Зоран Ћирјаковић: Неко је рекао аутоколонијализам

Нама, заточеницима у чекаоници те лажне универзалне историје, није дозвољено да мало сачекамо пре него што се суочимо са својом ружном прошлошћу

Зоран Ћирјаковић (Извор: Археофутура)

Ивана Вејводу сам видео једном, крајем 1998. године, током прве и последње, случајне посете београдској експозитури Соросове фондације за кроћење народа и лидера који деведесетих нису пригрлили две помодне западноцентричне фантазије. Не знам која је била отровнија – фикција о крају историје или мит о отвореном друштву. Осама бин Ладен је убрзо срушио илузије о идеолошкој и економској хегемонији либералног Запада као крају историје и идеологије, а усамљени амерички милијардер је другу фантазију напустио сам, и коначно се суочио с ендемском затвореношћу свих, па и западних умова.

Верујем да већина читалаца није ни чула за Вејводу, али ми углавном нисмо сами одлучивали о својој судбини, па не чуди да је многима промакла епизодна улога овог изданка самоуправне аристократије. Лепушкаст али сив човек, тешко је рећи да ли је више празан или пун себе, Вејвода ми је као нови извршни директор београдског чвора Соросове мреже деловао врло задовољно у земљи у којој деведесетих није било много срећних људи. Његово постављење илуструје да што је аутоколонијална машинерија укорењенија, то је у њу као операторе и пословође могуће постављати све патетичније ликове. Зато Вејвода данас делује као лумен у поређењу са новијим изабраницима наших западних господара, ликовима као што су Милан Антонијевић и Слободан Георгиев.

Иван Вејвода (Фото: ФоНет/Ненад Ђорђевић)

Проблем деведесетих није био само у ратовима и свему што их прати. Капитализам, који је куцао на врата, и наш менталитет су као уље и вода, па не чуди да је некима пријало време када су се много лакше и од рада и од капитала уновчавале црно-беле слике и претеривање. Те две велике, свесрпске слабости одвеле су наше елите на две стране.

Очекивано, на другој, око грађанистичког Београдског круга, чији је Вејвода био један од оснивача, насупрот мржње шовиниста није се развила наговештавана оаза толеранције и отворености већ једноумља и острашћености, као и клица, у међувремену метастазираног, аутошовинизма. Било је лепо, па не чуди да многи грађанисти и даље одбијају да изађу из деведесетих, које су овде, не само симболички, окончане НАТО бомбардовањем, чији је главни циљ био да Србију или покори или „врати у камено доба“.

Заслепљеност наших либералних елита Бриселом и опијеност културално слепом европеизацијом допринели су да грађанисти лако одустану од политичке борбе у Србији и све карте ставе на западне господаре постхладноратовског света. Вејводина Друга Србија је убрзо постала лукративно уточиште за морално хендикепиране друштвене пењаче, који су преко несрпских лешева хрлили ка западним звездама (и сањарили о Нобеловој награди за мир), и привилеговане потомке титоистичке елите, углавном штребере скромне памети и непоколебљиве вере у сопствену изузетност.

У потоње спада и Вејвода, један од антихероја ове тужне приче о нашем покоравању представљеном као ослобађање, а која илуструје величину победе аутоколонијалног безумља и неке од његових узрока. Вејвода се у јуну реинкарнирао на месту председника Управног одбора Института за филозофију и друштвену теорију (ИФДТ), мало познатог али важног за функционисање паралишућих механизама којима је Србија премрежена и сапета. Иако је, декларативно, „стратешка визија Института научна заједница која ће… активно радити на проширењу оквира јавне дебате“ у стварности је реч о институцији која не сужава колико активно онемогућава јавну дебату о кључним питањима. Њена права „мисија и визија“ је да идеолошке полуге покоравања неукроћеног народа и клеветања истински слободног мишљења представи као алатке еманципације и оснаживања.

