Стефан Каргановић: Писмо из Америке – светла су угашена у граду на гори

Упад руље на посвећену територију Конгреса, без обзира на брижљиво саздани привид, била je класична операција под лажном заставом, америчка адаптација уобичајеног приручника за обојене револуције

Фото: Ројтерс/Leah Millis

Великодушни уступак обичном човеку елитистичког преумљивача Едварда Бернеза, „људи имају право да бирају између опција које им ми пружамо“, драматично се исказао током недавнe изборне сезоне у Америци. Пучина је са великим апетитом смазала оскудне опције које су биле постављене пред њу. Већина је била неспособна да запази разлику између игроказа и стварности. Понашали су се као острашћени глумци у саморазарајућем позоришном комаду који до најситнијих појединости кореографишу неке невидљиве силе, вођене циљевима на које понеки основано сумњају, али који нису до краја јасни ником.

Свако ко је проучавао усмерено рушење СССР и Југославије могao je крајњи план да посматра, „као у огледалу, нејасно“ (1. Кор. 13:12), мање више као и сви остали, али је ипак уживао бар једну значајну предност. Тутњава предстојећег распада која је проницљивијим умовима била осетна тада, сада се опет непогрешиво чује.

Стефан Каргановић (Извор: Strategic Culture Foundation)

Први и најпотреснији утисак када посматрамо једну велику државу док се изненада стропоштава у агонију и расуло је чиста неверица „како падоше моћни“ (погледати 2 Сам. 1:19 или 1:27, по укусу читаоца, јер оба стиха погађају у мету). Размер несреће пренеражава и буквално и метафорички. У овом другом смислу утисак делује посебно снажно. Некада динамично и сналажљиво друштво, као у некој ђаволској несланој шали, сада – у својој оронулој фази – предаје се на управу једној сенилној људској олупини чије се оронуло стање тачно подудара са посрнућем некада импозантне државе, на чију номиналну управу се та олупина поставља.

Али, да пређемо са широких генералија на баналне појединости, неизвесно је да ли ће после ове срамоте Америка икада моћи опет да се представља свету као узвишена парадигма библијског „града на гори“. Чак важније и од тога, унутрашњи договор који ју је одржавао као монолитну целину „једнога народа, под Богом“ (опет библијска алузија) сада је бесповратно раскинут. Издресирани народ који је преко два века смерно пристајао, по Бернезовим речима, да се прилагоди наметнутим опцијама, сада у потпуности схвата системску скандалозност тог циничног аранжмана и више није склон да му се подређује. Још увек не сви, али свакако бар половина, а и више од тога. Надмоћно првенство које су дали „губитничком“ председничком кандидату, без обзира на тешко економско стање и хаотичну здравствену ситуацију, што је без премца у прошлости, јасан је знак свима који нису слепи. Као што „аналитичари“ врло добро знају, Американци увек „гласају према стању свога новчаника“, чак и када је противник актуелног шефа државе сенилни тупан, па је зато у овом случају њихово стварно изборно понашање преседан који ће владајућа елита, опчињена Бернезовим мудролијама, пренебрећи само на огроман сопствени ризик. Краткорочно гледано, после двадесетог јануара, брисање Другог амандмана (уставно јемство права на поседовање оружја) највероватније ће бити њихов рефлексни одговор на новонастали изазов; али да ли је то довољно да поврати послушност, тек ће се видети.

Едвард Бернез, Принципи пропаганде

Али што је још битније, ако се загледамо у текуће стање мало дубље од разматрања простог незадовољства, упркос најобимнијој организованој блокади протока вести и информација икада виђеној, утучене масе, неки интуитивно а неки емпирички, преко још увек непокорених алтернативних извора, до сада су већ схватиле шокантни обим извршене преваре. Један од стубова намештеног друштвеног конвента на коме јавни ред и друштвена стабилност деценијама почивају, наивна вера у демократску суштину система, трећег новембра је лакомислено подривен, а то су извели управо они који су требало да буду највише заинтересовани да остане нетакнут. Расцеп који ће та разорена вера изазвати сигурно ће имати несагледиве последице.

Међутим, светогрдни упад руље на посвећену територију Конгреса сигурно није било једна од тих последица, без обзира на брижљиво саздани привид. То је била класична операција под лажном заставом, америчка адаптација уобичајеног приручника за обојене револуције, који је пре тога био успешно примењиван у бројним  ситуацијама где је циљ био „смена режима.“ Непрекидно нападани и углавном деморалисани режим, на чијем се челу налази политички неписмена особа чије разумевање ствари и лукавост не иду много даље од рутинских преваривања неопходних за закључивање „дилова“ на њујоркшком тржишту некретнинама, очигледно је, поред свега осталог, био и дубински инфилтриран, тачно као слични режими у земљама трећег света. Насилнички шок одреди Антифе, сада мобилисани као Sturmabteilung ушанчене елитистичке камариле, за ту прилику су довезени у Вашингтон у белим аутобусима, под пратњом полиције. Стража на Капитол хилу, пределу града где се налази Конгрес, јуриш је омогућила тако што је раставила барикаде и пропустила руљу да уђе. Нити су кореографи заборавили на неопходност да се за такву прилику обезбеди и обавезна сакрална жртва. Са оперативног становишта, Џин Шарп би изразио своје задовољство, мада је мало вероватно да се за његова живота разматрала могућност домаће примене његових превратничких технологија.

