Жана М. Живаљевић: Шта (нам) ради друштво?

Вест о смрти Марка Бугезе – Ерора није објавио чак ниједан медиј, као опомену да нам деца пате и трпе толико да су у стању да на себе дигну руку

Марко Бугеза – Ерор

Деветнаестогодишњи Марко Бугеза починио је самоубиство вешањем о греду поткровља куће коју је сам изградио на породичном плацу у земунском насељу „13. мај“ 9. новембра 2020. године. Судећи по чињеницама да је овај трагични чин најављивао околини, да је оставио дугачко опроштајно писмо и готовину за сахрану, и да је поручио да је на измаку снага због сталних породичних свађа, сви су закаснили са реакцијом.

Да ли је растрзан између породице свога оца и мајке, жеље да се скући и осамостали, овај младић, готово дечак, сагорео, а да то нису приметили ближњи, комшилук, надлежне социјалне службе, било ко? У какав се то невидљиви џеп од свих сакрио узоран ђак, омиљени друг, вољени колега, да су се сви измакли, верујући му чак и кад је на послу данима спомињао да ће се обесити?

Где је била полиција која је више пута интервенисала на имању Ерорових, где је Марко себи зидао кућу, а ометала га, према сазнањима до којих смо дошли, најчешће породица?

Где је био Центар за социјални рад да заштити дечака који се изнуривао и ноћним радом да себи обезбеди егзистенцију? Где је било друштво у најширем смислу?

Где је, најзад, била Црква да му пружи утеху и снагу, иако је ових година тик уз његов дом сазидан храм светог Стефана Дечанског, којег је чак и осликавао?

(Наравно, Црква је испоштовала форму и Марко је на последњи пут испраћен без опела.)

Зашто се успавао цео систем дужан да детектује и спречи најгоре?

И када ће се пробудити?

Вест о смрти Марка Бугезе – Ерора није објавио чак ниједан медиј, као опомену да нам деца пате и трпе толико да су у стању да на себе дигну руку.

Ако ни због чега другог зато што је био опште омиљен и у основној и средњој школи, у насељу у којем је живео и шире и што му је на сахрану по леденом дану на Батајничко гробље изашло више стотина потресених људи, ојађених трагичном судбином успешног, храброг, борбеног, племенитог детета, које никоме није одбило помоћ, а сам је није добио ни од кога.

Марко Бугеза – Ерор опалио је шамар за памћење ближњима, средини у којој се кретао и живео, али и комплетном друштву, неспремном да превенира и заштити чак ни оне пред којима је тек живот.

Све фразе и флоскуле о уређеном систему на овом случају пале су у воду. Као и у статистици која говори да готово 950 људи годишње у Србији себи одузме живот, с тенденцијом раста, а да се сва превенција свела на један једини број телефона који треба окренути кад наступи „криза“.

Жалосно. У случају самоубиства Марка Бугезе – Ерора, нажалост, непоправљиво.

Прочитајте још

Посмртно слово Саре Стојановић



Categories: Четири стотине речи

Tags: , ,

Оставите коментар