Александар Тутуш: Београд на мору

Силан је Београд и као море разводниће и заборавиће разноврсни смрад којег пут нанесе да у њему опере своју љагу

Фото: А. Васиљевић

Велики градови, те кошнице пуне живота и испреплетених милиона људских судбина, прошлости и будућности – подсјећају на море. Море које несвјесно да ли га зову Жуто, Црвено, Црно или једноставно плаво, живи свој засебни живот, као један џиновски орган пробавља сво то називље, упија сањиве погледе у своје недокучиве даљине, разводњава отрове којим га даривају и наставља да откуцава запљускујући далеке обале, изнова изненађујући својом неисцрпном снагом обнове. Ипак, на људски нехај ни чудесни морски орган нема увијек брзи одговор. У организмима настањеним на најудаљенијим морским меридијанима истраживачи проналазе тешке метале и друге погубне трагове људског утјецаја.
Београд је као море. Трпељиви, велики орган, у који историја увире хиљаде година, носећи са собом из великих даљина и мртве и живе, освајаче и ослободиоце, отпатке постојања и плодове тешког рада, и скривене наде и подмукле планове.

Нема ни двјеста година од посљедњег турског гранатирања Београда, свега двадесетак од агресије атлантског савеза и бомбардовања из ваздуха. Док на дну океана леже тешки метали, испод београдског асфалта, паркова и надвожњака, снивају заробљене разорне експлозије, плач и јаук, безбројне притоке историје разарања које је Београд на челу Србије поднио.

Умјесто споменика и окамењеног јецаја на свакој стопи града мученика, свако затупљивање српског поноса, свака погрешна српска политика, свака култура заборава сопствене жртве почињала је и завршавала баш у Београду. Није другачије ни данас.

Део споменика Стефану Немањи (Фото: Пешчаник)

Смрдљиве ноге ни њихов власник што уринира под водом док корача муљевитим дном и невино гледа око себе не могу упрљати море. Придошлице у велеград имају различите моделе понашања, као што је различит амбијент из којег потичу. У Београд су сви дошли. Јуче или прије сто година није ни важно. Важно је једино што једни покушавају процијенити оквире вриједности новог окружења и прилагодити се њима унијевши и давши оно најбоље из себе, док други испуштају презир као одбрамбену течност – попут неких морских створења – ослобађају оно најгоре из себе. Живот града је та борба духовних слојева. У том сразу настаје термин урбано као ријеч за друштвено напредно и рафинирано.

Важан сегмент или готово кључни фактор је ауторитет и позиција научних и културних институција, главних медијских кућа, новина, високих школа. У том океану односа критеријуми које постављају поменути чиниоци су регулативе које на примјер строго прописују фигуративно казано да је изљевање нафте у море строго кажњиво.

У данашњем Весићевом и Вучићевом Београду проблем је што не постоје регулативе ни фактори чији ће рад и ауторитет изнова бити репер за успостављање урбаног – што у београдском практичном и животном контексту, без остатка у најпозитивнијем смислу значи српско, наше а светско, значи београдска позоришта и сајмове, глумишта и сцене, пјеснике и умјетнике, катедре и амфитеатре, клинике и институте, фабрике и погоне – који су сви заједно откад памтимо за југоисточну Европу подизали љествицу за један степен више.

Њихов Београд је можда на води али није море. Није ширина и дубина која филтрира друштвене процесе и на површину избацује само најбоље.

Алгоритам или комадић стварности на небу изнад Београда који дозвољава Владалац препун је неважних глупости. Тако се прије неколико дана по ко зна који пут у ступидну игру опонашања стварности и скретања са важних тема на српском медијском простору са клупе за резервне играче увео извјесни Б. Дежуловић. Иако нескромног приповједачког дара овај Хрват поријеклом Србин католик поред идентитетског хендикепа има обољење лажног грађанизма, чија епидемија паралелно с короном хара свијетом. Вирус лажног грађанизма има свој специфичан развој баш у Хрватској, а из једног таквог кластера поникао је и он.

