Александар Тутуш: Књига утисака или Лажна брига Б. Дежуловића за острошку светињу

Одговор на текст Бориса Дежуловића Спасимо српске светиње“, пренетом и на „Стању ствари“

Александар Тутуш (Фото: Лична архива)

Уобичајено свакодневно послушање док сам као ђак пјешак похађао основну школу у једном селу надомак Сплита бјеше да прије почетка наставе купим примјерак Слободне Далмације у трговини мјешовитом робом, којег ћу пресавијеног и пресованог међу школским књигама, након школе донијети оцу на читање. У школу се ишло од понедјељка до суботе, а тим данима су излазиле и новине. Недјеља је био дан одмора за ђака пјешака а важио је и суботњи двоброј Слободне. Понедјељком ујутро корак би ми био мало дуљи, не због тога што ми је зафалила школа, колико сам био нестрпљив да на полеђини или на претпосљедњој страни тек купљених, савршено сложених новина, још мало влажних од штампарских испарења, црно на бијело погледам резултате одиграних фудбалских утакмица претходног дана и славодобитно задржим поглед на табели Прве савезне лиге, на чијем се врху тих осамдесетих најчешће налазила Црвена звезда. Иако нисам имао баш с ким подијелити ту своју радост, јер ја нисам био мањина, ја сам био Једини, изнад улице и изнад школе, зелених чемпреса и брда у даљини треперила је једна истина, једно Стање ствари, једна константа да је рат одавно завршен, а знало се и то ко је у њему побједио и у овом миру могао је навијати свако за свакога, можда неко само очима на претпосљедњој новинској страни, али то је већ питање квалитета.

Крај школске године те осамдесет шесте скоро се поклапао са завршетком прољетног дијела првенства, које се ипак није регуларно завршило на терену, већ, како се то каже, за зеленим столом. Најприје је титула припала Партизану, па додјељена Звезди, да би након истраге регуларности опет била враћена Партизану а на концу тог процеса пала је и одлука о одузимању бодова Звезди, Партизану, Ријеци, Динаму… Моја телепатска подршка током вишемјесечног загледања спортске стране остала је без резултата. Али наступили су дуги љетни дани доколице уз „Мистер Ноа“ из града Манауса и осталих јунака испод кошћеле, бициклирања по удаљеним цестама у сумрак, а с посебним узбуђењем ишчекивао сам одлуку родитеља о планираном путовању за Београд.

И, одлука је пала. Једног јунског јутра, испод неба најплављег на свијету, под лозовом одрином сестра и ја мазали смо паштету на крув испод пеке, не пијући пуно млијека да не повраћамо у путу. Ствари су већ биле спаковане, појео се и доручак, више пута мајка је обишла наше мало домаћинство и оног трена кад она спусти велики гвоздени кључ на малу полицу испод претинца за рукавице у ауту, бијаше то знак за покрет. Плава Лада 1300 специјал оде из нашег дворишта, испод одрине није било никог, само понека мрва на пластичном столњаку и кујица Али што је гледала за нама.

Није прошло ни сат времена плава лада се врати у двориште. Кујица је весело скакала по зиду не разумјевајући да људи некад забораве нешто и онда се по то заборављено врате. Бјеше кратко то задржавање, кључ још једном звекну на своје мјесто и онда ми заиста кренусмо на то прво право породично путовање, сви скупа. Већина догађаја с тог десетодневног породичног путовања била је мјешање свакодневица, наше и наших домаћина, тачније тетке, очеве сестре колонизиране у Банат, која се тамо удала и засновала породицу с једним Македонцем. Но, осим што сам видио неку другачију земљу од ове наше камените и купињаве, мање плаво небо са мање звијезда, имао сам прилику као дванаестогодишњак упознати и процесирати неке комплексне лекције.

У жељи да нам нешто покаже отац нас одведе у београдски зоолошки врт, прошетасмо Кнез Михајловом, упалисмо свијеће у цркви Св. Марка, попесмо се на врх Београђанке. И док се остатак породице нечујно кретао према видиковцу на врху палате, ја исто тако нечујно скренух неким ходником право на врата тада још култног Студија Б. Ништа се узбудљиво није десило, нити сам се изгубио у тој шетњи велеградом. Већ истог дана бучне улице Београда замјенисмо врелим асфалтом Ибарске магистрале на путу за Тополу да видимо маузолеј Карађорђевића – Опленац. На Опленцу сам као дванаестогодишњак почео разабирати теме који многи ни данас у много познијем добу не разумију.

