Ко га је градио, колико новца је утрошио, ко сад полемише – све ће то развејати време. Остаће само светац-велики жупан, уметник и небо изнад
Весна Капор
Из звучника се чује: Следећа станица Савски трг. Сви окрећемо главе ка прозору, и пре него аутобус скрене. Кад коначно избијемо на Трг, сви гледамо. И ћутимо, замаскирани. Чудан осећај, нико не проговара. Тишина у контрасту са буком на друштвеним мрежама, прија; оставља сваког под својом маском. Главе нам остају помало искошене, и кад Споменик више није у видокругу. Леп је, кажем својој цветној маски-марами. Какав је заиста, питаће неко ко није видео? Онакав, какви смо и сами. Она прича о човеку који долазећи у неки град, пита какви су људи у том граду, а сапутник му одговара питањем: какви су били у месту из кога долазите, у ширем контексту могла би се пренети и на буку око Споменика. Крст или мач? Мање постоље, фигура виша? Шлем или жир? Самовар? Светац или владар? Монах или владар? Рушити! Славити! Ето, такав је споменик. Од свих наших киптећих страсти, јер није више реч о споменику, него о нама; ко је паметнији, доследнији, образованији. Традиционалиста-верник или демократа-либерал? Од толико гласова, тресе се земља под нама. Одиста, делује као да је нека убога пустош добила раскошан поклон. Поклон који у сваком случају не оставља никог равнодушним.
Споменик Стефану Немањи (Извор: vesnakapor.com)
Ко га је градио (каква му је савест и какве су му намере), колико новца је утрошио, ко сад полемише (ко га нагрђује или слави) све ће то развејати време. Остаће само светац-велики жупан, уметник и небо изнад. На концу, тако је и праведно. Пирамиде надмашују пустињу, онолико. И шта рећи у вези са париском пирамидом, рецимо? Многи споменици поред којих се фотографишемо по свету, монументални су. И немамо никакве замерке што су то симболи царстава, моћи, тираније, не сметају нам обележја, величина, положај. Важно је да закитимо фотку, као значку, да се мало размећемо, интелектуално, нехајно-гордељиво на друштвеним мрежама. Можда да се тако понашамо и према овом споменику?
Леп је, неземаљски, ниче ми мисао. Уметник је извукао ону црту мекоте која дотиче облаке, и на подлози неба изазива осећај дотицања светова. Из различитих углова гледан, мења величину. Ствар перспективе. У једном трену сравњен је са околним зградама, у другом их надвисује. Кад се спуштате од цркве Светог Марка, ако сте случајно ишли у посету цару Душану, Стефан Немања је тек тачка у даљини. Приближавањем се повећава фигура, и његова монументалност, истина је, привлачи, усисава, ништи. Неке распамећује и беси, неке доводи до усхићења. Долазећи, с другог краја, његовом, Немањином улицом, чека нас сам, и негордељив.
Такав је случај и са Стефаном Немањом, Мироточивим Симеоном, у кратком Житију, сведочењу које је оставио монах Сава: велики и духован.
Фреска Стефана Немање, црква Богородице Љевишке у Призрену
Одиста, Стефан Немања, свакако, дође нам као поклон: раскош духа за коју слабо маримо. Нисам мислила да додајем ни кап уља на ватру љутих расправа о споменику у српској престоници, о споменику свих Срба; свако говори о себи и кроз себе.
Ипак, негде у потиљку зазвоне речи М. Павловића, да уметник ствара своје дело на трусном подручју сопствене личности. Има нешто од бескраја, торженствено, што измиче коначности, ту, испод ногу Стефана Немање. Без обзира на замерке и похвале, једно је сигурно: не може се остати равнодушан у сусрету са великим жупаном. Уметност је оно што измиче, судара се са нашим погледима на свет, нашим мерилима и егом; ту је због страсти које изазива. У том смислу по броју реакција, уметник може бити задовољан.
Споменик одише далеком историјом, долази из дубине времена; и, негде, на платну неба са којим се додирује фигура, бруји и промиче, нама невидљиви свет.
