Зоран Ћирјаковић: Зашто је Сорос престао да буде соросовац и шта то значи за Србију

Дугачак текст о томе зашто можемо да очекујемо да ће Сорош платити карту за наш (могући) прави „повратак у деведесете“

Сорос са својим ментором, филозофом Карлом Попером 1990. Године (Извор: Њујорк тајмс)

Биће да се Америка вратила у деведесете, српске деведесете. Не верујем да сте ни 1999, истовремено најмрачније и најантисорошевскије године наших живота, у медијима у Србији могли да прочитате о Џорџу Сорошу оно што се данас редовно чује у САД. Како је ове недеље истакао забринути Њујорк тајмс – најутицајнији дневни лист на свету, чији је срце увек било на страни „отвореног друштва“, визије на коју је ангажовани милијардер немилице трошио своје паре – вређање и сатанизација Сороша прешли су са „обода у мејнстрим“ америчког друштва.

Водеће гласило, донедавно, либералних господара постхладноратовског света пише да је данас „теоријама завере о Џорџу Сорошу засићен… сваки кутак Републиканске странке“, владајуће у САД. Сорош је пре недељу дана био први на мети серије импровизованих експлозивних направа, које је послао један антисемита, обожавалац Доналда Трампа. Њујоршки колега милијардер је у Сорошевом имагинаријуму наследио Слободана Милошевића и Виктора Орбана, једног од првих питомаца, младог дечка који је крајем осамдесетих највише обећавао у његовој мађарској постојбини.

Трамп је данас на врху листе људи које Сорош види као смртне непријатеље. Он све мање троши на изградњу „отвореног друштва“, остварење идеала који га је покретао деценијама. Последњих година очајнички покушава да користећи своје брдо долара угаси пожар десног популизма и национализма, који се шири и гласачким кутијама коридорима политичке моћи у САД.

Врели летњи месеци одавно су у медијским круговима постали омражена сезона – нити има много повода за писање нити довољно заинтересованих да прочитају написано. Зато ме не чуди да је мало ко у Србији налетео на један много озбиљнији текст о најпознатијем мађарском Јеврејину, објављен, такође у Тајмсу, половином јула, у престижном недељном додатку Магазин под насловом „Џорџ Сорош се кладио на велико на либералну демократију. Сада се боји да губи“.

Да бих поверовао у оно што пише, морао сам неколико пута да прочитам кључни део дугачког портрета усамљеног милијардера, јако резигнираног и разочараног 88-годишњака – али, веровали или не, Џорџ Сорош више није „сорошевац“. Не знам да ли је текст прочитао Милан Антонијевић, који је прошле недеље постављен на место извршног директора Фондације за отворено друштво Србија. Мора да фрустрира чињеница да великодушни спонзор, који се и у бизнису и у политици увек кладио „на велико“, више ни сам не верује у могућност изградње „отвореног друштва“.

Питам се за кога ће ова неочекивана предаја представљати веће изненађење – за наше љутите анти-сорошевце или још љуће сорошевце. Ипак, верујем да ће некада другим, данас само Случајним Србима бити много теже да се суоче са реалношћу. Зато ћу нашироко цитирати пасусе који откривају зашто је Сорош, ходајући светионик либерализма, одбацио велику идеју, коју је деценијама ширио као једино исправно вјерују привидно постидеолошког света.

„Педесетих у Лондону, Сорош је био студент аустријског филозофа у егзилу Карла Попера, који је био шампион схватања о ‘отвореном друштву’, у коме доминирају лична слобода, плурализам и слобода мишљења. Поперов концепт је постао Сорошев циљ”, пише новинар Тајмса на почетку текста.

„То је жестоко нападан концепт ових дана… Сорошева визија је угрожена чак и у својим старим упориштима. Сорош се суочава са могућношћу да циљ коме је посветио већину свог богатства и последње поглавље свог живота завршити као неуспех. Не само то: нашао се у неудобном положају човека који је обележен као нитков на кога је усмерена антиглобализацијска реакција… ’Нажалост, губим исувише на превише места у овом тренутку“, изјавио је прошлог пролећа.

Природа Сорошевог личног пораза – и колико је болно суочавање са чињеницом да се у животу не може све купити новцем – постаје јаснија на крају текста.

„Постало му је јасно да његов ментор и инспирација, Карл Попер, није био у праву у једном критичном смислу. У демократском друштву, политика, у суштини, није потрага за путем до истине; реч је о освајању и држању власти и манипулисању сентимента јавности да би се то остварило. ’Он [Попер] је био филозоф науке, а наука представља потрагу за стварношћу,’ рекао је Сорош. ’Он није разумео политику. У политици, спинујете истину, не откривате је.’ Питао сам га шта је Попер, који је умро 1994., мислио о његовој политичкој филантропији. „Снажне је подржавао, што значи да ме није узимао озбиљно’, рекао је Сорош, смејући се. ’Не мислим да би Попер био срећан да чује моју садашњу позицију, јер сам критичан према њему“, пише новинар Тајмса, који је Сороша за овај текст у првој половини године интервјуисао у неколико резиденција и хотела широм света.

