништа више.Никада нисам купио плочу,касету,цд, или снимио било шта од њега.знам доста рефрена неких песама не што их волим него што једноставно нисам могао да их избегнем.Свугде се пуштао па хоћеш нећеш нешто запамтиш.Баш као што и неки немци у време Хитлера нису волели нацистичку химну Хорс Весел али су је знали.Његова музика ми је била превише сентиментална,плачљива и љигава.О његовим политичким ставовима све је речено.Класични муватор и мува подгу*на.Не жалим га .Од Срба у Војводини направио је плачипи… а они су пре свега били Милитари или граничари.Гади ми се ова свеопшта жалост за њим.Нека га жале Хрвати јер је и био по мајци Хрват.Србин само случајно.

    14
    2
  32. Balašević jednom prilikom poslije rata rekao “Doći ću u Banjaluku, kada budu na koncertu svi oni koji su bili na zadnjem koncertu”. Кад је,раздраган,сретан,дошао у :Prvi posleratni koncert Đorđe Balašević u Sarajevu održao je 1998. godine u prepunoj Skenderiji.„`присуствовали су и ови предратни фанови :„Baš tog dana u štab su dovedeni brat i sestra Nedeljko i Nedeljka Lakić i njihov rođak Miodrag iz naselja Alipašino polje. Doveli su ih Samir Bejtić i Hasić Senad.
    – Nedeljko i Miodrag su odvedeni do mjesta Kazani gde su ubijeni i bačeni u jamu… Posle dva ili tri dana od ubistva Lakića u štab je doveden Jovan Savić, profesor geografije u OŠ „Moris – Moco Salom“. Meni je on bio razredni starešina u OŠ. Gledao sam kako Savića metkom iz pištolja ubija Samir Bejtić..Балашевић Ђорђе.праведан и приципијелан човјек.

    11
    2
  33. Под сталним нападима ниси амбивалентан.Барем здрав,нормалан човјек.Не пјеваш мир брате мир,а онда од медијски унакажених сународника тражиш култно мјесто у историји попљуваних.Јадранка као и Милена Дравић.На примјер.По мени,њихове слике би красиле виртуелни простор српске касапнице-СФРЈ,јер им је у том крзну било најкомотније.Зовемо се Србија/Српска,нато нас је бомбардовао,а бивша браћа тукла нечим јачим од праћке.Да би,ето,ради летовања на Цресу,а мира ради Балашевићевали.
    PS. :
    „Tri Put Sam Video Tita
    Jednom se otac moj
    sa posla kuci vratio pre
    odenuo mi praznicno sve
    i poveo me na trg

    Bio sam klinac jos i
    bilo mi je tek oko pet
    al’ dobro pamtim nasmejan svet
    i svecan i sretan grad

    Nisam razumeo zastave
    guzvu, znao sam tek
    nesto je vazno, jer otac
    me tad prigrli snazno
    rece mi, sine, gledaj i pamti

    Ref.
    I ja sam video Tita Marsala
    legendu tu, slobodotvorca
    coveka tog, druga i borca….„

  34. Подсетимо се дана када држава Хрватска и њени грађани славе тзв Олују, то јест „победу“ над Крајишким Србима и изгон око 250 хиљада људи — то је 4-август.

    Такође, приметимо да је изгон 1995-те био финале расистичке идео-политичке платформе Мила Будака која планира побити једну трећину Срба, другу по-римокатоличити, а трећу протерати.

    У току „олује“, са почетком 4-ог августa, убијено је (стрељано, заклано, спаљено,…) неких хиљаду мученика, остарелих Срба, бака и дедова, осталих у својим кућама јер нису хтели, или нису могли због немоћи, на трактору или пешке да се придруже осталим изгнаницима. Хиљаду ненаоружаних, стараца и старица!

    Зато сваког 4-ог августа, Ликом, Банијом и Далмацијом одјекује вриска усташиодних хомункулуса док Загребом парадирају трупе нео-ендехазије. Они то зову слављем.

    Управо на овај дан, 4-август 2016, певач из Новог Сада је одржао концерт у Пули.

    http://www.mojnovisad.com/vesti/na-koncertu-balasevica-u-puli-mala-je-ovo-zemlja-koliki-je-on-izdajnik-id10959.html

    (Текст је екстремно пристрасан и велича певачево „ширење љубави“.)

    Истовремено, у Београду, у цркви Светог Марка је одржан парастос и молитве упућене Господу за спас душа злочиначки побијених Срба.