Стефан Каргановић: Антимајдан у Русији, књига Срђе Поповића „Blueprint for Revolution” у САД

Очекивање милиона Американаца разних политичких убеђења и из свих друштвених слојева да ће, после низа неуспешних покушаја које су позивајући се на климаве процесне изговоре судови одбацили, Конгрес шестог јануара најзад употребити своја уставна  пуномоћја да наложи темељну проверу по меритуму свих спорних изборних питања, неславно се изјаловило. Државни чиновник који је у овом случају био овлашћен да покрене поступак, потпредседник Мајк Пенс, отворено је одбио да то учини. Пенсово понашање одразило је, као у огледалу, сличан поступак 1992. године члана Председништва СФРЈ Богића Богићевића. У одсудном тренутку, док се срљало у распад Југославије, Богићевић, тада језичак на ваги, одбио је да гласа за предложене мере које би – да су биле усвојене – можда допринеле регулисању кризе. То је пресудило да те мере не буду усвојене, чиме је постављена подлога за крах и крвопролиће који су уследили.

Наоко чудна и неприродна чињеница да су се све фигуре из естаблишмента, из обе странке и из свих формалних и неформалних управних структура, на крају нашле заједно на истој линији, једногласно потврђујући потпуно неубедљиве изборне резултате, можда је коначни доказ иначе шокантне тврдње адвоката Лина Вуда о томе, како систем заправо функционише.

Видео у којем Лин Вуд говорио је обрисан са Јутјуба, па доносимо део онога што је рекао

Свођење ове проблематике на лични ниво, као што многи ван Сједињених Држава чине, јесте грешка. Обе главне личности су људи од сламе, лишени супстанце. Хировито се кандидујући пре четири године у председничкој трци, више као чин егоцентричног самодоказивања олигарха коме се све може него из озбиљног очекивања да ће победити, вероватно ненамерно, актуелном председнику се тада омакла артикулација најдубљих брига и фрустрација већ одавно пре тога смркнутих маса. Одмах затим, они су похрлили да га усвоје и да у њега пројектују своју огорченост и илузије, претварајући га по дифолту у свога стегоношу. Чињеница да после четири године труда њихов симболички харамбаша нема достигнућа којима би се могао похвалити, али да му је без обзира на то ипак пошло за руком да усред економског краха прикупи око осамдесет милиона гласова, представља изузетно знаковиту појаву. То је отрежњујуће упозорење управљачкој елити да би еклатантна изборна превара и беспризорна информациона цензура краткотрајно можда још увек могли послужити њеним циљевима, али да видљиво губе своју ефективност.

Тигра не можете неограничено вући за реп пре него што се окрене и почне да кидише на вас.

Чланак је првобитно објављен на енглеском на Фонду стратешке културе



Categories: Светске ствари

Tags: , , ,

1 reply

  1. I u Rimskoj imperiji je postojala suprotnost izmedju republikanskog i imperijalnog i Ciceron je ispravno rezonovao da ce imperijalno na kraju doci u Rim i progutati republiku.U SAD imamo suprotnost izmedju drzave i „drzave u drzavi“, a koja odgovara razlici izmedju drzave kao sopstvenog cilja i drzave kao ideoloskog sredstva globalizacije. I rimskom i u americkom slucaju imamo dijalektiku drzave i sveta (svetskog) (ovo je ontoloska tema, mesta i prostora, vertikale i horizontale, politike i etike, panhelenskog kao olimpijskog, panhelenskog kao polemickog (ratno, spram persijske opasnosti), Aleksandrov imperijalizam…), s tim da u americkom slucaju radi o kretanjima kapitala koja drzavu cine imperijalnim sredstvom sirenja kapitala, a istovremeno slabeci drzavnost npr. u vidu dislokacije industrije i najbitnije otudjenje elita.Kapital cepa elitu koja se vezala uz globalizaciju i svoje otudjenje prikriva univerzalistickim vrednostima i elitu vezanu za zemlju i proizvodnju.Ovo se odmah vidi i kao teritorijalno cepanje (ono je sudbina svakog imperijalizma) na zapadnu i istocnu obalu, tj. finansijski kapital i usluzne delatnosti i srednju zapad i jug vezan za proizvodnju.Ovakav problem ima i Rusija. Naftni i gasni oligarsi deluju kao deo globalne elite.Oni nemaju interesa u ulazu u tehnologiju koja ja im kratkorocno,a verovatno ni dugorocno nece doneti profit, tako da im je lakse da naprave rupu u zemlji, dok, paradoksalno, u kapitalistickoj drzavi, drzava treba da bude glavni investitor u nove tehnologije