Нажалост, Вејводу, кога је формално именовала влада, овај пут нам није послао омражени Ђерђ Шорош већ вољени Ноам Чомски. Наиме, Чомски је писао председнику Александру Вучићу и, заједно са неколико стотина веома угледних, углавном западних интелектуалаца, који не спадају у апологете и лакеје глобалне неолибералне империје, потписао отворено писмо у одбрану „научне слободе“ и аутономије овог елитистичког, антидруштвеног Института, једне од предвидиво затворених аутоколонијалних склопки.

Отворено друштво – затворено у деконтаминацији

Сорос је прилично толерантан у својој нетолеранцији према затвореним друштвима. Иако је бежао из истих, многи кључни кадрови су му, као и Вејвода, црвени принчеви, најпривилегованија деца вишедеценијске затворености источноевропских држава. Мада, наравно, Вејвода поседује најважнију „компетенцију“, која се захтева од наших људи. Селективни је антинационалиста, који уме да разликује добре национализме од лоших. Он оличава транзиционе рентасрбијанце, овдашње отуђене, имагинарне западњаке, приближно хабзбурговце ваљда грешком затурене на каљавом, османском Балкану, који су периодично углављивани у опскурне механизме потчињавања. Довољно је цитирати имена (неизабраних) положаја и институција, као што су „старији саветник за спољну политику и европске интеграције српским премијерима Зорану Ђинђићу и Зорану Живковићу“ или „извршни директор београдског Балканског траста за демократију Немачког Маршаловог фонда“. И даље је члан нечега што се зове „Европски саветодавни одбор Фондације за отворено друштво“.

Нови НАТО стражар на капији ИФДТ-а, гарант да ће се тамо и после др Петра Бојанића, виртуоза подземног, „пацовског“ аутоколонијализма, питати само др Бојанић, потомак је црвене елите, која се у време спорог труљења самоуправне лешине поделила у две гране. Расцеп је често ишао унутар породица. Једна, декадентнија грана, срећу је нашла у хероину и сродним урбаним азилима. „Овериле“ су је и две ћерке колективног шефа федерације, која је неко време преживљавала на „И после Тита, Тито“ апаратима. Друга, амбициознија, дограђивала је своје скромне капацитете на западним универзитетима. Ту се нашла захваљујући функционерским или дипломатским привилегијама нове буржоазије, која је волела да се заварава да ће њена удобна „револуција“ трајати вечно. Временом се ова колекција млађаних мандарина углавном трансформисала у такозвану Другу Србију – која би сада да деконтаминација траје вечно, и обезбедила кадровску базу за локални, много јефтинији и ефикаснији, бирократски менаџмент наше нове неслободе.

Институт за филозофију и друштвену теорију

Вејвода је постао извршни директор Соросове београдске испоставе у време када је велики заљубљеник у новац, Роме и Карла Попера већ напустио јужноафрички модел „суочавања са прошлошћу“ и прешао на агресивно промовисање нирнбершког, балканизованог на начин да намеће лажну, бинарну слику ратова деведесетих. Она укључује судску, медијску и академску производњу не само колективних жртава већ и колективних криваца. Добили смо серију балканских Јевреја 2.0 и српске нацисте, наводно вечне и праве. Сорос је тако временом одбацио оригиналну, нијансиранију визију „истине и помирења“, као замишљеног пута до вечног балканског мира и пратећег „европског“ обиља, и приклонио се (ауто)шовинистичком наративу из мозга др Латинке Перовић и уста Соње Бисерко. Овај антисрпски конструкт каже да на Балкану постоје само народи-анђели, ванвременске, ваљда генетски предодређене жртве, и један непоправљиви, зверолики народ, који треба сместити у што мањи и неудобнији кавез.

Често се губи из вида да је Соросова фондација у Србији једно време била много више отворена него што су њени жестоки критичари склони да верују. И много више него што допушта стаљинистички затворена визија „отвореног друштва“, која је овде била складно упарена са сликом Срба из Философије паланке као не само геноцидних већ и неизлечивих, менталитетских нациста. Склоност Соње Лихт да у Србији (без Косова, које је имало свој огранак) не финансира само деконтаминаторе и аутошовинисте учинила је да у Латинкином јату она постане омраженија од Добрице, Јовице и патријарха Павла – заједно. Чињеница да се ова мржња, која не представља израз нарцизма малих разлика, није прелила у грађанистичке медије првенствено је последица њеног јеврејског порекла.

