Слободан Владушић: Филомена и траума

Нама у Србији преостаје да будемо политички некоректни, дакле, храбри, како бисмо сутра могли да се поносимо храброшћу, а не траумама

Слободан Владушић (Извор: Просефест)

Када будете читали овај текст претпостављам да ћете већ заборавити да је једном давно, постојала нека ледена зимска олуја која се звала Филомена, чији је долазак штампа у Србији најављивала громопуцателним насловима, да би у наставку саопштавала публици отприлике ово: током предстојећег јануарског викенда биће снега и неће бити топло. Дакле, то је (била) Филомена у Србији. Ok, преживели смо је. Зашто онда уопште пишем данас о том обичном јануарском викенду у Србији? Можда зато што се, чешће него што мислимо, у најбесмисленијим вестима налази неки кончић који нас на крају доводе до онога што јесте вест и што јесте истина.

Шта је дакле, (била) права вест у „вести” о Филомени? Права вест је тренд застрашивања који се Филоменом наставља. Уместо да наводимо друге сличне примере застрашивања, запитајмо се где то страшење почиње.

Наравно, почиње од породице. Ево једног малог теста: која вам језичка формулација прва пада на памет, а да се у њој налази реч породица? Моја прва асоцијација је породично насиље. Неко ће рећи да насиља у породици има, што је тачно, али је тачно и то да је насиље било санкционисано и пре него што је појам породично насиље појавио. Па зашто је онда тај појам настао? Зашто је захваљујући бујици серија и филмова у којима дивљају очеви или мужеви злостављачи данас лакше замислите мушкарца као насилника, него као некога ко воли и штити своју жену и децу? Разуме се, породица има разних – неке су срећне, неке несрећне. Кључна ствар, није у томе, каква је ова или она породица, већ на шта помислимо када чујемо реч породица. Ако се синтагма породично насиље толико залепила за појам породице да је постала скоро неодвојива – за разлику од израза породична љубав или породична лојалност – онда је јасно да је на делу језички инжењеринг који треба да у главама људи промени значење речи породица. И то не зато што то тако јесте, већ зато што то неко жели.

И тако, ако смо „преживели” породицу, ево нам спаса: кренули смо у школу. Али не лези враже. Нема нам спаса, јер нас тамо чека вршњачко насиље. За сведока узимамо Влајсу Арсенијевића и његов живот на Балкану. Текст у коме се то описује носи наслов „Исповест Влајсе Арсенијевића (2): Трпео сам вршњачко насиље” а почиње овако: „Прелазак у други град и другу школу, свакако су повелике трауме које могу да вас снађу, нарочито ако имате испод 10 година. У случају Влајсе Арсенијевића, драматичност промене и јединствено ружно искуство из образовног система, директно су га водили у уличну, панк школу, у којој је коначно нашао свој пут. Из његове и сличних градских прича других момака и девојака, изникла је жива музичка сцена, којом се Београд и те како касније поносио.”

Извор: Нова.рс

Како у овим склепаним реченицама препознати рад идеологије? Једноставно. Иако се у тексту углавном говори о баналности Влајсине младости у којој није волео школу, али је волео производе масовне културе – тешко да је био једини који је тако провео младост – у наслову и уводу се све то своди на једну ствар: вршњачко насиље. И то не само тако што се оно констатује, него што се непосредно повезује са успехом, јер како кажу аутори текста, из Влајсине и сличних градских прича (дакле, из прича о људима који су трпели вршњачког насиље) „изникла је жива музичка сцена којом се Београд и те како касније поносио”. Другим речима, тврди нам се да у Београду не би било музике да није било жртава вршњачког насиља. Каква глупост! Ако је то заиста тако, зашто сада, када вршњачког насиља (наводно) има више него икада раније, немамо још бољу музичку сцену у Београду?

Опседнутост вршњачким насиљем коју показују аутори текста о Влајси, део је једне шире акције: школа се мора поистовети са вршњачким насиљем, као што сто породица поистоветила са породичним насиљем. А пошто је Влајса увек био пре свега лутка у излогу политичке коректности (односно корпоративне идеологије) онда наслов и увод текста о њему, морају да говоре о вршњачком насиљу, а не рецимо, о панку, стрипу, и осталим општим местима младости о којима се у поменутом тексту говори много више.