    Kada je u Americi stvarana TEA PARTY – Cajanka unutar republimanske stranke i nismo mogli znati sta su pravi izvori toga.Sada, kada se cini da je trampizam, jedina preostala ideologija republikanaca nasuprot demokratama koje su se i finansijski i ideoloski ugradili u globalizaciju i cine politickog glasnika globalnog kapitala i njegovo ideolosko ruho.Iz sadasnje perspektive, pobeda nad Trampom deluje samo kao kratkorocno resenje koje se demokratama moze vratiti kao bumerang ukoliko ne krenu ostrije na ljudske slobode (neka jos gora zaraza bi tu dobro dosla), ali bi i to moglo da protiv njih okrene ove koji su im bili ulicna pesadija BLF i Antifu.Zato ostaje okretanje spolja!

    Naime SAD vec dugo vode 3 svetski rat protiv Rusije (da li Rusija to primeti, mestimice i zgodimice, da li su ih uzbudili strateski bombarderi B-1B Ukrajini ????).Od medijske satanizacije, ponizavanja u sportu preko doping afera, ekonomskim sankcijama koje su isekle rusku vojnu reformu (to su vojni gubici), sporazum o PRO je davno napusten, svi sporazumi o raketama kratkog, srednjeg i dugog dometa su istekli, propao je sporazum „Otvoreno nebo“, ostao je samo sporazum o nesirenju oruzja u svemir.Ak SAD krene u tako nesto, Rusija nece imati sredstava da ih prati, pa ce se desiti ili 1) da ce SAD u jednom trenutku pomisliti da mogu da nanesu takav udar ruskim nuklearnim snagama (Rusija ima vise bojevih glava, ali sa stanovista razvoja PRO, vazniji je broj nosaca (bolje sedam raketa sa jednom bojevom glavom, nego jedna sa deset, manja je mogucnost obaranja, a obaranje ima tri faze: 1) rekete u poletu, 2) rakete na najvisem delu putanje, to zahteva militarizaciju svemira, i 3) bojeve glave (dugo se vec radi na superkopjuterima koji ce raspoznavati lazne i stvarne bojeve glave)) ili ce se Rusija naci u situaciji tolike ugrozenosti, da ce morati da prihvati rat kao realnu i prvu opciju.

    Jos jedna star.Neobicno slizavanje liberala i levicara, kapitala i antikapitalista, pociva na fenomeno globalnosti.Socijalizam nija alternativa kapitalizma, on je prevladavanje kapitalizma, ali i samog sebe u komunizam.Sadasnje spominjanje socijalizma kao alternative, vezivanje njegove aternativnosti za konkretne probleme npr. ekologije, sugerise njegovo unazadjivanje u vec-prevazidjeno-postojece koje seda treba kombinovati sa drugim elementima vec-postojeceg prozetog vrednosnim elementom koji suvise lici na iranski spoj moralno-religioznog autoriteta i prava.Svi to oblici „obnove“, „povratka sebi“ u sferi identiteta (ovde se veci naglasak daje identitetu i u velikoj meri priznaje politicki poraz i povlacenje u sferu kulture koja se sada proglasava klucnom, sto nije ocigledno!) ili „obnove socijalizma“ uz kombinovanje sa demokratijom i kapitalizmom u cilju resavanja problema, koji su nasuprot „identitetskim“ globalni, ekoloski, siromastvo, energetika, pandemije…U oba slucaj je globalnost ono od cega se odbijaju, tacnije reflektuju (sto bi Hegel rek’o, nije refleksija mentalna sposobnost, ona je potcinjena spekulativnoj, u refleksiji mi se reflektujemo koliko i ono sto reflektujemo).Socijalisticki drzava nije uspela da postane sredstvo globalizacije i prevladavanja same sebe u komunizam.Umesto toga, ona se pretvarala u konkurenta, pa u imitaciju i na kraju se raspala iz sebe same upravo zato sto je nemoc globalizovanja govela do kontraprocesa zatvaranja i pokusaja ekonomske samodovoljnosti i vrednosne skromosti.Nasuprot tome uspeh kapitalizma u globalizovanju, vrednosno uravnjavanje, stvara kod livicara ideje ga globalizam treba pratiti do jedne tacka, a da ce ond njegove unutrasnje suprotnosti kakve vidimo u SAD otvoriti procep za socijalisticku revoluciju!

    P.S.
    Ne svidja mi se ova sotonski lik na mom „gravataru“ ili kako se to vec zove!!!!

Оставите коментар