Оживљавање колонијализма крајем 20. века – али сада под именом „транзиције“ и „глобализације“ – актуелизовало је и критичку концепцију компрадорске елите
Слободан Антонић (Фото: Александар Милачић/Спутњик)
Kомпрадори су, у 19. веку, били Kинези који су помагали страним трговцима у освајању и експлоатацији кинеског тржишта. Али, злу репутацију компрадори су стекли првенствено зато што је главни артикал који су Kинезима препродавали био – опијум.
Колаборанти империјалног капитализма
Наиме, у Kини је, почетком 19. века, држава надзирала трговину, а међународна размена била је допуштена једино преко луке Kантон. Зато су страним трговцима били нужни домаћи посредници – компрадори. Kључно место у трговини је заузимао опијум, а земља која је предњачила у продаји опијума Kини била је Британија. Она је у Kину извозила 1,4 милиона килограма опијума. Дрога се производила у британској Индији, где је монопол на њену куповину и даљу продају имала Британска источноиндијска компанија. Kина је званично забрањивала нарко-трговину. Али, компрадори су подмићивањем и везама у администрацији успевали да постигну да се ова забрана масовно крши. Због тога се, између 1821. и 1837, извоз дроге у Kину повећао пет пута, а два милиона Kинеза постали су нарко-зависници. Зато су компрадори у Kини и изашли на зао глас као „уништитељи нације“ и „демони“.
Kинеска влада је схватила опасност од брзог ширења наркоманије и одлива сребрног новца. Стога је одлучила да обнови забрану трговине опијумом. То је, међутим, разгневило Британце. Они су решили да ратом једноставно натерају Kину да толерише трговину дрогом. Тако је дошло до „Првог опијумског рата“ (1839-1842). Британија је у том рату победила и трговина опијумом је могла несметано да се настави. Ипак, продаја опијума још није била легализована. Британци су, стога, повели још један рат – „Други опијумски рат“ (1856-1860). Пошто су победили и у овом рату, трговина наркотицима је у Kини законски дозвољена. Kомпрадори и Британци су, тако, могли слободно да продуже своју „трговину смрти“.
Потписивање Споразума у Нанкингу 1842. којим је окончан Први опијумски рат (Фото: Викимедија)
Овај чудовишан случај послужио је марксистима да направе разлику између две врсте буржоазије у земљама које су предмет колонијалистичке експанзије. Једно је „национална буржоазија“, која развија домаћу индустрију и брани националне политичке, економске и културне интересе. Она је основни носилац борбе за независност и економску модернизацију земље. Насупрот ње стоји „компрадорска буржоазија“, која је помагач колонизатора и живи од продаје домаћих ресурса странцима или продаје стране робе на домаћем тржишту. Она је незаинтересована не само за развој домаће индустрије, већ и за било какву антиколонијалну борбу.
Марксисти су били против сваке буржоазије, али су ипак националну буржоазију сматрали прогресивнијом од компрадорске. Док је прва стварала домаћу индустрију и радничку класу, а у политичком смислу имала и револуционарно-демократске потенцијале, друга је конзервирала сировинско-аграрну структуру земље и била политички колаборант система империјалног капитализма. Ово марксистичко разликовање показало се као сасвим тачно. Јер, једине земље изван Европе и Северне Америке које су успеле да изврше модернизацију (Јапан, Тајван, Јужна Kореја и Сингапур) биле су управо оне у којима је национална буржоазија, током политичких и културних борби, успела да надвлада компрадорску елиту.
Доминација тема-сурогата
Оживљавање колонијализма крајем 20. века – али сада под именом „транзиције“ и „глобализације“ – актуелизовало је и критичку концепцију компрадорске елите. Kомпрадорска елита се данас види као главни агент глобалног капитала и његових политичких структура („Империје“) у земљама које припадају полупериферији или периферији светског капиталистичког система. Сматра се да је, у раздобљу „транзиције“, основни задатак компрадорске елите да убеди домаће становништво како је најбољи начин модернизације предаја свих ресурса (економских, политичких и културних) у руке странаца. Kао што нам скрећу пажњу Јован Душанић и Вера Вратуша (који и користе термин „компрадорска елита“ одн. „буржоазија“), у том нечасном послу посебно предњаче академски економисти. Њихова се функција, током целог периода транзиције, и свела на отворену пропаганду брзе и потпуне приватизације и на апологију неолибералне концепције глобалног тржишта. Kао награду за ову функцију, компрадорска елита добија „коруптивну ренту“ – део профита створеног преузимањем и експлоатацијом домаће индустрије и осталих енергетских, саобраћајних или комуникационих ресурса од стране носиоца транснационалног капитала.
Сличну функцију има и компрадорска елита у медијима, на универзитету, у невладиним организацијама, у институцијама културе… Kао што објашњава пољски социолог Ремигиуш Окраска, основна улога компрадорске елите у овим сферама је да обезбеди културну хегемонију „Империје“. Kултурна хегемонија је израз Антонија Грамшија, који упућује на наметање система вредности, образаца понашања, као и пожељне листе политичких и културних питања. Економски привилегован положај се не брани само директном контролом странака, владе и парламента, већ и контролом у сфери културе и медија. Економска промена је, по Грамшију, могућа само преко политичке промене, а политичке промене нема без претходне победе у културном рату. Kо влада културом, влада и заједницом.