Православна црква у Дицму код Сплита, у којем је мој отац био парох, била је главно мјесто, уз очеву библиотеку, стјецања мог скромног и дјетињег духовног искуства. У првој половини 19. вијека црква је комплетно рестаурирана прилозима имућнијих православаца. Керамички под који су радили мајстори из Италије, дрвени иконостас са руским иконама каснобарокног стила, интересантан живопис који се почео љуштити временом иако су на стропу били јасни ликови јеванђелиста били су понос малобројних православаца.

Био сам са ћаћом и у Св. Дуји у Сплиту, ишли смо и на поноћку код католика у њихову цркву за католички Божић у Дицму годину прије путовања у Београд. Искуство препуне цркве Светог Јакова имало је своју мистику и љепоту. Те међусобне посјете које су знали уприличити дон Анте са своје двије часне сестре и мој отац са својом породицом биле су револуционарне. И нису потрајале, дон Анте је послан у другу жупу.

Али Златна црква династије Карађорђевић у коју се тог дана попесмо широким каменим степеништем на брдашцу Опленац, посвећена Св. Ђорђу као да је пала са самих небеса, свака позлаћена коцкица непрегледног мозаика сијала је за себе у мом оку. Отац је задовољно и поносно проматрао наше дивљење док смо отворених уста и извијених вратова гледали велелепну унутрашњост храма.

Црква Св. Ђорђа на Опленцу (Фото: Телеграф.рс)

Нисмо били сами. На позлаћеном дневном свјетлу некако хладно и страно је промицала испред позлаћених фрески фигура мушкарца са рукама на леђима у лаганој виндјакни свјетло сиве боје. У шаци је мушкарац држао свежањ кључева с којима би нервозно затрескао с времена на вријеме. Завлачио се у олтар, на тренутке би издвојио кључ из свежња и с њим гребуцкао по мозаику. Било ми је чудно његово понашање, поготово то што је неометано улазио гдје је хтио, чак кроз Царске двери. Нисам знао да је то била мртва црква, црква гробница, црква споменик културе, црква која није служила за оно за шта црква треба да служи. Умјесто цјеливајуће иконе на некаквом налону лежала је Књига утисака.

Ходали смо уздуж и попреко небројено пута, враћали се изнова пред Христа и Богомајку, пред Архангеле и Свете ратнике, упијајући златно свјетло ореола с којима се само сунце Далмације може мјерити. У тој цркви схватио сам ријеч Отаџбина. Макар са господарима што лежали су немоћно, заборављени у крипти, са кустосом умјесто свештеника и Књигом утисака умјесто Цјеливајуће иконе.

Кад смо завршили наш обилазак, приђосмо по реду Књизи утисака. Отац извади своју „паркерицу“ из сакоа и прије него што било шта уписа окрену се према нама док су нам главе још биле погледа упртих у Наос.

– Дођите ово да видите – рече он с тужним смјешком на угловима усана.

– Могло је ово и боље – биле су ријечи немарно нашврљане латиничним писмом по средини листа Књиге утисака. То је било све што је незнанац са кључевима у свјетлосивој виндјакни имао да каже, прије него је отишао, очито нечим дубоко незадовољан док је својим кључићем гребуцкао као миш по позлаћеном мозаику.

Прошло је од нашег породичног путовања у Београд преко Ливна, кроз кањон Врбаса па кроз Босну на Павловића ћуприју преко тридесет година, али слише се у исту страну Књиге утисака из сјећања призван коментар незнанца у свјетлосивој виндјакни, модерној тих година и текст Марјанског Свица, Бориса Дежуловића, објављен у српском тједнику „Новости“ pod насловом Спасимо српске светиње.

Отварати Слободну Далмацију – да ли због Смојиних колумни, табеле у спортском додатку или због самог имена новина које је значило слободу од фашизма – био је потпуно други, угоднији осјећај него отворити страницу горе поменутог тједника који са својим аутошовинистичким насловима, украшен својим црно-бијелим фотографијама подсјећа на најгоре вријеме заједничке историје, вријеме НДХ. Не знам да ли су се у вријеме Хрватске Православне Цркве и патријарха јој Гермогена, штампали црквени календарићи, али без обзира на потпуно другачији медиј, технологију, дух је потпуно преводив, могао бих баш таквима замислити те или неке друге брошуре за Србе тог доба. Падоше ми на ум неки десни активисти у Хрватској који су палили примјерке тједника. Да, заиста је политичка сцена некад театар бесмисла.

