Аустралија: Отворена прва српска школа

У лепим тамноплавим униформама, с грбом колеџа на којем је крст са четири оцила и слоган „Пут у живот”, свечаном отварању школе присуствовала је прва генерација ђака

Митрополит Силуан и премијерка Новог Јужног Велса Гледис Береџиклијан с директорком, учитељицама и ђацима на свечаном отварању школе (Фото: Митрополија аустралијско-новозеландска)

Између жеље аустралијских Срба да отворе своју школу на далеком од матице Петом континенту и њеног остварења испречила се читава једна историја у коју су стали ратови у отаџбини, велика светска економска криза и на крају пандемија какву свет није видео у последњих сто година, да набројимо само оне најкрупније догађаје. Идеја наглас изговорена 1992, када је почео рад на пројекту градње школе, своју реализацију доживела је на Савиндан ове године. Зграду Колеџа Светог Саве, под окриљем Митрополије аустралијско-новозеландске Српске православне цркве, свечано је отворио, заједно с гостима државним званичницима, митрополит аустралијско-новозеландски Силуан. Тиме је довршио напоре у којима је учествовао и његов духовни отац и претходник на трону аустралијских митрополита, блаженопочивши владика Милутин. Он је био надлежни архијереј СПЦ на Петом континенту у време када је школски плац купљен и освештан, чин који је обавио 2004. патријарх Павле.

Ради се о 78 хектара великом имању окруженом шумом и природом, које је Митрополија аустралијско-новозеландска купила у предграђу Сиднеја, Варовилу, тада још неизграђеном, а данас врло пожељном и лепом месту за живот. Тако га, барем, у разговору за „Политику” описује протојереј-ставрофор Раде Радан, који је од 2002. укључен у градњу Колеџа Светог Саве и члан је школског одбора. Градњу школе помагали су многи, већином Срби, али било је донација и од Руса, Грка… Помоћ је стизала и у волонтерском раду. Отац Раде напомиње да је огроман део грађевинских радова обављен бесплатно, градња је можда ишла полако, али је зато школа почела с радом без дуговања и сада могу да се у потпуности посвете квалитету наставе и образовања. Под кровом светосавског колеџа је шест учионица, са школском кантином и пратећим просторијама, канцеларијама за администрацију.

„Имамо огромно двориште и по томе је школа јединствена у Аустралији. Ђаци су изоловани од градске буке, њихово окружење нису ауто-путеви, тржни центри, пумпе, већ шума и цвркут птица. Простор нам даје могућност да организујемо бројне спортске и друге активности на отвореном, а чим мало станемо на ноге, планирамо да направимо малу фарму где би ђаци могли да узгајају поврће, на пример. Да се мало одморе од технологије и врате природи, науче да кромпир не расте у супермаркету већ у земљи“, каже отац Раде Радан.

У лепим тамноплавим школским униформама, с грбом колеџа на којем је крст са четири оцила и слоган „Пут у живот” (Path to life), свечаном отварању школе присуствовала је и прва генерација ђака Колеџа Светог Саве. Њих је 32 и похађају предшколско и први и други разред.

„Можда се неком то чини као скроман број, али почетак свих независних школа је сличан. Све ово је до пре два месеца изгледало као једно велико градилиште, али како смо отворили врата школе, тако се интересовање распламсало и већ имамо оне који желе да наредну школску годину похађају у овој школи. Садашњи ђаци већином су из српске заједнице, али има и оних који су из мешовитих аустралијско-српских бракова, из египатске заједнице православних Копта, а за нашу школу интересују се и они из румунске и македонске заједнице“, прича нам отац Раде Радан.

На конкурсу за избор директора школе одлучено је да на челу прве српске школе у Аустралији буде Гркиња Ана Николау, за коју наш саговорник каже да има богато искуство и одличне референце будући да је годинама радила у најеминентнијим и најбољим школама. Такође, у колеџу, за сада, раде две учитељице, настава је на енглеском језику, али ће се учити и српски, као што ће ђаци кроз различите предмете имати прилике да се упознају са српском националном историјом, књижевношћу, музиком, уметношћу…

„Садашњи ученици имају различит ниво познавања српског језика: од оних који га одлично говоре, најчешће деце чији су се родитељи доселили у Аустралију, до оних који не знају ниједну реч и који су трећа или четврта генерација досељеника. Имаће прилике да овде уче језик својих предака, али треба да нагласимо да смо ми образовна установа која функционише у образовном систему Аустралије, нисмо школа језика. Наши ђаци морају да имају одређен ниво постигнућа и знања, чије стандарде постављају и проверавају тестовима државне комисије. С друге стране, желимо да се они упознају и са српским језиком, да остану у додиру с прелепом и богатом традицијом својих предака, да живе у нашој православној вери“, каже протојереј-ставрофор Раде Радан.

А он из личног искуства најбоље зна колико је то важно. Не само као православни свештеник, већ и као рођени Аустралијанац и Србин који је на Петом континенту од својих родитеља учио и одлично научио језик својих предака: српски.

„Мој је отац, хвала Богу, и даље жив, има 98 година и само једном сам му се обратио на енглеском језику и тада сам добио жестоку грдњу због тога, коју сам добро упамтио. Ипак, треба схватити да је реалност да су деца ван куће највећи део дана, окружена енглеским језиком. Циљ наше школе је и да од њих направимо добре људе, да их образујемо и васпитавамо у духу хришћанских вредности. Дан у школи почињемо молитвом, али бисмо желели да наши ђаци живе своје православље, да буду добри људи, морални, породични, да не траже своју срећу у пролазним стварима, већ да гаје духовне вредности“, истиче отац Раде Радан.

И ту негде почиње овај пут у живот, не само прве генерације ђака већ и прве школе у Аустралији: с вером у Бога, надом да ће мали ученици израсти у добре људе и љубављу према језику, историји и традицији завичаја, Србије.

Јелена Чалија

Опрема: Стање ствари

(Политика, 31. 1. 2021)



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Само могу да замислим колико је било проблема и одлагања… Драго ми је. Не знам да ли би претерано било рећи да у овоме назирем обрисе онога о чему је говорио професор Лекић у својим текстовима о антиелити. Јасно је и да су ствари много теже него што изгледају. Лако је теорисати о важности образовања, а наћи простор, затворити финансијску конструкцију, наћи кадар, директорку… то је већ огољена свакодневица која нас тера да се опоменемо шта је дело, делање, хришћански „праксис“. Отприлике као теоретисање о нпр. евроазијству или конзервативизму спрам организације комшија или рођака да се асфалтира улица или уради водовод, да не спомињем сложеније ствари

Оставите коментар