    Па ако је било и од „панонског морнара“, много је, али молимо Господа да и њему опрости грехе а његове идолопоклонике уразуми.

    14
    1
  35. @Момчило, чак и да је тачно све што тврдите за Балашевића, не бисте требали да му судите и то Божјим судом, јер не знате да ли је као покајник на крсту.

    2
    7
  36. @Ненад
    Напротив Ненаде. Ја сам само изнио чињенице и изразио своје тумачење истих. Неко други те исте чињенице може тумачити на потпуно супротан начин. И има право.

    Не пада ми на памет да судим. Чак ни за Јадранку нисам навео да знам, већ да мислим да се попела до врата Раја. А да ли је? То само Бог зна.

    Што се тиче покојног Балашевића, најмање три пута сам се помолио за његову душу.

    „Нека му Бог опрости сагрешенија, вољна и невољна.“

    11
  37. @ Благојевићу Предраже с Пала, поштена кућо романијска. Могу рећи да се у највећој мјери слажем с вашим коментарима.

    Ипак мислим да престрого судите о Јадранки Стојаковић, сврставајући је у исти кош са Миленом Дравић, или не дај Боже с Балашевићем.

    Иако се борила за своје мјесто под сунцем, колико ја знам, никад није била „ikona (slika) SFRJ“. Спадала је на неки начин у алтернативу првој гарди промотера комунизма. Далеко од тога да је промовисала Србство и православне вриједности, али није ни пљувала по свом народу. А мислим, да се током посљедњих година живота, у великој мјери искупила за евентуалне гријехове из младости.

    Видим да да су вам познати злочини на Алипашину, у Сарајеву, почетком рата у БиХ.
    Онда вам је засигурно познато, како је и зашто страдао пјевач/музичар Слободан Самарџић. Ни за гроб му се не зна. Како кажу, једина „кривица“, му је била што је прије рата у кафићу „Наполеон“ у Неђарићима, у Сарајеву, свирао „Свилен конац“. То је чуо Јука Празина и одвео га из стана на Алипашину.

    Чолић је раније пјевао „Друже Тито, ми ти се кунемо“, али је током рата у БиХ слао шлепере цигарета (Марлбора) србским борцима на првим линијама у Сарајеву.

    Ипак је премало познатих Срба подржало борбу за опстанак Срба из Српске.

    Зато, док сам жив, не могу заборавити када се велики Алберто Томба одрекао новчаног дијела награде за побједу на слалому у Крањској Гори У КОРИСТ СРБСКЕ ДЈЕЦЕ У БИХ. То је одјекнуло у цијелом свијету.

    На та времена ме подсјећа и једна пјесма Дејана Гутаља, пјесника с Пала.

    Добар пјесник и храбар човјек.

    10
  38. У Пантеону југоносталгичара,Боро Стјепановић је праведник…Ako se ne usvoje srpski predlozi, zaratiće se", rekao je Duško.(Боров брат)
    "Pa, neka se onda i zarati!"
    "Lako je tebi da to kažeš", brecnuo se. "Jer, kakav si, ti ćeš se izvući, a ja, ja ću ostati da poginem!"
    Eto, to se i dogodilo. Taj bol, ta bespomoćnost strašno ponize čovjeka.
    Moj brat je nekoliko godina ležao u sarajevskom parku. Da bismo ga prenijeli na Koševo, morali smo da platimo pet, šest hiljada maraka. Kako su samo bili razradili tu industriju smrti! Danas leži na ateističkom groblju..Šta ste kasnije vidjeli?
    Kada smo Duška prenosili na Koševo, komšije kod kojih je moja snaha godinama ostavljala svoju djecu na čuvanje, nalakćeni na prozor, prokomentarisali su:
    "Jedan četnik manje!"
    Ili, kada su se, poslije rata, njegove ćerke vratile u Sarajevo i pokušale da dobiju neku bijednu očevu penziju, službenik u opštini ih je vratio, rekavši kako neće da potpiše "četnikušama".Душко,наш покојни брат,је измучен тортурама припадника тзв.арбих,ископао ручно десетина тона земље правећи ровове,траншеје,
    тунел спаса„…Момчило,хвала.Да поменемо Жарка Шипку и његову lady macbeth ?

    11
  39. Ђорђа Балашевића су неки оптужили да је издајник.
    Чак и да је страни плаћеник, јер је, на пр у Хрватској, пунио џепове кунама.
    Ево приче о томе, из Загреба :

    1
    9

Оставите коментар