Извор: Српски тједник „Новости“

И као што сам са дванаест почео разазнавати разлику између Живе и цркве споменика, још прије двадесет и више година живећи у Црној Гори, на Цетињу, био сам свједок иницијативе Завода за заштиту споменика која је још тад препозната као увод у ово данашње чудовиште под називом Закон о вјероисповјести. Марјански свитац, као уосталом и новоизабрани предсједник Милановић, подржава своје црногорске пријатеље. Свитац поручује да треба да се манастири сачувају од њених домаћина. Тачније Острог, мјесто његове дјечје фасцинације.

– Могло је ово и боље – у стилу посјетиоца Опленца далеке 86. у свјетлосивој виндјакни. Могао бих замислити Свица у обличјима и виндјакнама разних боја како обилази средњовјековне српске манастире и махнито исписује на неким хартијама – могло је ово и боље…

У Црној Гори су до прије 20-30 година нажалост многи храмови и манастири, чак и они од изузетног историјског и духовног значаја, били потпуно занемарени. Несагледив труд њихових домаћина, Митрополије црногорско-приморске, уздиже Живу цркву, коју и ових дана самим промислом Божјим свједоче стотине хиљада вјерника на улицама црногорских градова.

– Могло је ово и боље – био је вјероватно коментар и оних што су минирали и православну цркву у Дицму 1993.

– Територије запишане светосављем – каже Свитац, па настави одушевљено читати по њему изванредан закон о вјероисповјести који је изгласала Скупштина Црне Горе.

Објаснити логику Живе Цркве која дише, расте и развија се немогуће је објаснити невјернику, неком ко цркву замишља као реликт прошлости, зарасле грађевине у чијим рушевинама пребивају чудни али мирољубиви брадати монаси. Значење Цркве у том смислу било је тешко представити њеним прогонитељима како у првим вјековима тако и данас.

Неизљечива мржња скривена иза тобожње бриге за вриједност културне баштине лукаво је оружје, али не несавладиво. Живо Светосавље након сваког пројекта – од подвала бечких и њемачких историчара, номадског племена Арбанаса које је на реповима османских освајача дошло на балканско полуострво и проглашено за прастановнике Балкана до виртуелне историје на Хистори каналу о хрватским краљевима, босанској државности и сличним којештаријама које мислећи и слободни људи не узимају озбиљно – постаје све јаче и присутније у срцима милиона, непатворено и искрено. И одољева као моћни Сопоћани, што пусти чамише и без крова стотинама година. Вјековима кише наливаше фреске светитеља на незаштићеним зидовима, али не наудише капи као ни кључић и завист туристе на Опленцу.

Прочитале су хиљаде и хиљаде ноћни закон о вјероисповјести, али га изгледа Марјански Свиче само ти ниси разумио, или се правиш. Не би било чудно и да ниси схватио, мала Црна Гора има толико светитеља да за неке ниси ни чуо, а тамо одакле долазиш поникао је само један и то у покушају, да тако назовемо вапаје за канонизацијом надбискупа којем се судило за сарадњу са нацистима.

Ритам наратива пуног неистина и пљувачине, ритам је глупости и духовне биједе. Лажна брига за острошку светињу лицемјеран је и биједан параван и на различите начине развлачен од стране разних комесара и дежурних душебрижника у чији се клуб директно и преко реда улази братимљењем, али не крвљу него слинама којима заједно балите од јарости и мржње према Српству и Светосављу. Бануо си као уљез два пута под Острошку греду и упрегнуо свој приповједачки дар сад, да по наруџби, у прави час кажеш коју у знак подршке својим црногорским пријатељима. Не разумјевајући живот и потребе Цркве као најгори клеветник бљујеш бесмислице. Не. Не можеш ти попљувати Острог колико себе можеш унизити.

Манастир Острог (Фото: А. Васиљевић)

Прије двадесетак година провео сам једно љето као студент у Острогу, Слава му и Милост, и посвједочио борби вриједних радника у савладавању природе у изградњи подзида, прилаза и пута, паркинга и осталих садржаја који су на руку вјерника из цијелог свијета, жељних и жедних утјехе Острошког Богоугодника. Та борба траје десетинама година и још није завршена. Теби је, како рече, шокантна.

Никад се не бих усудио рећи да ми је шокантно Међугорје, иако знам да се Госпа указала у близини српског стратишта. Никад нећу рећи да су хрватски завјетни храмови диљем Хрватске грозоморне грађевине, налик на мртвачке сандуке умјесто на бродове спасења, иако знам да су бијели крстови по хрватским брдима често на мјестима и у близини мјеста гдје је проливена српска крв. Просто то није начин. Нека се савјест католичких вјерника обрачунава с тим и тражи истину ако јој је до ње стало.