Верујем да ће Случајним Србима – који воле да викну „фашизам“ чим их нешто узнемири у пониженој „православној џамахирији“ коју невољно настањују – бити још теже да се суоче са оним за чим Сорош посебно жали. А то су поређења са „нацистима“ које је правио током владавине председника Џорџа Буша (млађег). „То је вероватно била грешка“, рекао је новинару Тајмса, и додао да је сада пажљивији и да избегава реч „фашизам“ када „описује политичку ситуацију у Сједињеним државама и Европи“.

У дугачком тексту има много тога личног, па и таблоидног – таква су времена. На пример, о томе како је Сорош пре три деценије одлазио на ручкове са Трампом, док се Сорошев пријатељ забављао са једном од Трампових најближих сарадница. Ипак, оно што боде очи је мера Сорошеве пизме према Обами, политичару чија саможива страна одлично илуструје један од главних проблема са либералима широм света – чињеницу да су пречесто склони да поверују да никоме ништа не дугују.

Склоност либерала да се понашају као да је њихов успех производ искључиво сопствених напора и талената, чедо једног врлог и привидно неукорењеног, метастазираног „Ја“, у великој мери је утрло пут популистима. Они су, често не само на речима, спремни да покажу солидарност и емпатију према све уплашенијим припадницима своје нације. „Економски национализам не обећава добит власницима акција већ свим грађанима“, изјавио је ових дана Стив Бенон, један од најзаводљивијих и јако креативних десничарских умова, који су заслужни за ширење веровања да је „будућност западне политике популистичка, а не либерална“.

Обама, последњи релевантни амерички либерал, није изневерио само наде гласача у САД и црног становништва широм света већ и Сороша, једног од најиздашнијих спонзора његовог неочекиваног изборног успеха 2008. године. Сорош каже де је Обама „у ствари моје највеће разочарање“. Надао се да ће га црни председник повремено позвати да се посаветује, бар о економским питањима, али да је, уместо тога, био „потпуно искључен“.

Пошто је изабран, Обама „ми је затворио врата“, жали се Сорош. „Једном ме позвао да ми се захвали, што је требало да траје пет минута. Ја сам заподенуо разговор и морао је да на мене потроши три минута више. Тако сам успео да то развучем на осам минута.“ Велики спонзор либерализма данас жали што је игнорисао једну Обамину црту, која је одавно постала очита – склоност да „подразумева оне који га подржавају и да се бори за наклоност оних који му се супротстављају“.

Као со на рану, Бенон, идеолог Трампове владавине, не пропушта прилику да истакне да му је Сорош узор и да покушава да ископира модел мреже Сорошевих фондација како би „промовисао координисани националистички покрет“. Циљ му није да створи нову глобалну мрежу већ хришћанску и белачку коалицију против глобализма и постане анти-Сорош користећи рецепт који је Сорош усавршио и тако допринео паду Слободана Милошевиће и плејаде „лоших момака“ који су се супротстављали Западу. „Сорош је омражен јер је делотворан. Ја се надам да ћу једног дана бити подједнако делотворан – и подједнако омражен“, изјавио је Бенон Њујорк тајмсу.

Шта то значи за Србију? Како се десило да је вођа, који као да је прављен по све популарнијем и издашнијем беноновском калупу, истовремено један од миљеника старијег и млађег Сороша, сина који полако преузима очеву политичку палицу? У каквом односу стоји Сорошево одустајање од „отвореног друштва“ са будућношћу који је Запад наменио Србији – мање државе и све затворенијег друштва?

Једна од ствари које су преживеле крај краја историје, схватање које је у „међународној заједници“ и њеним утицајним академским и активистичким полугама дан данас живо и здраво као и последњих дана јула 1995. године, јесте веровање у негативни „српски изузетак“. Оно каже да можда и други на „нецивилизованом“ Балкану нису у стању да створе „отворено друштво“ – али само је код нас оно немогуће. Само мала и слаба Србија може да обезбеди одрживо „коначно решење“ за пацификовање „експлозивног“ региона, што значи и да Србија својим територијама треба да намири Албанце.

Оно је толико широко и толико дубоко укорењено на Западу да највише на шта Србија може да рачуна у преговорима који су у току јесте могућност да задржи део Косова, разменом етнички скоро сасвим хомогених територија. Чак ће и тај, за многе грађане Србије превише болан компромис, тешко моћи да прође. Чини се да кључни актери са Запада последњих недеља покушавају да пошаљу једну претећу поруку – да Србија може да бира да ли ће у блиској будућности изгубити много или касније још више. Циљ је да буду развејане наде које се овде, не без разлога, везују за „замрзнути конфликт“ и промене у глобалном односу снага.