Дакле, заборавите приче да сте се лепо дружили и да имате добре другаре из основне и средње школе. Ако то будете причали, осумњичиће вас да кријете, како сте некога злостављали. Најкорисније за вас је да се представите као жртва вршњачког насиља чиме сте постали власник трауме којом ћете, попут личне карте, махати сваки пут када вас неко пита ко сте и шта сте (урадили у животу).

Знам да се сада крећем по танкој линији и да ме неки можда читаоци неће разумети:  насиље у породици и школи не треба толерисати, али се овде не ради о конкретним појединачним случајевима, већ о томе да стварање појмова породичног и вршњачког насиља и њихово рекламирање, доводи то тога да породица и школа постају синоними за насиље, те да се у њима „производе” деца који се не охрабрују да преброде своје трауме, уколико их уопште имају, већ напротив, да се са њима поистовете, да целу своју младост сведу на опседнутост траумама… јер је то „политички коректно”.

Ако „преживимо” вршњачко насиље зрели смо за факултет где се довршава процес производње особа опседнутих траумама – тако настаје генерација мекушаца. О томе живо сведочи енглеска феминисткиња Клер Фокс: „Као што образлажем у својој књизи Мислим да је то увредљиво!, (I Find That Offensive!) ‘генерација мекушаца’ верује у право да буду заштићени од свега што сматрају непристојним. Оваква ментална визура посебно је распрострањена на универзитетима. Примери су далеко од пародије: Национална унија студентских конференција забранила је аплаудирање, јер би оно могло да проузрокује трауму; студенткиња Единбуршког универзитета суочила се са претњом искључења са састанка након што је подигла руку као знак неслагања. Прошле године студенти на Универзитету Источна Англија забранили су мексичком ресторану да дели сомбрера због расистичке стереотипизације. Универзитет у Кембриџу је у марту забранио тематску забаву Пут око света за осамдесет дана услед страха да би ношење националних костима могло деловати увредљиво.” (Преведена верзија цитираног текста носи наслов „Генерација мекушаца” и може се наћи на интернету.)

Ови трагикомични примери су потпуно логични: ако бити политички коректан значи бити опседнут траумама, онда се у животу студената оба пола све мора вртети око траума (а не рецимо, око стицања знања или унапређивања властите личности). Пошто је траума кључна ствар – било као нешто што се има, или нешто што прети – онда је праг трауматичности толико смањен да безмало сваки контакт може да је изазове и зато је има дословце свуда: испод сваког камена, иза сваког ћошка, иза сваких врата.

На крају и само образовање постаје трауматично: сећам се врло добро када су нам у оквиру реформе високог школства по болоњском рецепту наређивали да смањимо обим програма, наводно зато што су студенти „преоптерећени”. Дакле, сугерисало се, да би могли да се „трауматизују” учећи. Сада смо добили факултет на коме студенти проводе више времена – јер су предавања углавном обавезна, па је оптерећеност максимална – а да при том усвајају много мање градива, будући да су програми курсева скраћени. Тако је брига о оптерећености и потенцијалној трауми студената послужила као изговор да се повећа контрола студената и да се смањи количина знања коју усвајају. (Ми смо деведесетих студирали другачије: програми су били много шири и бољи, а предавања de facto необавезна. Човек је могао да иде на предавања која су га занимала, а да остатак слободног времена проводи у самоусавршавању, спремајући испите сам, као што и приличи студијама. Тада нисам знао шта је траума, али сам знао шта је задовољство студирања: и то у првој половини деведесетих, да то поновим.)