На срећу, бар наше Јевреје није лако сместити у рам културом обликованих нациста, који је аутошовинистичка мајка наменила неистомишњеницима, и у који су нас серијски смештали парамедији као што Пешчаник и Данас. Њихов срамни узор, упокојени Ферал трибјун, недавно се поново родио, уз помоћ Владе Републике Хрватске и хладноратовске Националне задужбине за демократију, унутар гласила нестајуће српске мањине у Хрватској.

Има нечег, не само перверзног већ и отрежњујућег, у томе да остатак закланог и затим етнички темељно очишћеног народа брани право да постоји у „европеизованој“ хрватској јавности тако што удомљава хрватске југоносталгичаре и српске аутошовинисте.

Наравно, не сумњам да је, много више од паранаучних конструкција Дубравке Стојановић, Ивана Чоловића и неуморне, чини се и бесмртне, Никезићеве „Ла“, које су се савршено уклопиле у тријумфалистичко лажно пророчанство Франциса Фукујаме, промени Соросовог односа према Балкану допринела и чињеница да су – пошто је 1997. у црно завио сиромашне становнике Индонезије, најмногољудније исламске земље – генијалном мешетару затребали муслимани које може да спасава. НАТО авиони су у Авијану сакупљали постисторијску рђу, а после Алијиних Бошњака и Руговини Косовари су схватили да пут до прижељкиваног коначног решења, Халал Босне, чије је срце у Новом Пазару, односно Природне Албаније, иде преко Брисела и да се до етнички стерилисане националне утопије по мери западних интереса најбрже стиже НАТО ваздухопловима.

Џорџ Сорос са својим ментором, филозофом Карлом Попером 1990. Године (Извор: Њујорк тајмс)

На крилима постисторијске буре нису летели само НАТО авиони. „Пошто смо били виђени као непријатељи овог друштва, били смо у породици НАТО издајника, нисмо могли да помогнемо држави у најосновнијем виду“, рекао је Вејвода (правом) НИН-у 2001. године. И додао – „сада смо у нормалном окружењу, путеви су потпуно проходни“. Нормалност је – уз слободе и људска права – постала једна од кључних камуфлажних флоскула неоколонијалног новоговора. Она отпор уоквирава као патологију, а другачије мишљење као симптом болести, на шта се надовезује маљ дискурзивне нацификације. Када је реч о западним актерима, она је релативно бенигна, остаје у пољу идеологије, док у нашем случају оперише на неупоредиво опаснијим, културалним и друштвеним нивоима. Ту је друштвени конструктивизам, омиљена интелектуална играчка либералних елита, мутирао у друштвени детерминизам, који је цементирао аутошовинистичку слику о Србима као нецивилизованом, звероликом народу, који се не може ни кротити, а камоли припитомити, и дао легитимитет схватању да овде не треба помагати држави већ НАТО-у.

Ништа није црно-бело – ни ми ни они који нас посматрају као смртне непријатеље своје замишљене Европе и цивилизације. Соросова фондација је овде учинила доста тога корисног, али углавном на почетку, пре него што је Вејвода постао главешина. Деведесетих година фондација није била издајничка, али јесте помагала и „непријатеље овог друштва“ којима не би била непримерена дезигнација „издајник“. Нажалост, увек може горе и чини се да нема тих тешких речи и претеривања која у нашим испреплетаним аутоколонијалним и аутошовинистичким световима неће постати истина. Са Миланом Антонијевићем на челу, уштогљеним балканским дендијем, хронично гладним медијске пажње и мањинарења, фондација све више постаје оно што никако не би смела да буде.