Борис Дежуловић (Фото: Н1)

Наиме, током двадесетог вијека и стварања Комунистичке партије Југославије љевичарске идеје потпуно су се различито развијале и примале међу јужнословенским народима. Интересантно је упоредити природу хрватског и српског љевичарства – комунизма. Док су Хрватима комунизам, као и Краљевина СХС и потоња Југославија били средство за остваривање циља – сопствене државе – у сваку идеју Срби су били идеолошки уроњени до међусобног истребљења. У Другом свјетском рату није било сукоба хрватских партизана и хрватских усташа у смислу унутархрватског сукоба, наравно и дијелом зато што су у редовима партизана у Хрватској најбројнији били Срби, док су у Србији и Црној Гори идеолошки сукоби однијели више жртава него борба против освајача. Након тог крвавог рата улице Загреба опет су пуне чекале ослободиоце. На почетку то бијаху Њемци и усташе, на крају Народно–ослободилачка војска. У ходу су функционери и чиновници НДХ постали службеници нове власти, а неокрњеног националног бића ни пропуштених циљева Хрвати су се заогрнули рухом грађаниста љевичара. Сви су осим Срба могли бити и грађанисти и радити на својим националним задаћама. Одатле вуче идеолошко поријекло и грађанизам Б. Дежуловића. Оно што не схватају српски грађанисти, који су пак за разлику од хрватских имали да испуне мало другачије услове да уђу у клуб, јесте да не мораш презирати своју нацију и вјеру да би био грађаниста.

Омакао се ипак Б. Дежуловићу и понеки згодитак кад наклапа о „првосвештеницима београдског асфалта“ у интервјуу који је изазвао бројне коментаре ових дана у Србији. Одређени значај који су имали поменути на медијском небу или ондашњој стварности у Милошевићевој Србији био је само почетак оног што се наставило различитим скаредним ријалитијима и недавном суманутом полемиком ко је заслужни грађанин у овој, Вучићевој Србији. Од коментара Б. Дежуловића више иритира разум апологија дрвосјече и „књижевника“ Весића. На исти начин као кад Вулин и Вучић опомињу да се никад више неће поновити Олуја. А мени кроз главу пролазе Дучићеви стихови Бог нек те спаси твојих спасилаца…

Александар Тутуш: Књига утисака или Лажна брига Б. Дежуловића за острошку светињу

Мада, овог играча са клупе знамо и из неких других прилика. Скоро је у име осталих хрватских грађаниста својим црногорским пријатељима пружао моралну подршку у доношењу одличног по њему ноћног Закона о вјероисповјести у Црној Гори који је требао коначно рашчистити односе на тој како каже „светосављем запишаној територији“. Или док је у сивој виндјакни обилазио српске манастире загледајући се у средњовјековна ремек дјела српског а свјетског зидног сликарства мрмљајући у браду: Могло је ово и боље…

Но, није проблем ни у Дежуловићу, ни Заслужном грађанину, ни плагијаторима диплома који нам воде државу, ни лажним хрватским грађанистима ни њиховој полубраћи српским аутошовинистима који мисле да су космополитског схватања а заправо свијет им стане у сопствено пркно, није проблем ни у оном владики који каже да је „Вучићево распеће наше васкрсење“ баш у дане када овај Шиптарима уступа електроенергетски систем сјевера Космета – проблем настаје ако повјерујемо да је наметнути алгоритам незамјењив.

Александар Тутуш (Извор: Лична архива)

Није тај алгоритам Београд. Нисмо то ми. Силан је Београд и као море разводниће и заборавиће разноврсни смрад којег пут нанесе да у њему опере своју љагу, заборавиће и прекрити морском травом и ове који мисле да управљају с њим и да историја почиње и завршава с њима. Сваког дана у црвеном градском аутобусу, сличан уморном Илији Чворовићу са шеширом на глави или неком другом легендарном београдском лику, стварном или измишљеном, путује на посао и с посла и све му је јасно, путује, стрпљиво сједи и гледа, и зна све и није једном за живота излетио и рекао: Доста је бре!



Categories: Разномислије

Tags: , , , ,

3 replies

  1. БЕОГРАД

    Кроз прамен Божанске
    зоре, назиру се неупоредиви
    обриси.
    Он је последњи изданак
    старе школе,
    последњи шешир и
    пуцањ с тротоара,
    рањени колос из
    заборављених рукописа
    Пребијени пас из
    суседне улице.

  2. Одавно нисам прочитао бољи текст…Велики поздрав за Александра Тутуша….

    19
  3. milina vas je citati.

Оставите коментар