Фреска лозе Немањића, манастир Високи Дечани
Тек, какав је, одиста споменик? Шта човек зна? Он је роб својих страсти. Суди по својој горчини, или радости. По свом новчанику, и сили. Да ли је новац могао бити утрошен другачије? Могао. Али за сиротињу не би дотекло, сасвим сигурно, ништа од те суме. У претрпаном аутобусу, прекривени маскама, умртвљени до тачке посрнућа, дишемо споро, тренирамо стрпљење; тренирају на нама покорност, толико векова; па ништа, увек изнова овде клија некакав нејасни осећај да вечност постоји, и да крај сигурно није ту, у блату. Буке је превише, око свега. А бука је, зна се, проверени рецепт закулисних радњи. Овај трен сусрета, са руским пространствима (нисам то поменула?) кроз фигуру великог жупана, отвара оне рубне, границе простора и времена, кад се дотичу далеке ствари. Гледано из једног подневног магленог часа, док се неко закашљава на платформи препуног аутобуса, онако баш као да ће се гадно разболети, живот је наш само трен. Све друго је вечност.
Опрема: Стање ствари
(Блог Весне Капор, 8. 2. 2021)
Categories: Преносимо
И шта је аутор(ка) хтео да каже?
Колико лепо и тачно. Хвала Весни,
Међутим, постоји оно али… Споменици јесу велика уметничка остварења – реч је о класичној скулптури, никако о Умберту Боћионију, Ив Клајну, чувенoм по ужасу конзерве Пјер Манцониjу, кози Пикаса, Ворхолу, Марселу Дишану који писаоаром прави уметничко дело, Маљевичеву и црном квадрату, Кандинском, и свим осталим антиуметницима – у којима су приказани историјски мотиви, и приче, или истакнуте личности.
Сам положај “групе”, или скулптуре, био је тема великог броја највећих теоретичара уметности. Толико истанчаности та тема захтева, као и умности, промишљања. Начин на који се групи прилази, из којих углова се посматра, шири genius loci који претходи прецизном одабиру позиције, волумен њен, габарит, да ли заклања, нарушава, битност места, локације, одабир материјала, пропорција, морфологија, типолошки преглед, и тако даље. Све то сенчи политичка воља, ауторитарна, вековна, уз наредбу: е ту, баш ту ће бити то и то; и крај.
Проблем настаје у ситацији када се меритократски импулс на силу пригушује, када се такмичења идеја и остварења ниподаштавају, класични изрази проглашавају анахроним, а прагматично-идеолошко-страначко постави на пиједестала монополисања свих израза једног друштва: неки облик страначке подобности и менталитета слугу. Да ли је у заборав пао Мост на Ади, лични споменик владавини ДС-а! Мост – који је осмислио, пројектовао Словенац, професор универзитета, ако сећање не вара, јер, ваљда, толики Србин није способан за тако нешто – садржи 6 саобраћајних трака, још две по средини за тек планирани шински, а све се то улива у СОКАК звани улица Т. Драјзера. Међутим, репрезентативност, видност, се претпоставила функцији и смислу, како би биле опомена посматрачу ко је то подигао! Данас, исто, Савски амфитеатар цртају урбанисти и архитекте који нису чули, пре ангажовања, нити за Србију, камоли Београд.
Све то значи да би у времену хуманизма, ‘талијанског, касније и следствене ренесансе, примењујући актуелни образац делања и мишљења, Горан Весић био замена за Дантеа, Ђованија Бокача, Франческа Петрарку, као врхунског израза и домета једног писац; Синиша Мали, рецимо, би осликавао (кречио ваљда) таванице Сикстинске Капеле наместо Микеланђела, а погађајте ко би био Гај Клиније Мецена, тај заштитиник.
Споменици јесу важне ствари једног друштва, али кад политички антиуметници почну дефинисати уметнички укус и одређивати њену вредност долази се до тачке да је Београд, за који не мањка љубави, нити идентификације, посебно не ламента, један од најружнијих градова посматран као целина: парцијално сагледан он има својих лепота, дивних кутака, јединствених ведута уселед своје рељефности: заокружена, свеобухватна, слика нуди само идеолошке споменике градитељске делатности: од попечитељства монархијског, преко комунистичког тоталитаризма Новобеоградског, до вишестраначког идеал-модернизма.
Све је маркетинг, па и споменик, великом, до највећем, Стефану Немањи, а што то не би смео ниакако бити.
@Рајко
Ево сад ће неко да ти нацрта…
Весна, текст је диван а споменик је леп. Хвала и живела нам и писала нам дуго! Поштовање.