На жалост оних који се противе сваком замисливом споразуму, Србија је једно од места где су ставови Сороша и Трампа јако близу. За обојицу овде и није реч о Србији већ о Балкану. Зато се бојим да су сарадници два велика америчка ривала деле став да је заводљива визија „вечног балканског мира“ остварива само ако се њиховом партнеру у Београду омогући да направи, бар за све климавије „европске стандарде“, једно јако затворено друштво.

„Трамп Србин“ и „Сорош анти-Србин“ Србију посматрају кроз исту призму, у којој нема места за „отворено друштво“. Верујем да је Сорошево разочарање у Поперову кратковиду политичку визију само дало подстицај старом схватању о не само нашој „негативној изузетности“ већ и неуништивости такве замишљене изузетности, које се препознаје и у деловању бројних организација и пројеката које је финансирао београдски огранак његове фондације.

Стиче се утисак да главни циљ Фондације после 5. октобра није био да се Србија промени и „деконтаминира“ већ да створи и ојача елите које ће Србе жедне превести преко косовске (и још по које) воде. Потпуни Тадићев крах допринео је ширењу веровања да покушај са дозираном отвореношћу и демократизацијом српског друштва нема шансе на успех и да се до замишљеног регионалног „коначног решења“ може стићи само уз поносне чврсторукаше, који су спремни и способни да „одрживи споразум са Приштином“ испоруче по сваку (унутрашњу) цену.

Нови, депоперизовани Сорош се приклонио реалполитици, ослоњеној на старе, ружне балканистичке стереотипе, који су током деведесетих година посрбљени и прилагођени помодним догмама политичке коректности и некажњивости. Чини се да је и сам одустао од давања смислене подршке колико-толико „отвореном друштву“ у Србији. Зато не чуди да се после година упадљивог одсуства из српске јавности – сумњам да има много оних који су у стању да наведу име жене која је на челу београдског огранка заменила отерану Соњу Лихт – „Сорош“ овде није вратио да подржи „борце против медијског мрака“ и нокаутирану опозицију већ њиховог највећег непријатеља.

Вођени својом тако српском мржњом и опијени слатким европским илузијама, овдашњи грађански заговорници „отвореног друштва“ одбијају да се суоче са чињеницом да се не боре толико са Вучићем колико са плетором кључних западних лидера, којима се прикључила и њихова икона – Џорџ Сорош. Нажалост, бојим се да цена овако великог слепила неће остати мала. Вучићев улог у косовској причи је много већи од помоћи коју може да очекује од Брисела, Вашингтона и Сороша.

Пардоксално, овдашњи урбани политички идиоти, инсистирајући на наводној цивилизацијској наказности и непоправљивости (осталих) Срба, раде у корист своје штете и оснажују веровање у негативну „српску изузетност“, која се и даље налази у тешко видљивим темељима снажне западне подршке Вучићу. Снага нове и сасвим неочекиване, нелибералне реалности, која је самлела и Сороша, једног од највећих верника у претходни, постисторијски светски поредак, доводи у питање не само садашњу, јако лошу стратегију борбе против Вучића и тужну колекцију ликова која је предводи – већ и смисленост било какве борбе за промене, док год Запад рачуна на Вучића као партнера око Косова.

При томе, чини ми се да велики број Вучићевих, привидно ирационалних и деструктивних потеза, треба посматрати у контексту сасвим разумљиве потребе да предупреди очекивани западни „свилени гајтан“, рушење са власти пошто му после „историјског договора са Приштином“ истекне „рок трајања“ . Ако треба тражити разлоге за дубоки песимизам, онда се бојим да они нису толико везани за „продају“ најављеног споразума грађанима Србије, мада то није ни мали ни бенигни изазов, већ за свест вође о величини и природи опасности које га чекају после његове примене.

Зато ме не би изненадило ако се Србија стварно „врати у деведесете“. Знам да није нека утеха, али не треба заборавити да је карту за овај, чини се све извеснији, пут платио и Џорџ Сорош, исти онај човек за кога многи у Београду верују да их је својим парама често усрећивао током деведесетих, па, на крају, и избавио из њих.

Сам Сорош – који се новинару Њујорк тајмса пожалио „Нисам срећан што имам толико много непријатеља. Волео бих да имам више пријатеља“ – утеху би, пак, могао да нађе баш у Србији. Овде га данас воле и сматрају пријатељем и Александар Вучић и његови најгласнији непријатељи. Вређање и сатанизацију, каква је некада била резервисана за Сороша, размењују међусобно.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Блог Зорана Ћирјаковића, 4. 11. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

2 replies

  1. SJAJNO !

    Свиђа ми се

  2. Да, увијек је неко са стране крив.
    Једини проблем код Срба је то што нема мира у кући, а без тога нема напретка.
    Сви нешто паметују и турају нос у туће послове, а своје нису у стању да одраде како треба.
    Егоизам и сујета владају код Срба и док је тако сви заједно ћемо да назадујемо и пропадамо.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s