Опседнутост траумом и „насиљем” које нас у заседи чека на сваком ћошку, попут верног пса прати потцењивање интелектуалних способности ученика и студената. О томе говори и анегдота коју је испричао енглески социолог Френк Фуреди: на такмичењу у рецитовању, његов син, основац, научио је напамет приличну дугачку песму, за разлику од остале деце која су научили песмице од строфе или две. Након што је дечак одрецитовао песму, водитељка програма га је питала – и то само њега – да ли зна шта значи песма коју је научио напамет. Кад је дечак одговорио, окренула се, у неверици, према директорици са питањем шта да ради. Фуреди је казао да је за ту водитељку дужина песме коју је научио његов син била нека врста културолошког злочина (cultural crime). Фуреди није даље образлагао ову тврдњу, али ствар је јасна: то је злочин, јер је дечак оптеретио себе више него други ученици, па је тиме показао да се од свих њих тражи мање, него што могу да ураде. Тај дечак је, другим речима, разоткрио једну превару: да се у школама ученици уче мање, него што могу да науче о то зато што главни јунак школовања није знање или тестирање горњих граница способности ученика, већ… траума и вршњачко насиље. Ученике не треба окружити знањем чије усвајање ствара осећање поноса и повећава самопоуздање, већ причом о претећим траумама које од ученика стварају беспомоћнике, увек спремне да траже нечију помоћ. На факултетима се као што смо видели, тај процес трауматизовања продужује и довршава – више се брине о томе да студенти не буду „преотерећени”, него да нешто науче – да би, на крају, у англосаксонским кампусима то довело до стварања установе „сигурног простора” (safe place) у којима се студентима гарантује да ће бити удаљени од било каквог извора траума. То практично значи да су у сигурном простору студенти изоловани од свега, јер тамо где постоји опседнутност траумама, тамо све може да изазове трауму.

Франк Фуреди: Том и Џери расисти?

Да ли вам опис тог сигурног простора мало личи на затвор?

Мени да.

Углавном, сигурни простор је симболички крај процеса школовања, започетог „породичним” и „вршњачким” насиљем. На крају добијамо људе који су научени да немају никога блиског – ни чланове породице, ни вршњаке, јер су и једни и други извор насиља/траума; људе који се плаше света, јер овај може да их трауматизује; људе опседнуте траумама, који себе одређују као жртве, дакле, као беспомоћне људе који су немоћни да преброде трауму или да је савладају, зато што су научени да су без трауме нико и ништа – траумиран сам, дакле постојим. Тако добијамо људе који су пристали на то да буду од порцелана, људе који не могу ништа да издрже, јер су све време учени да ништа и не треба да издрже; људе који су учени да је јунаштво – способност да себе заштитиш – нешто прљаво и одвратно, нешто сирово, „нецивилизовано”; људе који се плаше сваког сукоба, па и замрзнутог.

Добијамо, укратко, људе који се хвале својом немоћи и који су зато принуђени да моле за заштиту. Кога да моле? Па онога ко има моћ, а то је мрежа корпорација која их је тако и васпитала и обликовала, управо зато да би на крају дошли пред њу, клекли, и тражили заштиту. И заштиту ће добити, али не бесплатну. Цена је покорност. И заиста, људи који су претворени у покретне трауме, пристаће на ропску покорност, коју више ни један аргумент неће моћи да доведе у питање, просто зато што се у језгру те покорности не налази неко уверење, већ панични страх настао дуготрајним застрашивањем. И овакви уплашени људи биће, без сумње, сурови и брутални, и лишени сваке принципијелности, баш зато што су беспомоћни и уплашени: без јунаштва, нема ни чојства.

Ова бриљантна стратегија поробљавања властитог становништва, има само једну слабу страну: не може се владати светом, са људима који се уче да беже од света. Након што се група људи повуче у сигурни простор уклањајући се од траума, на празно место, које је остало иза њих, доћи ће други људи. Они који се не плаше траума, који се не плаше света. Они који никада нису чули за Филомену, јер јануарском минусу и снегу не дају имена.

Извор: Печат

У међувремену, шта нама у Србији преостаје? Одговор је једноставан: да будемо политички некоректни, дакле, храбри, како бисмо сутра могли да се поносимо храброшћу, а не траумама. Јер оно што нас не убије, јача нас. То важи и за хладноћу, у јануару и фебруару: укратко, обуците се, изађите напоље.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 22. 1. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

5 replies

  1. Bravo za analizu

    23
    1
  2. Изврстан текст!

    11
  3. Још једно сјакмо „упутство за оружану побуну“ из пера проф. Владушића!

  4. Хвала Вам човече и живи били.

  5. Страхоубиство

    Изврших страхоубиство
    Данас убих страх
    С предумишљајем
    А на мах

    Исциједих из себе
    Нешто к’о гној
    Да ме не гребе
    Да будем свој

    Смрт убих
    Срце нек води
    Живот пољубих
    На путу ка слободи

    Момчило

    11

Оставите коментар