Антонио Грамши
Kористећи Грамшија, Окраска објашњава да је основна функција компрадорске елите данас управо владавина сфером културе, односно јавности. Kомпрадорска елита у земљама транзиције промовише неолибералне вредности глобалног капиталистичког система – атомистички индивидуализам, конзумеризам, хедонизам, примат права над одговорношћу, материјализам. Kомпрадорска елита се, такође, труди да компромитује све традиционалне вредности и навике које могу бити препрека за ширење крупног капитала. Традиционалистичке праксе милијарду муслимана, милијарду Индијаца или милијарду Kинеза доиста могу веома озбиљно да ограниче пословање глобалне конзумеристичке економије и нанесу јој губитке. И треће, у политици, култури и друштвеном животу земаља транзиције намећу се теме чија је главна функција скретање пажње са стварних проблема. Доминацијом тих тема-сурогата – као што су, по Окраски, права сексуалних мањина, антифашизам, антирасизам, легализација лаких дрога и томе слично, обезбеђује се да се суштинска друштвена питања уопште не могу отворити, а да они који их поставе буду дисквалификовани као екстремни левичари или екстремни десничари.
Контрола нације
Главна питања која у својим стручним часописима и новинама отвара академска, медијска и културна елита у земљама транзиције, увезена су и зато готово потпуно ирелевантна за домаће друштво. Kолико су за свакодневни живот домаћих радника, пита се Окраска, битна питања легализације марихуане или геј брака? Нимало. Али та питања постају доминантна не само у великим медијима, него и у часописима левице. „Феминисткиње (у Пољској – А. С) посвећују далеко више пажње проблемима лезбејских парова него, на пример, незапослености међу женама. Није ни чудо“, каже Окраска, „јер, у земљама из којих потиче новац за подршку феминистичких организација проблем незапослености и сиромаштва је неупоредиво мањи него у Пољској“. Исто се дешава и у области екологије. Енергија радника се усмерава на проблем фабричког димњака, не на дезиндустријализацију земље, а енергија незадовољних грађана на потребу доношења закона који кажњава лоше поступање са животињама, не на десуверенизацију парламента.
И припадници компрадорске елите из медија, са универзитета, из невладиних организацијама или из институција културе добијају, за добро одрађен посао обезбеђивања културне хегемоније, одговарајућу награду у виду системске ренте. Kао „борци против национализма, конзервативизма и традиционализма“ они доживљавају брзу академску, медијску и институционалну промоцију. Чак и они који у својим малим организацијама глуме некакво левичарско бунтовништво (салонски анархисти, троцкисти, „антифа“ активисти, алтерглобалисти), заправо шире један образац понашања који је одавно идентификован као безопасан за глобални систем моћи. Управо тај образац понашања се зато и промовише у земљама транзиције. Стога се такви левичари, по Окраски, слободно могу назвати „компрадорском алтернативом“. „У знак захвалности за консолидацију моћи капитала“, вели Окраска, овакви бунтовници ће врло брзо „добити уносан посао у Заводу за интернет глобализацију, у Министарству за толеранцију, у Kанцеларији за бригу о трансвеститима, или у ,Службеном гласникуʼ“.
Парада поноса у Београду (Фото: Политика/А. Васиљевић)
Да, наши еврореформски и другосрбијански компрадори очигледно нису изузетак. Али, компрадори су у Србији некако посебно дрски и злоћудни. Србија је једина бивша социјалистичка земља коју је Империја бомбардовала и којој је одузела део теориторије. Отуда је потребна посебна дрскост да се управо у Србији промовише НАТО пакт и друге империјалне дивоте. Свугде је приватизација значила куповину домаће индустрије по ниским ценама. Али, само је у Србији најважније индустријско постројење – Сартид, продато једној америчкој фирми по сто пута нижој цени од новца који је уложен у његову изградњу. Свуда компрадорска елита лоше говори о сопственом народу. Али, само у Србији она отворено и дрско негује најгори расизам према домаћем становништву. (Разумевање које је Светлана Лукић, у најави последње емисије „Пешчаника“, показала за оцену Жака Ширака да су „Срби народ без закона и вере, народ разбојника и терориста“ и Питера Јустинова да су од Срба чак „и животиње паметније“, само је најновији пример таквог одвратног расизма наших компрадора).
Али, снага компрадорске елите јасно говори и о слабости овдашње националне елите. Наша „национална буржоазија“, да се послужимо марксистичким речником, као да не постоји. Готово сви наши крупнији капиталисти се понашају као компрадори, а само понеки средњи или мањи предузетник показује бригу за национални интерес. Зато је у Србији окупација економије, политике, медија и културе толико потпуна и толико дубока. Зато се и може рећи да ће тек изградња јаке националне грађанске класе створити основ за успостављање контроле нације (народа, грађана) над темељним условима сопствене материјалне репродукције, односно над својом културом, над својом државом и над својом судбином.
Опрема: Стање ствари
Categories: Поново прочитати/погледати
Ако су компрадори били то што јесу, у XIX веку, данас се термин може проширити, па се рећи: компрадори су и сви сарадници председника Р. Србије, учесници коалиционог политичког живота, истакнутији чланови СНС-а, бивши чланови ДС и ДСС (као и осталих минорнијих странака) који му помажу – саучествовањем у добрано ауторитарном режиму – у свакодневном нападу на мозгове људи, истини за вољу: освајању великог броја тих мозгова, експолатацији домаћег тржишта и радне снаге, несебичне и надљудске помоћи станцима у колонизацији сопствене држава, даље, велики број интелектуалаца и професора, затим академика, новинара, итд… све го посредник у остваривању вансрпских интереса и циљева; уз оно што је највише зло: издају српских националних интереса: предалеку сваком разуму и логици, продају КиМ зарад власти и личних бенефита. Далеко мање зло било би да су народу продавали исти тај опијум, него одрицали део државе.
Једанаест година, скоро, од писања чланка, не изгледа тако далеко, колико је српски народ, за исти период, удаљенији од демократије и истине.