На такав дискурс и наратив заштитника културних добара вјерујући народ у Црној Гори је навикао. И у тренутку кад је неправда и одступање од моралних вриједности пријетило да ће доћи на ниво сумрака предцивилизације доношењем једног благо речено недемократског и неуставног Закона вјерници и сви словесни грађани су одговорили на величанствен и у свијету ријетко виђен начин.

То је Светосавље на дјелу. И нису подгоричке и улице других црногорских градова којима су ходиле стотине хиљада „запишане Светосављем“, како би ти то у свом стваралачком напону потегнуо, него освештане и окађене и разобличена је стварност свеколика. Светосавље је наук и философија и људи уче. Сваког дана све је више освјешћеног народа на улицама, све бројније су цркве, све пунији манастири све виши и свјетлији је Острог.

У цркву се понизно уђе, као Богу у госте, и као и кад незван банеш и не добијеш ништа поштује се домаћин и не оговара гостопримство. Живој цркви не треба књига утисака, јер црква није ресторан или шопинг центар, тако су и ови твоји редови сувишни и потпуно непотребни, као што је стварним, златом опточеним а не виртуелним вјековима неке измишљене документарно-игране историје слуганства, потпуно неважан и непотребан коментар туристе у тим осамдесетим годинама модерним свјетлосивим виндјакнама који је бануо на Опленац да каже:

– Могло је ово и боље.



Categories: Разномислије

Tags: , , , ,

5 replies

  1. Nije moglo bolje :))))) Sjajan tekst, posebno slika „povijesnicara umjetnosti“ kako ide od manastira do manastira i zapisuje:“Moglo je ovo bolje“!Dezulovicev tekst, valda, treba da bude ironican, sa neizbeznim „prposnim“ zapisavanjem (ovo je u savremenoj umetnosti i njenoj kritici ismevao jos hrvatski esteticar Ivan Foht:“…vazno da je prposno…“).Dezulovicev tekst je infantilan, nije za odrasle ljude ni pisan, vec prposne drugosrbijance za koje je zapisavanje jedina poznata forma odnosa ka onima koji drugacije misle.Ipak, ono sto je zabrinjavajuce, a to sam primetio i kod Bazdulja, je na koliko sve nacina moze da se kaze da je KiM izgubljeno ili da treba oduzeti crkve od SPC, od ustasa, preko milogoraca, do „povijesnicara umjetnosti“ (naime, Bazdulj je sklon da otimanje KiM vidi kao nasilje i nepravdu, ali i on svaki svoj istup o KiM zavrsava sa tim da je to gotovo.Tako se susrecemo sa fenomenom ljudi koji polaze od potpuno suprotnih premisa npr. Bazdulj da je otimanje KiM nasilje i nepravda, a Srbljanoviceva da je to humanitarna intervencija i zasluzena kazna, a onda se sloze u zakljucku (ni ne znam oko cega se svojevremeno Bazdulj sukobio sa Srbljanovicevom, kada se u svemu podudaraju, oko toga koje su cipele lepse?) i to po nekom moralnom pitanju (jos je „duhovitiji“ slucaj Vucicevog druga Jova Bakica (sam je pricao da ga je Vucic zvao da citaju Dacicev dosije, sada se vidi da je to, zapravo, bio Jovov) koji kaze da je otimanje KiM zlocin, da NATO treba da ode, a onda da prihvatimo taj zlocin (svako ko prihvata zlocine, posebno u politici, i sam je spreman da ih cini, tako funkcionise i sadasnja vlast) , pri cemu Srbljanoviceva ispada dosledna i principijalna, a Bazdulj neprincipijelni salabajzer koji je dzabe trosio vreme i reci da bi samo bio jos jedan koji ce reci da je gotovo i pri tom ispasti neprincipijellan).

  2. Син је имао од кога да научи – уппознао сам покојног проту Саву у КнинУ, сретали се на Цетињу…..

  3. Одличан чланак. И паметно и достојанствено и хришћански. Браво за аутора!

  4. Хвала Вам на тексту имењаче.
    Продисао сам читајући по овом дану и времену које нам ваздух узима!

  5. Дежуловић решио да настави стопама Тијанића: на задату тему и за задате паре – савити чињенице преко колена, па куд пукло, главно да се испуни норма. Не ваља барем зато што не поштује интелигенцију читалаца, сматра их за овце које можеш да шеташ куд ти воља; као и покојни му узор.

Оставите коментар