Колонизујте нас грубо – да што више боли

Заклањајући се иза позивања на нормалност, отворено друштво, слободе и демократију, не само Соросова фондација и сродне трансмисије већ, постало је јасно, и један Ноам Чомски дали су важан допринос успостављању схватања „нормалног окружења“ као једноумља у коме неистомишљеници, они који не пристају на потпуно покоравање и вечно самобичевање, немају права ни да говоре. ИФДТ представља отелотворење такве нормалности, Србије у којој су, с мало изузетака који потврђују правило, проходни само аутоколонијални путеви. А њима најбрже путују и најдаље стижу грађанисти који верују да Србија никада не може бити довољно кажњена и смањена, да заслужује сав свој бол. То оличава трагедију земље у којој није лако бити оптимиста када је реч о кључним националним, државним и друштвеним интересима.

Ноам Чомски (Извор: Мedium.com)

Текст сличан овоме би могао да буде написан полазећи од било које од све више аутоколонијалних трансмисија. Од оних старијих до новијих и још злоћуднијих, као што су БИРН, МАСА или Иницијатива младих за људска права, која је масовни злочин почињен 1995. године над муслиманима у околини Сребренице назвала холокаустом. Из ове иницијативе стално стижу свежи примери антисрпског историјског ревизионизма, чему су склони сви шампиони грађанизма. Иван Ђурић би тако да потре Аушвиц као универзални симбол зла, настао, очекивано, у убер–модерној Западној Европи у 20. веку, и, како је рекао 11. јула у програму Н1, луксембуршког мегафона свих антисрпских снага, успостави злочин у Сребреници као „универзални антиратни симбол“. Мировни активисти су овде углавном аутошовинистички ударници, камуфлирани жаргоном селективног суочавања.

Ипак, срамна улога Чомског чини да баш прича о ИФДТ-у буде погодна за боље разумевање специфичности и домета аутоколонијализма у Србији. Чомском незнање не може бити оправдање, између осталог и зато што се у позадини његовог несрећног ангажмана око ИФДТ-а препознају одрази два опака западна конструкта.

Један је клеветничка и високо селективна слика о позадини „српских злочина“. Она даје легитимитет расизму, који је посебно потмуо и жилав када кожа изабраних, „правих“ бештија, које ваља истребити, нема боју. У нашем случају реч је о, нажалост политички коректном, „расизму без расе“, па су, како истиче Слободан Антонић, Срби могли да буду претворени у нове, „беле црнчуге“. То олакшава разумевање перверзне чињенице да је Борка Павићевић овде постала хероина натољубивих „антифашиста“, иако је преузела и промовисала појам деконтаминације у смислу у коме га је пре ње користио само Адолф Хитлер. Временом смо сви сасвим огуглали на ту недопустиву, дехуманизујућу реч-убицу.

Уклањање бисте краља Леополда II у белгијском граду Генту (Фото: Бета/АП)

Други конструкт, само привидно бенигнији, јесте западноцентрична слика исправног тока „светске историје“. Ова визија се на путу до обећаног, правог краја рачва пратећи две сродне, по нас подједнако десубјективизујуће, леве телеологије – (псеудо)марксистичку (Чомски) и (нео)либералну (Сорос). И једна и друга идеологија су квазирелигије и обе нас стављају у положај робова, који, да би се једнога дана (можда) ослободили, све што смеју и треба да ураде јесте да понављају историју Запада, партикуларну и провинцијалну као и све друге. И да подражавају њене производе, који су у Србију стизали без прошлости и помоћних алатки, као пуки транспланти, страна тела која никада нису имала велике шансе да се приме и пусте локални корен. Када је историја Запада „добра“, тражи се да резултате тих туђих, вишедеценијских друштвених борби поновимо одмах, колико јуче. Јер ако, на пример, одмах не изведемо „прајдове“ и не легализујемо истополне бракове, то ће бити узето као нови „доказ“ да смо испали из цивилизације и да нам нема повратка.

Истовремено, нама, заточеницима у чекаоници те лажне универзалне историје, није дозвољено да мало сачекамо пре него што се суочимо са својом ружном прошлошћу. А камоли, као САД, којима је требало више од два и по века да почну да сагледавају судбине десетине милиона робова и њихових потомака, узиданих у темеље „америчког сна“, или, у случају Белгије, више од једног века за какво-такво суочавање са десетак милиона конголешких лешева (и безброј одсечених црних шака), на којима је Леополд II сазидао богатство и ојачао кохезију дубоко подељене државице. Испада да су наше срамне хиљаде веће од њихових монструозних милиона. Не знам која је западна држава „најгеноциднија“, али верујем да није лако наћи неку која је мање „геноцидна“ од Србије или Републике Српске, заробљене у скупој међународноправној фикцији званој Босна.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 24. 7. 2020)


Напомена: У тексту је свуда уједначено на Ђерђ Шорош/Џорџ Сорос (1. 8. 2020. у 21:57).


Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , , , , , ,

3 replies

  1. И (ко зна да користи) веш машина има програме. Прање, претпрање…

    Друга је ствар да неке ствари и даље смрде и након (више покушаја) прања. Нису за кориштење. 

    …«има ли овд(ј)е … » 

    Има, и овде и у Книну и свукуд. Мислимо ту на политичаре (не и) НВО —  (полу)професионалне (полу)Србе. По програму. 
    Биће у друштву оних који су већ прошли претпрање. 

    Чиста ствар. 

    (Аутор је, у коректном тексту, (озбиљно) пропустио (осврћући се) Д. Калајића. Да га сврста. Да поменемо ради (показане културно ауторове амбиције) разграничавања. Претпостављам да разумем зашто. Навика (става из тог времена). 
    А Драгош (ни)је на исту тему пропустио да каже (н)ишта. Може да се актуелно чита и данас. Сајт такође може, ко није. )

    Свиђа ми се

  2. „Заклањајући се иза позивања на нормалност, отворено друштво, слободе и демократију, не само Соросова фондација и сродне трансмисије већ, постало је јасно, и један Ноам Чомски дали су важан допринос успостављању схватања „нормалног окружења“ као једноумља у коме неистомишљеници, они који не пристају на потпуно покоравање и вечно самобичевање, немају права ни да говоре.“

    Ауф.. па под каквим стакленим звоном живи гос’н Ћира, кад тек сад сазнаје да је Чомски навлакуша? Што рек’о Џим Кери, 30 година након Армстронга, „We landed on the Moon!“ Друго, аутор текста му даје и непотребан и незаслужен кредит кад каже „и један Ноам Чомски“, подилазећи тако ваљда „најпревођенијем мислиоцу“, који је ту незваничну титулу добио од истих оних који су Жижека назвали „најопаснијим филозофом по Запад“. Турбо-фолк филозоф из дежеле, који не би никад уживо видео голу жену да му пословође нису наместиле, под старе дане, тикове и „прехтљајзљи“ говорну махану, ону Аргентинку, и овај филолог са МИТ-а, који је у сваком свом тексту и интервјуу био антипротиван к’о Јовандека Бабић, али само до границе иза које вреба cancel-culture-police, која, „лахко речемо“, никад није ни покушала да ухапси дотичнога језичара, јер он једноставно никад није рекао ништа што би му измакло испод ду*ета луксузно нафатирану и добро плаћену фотељу. Тја.

    Свиђа ми се

  3. Мој коментар не односи се на текст, већ на аутора Ћирјаковића. Па да додам, и на ауторе Ломпара и Антонијевића. Значи, на једну скупину (групу, на српском, јел’те) уважених, паметних, истрајних социолога и хуманиста (ово потоње у смислу друштвених наука).

    Наиме, нема светлости у њиховом писању, него, кад чак и изостане некакав оправдани национализам, размишљања су мрачна, непросветљена. То је огроман недостатак ових аутора.

    Под условом да они уопште себе сањају (виде) у улози просветљених и оптимистичких јавних личности. Чије би назоре и ставове, људи пригрлили и спроводили, они људи, наравно, којима треба упијање ових материјала у сврхе стварања „ставова“, сваког јутра, рецимо, за нови дан.

    Сумњам да они у себи имају капацитета да шире оптимистичко и бодрилачко светло.

    И мислим да није време за овакав Покрет отпора који у сржи носи национализам. Дође ми да додам да сам спреман на биномијум „социјализам и национализам“, али на национализам на десници, НЕ.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s